CVRČAK I MRAV

»Ah, svijet je postao bijel!«, začudi se cvrčak Kancone, ispruži jednu nožicu ispod suhog lista bagrema i s nepovjerenjem opipa napadali snijeg. »Brrr! Ko si?«

Hladna bjelina je šutjela.

»To je snijeg«, odkašljucka List pod bijelim teretom.

»Ali ja volim sunce i toplotu!«, reče Kancone.

»I ja…!«, uzdahnu Bagrem.

»Noć će biti strašno hladna…«, rece List.

»Travicu u polju pokrio je snijeg, zamrznut je potočić…«, krcnu Bagrem promrzlim granama. »Požuri, moraš se snaći prije nego što padne noć…«

»Hm, ništa mi drugo ne preostaje«, reče Kancone, zabaci violinu na rame i pozdravi prijatelje. Koračajući stresao se od zime, često se osvrtao uokolo: svuda se pružalo Polje pod paperjem pahuljica. U jednom trenutku začu prhut krilima. Pored njega, stresajući pahulje sa perja, sletje Poljski Vrabac.

»Hoćeš li me pojesti?«, uplaši se Kanzone.

»Ne,« odcvrkuta Poljski Vrabac. »Ko bi nam u Polju svirao kad opet dodje ljeto?«

»Ne znam da li ću dočekati ljeto!«, požali se Kancone. »Gladan sam, bez toplog skloništa…«

»Teška stvar!«, zabrinu se Poljski Vrabac i odletje.

Cvrčak Kancone nastavi svoje lutanje Poljem.

»Tik!«, nešto ga pogodi u promrzla ledja.

»Zrnce pšenice!«, obradova se Kanzone neočekivanom daru i pogleda uvis. Maleni letac već je postao samo niejasna mrlja medju pahuljama.

»Jao, kako je ledeno!«, sneveseli se pokušavajući gricnuti zrnce.

»Kh, kh…«, nakašlja se neko. Kancone se ukoči od straha: pred njim je stajao Poljski Miš.

»Poješćeš me?«, promuca Kancone.

»Slušaj, mali… Imam prijedlog mnogo bolji od gluposti koje pričaš…«, prozbori Poljski Miš otresajući pahuljice sa svojih dugih brkova. »Daj mi zrnce, a ja ću ti iz moje rupice donijeti jednu vlat trave još uvijek pomalo svježu?«

»Važi!«, obradova se Kanzone. Vlat trave malčice mu utoli glad.

Kancone nastavi lutati Poljem. Snijeg je padao, sve gušći, svjetlost dana sve brze nestajala.

»Hu, hu…«, huknu Sova nad Poljem. Kancone se uplaši.

»Mali, ne plaši se! Požuri da nadješ neko sklonište!«, reče Sova kao da mu je pročitala misli. »Hu, hu…«

»Sklonište? Gdje?«

»Zaputi se pravo pa ćes ugledati svjetla Mravinjaka…,« reče Sova. »Evo ti jedno moje pero, ogrni se njime da ti bude manje hladno…« Sova huknu jos jednom, poželje mu srećan put i, zalepetavši svojim teškim krilima nestade u snježnom sumraku.

»Mravinjak? To bi moralo biti selo mrava?«, zapita se Kancone i krenu u pravcu koji mu je preporučila Sova. Uskoro ugleda niz kućica s prozorčićima kroz koje je dopirala svjetlost.

Snijeg je padao rjedji, ali je u Polju postajalo hladnije. Na nebu se ukaza Mjesecev srp. Cvrčak Kanzone ga pogleda s tugom i sjeti se toplih ljetnih noći.

Bio je već iznemogao, violina mu je postala strašno teška, Sovino pero nije ga dovoljno grijalo, ali Kanconeu i sama pomisao na svjetlost i toplotu dade neku novu snagu da pozuri prema svjetlima kućica.

Pokuca na prva vrata. Na vratima se pojavi Mrav, s naočalima na nosu i novinama u ruci.

»Mogu li prenočiti kod vas?«, upita on domačina.

»Prenočiti? Toliko si hrabar da me upitaš možeš li prenočiti u mojoj kući?«, naroguši se Mrav.

»Napolju je tako hladno…«, procvokota Kancone.

»Hladno? Pa naravno da je hladno!«, ljutito će Mrav. »Ali ja znam ko si! Ti si svirac iz Polja… Dok sam ja ljetos radio i sakupljao zalihe za zimu, ti si svirao! Sad možeš i igrati!«

Mrav zalupi vratima.

»Možda svi mravi nisu isti?« pomisli Kancone i zaputi se prema drugoj kućici.

Pokuca. Drugi Mrav s nestrpljenjem sasluša Kanconeovu molbu, pa šutke zalupi vratima.

»Opet pogrešna vrata?«, zapita se Kancone i pokuca na treča.

Ali i ova se zalupise, jako. Sa nadstrešnice otpade jedna ledenica koja, na svu sreču, zamalo promasi Kanzonea.

I četvrta vrata se zalupiše, i peta, i šesta kao i sedma, pa osma, deveta, deseta kao i jedanaesta i… Cvrčak Kancone stiže na kraj Mravinjaka, pred posljednju kućicu iza koje se pruzalo Polje u srebrenkastoj bjelini zimske noći. Odluči da se približi kućici i proviri kroz prozorčić.

A unutra? Oko stola sa rodjendanskim kolacem vrvilo je od malenih mrava.

Kancone pokuca na vrata.

I… Vrata se otvoriše. Neko ga povuče u toplinu i svjetlost kućice.

»Svirac?«, oko njega zagraja mnoštvo glasova. »Dobrodošao! Hoćemo muziku!«

»Tišina!«, uzviknu slavljenik, Mali Mrav. »Zar ne vidite da je promrzao? Sigurno je i gladan!«

Mali Mrav povede Kanconea do peći u kojoj je pucketala vatrica, donese mu tanjirić sa komadićem rodjendanskog kolača.

»Možda sam ušao u neki san, a ne u kuću?«, pomisli Kancone.

Ali sve je bila stvarnost: kućica, svjetlost, vatrica, kolač, mali domačin, gosti… Radostan, Kancone zasvira na svojoj violini. Mali mravi se uhvatiše u kolo i zaigraše.

»Šta se dešava?«, u jednom času zaćuše se neki ostri glasovi.

Nasred sobe stajali su Tata Mrav i Mama Mrav i s neraspoloženjem gledali prema Kanconeu.

»Znate li, djeco, ko je vaš svirač?«, zapitaše uglas.

»Kako da ne!«, odgovori Mali Mrav. »Znamo!«

»Znamo!«, začu se, kao odjek, iz mnogih grla.

»Ne vjerujem da znate!«, reće Tata Mrav. »Dakle, vas svirač je…?«

»Cvrčak!«, zaoriše se dječji glasovi, njihov odjek napusti kućicu, provijuga cijelim Mravinjakom, prodje kroz brave svih zaključanih vrata i zagolica uši svih odraslih Mrava.

»Cvrčak?«, zbuniše se odrasli Mravi. Zabrinuti, navukoše ogrtače pa se zaputise prema kućici na kraju Mravinjaka. Kad stigoše, natiskaše se oko prozorčića.

Unutra? Tata Mrav, nasred sobe, sav uozbiljen, mravićima posjedalim po podu ćitao je priču o »Cvrčku i Mravu«, a Mama Mrav je pazila da sva djeca, naravno i Kancone, dobro slušaju, naročito kraj priče.

»…Cvrčak pokuca na vrata. Mrav ih otvori i zapita: »Šta želiš?«
»Gladan sam i hladno mi je…«, reće Cvrčak.
»Zaista«, nasmija se Mrav, »ja sam mjesecima radio da napravim zalihe! A ti?«
»Ja sam svirao«, promuca Cvrčak.
»Ah, da! A sada igraj!«, reće Mrav i zalupi vratima.«

Napolju, svi odrasli Mravi zapljeskaše. Unutra, naprotiv, odjeknu složno negodovanje: »Uuuuuu! Nepravda!«

»Nepravda? Zašto?«, zbuni se Tata Mrav.

»Ali zar u priči ne piše: Cvrčak je svirao…?«, zapita Mali Mrav. »Ako je svirao, mnogi su ga slušali!«

Pa… Jeste, svirao je«, umiješa se u raspravu Mama Mrav. »Ali…«

»Ali? »

»Ali on je samo svirao!«, ljutito odbrusi Tata Mrav. »Zato Mrav mora zalupiti vratima pred Cvrčkom… Tako je bilo oduvijek…«

»Vjerujem… A da li ti vjeruješ da Cvrčak nije Mrav?

Tata Mrav i Mama Mrav se zbuniše. Nisu imali odgovor.

»Mi želimo drugačiji Mravinjak!«, povikaše mali Mravi. »Ostvarićemo drugačiju priču!«

napolju? Odrasli Mravi nisu htjeli povjerovati vlastitim ušima! Ni očima: Cvrčak se maši violine i zasvira, djećica se opet uhvatiše u kolo, pjevajući:

Na svijetu ovom
Biće mjesta
Uvijek i svuda
Za stvorenja sva…

»Ah, svijet je postao bijel!«, začudi se cvrčak Kancone, ispruži jednu nožicu ispod suhog lista bagrema i s nepovjerenjem opipa napadali snijeg. »Brrr! Ko si?«

Hladna bjelina je šutjela.

»To je snijeg«, odkašljucka List pod bijelim teretom.

»Ali ja volim sunce i toplotu!«, reče Kancone.

»I ja…!«, uzdahnu Bagrem.

»Noć će biti strašno hladna…«, rece List.

»Travicu u polju pokrio je snijeg, zamrznut je potočić…«, krcnu Bagrem promrzlim granama. »Požuri, moraš se snaći prije nego što padne noć…«

»Hm, ništa mi drugo ne preostaje«, reče Kancone, zabaci violinu na rame i pozdravi prijatelje. Koračajući stresao se od zime, često se osvrtao uokolo: svuda se pružalo Polje pod paperjem pahuljica. U jednom trenutku začu prhut krilima. Pored njega, stresajući pahulje sa perja, sletje Poljski Vrabac.

»Hoćeš li me pojesti?«, uplaši se Kanzone.

»Ne,« odcvrkuta Poljski Vrabac. »Ko bi nam u Polju svirao kad opet dodje ljeto?«

»Ne znam da li ću dočekati ljeto!«, požali se Kancone. »Gladan sam, bez toplog skloništa…«

»Teška stvar!«, zabrinu se Poljski Vrabac i odletje.

Cvrčak Kancone nastavi svoje lutanje Poljem.

»Tik!«, nešto ga pogodi u promrzla ledja.

»Zrnce pšenice!«, obradova se Kanzone neočekivanom daru i pogleda uvis. Maleni letac već je postao samo niejasna mrlja medju pahuljama.

»Jao, kako je ledeno!«, sneveseli se pokušavajući gricnuti zrnce.

»Kh, kh…«, nakašlja se neko. Kancone se ukoči od straha: pred njim je stajao Poljski Miš.

»Poješćeš me?«, promuca Kancone.

»Slušaj, mali… Imam prijedlog mnogo bolji od gluposti koje pričaš…«, prozbori Poljski Miš otresajući pahuljice sa svojih dugih brkova. »Daj mi zrnce, a ja ću ti iz moje rupice donijeti jednu vlat trave još uvijek pomalo svježu?«

»Važi!«, obradova se Kanzone. Vlat trave malčice mu utoli glad.

Kancone nastavi lutati Poljem. Snijeg je padao, sve gušći, svjetlost dana sve brze nestajala.

»Hu, hu…«, huknu Sova nad Poljem. Kancone se uplaši.

»Mali, ne plaši se! Požuri da nadješ neko sklonište!«, reče Sova kao da mu je pročitala misli. »Hu, hu…«

»Sklonište? Gdje?«

»Zaputi se pravo pa ćes ugledati svjetla Mravinjaka…,« reče Sova. »Evo ti jedno moje pero, ogrni se njime da ti bude manje hladno…« Sova huknu jos jednom, poželje mu srećan put i, zalepetavši svojim teškim krilima nestade u snježnom sumraku.

»Mravinjak? To bi moralo biti selo mrava?«, zapita se Kancone i krenu u pravcu koji mu je preporučila Sova. Uskoro ugleda niz kućica s prozorčićima kroz koje je dopirala svjetlost.

Snijeg je padao rjedji, ali je u Polju postajalo hladnije. Na nebu se ukaza Mjesecev srp. Cvrčak Kanzone ga pogleda s tugom i sjeti se toplih ljetnih noći.

Bio je već iznemogao, violina mu je postala strašno teška, Sovino pero nije ga dovoljno grijalo, ali Kanconeu i sama pomisao na svjetlost i toplotu dade neku novu snagu da pozuri prema svjetlima kućica.

Pokuca na prva vrata. Na vratima se pojavi Mrav, s naočalima na nosu i novinama u ruci.

»Mogu li prenočiti kod vas?«, upita on domačina.

»Prenočiti? Toliko si hrabar da me upitaš možeš li prenočiti u mojoj kući?«, naroguši se Mrav.

»Napolju je tako hladno…«, procvokota Kancone.

»Hladno? Pa naravno da je hladno!«, ljutito će Mrav. »Ali ja znam ko si! Ti si svirac iz Polja… Dok sam ja ljetos radio i sakupljao zalihe za zimu, ti si svirao! Sad možeš i igrati!«

Mrav zalupi vratima.

»Možda svi mravi nisu isti?« pomisli Kancone i zaputi se prema drugoj kućici.

Pokuca. Drugi Mrav s nestrpljenjem sasluša Kanconeovu molbu, pa šutke zalupi vratima.

»Opet pogrešna vrata?«, zapita se Kancone i pokuca na treča.

Ali i ova se zalupise, jako. Sa nadstrešnice otpade jedna ledenica koja, na svu sreču, zamalo promasi Kanzonea.

I četvrta vrata se zalupiše, i peta, i šesta kao i sedma, pa osma, deveta, deseta kao i jedanaesta i… Cvrčak Kancone stiže na kraj Mravinjaka, pred posljednju kućicu iza koje se pruzalo Polje u srebrenkastoj bjelini zimske noći. Odluči da se približi kućici i proviri kroz prozorčić.

A unutra? Oko stola sa rodjendanskim kolacem vrvilo je od malenih mrava.

Kancone pokuca na vrata.

I… Vrata se otvoriše. Neko ga povuče u toplinu i svjetlost kućice.

»Svirac?«, oko njega zagraja mnoštvo glasova. »Dobrodošao! Hoćemo muziku!«

»Tišina!«, uzviknu slavljenik, Mali Mrav. »Zar ne vidite da je promrzao? Sigurno je i gladan!«

Mali Mrav povede Kanconea do peći u kojoj je pucketala vatrica, donese mu tanjirić sa komadićem rodjendanskog kolača.

»Možda sam ušao u neki san, a ne u kuću?«, pomisli Kancone.

Ali sve je bila stvarnost: kućica, svjetlost, vatrica, kolač, mali domačin, gosti… Radostan, Kancone zasvira na svojoj violini. Mali mravi se uhvatiše u kolo i zaigraše.

»Šta se dešava?«, u jednom času zaćuše se neki ostri glasovi.

Nasred sobe stajali su Tata Mrav i Mama Mrav i s neraspoloženjem gledali prema Kanconeu.

»Znate li, djeco, ko je vaš svirač?«, zapitaše uglas.

»Kako da ne!«, odgovori Mali Mrav. »Znamo!«

»Znamo!«, začu se, kao odjek, iz mnogih grla.

»Ne vjerujem da znate!«, reće Tata Mrav. »Dakle, vas svirač je…?«

»Cvrčak!«, zaoriše se dječji glasovi, njihov odjek napusti kućicu, provijuga cijelim Mravinjakom, prodje kroz brave svih zaključanih vrata i zagolica uši svih odraslih Mrava.

»Cvrčak?«, zbuniše se odrasli Mravi. Zabrinuti, navukoše ogrtače pa se zaputise prema kućici na kraju Mravinjaka. Kad stigoše, natiskaše se oko prozorčića.

Unutra? Tata Mrav, nasred sobe, sav uozbiljen, mravićima posjedalim po podu ćitao je priču o »Cvrčku i Mravu«, a Mama Mrav je pazila da sva djeca, naravno i Kancone, dobro slušaju, naročito kraj priče.

»…Cvrčak pokuca na vrata. Mrav ih otvori i zapita: »Šta želiš?«
»Gladan sam i hladno mi je…«, reće Cvrčak.
»Zaista«, nasmija se Mrav, »ja sam mjesecima radio da napravim zalihe! A ti?«
»Ja sam svirao«, promuca Cvrčak.
»Ah, da! A sada igraj!«, reće Mrav i zalupi vratima.«

Napolju, svi odrasli Mravi zapljeskaše. Unutra, naprotiv, odjeknu složno negodovanje: »Uuuuuu! Nepravda!«

»Nepravda? Zašto?«, zbuni se Tata Mrav.

»Ali zar u priči ne piše: Cvrčak je svirao…?«, zapita Mali Mrav. »Ako je svirao, mnogi su ga slušali!«

Pa… Jeste, svirao je«, umiješa se u raspravu Mama Mrav. »Ali…«

»Ali? »

»Ali on je samo svirao!«, ljutito odbrusi Tata Mrav. »Zato Mrav mora zalupiti vratima pred Cvrčkom… Tako je bilo oduvijek…«

»Vjerujem… A da li ti vjeruješ da Cvrčak nije Mrav?

Tata Mrav i Mama Mrav se zbuniše. Nisu imali odgovor.

»Mi želimo drugačiji Mravinjak!«, povikaše mali Mravi. »Ostvarićemo drugačiju priču!«

napolju? Odrasli Mravi nisu htjeli povjerovati vlastitim ušima! Ni očima: Cvrčak se maši violine i zasvira, djećica se opet uhvatiše u kolo, pjevajući:

Na svijetu ovom
Biće mjesta
Uvijek i svuda
Za stvorenja sva…