Sve to bilo je nekad prije – kao i prvi ujakov boravak, i drugi - sedam godina kasnije, kad sam bio maturant a Seka još uvijek osnovac, i treći, posljednji, prije tri godine, kojem je svjedok samo moja sestra. Tada je, na bolno iznenađenje naše stare, ujak odlučio da se vrati u Bosnu. I stari je bio iznenađen, ali pozitivno.
Stara, u prezentu one decembarske nedjelje, kao da odlaže utipkavanje onog kanadskog, potom i holandskog telefonskog broja, ponavlja da je ujak Beki bio neobičan. Stari ćuti, vrti onu cigaretu; mene čudi da se usljed trenja nije raspala. A sada ne kaže, kao onog dana u kojem je majci dao ultimatum »on ili ja«. Zaboravio je i onu sarkastičnu dosjetku? Koju je staroj onomad sasuo u lice: »Chi l’ha visto? Sad ga gledaj!« I ono pitanje? »On se nekom sveti?«
Odlazak zauvijek drugih popravlja sve ljude? Stari, sada? Kao lik iz jednog njemu omiljena vesterna, Poglavica Tužno Lice – ćuti, samo mu se miče podvoljak.
Nekad prije – u kojem su se, odmah po ujakovom dolasku, u onom stanu u Petrarkinoj, pojavile buhe. »Niki, gdje si ih zaradio?«, tako se stara obraćala psu, a stari, ponavljajući che coincidenza, zlurado se smijao ne izgovarajući ujakovo ime. Seka i ja smo se zabavljali kao nikad prije. Ona je skakala uokolo i vikala: »Buha!«, na što su se stari stresali kao da imaju na sebi krzno a ne kožu. S nekom joga mirnoćom ujak nam je govorio o prirodnim načinima uništavanja buha. I…tako, cijeli stan danima je zaudarao na rastvor trulih listova koprive i čička. »Živa istina, tako se radi u Njemačkoj!« Sa štipaljkom na nosu, stari je unjkavo ponavljao da je živa istina zapravo pitanje našeg prvog komšije je li kod nas možda eksplodirala klozetska šolja. I to, da se u pomenutoj zemlji zaista radi a ne džabalebari. »Bože sačuvaj, šta pričaš! I skini tu štipaljku!«, planula je majka. »Šta znači džabalebariti?« Seka me to upitala, naravno na italijanskom. »Ćuti, mala!«, obrecnuo sam se. Htio sam da čujem ujakovo objašnjenje o buhama koje su nas, posebno izjutra, napadale po bosim nogama. »To je samo neznatni, vidljivi dio milionske buvlje populacije. Ali – dokrajčiće njih Nijemac!« Nijemac – dakle, onaj prirodni rastvor u šprici za bonsai naše stare! Tako je radila Krista, njegova prijateljica. Imala je dva velika čupava psa, koji su spavali sa njima zajedno. »Voljela je te pse više od mene!«, tvrdio je. A stari? Dovoljno je bilo pogledati podrugljivo iskrenut krajičak njegovih usana koji kao da je govorio: »Ko tebi ne bi dao nogu!« Češući se, gunđao je da to nisu buhe iz Kristinog stana, već iz neke minhenske rupe, odakle je ujak Beki, na koncu svog njemačkog »turizma«, izbačen. »A kako i ne bi - samo je klošario, bez dokumenata! Tako je samo zaradio te prenosnike kuge i donio nam ih i u onoj torbetini…« Slušajući ga, stara je treptala očima, kao što u jednom dokumentarcu čini jedan afrički vojnik mirovnih snaga u Bosni. »Ovdje su imali i vode, i struje, i gasa, i fabrika, i škola, i bolnica, i hljeba, i mesa… Ima li neko kome je jasno zbog čega su ratovali?«
Nekad prije – u kojem je ujak, nakon konačnog istrebljenja buha koje je starog ožalostilo za tristo hiljada lira (morao je pozvati nadležno preduzeće), poruka upućenih starom da treba raditi malo ili nikako, te negiranja razloga da ima dozvolu boravka, konačno pristao da ode u kvesturu. Kasnije, predočivši svoju dozvolu boravka službenici zavoda za zapošljavanje, na solidnom italijanskom kojim je začudio staru, izdiktirao je svoja zanimanja: mornar, nosač, vodič kroz planine i pustinje, živi model za slikare i kipare (sa garancijom od osam sati neodlaska u klozet), fotograf divljih zvijeri, te još koješta. »Bože, sve to si radio? A ono, koješta?«, izmucala je njegova sestra. »Eto, i ronilac…«, odgovorio je, »okeani su puni potonulih lađa«. Ona službenica nije skrivala svoje čuđenje. »Jezici?« Ujak je odgovorio: »Španski, francuski, engleski, portugalski, norveški i – apatani!« Staroj se učinilo da se službenica prekrstila, nabrzinu. »Vi, državna činovnica, ne znate da postoji tibetansko-burmanski narod Apatani, u indijskoj državi Arunahal Pradeš?« Ne, ona to nije znala. Upitala ga je da li je to njegov maternji jezik. »Ne, već srpskohrvatski…«, rekao je. Stara je, vjerujem, šaputala sama sebi: »Nema ga više! Sve se raspalo, tamo, pa i jezik…« Nivo obrazovanja? »Gimnazija…«Šapnuo je staroj da nema smisla da nabraja one, samo započete studije: medicina, slikarstvo, filozofija, arhitektura, pozorišna akademija. A službenicu je zamolio da u rubriku o jezicima doda i mrima - jedan od dijalekata svahilija, u Tanzaniji.
»U to je sprdio sve one godine lutanja?«, rekao je stari kad je to saznao. »Ali problem nije samo to! Onaj pravi, draga moja, jeste što on nema namjeru da radi!« Na to je stara srdito rekla da ćemo se svi uskoro uvjeriti u suprotno. »Živi bili pa vidjeli! Nije čudo što su tvoji pokrepali od brige! Ode, pa ga nema godinama! Onda, chi l’ha visto!« Majka se pobunila: »To su naše, porodične stvari! I ne pominji moje drage mrtve s tim u vezi…« Stari je raširio ruke i rekao: »Ako sve to potraje, i ja ću za tvojim dragim mrtvim, uskoro!« (Mislili su da ih ne čujemo, a bili smo skriveni iza vrata trpezarije i jasno smo čuo te riječi, a Seka je bila radoznala ko su dragi[1] mrtvi – jesu li to zmajevi, neki posebni.) Upitao ju je vidi li ona radno odijelo u kojem se vraća iz Mancana, pun prašine. On, bivši računovođa opštine R***, radi u stoličari, udiše prašinu, i vonj lakova, a ona, nekad službenica u banci, sada je njegovateljica u jednom staračkom - pere i guze ubogih staraca. Vrijeme je da se njen brat, avanturist, lati nekog posla - pečene jarebice nikom ne padaju s neba.
»Avanturist?!«, planula je ona. »Vidjećeš ti kakav će radnik od njega ispasti!«
Kakav je radnik ispadao? Ujak je uistinu nalazio posla, ali to bi potrajalo nekoliko dana. U nekom magazinu kućnih potrepština - samo jedan. »Pet hiljada artikala! Samo ludaci mogu trčkarati na svaki gazdin mig…« Izdržao je dva dana na čišćenju vanjskih prozora velikih zgrada. »Nesvijesti mi se, mnogo…« Stari je uzdahnuo: »I meni, ali kad to čujem!« Ipak, njemu je odjednom sinulo: »Kad govori toliko jezika, da ga ubacimo u medijatore, jezičke?« Jeste, ujak je bio i medijator, ali samo jednu sedmicu - u bolnici, za strane pacijente. Onda je uprava bolnice udruženju medijatora uputila pismo u kojem je, crno na bijelom, stajalo da je ujak Beki nepoželjan. »Za sve je kriva ona stara krastača!« Stara krastača – volonterka, bolničarka u penziji. Nakon desetak njenih promašenih uboda u traženju vene, jedan pacijent, Peruanac, požalio se ujaku. »Neće ni da te vidi pored svoje postelje, džabe si ga izbola – nije on krpena lopta!«, to je bila ujakova slobodna interpretacija pacijentovog zahtjeva. Naravno, skandal! »Svaka istina u očima idiota je skandalozna…«, rekao je ujak. »Svi su idioti ako ne misle kao ti!«, pobunio se stari. Ujak mu je mirno preporučio da se obavijesti o porijeklu riječi idiot, jer stari Grci nisu bili ludi. »Oni nisu!«, planuo je otac. »Ali ja jesam! I glupan, i kreten, i … Da, ja, koji sam povjerovao da se možeš promijeniti!« Ne uzbuđujući se, ujak je odgovorio: »Mijenjam se, i to svakog dana… Ali ne možeš to znati, jer ti nisi ja!« Kroz gromki smijeh stari je viknuo da imamo filozofa u stanu, pa je stara rekla: »Čovječe, komšije će pozvati policiju!« Stari je smatrao da će biti bolje ako budu pozvali psihijatra. »Pomakni se s mjesta!«, viknula je stara.
Ipak, skoro svake večeri stari i ujak sjedili su za šahovskom tablom. Činilo se da ta igra i pivo poništavaju sve njihove međusobne razlike i u kuću donose večernji spokoj. Prividni mir se obnavljao sve do one zimske večeri kad je stari vrisnuo: »Ovaj parazit ili ja!«, i stara, stojeći nasred trpezarije, graknula nama, djeci, da hitno odemo na spavanje. Stari je zaista zalupio vratima, i nije se vratio. »Šta mu bi? A tako lijepo smo se slagali!«, ponavljao je ujak. Dotad nisam znao da ćutanje može imati boju – a ćutanje moje stare bilo je sivo, kao njeno lice tih dana. Ipak, znao sam - stari će se vratiti, ali Seka se uzbuđivala: »Ako se naši raziđu, kao Đulijini, Anini, Lorencovi - kome ćemo mi pripasti?« Kad se stari konačno vratio, nije ni upitao gdje je ujak. Ni stara njega gdje je bio, samo je rekla da je večera na stolu. Znala je da je on tri dana proveo kod čika-Malika? To je njegov drug sa posla, koji se, dok je rat još uvijek trajao, jednom ovako našalio: »Tamo se makljaju tvoji i moji, a ti i ja mirni kao bubice…« Staroj to nije po volji - stavila je prst na usta, što je značilo: »Pred djecom - ni riječi o ratu!«
Ujak Beki? Jednostavno – nestao je, ali staroj se pokatkad javljao. Ona bi tad stezala slušalicu kao da je ptica koja bi joj mogla pobjeći i, sva ponesena njegovim glasom, govorila: »Gdje si? Što, bolan, ne navratiš?« , i odmah potom bi telefonirala bratu i sestri da se Beki javio barem njoj. »Kod nas kvasaju telefonski računi, kao tijesto…«, gunđao je stari. »Neka kvasaju,«, ljutnula bi se stara, »brinemo se, on je naš brat«. Stari je smatrao da im je briga uzaludna, njemu nije loše – vjerovatno je uz neku suknju. »Kakve riječi, i to pred djecom!«, korila ga je stara. On se branio tvrdnjom da Seka i ja razumijemo samo italijanski. To nije bila potpuna istina - ja sam razumijevao skoro sve. Seka se čudila i pitala me zašto stari tako često govore na stranom jeziku. »Eh, Seko, teško je razumjeti izbore odraslih….«
Nekad prije - ni u onom izbjegličkom kampu, kad sam bio sasvim mali, ujak Beki nije napuštao misli moje stare. U tom kampu smo bili sve dok stari jednog proljećnog dana nije udario šakom po jednom plastičnom stolu, tako da su mu noge poklecnule i rekao: »Ovo stanje je neopisivo - sad je dosta!«, te dan kasnije iz džepa pantalona izvadio ključeve koji su zazveckali poput zvončića, na što je stara, držeći Seku u naručju, ostala zabezeknuta. Nekoliko minuta kasnije pokuljaće iz nje pitanja zna li on šta radi i u kakve nevolje možemo zapasti. I o tom karitas-stolu (tako sam ga nazvao) pisao sam u školskom sastavu na temu Stiglo je proljeće, u kojem sam spomenuo i to neopisivo stanje. Ali, glavni lik te pričice je moj kanarinac kojeg je pred naš zauvijek polazak iz Bosne stara, odnijela Vlasti, našoj komšinici, i moj pogled na kavez koji je završio u staričinim rukama. »Mile, vratiću se ja, brzo-brzo!« Ni to nisam izmislio već zaista rekao kanarincu. (Već tada imao sam sklonost da u pričice ubacujem neizmišljena lica i stvari?) Istina je i da je Seka još uvijek bila u trbuhu naše stare. Dok sam čitao moj sastav, učiteljica je svaki čas iz tašne potezala maramicu. Uto se oglasio Sandro, glavni razredni nemirko: »Ti si iz one zemlje o kojoj se svake večeri govori na televiziji?« Mojim mislima lepršao je Mile, ćutao sam. Učiteljica je pozvala staru na razgovor. »Vaš sin je u tom sastavu napisao da ima proljeća bez boja. Znate, škola ima svog psihologa…« Stara je nešto promrsila, ali nisam imao čast da upoznam psihologa.
Sve to bilo je nekad prije – kao i prvi ujakov boravak, i drugi - sedam godina kasnije, kad sam bio maturant a Seka još uvijek osnovac, i treći, posljednji, prije tri godine, kojem je svjedok samo moja sestra. Tada je, na bolno iznenađenje naše stare, ujak odlučio da se vrati u Bosnu. I stari je bio iznenađen, ali pozitivno.
Stara, u prezentu one decembarske nedjelje, kao da odlaže utipkavanje onog kanadskog, potom i holandskog telefonskog broja, ponavlja da je ujak Beki bio neobičan. Stari ćuti, vrti onu cigaretu; mene čudi da se usljed trenja nije raspala. A sada ne kaže, kao onog dana u kojem je majci dao ultimatum »on ili ja«. Zaboravio je i onu sarkastičnu dosjetku? Koju je staroj onomad sasuo u lice: »Chi l’ha visto? Sad ga gledaj!« I ono pitanje? »On se nekom sveti?«
Odlazak zauvijek drugih popravlja sve ljude? Stari, sada? Kao lik iz jednog njemu omiljena vesterna, Poglavica Tužno Lice – ćuti, samo mu se miče podvoljak.
Nekad prije – u kojem su se, odmah po ujakovom dolasku, u onom stanu u Petrarkinoj, pojavile buhe. »Niki, gdje si ih zaradio?«, tako se stara obraćala psu, a stari, ponavljajući che coincidenza, zlurado se smijao ne izgovarajući ujakovo ime. Seka i ja smo se zabavljali kao nikad prije. Ona je skakala uokolo i vikala: »Buha!«, na što su se stari stresali kao da imaju na sebi krzno a ne kožu. S nekom joga mirnoćom ujak nam je govorio o prirodnim načinima uništavanja buha. I…tako, cijeli stan danima je zaudarao na rastvor trulih listova koprive i čička. »Živa istina, tako se radi u Njemačkoj!« Sa štipaljkom na nosu, stari je unjkavo ponavljao da je živa istina zapravo pitanje našeg prvog komšije je li kod nas možda eksplodirala klozetska šolja. I to, da se u pomenutoj zemlji zaista radi a ne džabalebari. »Bože sačuvaj, šta pričaš! I skini tu štipaljku!«, planula je majka. »Šta znači džabalebariti?« Seka me to upitala, naravno na italijanskom. »Ćuti, mala!«, obrecnuo sam se. Htio sam da čujem ujakovo objašnjenje o buhama koje su nas, posebno izjutra, napadale po bosim nogama. »To je samo neznatni, vidljivi dio milionske buvlje populacije. Ali – dokrajčiće njih Nijemac!« Nijemac – dakle, onaj prirodni rastvor u šprici za bonsai naše stare! Tako je radila Krista, njegova prijateljica. Imala je dva velika čupava psa, koji su spavali sa njima zajedno. »Voljela je te pse više od mene!«, tvrdio je. A stari? Dovoljno je bilo pogledati podrugljivo iskrenut krajičak njegovih usana koji kao da je govorio: »Ko tebi ne bi dao nogu!« Češući se, gunđao je da to nisu buhe iz Kristinog stana, već iz neke minhenske rupe, odakle je ujak Beki, na koncu svog njemačkog »turizma«, izbačen. »A kako i ne bi - samo je klošario, bez dokumenata! Tako je samo zaradio te prenosnike kuge i donio nam ih i u onoj torbetini…« Slušajući ga, stara je treptala očima, kao što u jednom dokumentarcu čini jedan afrički vojnik mirovnih snaga u Bosni. »Ovdje su imali i vode, i struje, i gasa, i fabrika, i škola, i bolnica, i hljeba, i mesa… Ima li neko kome je jasno zbog čega su ratovali?«
Nekad prije – u kojem je ujak, nakon konačnog istrebljenja buha koje je starog ožalostilo za tristo hiljada lira (morao je pozvati nadležno preduzeće), poruka upućenih starom da treba raditi malo ili nikako, te negiranja razloga da ima dozvolu boravka, konačno pristao da ode u kvesturu. Kasnije, predočivši svoju dozvolu boravka službenici zavoda za zapošljavanje, na solidnom italijanskom kojim je začudio staru, izdiktirao je svoja zanimanja: mornar, nosač, vodič kroz planine i pustinje, živi model za slikare i kipare (sa garancijom od osam sati neodlaska u klozet), fotograf divljih zvijeri, te još koješta. »Bože, sve to si radio? A ono, koješta?«, izmucala je njegova sestra. »Eto, i ronilac…«, odgovorio je, »okeani su puni potonulih lađa«. Ona službenica nije skrivala svoje čuđenje. »Jezici?« Ujak je odgovorio: »Španski, francuski, engleski, portugalski, norveški i – apatani!« Staroj se učinilo da se službenica prekrstila, nabrzinu. »Vi, državna činovnica, ne znate da postoji tibetansko-burmanski narod Apatani, u indijskoj državi Arunahal Pradeš?« Ne, ona to nije znala. Upitala ga je da li je to njegov maternji jezik. »Ne, već srpskohrvatski…«, rekao je. Stara je, vjerujem, šaputala sama sebi: »Nema ga više! Sve se raspalo, tamo, pa i jezik…« Nivo obrazovanja? »Gimnazija…«Šapnuo je staroj da nema smisla da nabraja one, samo započete studije: medicina, slikarstvo, filozofija, arhitektura, pozorišna akademija. A službenicu je zamolio da u rubriku o jezicima doda i mrima - jedan od dijalekata svahilija, u Tanzaniji.
»U to je sprdio sve one godine lutanja?«, rekao je stari kad je to saznao. »Ali problem nije samo to! Onaj pravi, draga moja, jeste što on nema namjeru da radi!« Na to je stara srdito rekla da ćemo se svi uskoro uvjeriti u suprotno. »Živi bili pa vidjeli! Nije čudo što su tvoji pokrepali od brige! Ode, pa ga nema godinama! Onda, chi l’ha visto!« Majka se pobunila: »To su naše, porodične stvari! I ne pominji moje drage mrtve s tim u vezi…« Stari je raširio ruke i rekao: »Ako sve to potraje, i ja ću za tvojim dragim mrtvim, uskoro!« (Mislili su da ih ne čujemo, a bili smo skriveni iza vrata trpezarije i jasno smo čuo te riječi, a Seka je bila radoznala ko su dragi[1] mrtvi – jesu li to zmajevi, neki posebni.) Upitao ju je vidi li ona radno odijelo u kojem se vraća iz Mancana, pun prašine. On, bivši računovođa opštine R***, radi u stoličari, udiše prašinu, i vonj lakova, a ona, nekad službenica u banci, sada je njegovateljica u jednom staračkom - pere i guze ubogih staraca. Vrijeme je da se njen brat, avanturist, lati nekog posla - pečene jarebice nikom ne padaju s neba.
»Avanturist?!«, planula je ona. »Vidjećeš ti kakav će radnik od njega ispasti!«
Kakav je radnik ispadao? Ujak je uistinu nalazio posla, ali to bi potrajalo nekoliko dana. U nekom magazinu kućnih potrepština - samo jedan. »Pet hiljada artikala! Samo ludaci mogu trčkarati na svaki gazdin mig…« Izdržao je dva dana na čišćenju vanjskih prozora velikih zgrada. »Nesvijesti mi se, mnogo…« Stari je uzdahnuo: »I meni, ali kad to čujem!« Ipak, njemu je odjednom sinulo: »Kad govori toliko jezika, da ga ubacimo u medijatore, jezičke?« Jeste, ujak je bio i medijator, ali samo jednu sedmicu - u bolnici, za strane pacijente. Onda je uprava bolnice udruženju medijatora uputila pismo u kojem je, crno na bijelom, stajalo da je ujak Beki nepoželjan. »Za sve je kriva ona stara krastača!« Stara krastača – volonterka, bolničarka u penziji. Nakon desetak njenih promašenih uboda u traženju vene, jedan pacijent, Peruanac, požalio se ujaku. »Neće ni da te vidi pored svoje postelje, džabe si ga izbola – nije on krpena lopta!«, to je bila ujakova slobodna interpretacija pacijentovog zahtjeva. Naravno, skandal! »Svaka istina u očima idiota je skandalozna…«, rekao je ujak. »Svi su idioti ako ne misle kao ti!«, pobunio se stari. Ujak mu je mirno preporučio da se obavijesti o porijeklu riječi idiot, jer stari Grci nisu bili ludi. »Oni nisu!«, planuo je otac. »Ali ja jesam! I glupan, i kreten, i … Da, ja, koji sam povjerovao da se možeš promijeniti!« Ne uzbuđujući se, ujak je odgovorio: »Mijenjam se, i to svakog dana… Ali ne možeš to znati, jer ti nisi ja!« Kroz gromki smijeh stari je viknuo da imamo filozofa u stanu, pa je stara rekla: »Čovječe, komšije će pozvati policiju!« Stari je smatrao da će biti bolje ako budu pozvali psihijatra. »Pomakni se s mjesta!«, viknula je stara.
Ipak, skoro svake večeri stari i ujak sjedili su za šahovskom tablom. Činilo se da ta igra i pivo poništavaju sve njihove međusobne razlike i u kuću donose večernji spokoj. Prividni mir se obnavljao sve do one zimske večeri kad je stari vrisnuo: »Ovaj parazit ili ja!«, i stara, stojeći nasred trpezarije, graknula nama, djeci, da hitno odemo na spavanje. Stari je zaista zalupio vratima, i nije se vratio. »Šta mu bi? A tako lijepo smo se slagali!«, ponavljao je ujak. Dotad nisam znao da ćutanje može imati boju – a ćutanje moje stare bilo je sivo, kao njeno lice tih dana. Ipak, znao sam - stari će se vratiti, ali Seka se uzbuđivala: »Ako se naši raziđu, kao Đulijini, Anini, Lorencovi - kome ćemo mi pripasti?« Kad se stari konačno vratio, nije ni upitao gdje je ujak. Ni stara njega gdje je bio, samo je rekla da je večera na stolu. Znala je da je on tri dana proveo kod čika-Malika? To je njegov drug sa posla, koji se, dok je rat još uvijek trajao, jednom ovako našalio: »Tamo se makljaju tvoji i moji, a ti i ja mirni kao bubice…« Staroj to nije po volji - stavila je prst na usta, što je značilo: »Pred djecom - ni riječi o ratu!«
Ujak Beki? Jednostavno – nestao je, ali staroj se pokatkad javljao. Ona bi tad stezala slušalicu kao da je ptica koja bi joj mogla pobjeći i, sva ponesena njegovim glasom, govorila: »Gdje si? Što, bolan, ne navratiš?« , i odmah potom bi telefonirala bratu i sestri da se Beki javio barem njoj. »Kod nas kvasaju telefonski računi, kao tijesto…«, gunđao je stari. »Neka kvasaju,«, ljutnula bi se stara, »brinemo se, on je naš brat«. Stari je smatrao da im je briga uzaludna, njemu nije loše – vjerovatno je uz neku suknju. »Kakve riječi, i to pred djecom!«, korila ga je stara. On se branio tvrdnjom da Seka i ja razumijemo samo italijanski. To nije bila potpuna istina - ja sam razumijevao skoro sve. Seka se čudila i pitala me zašto stari tako često govore na stranom jeziku. »Eh, Seko, teško je razumjeti izbore odraslih….«
Nekad prije - ni u onom izbjegličkom kampu, kad sam bio sasvim mali, ujak Beki nije napuštao misli moje stare. U tom kampu smo bili sve dok stari jednog proljećnog dana nije udario šakom po jednom plastičnom stolu, tako da su mu noge poklecnule i rekao: »Ovo stanje je neopisivo - sad je dosta!«, te dan kasnije iz džepa pantalona izvadio ključeve koji su zazveckali poput zvončića, na što je stara, držeći Seku u naručju, ostala zabezeknuta. Nekoliko minuta kasnije pokuljaće iz nje pitanja zna li on šta radi i u kakve nevolje možemo zapasti. I o tom karitas-stolu (tako sam ga nazvao) pisao sam u školskom sastavu na temu Stiglo je proljeće, u kojem sam spomenuo i to neopisivo stanje. Ali, glavni lik te pričice je moj kanarinac kojeg je pred naš zauvijek polazak iz Bosne stara, odnijela Vlasti, našoj komšinici, i moj pogled na kavez koji je završio u staričinim rukama. »Mile, vratiću se ja, brzo-brzo!« Ni to nisam izmislio već zaista rekao kanarincu. (Već tada imao sam sklonost da u pričice ubacujem neizmišljena lica i stvari?) Istina je i da je Seka još uvijek bila u trbuhu naše stare. Dok sam čitao moj sastav, učiteljica je svaki čas iz tašne potezala maramicu. Uto se oglasio Sandro, glavni razredni nemirko: »Ti si iz one zemlje o kojoj se svake večeri govori na televiziji?« Mojim mislima lepršao je Mile, ćutao sam. Učiteljica je pozvala staru na razgovor. »Vaš sin je u tom sastavu napisao da ima proljeća bez boja. Znate, škola ima svog psihologa…« Stara je nešto promrsila, ali nisam imao čast da upoznam psihologa.
