ne volim prijateljska okupljanja
sedeljke u kućama i stanovima
ne volim tu intimu i pretvaranje
ne želim da budem ljubazna
domaćica bahatim gostima
ne želim ni da budem gošća
u vašim praznim domovima
neću da ostavljate svoj miris
svoj ne smeh nego podsmeh
svoje principe ideje i sve
druge gluposti pa da posle
danima vetrim svoju dušu
počeću da vrštim ako mi
još jednom po stoti put
prepričate svoj doživljaj
jedan jedini u celom životu
nazovete kurvom jednu
od duša koju poznajem
citirate misli po kojima
se nikada niste usudili da
živite i pustite druge da žive
ne zovite me i dolazite vi
koji nemate hrabrosti
meni je muka od
vaših ispeglanih života i
nalakiranih uspomena i
vašljivih dijaloga jer
na kraju ću morati da
vas izazovem na dvoboj
i da vas tako ranim da ćete
dugo lizati rane na tim
svojim ljigavim sedeljkama
LEP ČOVEK
na prijatelje i ne liče
udišu smrad kanala
što kuljaju ulicama
između solitera
u koja strpaše sela
omamljujući smrad
u oblake da pomrače
materijalna tačka
zanemarljiva za moja putovanja
kada se vratim na tren
giljotinira me na trgu
složno pihtijasta masa
a moja glava
opet se dokotrlja
u moje ruke
glavu stavim na ramena
kvrcnem se šakom po čelu
kažem dobro je prazna je
inače sve vredno čuvam
na drugim mestima
dok dokona svetina
piše novu presudu
nazdravljam s prijateljima
čekajući sledeći let
verujemo
u lekovitu svetlost kamenja
koje glačamo dok srce ne prokrvari
nikakvi podli trikovi umova
neće učiniti ovo mesto boljim
svetlost će izlečiti čoveka
da čovek lep spašava svet
VOLIM NE VOLIM VOLIM
Ne volim cirkuse
Zveri u kavezima
A
Pitomost me plaši
Džungla je spokojno mesto
Ravnoteža prirodnih zakona
Rastuže me klovnovi
Ispod nacrtanih osmeha i suza
Nemoć hrani podmuklost
Ne volim maskembale
Mrtve koji se smeju
Jer su mislili da će videti
Šta posle mene
Ništa
E
Sve je po starom
Uplakana rulja
O
Smrti je najbolje
Ispričati vic
Ne volim
I
Nećete me pronaći
U cirkusu
Na maskembalu
Među mrtvima
Ne volim ništa što je trulo
Što živi u mraku kao rulja
Što u sebi nije sačuvalo zrno
Kad dođe vreme da proklija
PUKOTINA
tanka nežna neprimetna
pukotina za krijumčarenje
dragocenih stvari i bića mi
za životarenje nepotrebnih
jasna je granica između
brze strane prolaznosti i
usporenog doživljavanja
prećutni dogovor moje
desne i leve pomirene
podnositi i uživati
kriti a prikazivati
moja je budućnost
napisala sam domaći
naučila sa lekciju za sutra:
Shuffle je....
i kada se raspukne
kada se podelim
na dva nebitna dela
moja nutrina pulsiraće
u tebi tebi
PUTOVANJE
Pazi, možeš se povrediti,
kišobran mi ubosti okom.
Oslobodiš li tišinu
ugušiće te reči.
Iz belih ljiljana
kaplje krv.
Hajde, lepo,
eno ti tamo raskrsnica,
eno ti dobar, tvrd put,
stvoren za tvoja stopala.
Znaš šta će biti
i nemoj se okretati,
da ti ne bih
zapisala u zenici
kako se putuje
na četiri strane sveta.
RECI PTIČICA, RECI MORAL, SUPER TI JE SLIČICA (mrzim reč super)
srce joj je puklo i polomilo sve kosti a
ona i dalje peva i ništa više ne postoji
samo njene i moje polomljene kosti
i kada već pitaš da ti kažem šta mislim
o moralu
moral je divna reč
izgovorim: moral
i fotografišem se
divne fotografije
m
kao nećkanje, kao namćor, kao fina
o
kao iznenađena, začuđena, uvređena,
r
nevešta pravim se, ne može to svako
a kao pitanje na koje ne očekuješ odgovor
l
naizgled kao r, ali su usne mekše
eto
ko želi da priča o moralu
mora da sastavi i razmakne usne
mora jezikom da dodirne nepce i zube
o
zar nema zakona da kazni
one koji pričaju gluposti
i
zato evo ti svi glupi odgovori
koji meni ne trebaju dok mi
zvuci lome kosti
a
Edit Pjaf i dalje peva
* * *
Hladno mi je
Čitavog dana
Do kostiju hladno
Od zidova koji se razmiču
Od podova kroz koje propadam
Od golih grana koje me jure
Od mrtvih ptica
Od tišine
O SMRTI OKORELOG POČETNIKA
Sklupčana misao da bi najlakše bilo umreti
Ponekad munjevito ugrize i razlije otrov
Umesto budilnika čuti svakoga jutra sebe
I danas moram živeti
To boli
Uspavljivati sebe željom da se ne probudiš
Ali uvek na ivici tog ponora setim se
Koliko sam gadljiv na perverzno sažaljenje
I silno poželim da nastavim da trajem
Tu iznad svih tih kišnih glista što riju
Žderu sve pred sobom i hrane se izmetom
Zaurlam bez glasa i šapućem do neba
Da dodirnem lepotu da je stavim u oko
Da te kroz uho kroz nozdrvu svaku poru
Uvučem u sebe duboko da te dišem
I danas moram živeti
To boli
I zato počinjem da zviždućem:
Bila jednom jedna mustra,
Bio jednom jedan početak,
Pa drugi početak , pa treći…
Lepa si, ja te volim.
I tako odložim smrt okorelog početnika.
MRŽNJA
Mrzeti mora da je lako
Na početku
Dok
Mržnja
Ne uđe u svaki
Deo tvog bića polako
Pa se posle smeješ i mrziš
Kako je to
Kako
Boli li
Ili je više
Kao neki teret
Što moraš svuda da nosiš
Da li je
U ustima gorko
Da li čuješ neke zvuke
Od kakve to bežiš muke
Čoveče
Koji mrziš
Da li je lakše
Kad udaraš druge
Vidiš li ti
U boji ili
Samo crno-belo
Znaš li kako miriše ovaj svet
Da li si
Potpuno odan
Ili se ponekad rveš
Sa tim otrovom i tražiš lek
Koji je
Tvoj strah
Upali svetlo
Upoznajte se
Pa svaki na svoju stranu
Strah mržnju pod ruku pa u tamni vilajet
A ti u svet
DOBAR DAN
Evo po čemu poznajem dobar dan:
po udaranju kiše o prozor, lenčarenju,
mirisu kafe, hladnom tušu, novim borama,
jajima na oko za ručak, hladnom pivu,
bacanju kamenčića u reku, klupi, biciklu,
po poseti starog prijatelja, smehu ni zbog čega.
Svoj dobar dan prepoznam i po tebi
kada me zamisliš pod plavim pokrivačem,
pa se ujutro probudiš sa mnom u stomaku,
po divnim pitanjima koja ne traže odgovore,
pa mi kažiprstom zapečatiš usne,
po sreći da se prva pesma koju pročitam
sjuri duboko u mene i da je otplačem.
Dobar dan poznajem po darivanju,
po umoru, po još jednoj ozidanoj stepenici,
na koju sutra valja stati i pružiti ruku
dok meni neko pružiti ruku odozgo.
A najbolje dobar dan poznajem po tome
kada na histerično napade
meko i lako izgovorim: Ma, važi! Nedodirnuta.
NE BOLI BOLI NE BOLI
ozračeni glupošću
ozračeni zlom
ćute u pećinama
čekaju poziv
rezanje mesa
do zakržljalog sloja radosti
ne boli boli ne boli boli
sreća je isprazna lepota
ravna linija i dosada
bez smisla sve dok
ne boli boli ne boli boli
vreme je neograničeno
prostor se širi
nema velikog praska
samo mala pucanja
ljubav je
moguće putovanje
ne boli boli ne boli boli
TI JA MI
Toi mon amour, mon ami
Izubijalo nas isto kamenje, izgrebalo isto trnje,
Slomili se na istim stepenicama, davili u istoj reci.
Jednom smo videli isti oblak i istu zvezdu padalicu,
Smejali se iste večeri istoj sceni u istom filmu.
Sve smo ti i ja. Samo nismo bili mi. Ipak,
ne biramo mi puteve već putevi biraju nas.
Zato
Kada ja imam veliko slovo ti staviš tačku
I
Od mojih misli umeš da nanižeš rečenicu.
A
Ono što je izgledalo kao beskrajna praznina
Samo je dobro skriveno mesto koje je čekalo
Da te stignem, da se okreneš i raširiš ruke.
Da snovi više ne liče na krhotine već da se
Svi ti rubovi slože, da prione tvoje uz moje.
LJUBAV
Zaključavamo vrata i ostavljamo
ozbiljne, tačne i nervozne ljude
da se zabavljaju u dvorištu sveta
možda se čak dogod i i neki rat
dok samo ti i ja, mi, blizu blizu blizu
igramo najnežniju bezobraznu igru
koju si ikada smislio samo za nas:
dodorni me stihom, pomiluj melodijom,
uđi u mene ritmom
i pokloni mi najdražu metaforu,
ogrni me esejom
i naloži peć mojim neobjavljenim romanom
o ljubavi, smrti i hladnom pivu...
a onda se ukrstimo
ne znamo dokle si ti ti
i dokle sam ja ja...
ali to više nije ni važno
jer ogladnimo
pa doručak rastežemo do ručka
pijemo kafu glumeći odrasle
otvaramo prozor, slušamo kišu,
svađamo se čiji je oluk muzikalniji
pred zoru se neutešno i dugo ljubimo
dok se rastajemo na peronu
u hodniku između sobe i kuhinje
sanjamo beskrajno plavo
po kom šetamo držeći se za ruke
da se ne izgubimo
a pre podne već sastajemo se
jer nismo se videli sto godina
prostor postaje sladak, mirišljav i lepljiv
na našoj adresi ljubavi
jer mi smo r e t r o g a r d i r a n i
to je jasno svakome ko nas sretne
kad šetamo i jakim bojama
oslikamo sve što nam pogled dotakne
pa ovaj svet opet bude lep lep lep!
* * *
otvaram sve svoje fioke
učeći tebe da budeš ja
listam tvoje herbarijume
pečatim se tvojim bolom
razvežem te raspertlam
kroz tebe boje prostruje
svetlim u noćima rečima
o sreći što peva u meni
srastam za tvoju kost
da rastemo zajedno
uplićem nam kapilare
polako nežno snažno
na oči stavljam tvoj dlan
slepo verujem dok idem
držeći čvrsto tvoju ruku
vodim te kuda kažeš mi
* * *
čuješ li korake na stepeništu
smeh prigušen poljupcem
i okretanje ključa u bravi
osećaš li kako se unutra
Kroz hladnoću razliva toplo
što nisam Džarmuš da snimim
film sa takvim početkom
u kom bi svi osetili miris
podgrejanog ručka pokipele kafe
Klimt bi ovde naslikao
svoja najbolja dela
četkicom od nota
i potezima nežne strasti
zaurlala bi lepota
u očima punim snega
i plave polarne tišine
vidiš li ti nas kroz taj prozor
i kažeš li zašto nemam sreće
(čujem te)
ne kaže se zašto, nego zar
(čuješ me)
ovde gde ni jedna pesma
beživotna neće ostati
