Moskva! Grad koji je toliko voleo Jesenjin. Grad iz kojeg je »poslao« čuveno »Pismo majci«, Tatjani Fedorovnoj! Sudbina ili KGB, još nije pouzdano utvrđeno, hteli su da veliki pesnik ne završi život u voljenom gradu. Smrt pesnikova dogodila se u Lenjingradu. Ipak, njegovi zemni ostaci preneti su u Moskvu. Grob Jesenjinov nalazi se na Vaganjkovskom groblju, jednom od bar dvadesetak koliko ih ima u Moskvi.
Da biste videli sve ono što turistički vodiči predlažu kao najznačajnije, u Moskvi morate da budete najmanje mesec dana. Pošto nisam imao toliko vremena na raspolaganju, za mene je i sama činjenica da sam u tom velikim i uzbudljivom gradu bila dovoljna. Borodinsku bitku, na primer, nisam video. Uostalom, čitao sam »Rat i mir«. Tamo je sve tako lepo opisano. Stoga, između bitke i Jesenjinovog groba, odlučih se za ovo drugo.
Pre odlaska na Vaganjkovsko groblje, uputismo se u Izmailovski park u kome se nalazi stari dvorac koji je sagradio otac Petra Velikog Aleksej. U samom dvorcu, ali u delu u kome su u vreme Petra Velikog bile pomoćne prostorije, čekaju nas naši ruski prijatelji Nataša i Anatolij Volnov. Nataša je tu iznajmila prostorije za svoju eksportnu firmu »Rezon«. Privatni biznis u Rusiji se zaista zahuktao. Ofisi se, eto, nalaze i u dvorcima.
Bračni par Volnov bio je prema nama vrlo predusretljiv. Čim smo pomenuli Jesenjina, ne govoreći još da bismo išli i na njegov grob, ponudiše se da nas odvezu na Vaganjkovsko kladbišče.
Bila je nedelja, 28. mart, dakle praznik. Na groblju mnogo sveta. U crkvi služba. Odmah na ulazu, blizu crkve, primetićemo grob Vladimira Visockog, glumca, pesnika i pevača. Visocki (1938-80) i danas je vrlo popularan u Rusiji. Taj bard iz pozorišta na Taganki, boem i buntovnik! NJegove ploče i kasete, na kojima, prateći sam sebe na gitari, vrlo hrapavim glasom peva protestne i tužne pesme, i danas se vrlo dobro prodaju.
Na Vaganjkovskom su sahranjeni još neki poznati ljudi: legendarni golman Lav Jašin, umetnička klizačica Ljudmila Pahomova, Jesenjinova prijateljica Galina Benislavska (njen grob je odmah iza pesnikovog), tu je i Igor Taljkov, disident, lep i po vlast neprijatan mladić koji je ubijen u oktobru 1991. godine... Konačno, pored svog sina sahranjena je i Tatjana Fedorovna, Jesenjinova majka. NJihovi grobovi se redovno obilaze. Na njima je uvek sveže cveće, neprekidno gore sveće...
Naravno, Jesenjinov grob je najposećeniji. Rusi neobično vole svog pesnika. Ali, uz ljubav se može nešto i zaraditi. Tako, pored samog groba, jedna žena drži štand sa Jesenjinovim knjigama i posterima, što je, svakako, dobro – i za nju i za posetioce. Tu ću sresti i dvojicu pesnika-samizdata, Olega Potockog i Borisa Subotinja. Oni neprestano govore svoje stihove. Oleg Potocki je na taj način već zaradio novac za jednu knjigu pesama i sada je na putu da, opet o svom trošku, štampa i drugu.
Primećujem da je spomenik Jesenjinu zamenjen. Naime, setih se jedne fotografije iz 1978. godine koja je objavljena u knjizi Sergeja Jesenjina »Rastaćemo se uz smešak nas dvoje« (»Sloboda«, Beograd, 1980, prepevao Slobodan Marković). Spomenik je tada bio od crnog meremera sa reljefnim, prilično neuspelim profilom velikog pesnika.
Od one žene kupujem knjigu »Tajna hotela Angleter«. Knjigu je 1991. godine objavio Eduard Aleksandrovič Hlistalov, policijski inspektor, koji je 20 godina istraživao šta se zapravo dogodilo te večeri, 27. decembra 1925. godine, kada je Sergej Jesenjin počinio samoubistvo u hotelu »Angleter« u Lenjingradu. Policajac Hlistalov opisuje mnoge događaje i citira mnoge zapisnike i dokumente koji upućuju na to da se Jesenjin nije ubio, ali ne uspeva da čitaocu to i dokaže. »Naš dug je, napisaće Hlistalov, da kažemo istinu o pogibiji Jesenjina i na taj način spasimo dostojanstvo i čast našeg nacionalnog pesnika.«
Hlistalov u svojoj knjizi pridaje veliki značaj Isidori Dankan, engleskoj balerini, jednoj od Jesenjinovih žena. I sam Jesenjin u svoj kratkoj autobiografiji, koju je napisao šest meseci pre smrti, kaže da je, zahvaljujući Isidori, »otišao u Ameriku prethodno prokrstarivši celu Evropu, osim Španije. Posle inostranstva, gledao sam na svoju otaybinu i njene zakone sasvim drugačije«. I, zaista, u Americi se dogodilo nešto što je na pesnika moglo navući mržnju i Amerikanaca i ruskih ideologa i partijskih rukovodilaca. Naime, Isidora je u Moskvu stigla polovinom 1921. godine. Ubrzo po dolasku upoznaće Jesenjina i za njega već pri prvom susretu reći da je anđeo. Tom prilikom će ga zagrliti i poljubiti. Bila je to ljubav na prvi pogled. Već 2. maja sledeće godine oni se venčavaju, a 10. maja lete u Evropu da bi krajem septembra otišli u Ameriku, gde ih je dočekala gomila novinara. Ali, njihova američka slava brzo će se ugasiti. Isidora je kritičarima postala troma i krupna, a Jesenjin je »nastradao« zbog svoje pesme »Zemlja nitkova« koju je napisao u Americi i u kojoj ismeva boljševičke vođe. Amerikanci bi, naravno, tu poemu zdušno podržali da pesnik nije u njoj optužio i Jevreje. Jevreji su, kaže Jesenjin, imali značajnu ulogu u Oktobarskoj revoluciji i uvođenju totalitarnog režima u Rusiji. Velikog pesnika odmah proglašavaju antisemitom. A pesmu je pročitao samo pred nekolicinom ruskih emigranata i osoba jevrejske nacionalnosti koji su njen sadržaj prepričali novinarima. Došlo je do skandala. Sve novine, i američke i evropske, napale su Jesenjina. Dvoje supružnika 3. februara 1923. godine napuštaju SAD i zadržavaju se nekoliko meseci u Evropi. Trećeg avgusta iste godine stižu u Moskvu. Isidora odlazi na Kavkaz. Trebalo je da ide i Jesenjin, ali je, pun optimizma, odustao od puta govoreći svojim drugovima da su ga pozvali u Kremlj da mu daju novac za izdavanje novina. Isidora mu neprekidno piše i moli ga da dođe, ali on ostaje u Moskvi. I tu je bio kraj...
U međuvremenu, do partijskih rukovodilaca stiže »Zemlja nitkova«. Ta ih je poezija prilično uznemirila. Izgleda da nije vredelo ni to što je Jesenjin nekoliko meseci kasnije, u januaru 1924, na vest o Lenjinovoj smrti, napisao odu glavnom boljševičkom ideologu. A, ko zna, možda se baš zbog te ode i ubio.
