VEČERA

U spomen Žuliju Monteiru Martinsu (1955-2014)

1

Ne, juče mi nije bilo ni nakraj pameti da se upitam šta bi moglo iskočiti iz kolotečine jedne hladne novembarske subote? Ponajmanje u našem stanu, u zgradi koja, tvrdi moj stari, u ovom dijelu Bussere, nalik je drugima kao jaje jajetu! Cijelo jutro sam provela učeći u mojoj sobi, tamo sam i ručala.

»Subotnji ručak«, rekla je stara kad sam stavila moj tanjir u sudoper, »nas dvoje sami ovdje, a ti, Vesna, tamo. Sama, u mraku!«

Stara je provirivala u sobu! Kroz ključaonicu ili kroz nečujno odškrinuta vrata?

»Ispit iz farmakološke hemije bolje se sprema u mraku?«, našalio se stari.

»Pa… Nije skroz naskroz u mraku«, rekla je stara, »upalila je stonu lampu«.

Tek što sam se vratila u moju sobu, evo stare. Kontrola zavjesa? Naravno, razmakla ih je. »Kako je Mario? Pazi li ga bar majka?«

»Još uvijek ima groznicu…«, rekla sam. »Njegovi su tamo... To jest, ovih dana!«

»Samo ovih dana? A ja pomislila - spametovali se«, rekla je uzdahnuvši. »Jadno dijete!«

»Ah, sad je jadno dijete! Da je kod nas, ti bi odbrundala starom: Ne gine nam virus gripe!«, to sam joj htjela reći. I da nije jadan, Mario ima mene! Ali nisam, znam – ona bi rasprela o potrebi za slogom u porodici, a ja o značaju sloboda svakog pojedinca.

U ime tih sloboda u ovoj sobi često boravi Mario. I danju i noću. »Vi to ozbiljno?«, rekla je majka kad se Mario prošle godine pojavio na vratima stana. Sa torbom, naravno. »On je moj, ja sam njegova! Neka ga ovdje, njegovi su na ratnoj nozi«, odgovorila sam. »Hm, na ratnoj! A gdje će spavati taj tvoj?« Spremno sam odgovorila: »U mojoj sobi!« Njena radoznalost nije popuštala: »U istoj postelji?« Moj odgovor: »Ne, već na lusteru!«

»A ti, ni slučajno da nisi navukla zavjese!«, opomenula me je izlazeći iz sobe. U njenom glasu zatreperila je žica znanog mi nezadovoljstva kojem povod može biti i najmanja sitnica. A razlog?

Razlog je Tiki, moj brat.

»Tihomire, reci mi da se šališ!«, rekla je majka onog dana nam je on, iznenadno napustivši studij biologije, saopštio da je položio prijemni za glumačku akademiju.

Tihomire! U djetinjstvu, kad bi ga ona oslovila po njegovom pravom imenu, on je znao koliko je sati. Znao je to i onog dana, na kraju nedjeljnog ručka. Ali, očito, majka je bila zaboravila da ni on ni ja nismo više djeca.

»Ne šalim se…«, odgovorio je kratko, zagrizao jabuku i ustao stola. Majka? Najednom se pretvorila u dva tužna oka koja su, činilo mi se, govorila: »A ja, jadna, mislila da ćeš postati barem stručnjak u svom pozivu!«

»Šta se desilo u njegovoj glavi?«

To se pitala danima. Naglas, u svakoj prilici kad Tikija nije bilo u stanu, sve dok jedne večeri nije čula odgovor svog muža:

»Desila mu se… Umjetnost!«

»Šta se dešava u glavi muškog dijela naše porodice?«, to su, vjerujem i sada, neumoljivo poručivale njene oči. Potom je prozborila, rezignirano kao malokad prije: »U redu, neka bude glumac ali neka ima uspjeha!«

Pet godina kasnije - evo Tikija u Berlinu, u jednom malom teatru. »Njemu se zaista nešto dešava u glavi! Ovdje nije ni pokušao da nađe posla, samo ponavlja da je Berlin kraljevstvo teatra…«, vajkala se majka. »Pusti to, mladi se traže!«, umirivao ju je otac. »Istina je, Tiki je u pravu!«, govorila sam.

Ali, Tiki nas ne posjećuje. »Neprestano sam zauzet…«, tako je odgovarao na njihove prijedlog da ga posjete. Ipak, Mario i ja smo ga iznenadili prošlog ljeta. Obradovao nam se, naravno. Kod njega je sve neobično, od rada u teatru (od kojeg ne može da preživi pa radi part time kao blagajnik na jednom parkiralištu) do stanovanja u jednoj, kako on veli, zajednici mladih ljudi. Koja nam se nije posebno svidjela, pa smo zaradili Tikijev komentar da smo staromodni.

»Tiki je u formi, ne brinite za njega…«, samo to smo rekli kad smo se vratili nazad.

»Velite - u formi? Ali ne i za posjetu roditeljima!«, rekla je majka. »Mislila sam – češće će nam telefonirati, a on? Kad se javi, izusti da je sve u redu… I to je sve!«

Otac je ćutao, i nekako čudno gledao ustranu.

2

Oko dva popodne kroz odškrinuta vrata provirili su majčin nos i čuperak kose: »A da malo provjetriš pluća? I skokneš do prodavnice… Sve je zapisano na ovom papiriću…«

Bilo mi je jasno – imaćemo goste na večeri.

Stari i stara – u kuhinji. »Tak-tok«, oglašavao se nož kojim je stari sjeckao meso.

»Neka u loncu ne bude više pepela nego mesa!«, rekla mu je dok je pripaljivao cigaretu.

»Naravno, više će biti mesa…«, rekao je on mirno i dodao: »Ti sjeckaj tvoj kupus, mrkvu, patlidžan, krompir, paradajz, papriku, celer, peršun - a ja ću moje meso. Česma bijelog luka ostavi cijela a luk u ljusci. I… Mirna Bosna!«

Tu izreku on rado ponavlja. Mirna Bosna - tako zamišlja da rata nije ni bilo, tamo?

Kad me je konačno opazila, stara se začudila: »A ti – nisi u prodavnici?«

»Nisam! Odgonetam šta si našvrljala na ovom papiriću?«

»Ah, dijete drago…«, uzdahnula je. »Evo - slatka paprika u prahu, biber u zrnu, karamfilići… Uzmi i kesicu cimeta, trebaće mi za kolač od jabuka! Požuri!«

Prema svemu što sam vidjela i čula, glavno jelo će biti bosanski lonac. Samo jednom sam ga probala i nikad više! Stan će zaudarati najmanje tri dana! Ali, ko su gosti?

3

Požuri! Koračala sam polako ulicom, i vlažna izmaglica, čini se, djeluje da koračam nogu za nogom. Kao da mi moj stari profesor latinskog sapuće, da sam u pravu: »Festina lente!«

Čini se da je kod mojih staraca sve u redu od jutra do počinka, čak i nedjeljom. Ali, subotom uveče… Dovoljno mi je da vidim njihova lica!

»Da sam ja u Berlinu, a ne Tiki – kako bi bilo?« Oni – kad su to jednom čuli od mene - ljutnja do nebesa! »Neko ih mora razdrmati«, rekla sam Mariju iako sam se odmah pokajala zbog tih riječi.

»Sad se vadi!«, on mi je šapnuo prijekorno.

Bio je u pravu, Tiki nije samo njihova već i moja slabost. Kad je bio maturant, za dlaku je preživio saobraćajni udes na moticiklu. Ah, ti strašni dani, i još strašnije noći iščekivanja vijesti iz bolnice! I zamišljanje: nema ga – gotovo je, sve! Potom, radost do neba!

Ali, ko bi pomislio da je Tiki sa našim starima provodio subotnje večeri, prevario bi se. Obično je izlazio samo tog dana uveče. Iako se od onog, već davnog udesa služio gradskim prevozom, stari nisu odlazili na počinak do njegovog povratka. Dok mu je stara pripremala čaj ili toplo mlijeko, sa starim bi obično odigrao partiju šaha.

Već neko vrijeme protivsredstvo za usamljenost subotnje večeri moji stari nalaze u pozivima na večeru – neko im dođe ili kod nekog odu. Sa kim se viđaju? Spisak poznanika, koji i nije posebno dug – to su, uglavnom, njihovih sunarodnici iz Bosne i drugih krajeva one zemlje koje odavno nema na karti Evrope. Nije duži ni spisak tema njihovih razgovora u kojim se, kako veli moja majka, o ratu – koji je, uz ostalo, pokrenuo i i diljem svijeta raspršio stotine hiljada lica – uopšte ne govori. Duži su ipak komentari mojih starih o licima koja ispunjavaju prazninu njihove subotnje večeri, među kojim ima i onih koji se dobro snalaze u ovoj zemlji i koji su se, eto, kako sami vele, obezbijedili za stare dane i povratak u nekadašnji kraj. Kao, na primjer, Kovačevići. Ah, treba vidjeti njihov kombi – na prvi pogled nije ogroman, ali otvorenih vrata liči na kita koji je progutao Pinokija! »U redu«, smatra stari, »oni tamo imaju ogromnu kuću, ali nije valjda da i u svaki klozet stave po jedan frižider i mikrotalasnu peć?« Stara misli da u njegovoj ironiji ima malo zavisti. »Nedostaje nam ono zrno hrabrosti! Na primjer, Fazlić i ti ste ovdje radili zajedno kao moleri, ali on je stisnuo petlju«, tvrdi ona.

Stari tada zaćuti, zna da bi se polemika odužila u beskraj - ona bi rekla da tipovi koji su završili samo osnovnu bolje nanjuše bolji život, on bi uzvratio da to, o boljem životu, jeste i filozofsko pitanje. U činjenici da je ona nekad tamo bila zamjenik direktora filijale jedne banke, on nastavnik muzičkog a ovdje rade devete poslove, ona ne vidi nikakvo filozofsko pitanje već najobičniju nesnalažljivost. »Ali, Vesna će biti farmaceut, to me grije iznutra!«, to rado ponavlja. »I nada da će Tiki, ako ništa drugo, napraviti glumačku karijeru…«

Možda će večerašnji gost biti gospodin Brambilla? S kojim se stari sprijateljio prije pet godina. U povratku s posla, stari se zadesio u vagonu metroa u kojem je starčiću pozlilo. »Pao - kao svijeća«, objasnio je stari kasnije, u hitnoj pomoći. »Reagovali ste kao profesionalac!«, rekli su mu. Onomad, stari je radio kao dostavljač radijatora i morao se upisati na kurs prve pomoći, gdje je vježbao masažu u slučaju srčanog zastoja. »Brambilla je dobro prošao«, našalio se Tiki. »Mogao si ga zgnječiti kao komarca!« A kad je prizdravio, starčić ne samo što se pojavio na vratima našeg stana, sa poklonima svakom od nas, već je rekao: »Sjednimo i razgovarajmo! Ko ste vi zapravo? Kako vam mogu biti od pomoći?«

Bilo je to onog proljeća u kojem je rastao pesimizam moje stare da će naći neki sigurniji i lakši posao u ovoj zemlji. Ko si ako nemaš veza? A stari su, nekad prije, mislili da je to pitanje samo balkansko. U to vrijeme ona je bila njegovateljica u jednom staračkom domu, prije toga - baby sitter, kasirka u fast food restoranu, magaziner u diskontu u kojem je morala naučiti da vozi viljuškar. Poslije, kad se transformisala u peglačicu u jednoj hemijskoj čistionici, govorila je: »Pegla je naivna umjetnost - namažeš opekotinu onom žutom kremom i sutra si kao nov. A viljuškar? Koga zgazi, taj leti u herbar - kao ljubičica!«

Tikija i mene zabavljali su ti njeni nastupi humora. Crnog?

Stari je bolje od nje podnosio svaki rad. »Kad se sjetim Kampa i Kamp Sitija - sve mi postane dobro!« Tiki se sjeća Kampa, izbjegličkog, u onom friulskom mjestu koje su njegovi stanari nazvali Kamp Siti, a ja ne – bila sam posve mala. On se sjeća i tipova koji su ubijedili naše stare da dođemo u Lombardiju, a koji su potom… Zdimili za Sidnej! Stari nas je zabavljao i svojim majicama - kad je radio u fabrici električnih mašina za šišanje trave, negdje kod Koma, sa njegovih radnih majica stizala je poruka: svaka travka po vašoj mjeri. Majice magazinera u hangaru sanitarija govorile su o čarobnim tuševima i bideima. Ah, radio je sve i svašta! Tako je bilo sve do one njegove intervencije u metrou.

Brambillin zet - advokat, a njegova supruga - sestra jednog regionalnog funkcionera čija druga supruga je viceboginja u jednom važnom opštinskom sektoru; i tako, stari se našao u Centru, a stara u sjedištu jednog poznatog osiguranja. Portirka, ima i nekoliko kompleta elegantnih uniformi - tamnoplavih, i kravata azurne boje. Kad bi imala i kapicu, ličila bi na stjuardesu. Ali, ne treba joj - ona milanska zgradurina neće poletjeti. Zadovoljna je, rado ponavlja: »Dovoljno mi je da se sjetim vonja one čistionice, komandi viljuškara a tek onih veselih boja namještaja i zidova u staračkom domu! Kao u obdaništu, neka se zna – na kraju puta svi smo djeca!«

Ako gost bude Brambilla, onda će zacijelo doći na večeru sa Paulinom, Poljakinjom koja mu je postala nešto više od njegovateljice? »Živnuo stari…«, rekao je Fazlić kad ih je upoznao, »bogami bih i ja!« Jednom prilikom, za trpezom subotnje večeri kod nas su bili: Brambila – Italijan, Paulina – Poljakinja, Milenkovići – Srbi iz Srbije, Fazlići – Bošnjaci. »Zašto ste međusobno ratovali? Meni to nije jasno! Kao dijete sam dolazila na more, u Dalmaciju. Moji stari su govorili: ‘Ovdje je Amerika!’ Pitam se zašto niko od moćnih nije pokušao da odmah zaustavi taj rat. To je strašno!«, rekla je Paulina, valjda inspirisana susretom. »To ja, eto, kao običan smrtnik! Još kad vidim naše domaćine, nisu iste nacionalnosti a slažu se…«

Potom - svi su ćutali, čulo se samo škripucanje stolice na kojoj je sjedio Milenković. (»Kad god se vidimo, sve je širi!«, misli stara.) Fazlić je razbio muk za stolom: »Kao običan smrtnik, mislim da će biti najbolje - da nazdravimo! Svi, jedni drugima…« I tako, dva-tri živjeli – one teme kao da nije ni bilo. Potom su stigli do važnog pitanja - koliko luka Mađjari stavljaju u gulaš. Valjda kao smrtnici i inače!

Već drugi put – ili treći? - kao neki poziv da se razbudim, kasirka je ponovila koliko treba da platim. Njeni prsti nestrpljivo odbrojavaju ostatak. Ipak, uputila mi je pozdrav. Neka mi bude ugodan vikend.

I njoj, naravno.

4

Po povratku iz marketa, konačno sam saznala ko su gosti. »Očeve kolege, iz Centra…«, rekla mi je stara. Potom je uzviknula: »Masline!« Ne, nisu bile bile na onom spisku. »Nikud ne idi…«, rekao je stari i, kao da razgovara sam sa sobom, dodao: »Neka sve bude kao u Bosni!« Dakle, bez maslina – za meze će narezati sudžuke i suhe govedine, i dodati ajvara i kiselih paprika, ali sam shvatila i pogled moje stare: »Džaba pričaš, ništa nije kao nekad!«. To sve, znam, nabavio je u radnji jednog Alžirca. »Svaka namirnica je to što jeste samo tamo odakle je donesena…«, rekao je jednom prilikom mom starom. Koji je na to samo ćutao.

Dok sam učila, dvaput sam telefonirala mom Mariju. »Bolje se osjećaš! A tvoji stari?« Uzdahnuo je. »Ni danas se nisu svađali, svako u svojoj sobi gleda svoju televiziju!« U neka doba - miris kolača od jabuka, svježih, nadjačao je vonj isparenja bosanskog lonca. Oko pola osam, stara je na vratima: »Gosti su stigli, večerajmo zajedno!«

Za stolom… Jedan muškarac, zdepast, teško odredivih godina. Valjda zbog tamnopute kože, lica i čela bez ijedne bore, kovrdžave crne kose? Kaže da se zove Edmond, i da je živio u nekoliko južnoameričkih država. Tamo je, uglavnom, bio sindikalista. Već dugo je ovdje, azilant. Tip se tako predstavio, sam – bez mojih radoznalih pitanja. Dvije žene – starija, u poodmaklim godinama, upalih obraza, sitnih i treptavih očiju, posve sijeda; mlađa - crnkinja, vrlo mlada, vitka, živahnih pokreta, glasnog govora. Rukujem se s njima, crnkinja se zove Rosmary. Ona sijeda zove se Vera. »Mnogo si mlađa od moje kćerke!«, rekla je kad sam odgovorila na njeno pitanje koliko imam godina. Kao usput, dodala je da je u Italiju došla iz Bugarske, prije više od trideset godina.

»To je ljubavna imigracija!«, rekao je Edmond veselo namigujući. Ne, nije mi promaklo da se na tu opasku Vera nije nasmijala. Samo je oborila pogled.

Razgovarali su i o poslu u Centru. Vera je vrlo samokritična: »Čini mi se da dajem tako malo, a problema je sve više…« Edmond ju je tješio: »Dajemo od sebe i preko naših granica…« Rosmary je dodala: »Teško mi je kad god uvidim da nema granica u iskorištavanju stranaca, a najteže - kad stranac čini zlo svom sabratu!« Stari se dugo nije javljao za riječ, a kad bude progovorio reći će: »Problemi se gomilaju kao smeće na Jugu. Ne samo naš, i svi ostali uredi za strance su kao vatrogasne jedinica bez dovoljno osoblja i vode u cisternama. Ovdje su problem i zakoni, a donose ih oni što cvjetaju kad ruše romska naselja…« Uto je majka uzviknula: »Tako malo jedete…« Edmond se čudio: »Malo jedemo? Popustio sam kajiš za tri rupe!« Moj stari, najednom razveseljen, rekao je: »Pazi da kući ne odeš bez pantalona!« Smijeh, salute - svi piju vino, čak i stara. Svi osim mene. Bilo mi je drago – i njih dvoje raspoloženi! Istina, kao s neba pa u rebra, i bez ikakve veze sa atmosferom za stolom, rekao je: »Prije, kad sam radio fizičke poslove, boljele su i ruke, i noge, i leđa… A sada? Ne zaboli me samo glava već i…« Ne, nije završio svoju misao na koju niko od prisutnih nije reagovao. Govorio je previše tiho?

»Kad iznesem kolač, da si se ovdje nacrtala!«, poručila mi je stara dok sam ustajala od stola objašnjavajući gostima da se pripremam za važan ispit. Izgovorila je to vedro, s osmijehom. Bila je zadovoljna što otac ovom prilikom zapalio ni jednu cigaretu u sobi već je disciplinovano izlazio na balkon.

Iz trpezarije se čula i muzika. Stari je odnekud izvukao svoju gitaru! Posljednji put je zasvirao… Pa naravno, onda – kad se Tiki vratio iz bolnice. Bila je to jedna pjesma iz Bosne, o radosti jednog čovjeka koji nje iznenadno saznao šta je važno u životu. Našem, koji živimo – bilo gdje.

Uto sam telefonirala Mariju. »Za ‘promjenu’, moji se svađaju!«, rekao je s tužnom ironijom. »A kod vas – pjesma!« Zaista, neko je pjevao. Edmond? Usmjerila sam mobilni prema vratima.

Aprendimos a quererte
desde la historica altura
donde el sol de tu bravura
le puso cerco a la muerte…

Mario? Oduševljen! »Imate sjajne goste! De, da čujem bolje i...!«

Sat wuguga sat ju benga sat si pata pat…Pata Pata!
Hihi ha mama, hi-a-ma sat si pa ..Pata Pata!

»Mario, pogodi ko sada pjeva?«

Gledam Banat, Srem i Bačku s Fruške gore
gledam tako, a u duši lom - tu je nekad, kažu knjige,
bilo more, čekalo me pa presušilo…

»Tvoj stari!«

Poslije - malo mi se pridrijemalo. I zaspala sam? Ne znam. Prenuo me je tup pad - kao da se, recimo, prevrnula na pod ona nezgrapna fotelja u dnevnoj sobi. Potom, dva-tri krika. Prodorna, ženska. Nešto je zazveckalo – razbijene čaše?

Tamo? Prizor – dostojan sekvence neke filmske drame, neiskaziv drugim vremenom osim prezentom: Edmond - na podu, kao klada - ne mrda ni vrškom cipele; moj stari masira njegov grudni koš; Vera – sva uho: javlja li se tik-tak Brazilčevog srca; stara – kip u jednom kutu prostorije koja je do maločas vrcala od dobrog raspoloženja. A sada? Rosmary bi da potrga kvaku prozora koji neće da se otvori! Na podu – gitara, dvije boce, staklo slomljenih čaša. »Diše!«, veli Vera glasno. »Nitroglicerin djeluje! Sreća živa – znala sam od čega pati… Uskoro će i hitna! Odlično, Rosmary – evo nam svježeg zraka!«

Tek sad vidim - stari je bljeđi od platnene maramice kojom Vera briše Edmondovo čelo. Uto se stara otkipila, evo je s čašom viskija. »Još jednu!«, kaže stari. Staroj se tresu ruke – širi se vonj alkohola prosutog po tepihu. I Vera pije, iz boce! Odjekuje sirena kola hitne pomoći. U trenutku u kojem ulaze u stan dva krupna bolničara, Edmond, došao k svijesti, sjedi na podu. Na našim licima - osmijeh olakšanja. On se opire, neće na nosila, ali bolničari su neumoljivi. Dok mu jedan mjeri pritisak, drugi njuši vazduh u sobi. Evo i ljekara. Vitak, bradonja ali, očito, mlad. Njegov pogled, brz – prvo prema mojim grudima, zatim prema Edmondu. Eh, to mi nije promaklo. Istina – nije jedini. Sva sam omalena, ali štrčim naprijed! (»Prvo sam zapazio tvoje oči!«, tvrdi Mario. Lažljivac, ali on je moj Mario!)

»Je li dotični gospodin pijan?«, pita doktor. »Ne znam, gostima ne mjerim ni jelo ni piće… », kaže stari. Medicinari se zgledaju. Doktor je uporan: »Dakle, ne znate koliko je popio…« Sliježući ramenima, stari veli: »Ne znam, ali znam da sam masirao Edmondov grudni koš!« Doktor vrti glavom: »Gospodin Edmundo nije imao srčani zastoj!« Stari - vidno nervozan. Ovaj put – ništa od priznanja za masažu! »Zove se Edmond…«, kaže stari, a poigrava mu jedno oko. »On je stranac?«, veli prvi bolničar. »Jeste… I?«, veli stari a sve brže mu poigrava ono oko. Bolničar se snebiva: »Pa… Edmundo nije italijansko ime«. Stari sad viče: »Edmond, zove se Edmond! A da se zove, recimo… Rabrindranat Tagore!« Njegov kolega veli ozbiljno: »Je li i taj ovdje?« Stari - čaša u visoko podignutoj ruci, pogled smion, uperen prema samo njemu vidljivim zvijezdama – kaže: »Veliki indijski pjesnik…« Doktor maše rukom: »Pjesnici sad nisu važni, važnije je da Edmundo, to jest Edmond, pođe s nama…« Starom to nije jasno. »On je već posve priseban! Je li tako, Edmonde?« Brazilac klima glavom, pa veli: »Naravno, a ni onu diskusiju nismo završili!« Edmond dovikuje sa nosila: »Pustite me, osjećam se kao bog… Opet mi se pjeva!« Medicinari se iznova zgledaju. Dosad su vjerovatno viđali svašta, ali ovo? Ljekar, bacivši još jedan fleš prema mojim grudima, daje znak bolničarima kao da je vođa karavana: »Polazimo!« Uvezan kaišima kao da je paket, Edmond nam maše sa nosila. Dok silaze niz stepenište, odjekuje njegov glas:

Aqui se queda la clara,
la entranãble trasparencia
de tu querida presencia,
comandante Che Guevara…

Otvaraju se vrata drugih stanova u zgradi, neko protestuje. Stara? Lice upalih obraza, umoran pogled. Možda je žalila za onim subotnjim večerama, kod nas ili drugdje, sa Petrovićima, Lovrićima, Kovačevićima, Bašićima i drugim? Naravno, i sa Brambillom i njegovom Paulinom, pa neka se i o ratu govori – na kraju krajeva, ni to niko nije zvanično proglasio za neki tabu!

»Zašto je život ponekad bespovratno tužan?«, veli moj stari. Ali kome? I odmah daje odgovor: »Samo što proklija jedno zrnce radosti, a…«

Nije dovršio misao. Čuju se još neki glasovi protesta. Potom - tišina.

»Bože, bože…«, uzdiše Rosmary. »Bilo je sjajno sve do one diskusije!« Potom grli moju majku, prstima nam šalje vazdušne poljupce. »Moram poći! Kasno je…«

»A da me otpratiš do metroa?«, veli mi Vera.

5

Napolju je rominjala kiša. Koračale smo polako, bez ijedne razmijenjene riječi. Uto su kišne kapi postajale sve krupnije. »Da se sklonimo, a?« Kad sam joj se pridružila pod balkonom jedne zgrade, vidjela sam da je u svojoj tašni našla cigarete ali ne i upaljač.

»Rosmary je u pravu…«, rekla je najednom. »Do početka one rasprave za stolom, sve je bilo lijepo kod vas…«

Rasprava? O čemu? Ipak, nisam pokazala ni znak nestrpljenja.

»Sjajno društvo! I večera, naravno. Jela sam kao rudar! Poslije razgovora o poslu, palo je i viceva. Kuca neko na vrata, otvori ih Mujin sin. Dječačić odmah otrči ocu da mu kaže da neki čovo sakuplja priloge za gradski bazen. Nema problema, kaže Mujo sinu, daj tom čovjeku čašu vode… Taj je ispričao tvoj otac! Sigurno si nas čula, i pjevali smo. Kakav glas ima Edmond! Tvoj otac ga je pratio na gitari. Rosmary je čak i plesala. Da, i pili smo, ne znam koliko, ali pili smo. Odjednom…«

Mrdajući usnama neupaljenu cigaretu, nastavila je: »Da, odjednom… On, Edmond! Od tvog oca htio je da čuje o komunizmu, o Jugoslaviji koje više nema, o kojoj su lijepo govorili sanjari i borci za pravedniju Južnu Ameriku. Tvoj otac je zapalio cigaretu i, povukavši dim-dva, mirno rekao: ‘O komunizmu da ti pričam? Bilo i prošlo!« Edmond se začudio: ‘Bilo i prošlo? To, nikako! Komunizam nije mrtav - u njemu je nada. Jedina, za sve nas na ovoj planeti!’ Dotad sam samo slušala taj razgovor. ‘Nada?’, rekla sam. ‘Moje iskustvo, kao i brojnih Bugara, Poljaka, Mađara, Čeha, Slovaka…, koji su živjeli sovjetsku verziju komunizma, vrlo je bolno, i strašno!’ Potom sam im pričala o mom ocu koji je u mladosti htio emigrirati u Francusku. Ni u jednom pokušaju nije uspio, pa je završavao u zatvoru; bio je hemijski inženjer a radio je kao portir u bolnici. Čak je morao biti zahvalan što nije prošao još gore! ‘Zar ničeg lijepog nije bilo?’ Začudilo me je to pitanje tvog oca. Još više kad je izgovorio: ‘Zar mladi i u Bugarskoj nisu imali i prijateljstva, i ljubavi, i dane radosti?’ Ah, pa to mi je odnekud poznato! Gdje sam to pročitala? ‘Jeste’, rekla sam, ‘bilo je i lijepih stvari. Ali ne mogu zaboraviti da je policija pratila i špijunirala mog oca na sto načina, ni da se moj brat i ja nismo mogli upisati na željene fakultete – on na medicinski, ja na arhitektonski. Istina, to i nije toliko strašno u poređenju sa žrtvama koje su daleko više trpjele, da ne spominjem gulage. Otac mi je govorio: ‘Čim ti se ukaže prilika, bježi iz ove zemlje!’ Tako je i bilo. Moj kratki studijski boravak u Istočnom Berlinu završio je brzim brakom sa jednim Italijanom. Živjeli smo u Rimu, sve dok me nije napustio… To sada nije važno! Edmond je pokazivao sve izrazitije znake nestrpljenja. ‘Za većinu Južnoamerikanaca’, rekao je, ‘komunizam je i san o dokidanju društvene nepravde. I Afriku bi mogao spasiti. Rosmary - progovori jednu!’ Snebivajući se, Rosmary će na to: ‘O čemu govoriš! Ko koga treba da spasi? Africi ne treba komunizam, već buđenje – da silnicima ovog svijeta pokaže koliko je zapravo moćna!’ Edmond, razočaran! ‘Zar i ti, Rosmary? A vi, svi?’ Ustavši, povikao je: ‘Šta vi uopšte znate?« To me je naljutilo: ‘Ne znamo ni kako smo živjeli? Nisi ti, Edmonde, bio podanik one Istočne Evrope. I, da znaš, komunizam je… Mrtav!’ Njegov pogled? Pun ledenih strijela! A glas? Najednom mekan, tih: ‘Draga Vera, ti misliš da je mrtva stvar koja je drugima i dalje nada? I ti drugi imaju svoje istine… Znate li kakva je ljepota mjesečine?’ Jeste, zbunio nas je tim naglim iskokom u, meni se činilo, sasvim drugu stvar. Zaćutali smo. Štaviše, buljili smo u njega, i tupavo i zbunjeno. ‘U mladosti, o kojoj i vi govorite, imao sam jednu vjereničicu… Ni ljepota mjesečine nije bila kao njena! Imala je svoje ideale… Borila se za prava radnika i seljaka, protiv diktature i kapitalizma!’ Uto je zastao dišući ubrzanije. Da nije bio toliko uznemiren, ja bih mu uzvratila na ono o pravima radnika i seljaka, i borbi protiv kapitalizma – kojim su nama punili uši u mojoj zemlji, nekad prije. ‘A moja vjereničica?’ Edmondove oči - sve vlažnije. ‘Ona, jedna divna mladost… Bacili su je kroz prozor, kao neki predmet, sa četvrtog sprata!’ Sjedajući na stolicu, zadihan – zaprijetio je pesnicom. Kome? U samo njemu znanoj daljini? ‘Zvanično, carissimi, bilo je to samoubistvo. Jesu li to učinili komunisti ili plaćenici kapitalista?’ Kao nekom oprugom odignut, Edmond je opet ustao. ‘Pređimo na veselije stvari’, rekao je tvoj otac. ‘Koje veselije? Na drugi vic iz Bosne, u kojoj ste brzo zaboravili na sve što ste stvorili u komunizmu? Lako ste pljunuli u tanjir iz kojeg ste jeli!’ A sve čudnije se klatio naprijed-nazad. ‘Svi vi… Ne znate vi šta je kapitalizam!’ Edmond se sve više klatio, lice mu došlo pepeljastosivo. Zamahnuvši rukama kao da traži oslonac, rekao je poluglasno: ‘Pustite nas da sanjamo!’ Potom je pao - ostalo si vidjela …«

Ćutala sam predosjećajući da bi me mogla upitati šta mislim o komunizmu. Pogodila sam! Istina, djelomično. Dodala je: o komunizmu na kojem samo vam mi, Bugari, zavidjeli.

»O tome nikad nismo diskutovali u našoj porodici!«, uzviknula sam. »I da jesmo, ni mene ni mog brata ne bi zanimala takva rasprava! Mi živimo ovdje, a ja sam ovdje i rođena!« A da sam dodala: »On se zove Tiki, živi u Berlinu…«, mislim da bih zaplakala i da ne bih znala objasniti razlog tog plača ni samoj sebi, ni toj ženi koju sva ta bujica mojih riječi kao da nije ni dotakla, a da je Mario bi sa mnom, ni njemu.

Uzdahnuvši, rekla je: »Ni moju kćerku ne zanima ništa bugarsko, čak ni kuhinja, da ne govorim o posjeti mom rodnom kraju…«

Osjetila sam Verinu ruku na mom ramenu. Ako traži nešto kao oproštaj – ipak je bila radoznala! - to ne treba da čini. Sve je u najboljem mogućem redu – ja nisam zaplakala, ona nije nastavila da me propitkuje. Zašto joj nisam rekla da nije jedina majka koja je svjedok najdubljih promjena – onih koje se dešavaju u porodičnom krugu?

Takva misao… Otkud mi se javila? Kakvo veče, kakva noć! Kiša je jenjala, krenule smo prema ulazu u metro.

»Hvala na društvu…«, rekla mi je na rastanku.

Nisam odmah krenula kući. Šta sam čekala stojeći na mokrom asvaltu? Da mi se taj subotnji dan već počne otvarati kao priča?

Zugliano, 15-18 settembre 2018

U spomen Žuliju Monteiru Martinsu (1955-2014)

1

Ne, juče mi nije bilo ni nakraj pameti da se upitam šta bi moglo iskočiti iz kolotečine jedne hladne novembarske subote? Ponajmanje u našem stanu, u zgradi koja, tvrdi moj stari, u ovom dijelu Bussere, nalik je drugima kao jaje jajetu! Cijelo jutro sam provela učeći u mojoj sobi, tamo sam i ručala.

»Subotnji ručak«, rekla je stara kad sam stavila moj tanjir u sudoper, »nas dvoje sami ovdje, a ti, Vesna, tamo. Sama, u mraku!«

Stara je provirivala u sobu! Kroz ključaonicu ili kroz nečujno odškrinuta vrata?

»Ispit iz farmakološke hemije bolje se sprema u mraku?«, našalio se stari.

»Pa… Nije skroz naskroz u mraku«, rekla je stara, »upalila je stonu lampu«.

Tek što sam se vratila u moju sobu, evo stare. Kontrola zavjesa? Naravno, razmakla ih je. »Kako je Mario? Pazi li ga bar majka?«

»Još uvijek ima groznicu…«, rekla sam. »Njegovi su tamo... To jest, ovih dana!«

»Samo ovih dana? A ja pomislila - spametovali se«, rekla je uzdahnuvši. »Jadno dijete!«

»Ah, sad je jadno dijete! Da je kod nas, ti bi odbrundala starom: Ne gine nam virus gripe!«, to sam joj htjela reći. I da nije jadan, Mario ima mene! Ali nisam, znam – ona bi rasprela o potrebi za slogom u porodici, a ja o značaju sloboda svakog pojedinca.

U ime tih sloboda u ovoj sobi često boravi Mario. I danju i noću. »Vi to ozbiljno?«, rekla je majka kad se Mario prošle godine pojavio na vratima stana. Sa torbom, naravno. »On je moj, ja sam njegova! Neka ga ovdje, njegovi su na ratnoj nozi«, odgovorila sam. »Hm, na ratnoj! A gdje će spavati taj tvoj?« Spremno sam odgovorila: »U mojoj sobi!« Njena radoznalost nije popuštala: »U istoj postelji?« Moj odgovor: »Ne, već na lusteru!«

»A ti, ni slučajno da nisi navukla zavjese!«, opomenula me je izlazeći iz sobe. U njenom glasu zatreperila je žica znanog mi nezadovoljstva kojem povod može biti i najmanja sitnica. A razlog?

Razlog je Tiki, moj brat.

»Tihomire, reci mi da se šališ!«, rekla je majka onog dana nam je on, iznenadno napustivši studij biologije, saopštio da je položio prijemni za glumačku akademiju.

Tihomire! U djetinjstvu, kad bi ga ona oslovila po njegovom pravom imenu, on je znao koliko je sati. Znao je to i onog dana, na kraju nedjeljnog ručka. Ali, očito, majka je bila zaboravila da ni on ni ja nismo više djeca.

»Ne šalim se…«, odgovorio je kratko, zagrizao jabuku i ustao stola. Majka? Najednom se pretvorila u dva tužna oka koja su, činilo mi se, govorila: »A ja, jadna, mislila da ćeš postati barem stručnjak u svom pozivu!«

»Šta se desilo u njegovoj glavi?«

To se pitala danima. Naglas, u svakoj prilici kad Tikija nije bilo u stanu, sve dok jedne večeri nije čula odgovor svog muža:

»Desila mu se… Umjetnost!«

»Šta se dešava u glavi muškog dijela naše porodice?«, to su, vjerujem i sada, neumoljivo poručivale njene oči. Potom je prozborila, rezignirano kao malokad prije: »U redu, neka bude glumac ali neka ima uspjeha!«

Pet godina kasnije - evo Tikija u Berlinu, u jednom malom teatru. »Njemu se zaista nešto dešava u glavi! Ovdje nije ni pokušao da nađe posla, samo ponavlja da je Berlin kraljevstvo teatra…«, vajkala se majka. »Pusti to, mladi se traže!«, umirivao ju je otac. »Istina je, Tiki je u pravu!«, govorila sam.

Ali, Tiki nas ne posjećuje. »Neprestano sam zauzet…«, tako je odgovarao na njihove prijedlog da ga posjete. Ipak, Mario i ja smo ga iznenadili prošlog ljeta. Obradovao nam se, naravno. Kod njega je sve neobično, od rada u teatru (od kojeg ne može da preživi pa radi part time kao blagajnik na jednom parkiralištu) do stanovanja u jednoj, kako on veli, zajednici mladih ljudi. Koja nam se nije posebno svidjela, pa smo zaradili Tikijev komentar da smo staromodni.

»Tiki je u formi, ne brinite za njega…«, samo to smo rekli kad smo se vratili nazad.

»Velite - u formi? Ali ne i za posjetu roditeljima!«, rekla je majka. »Mislila sam – češće će nam telefonirati, a on? Kad se javi, izusti da je sve u redu… I to je sve!«

Otac je ćutao, i nekako čudno gledao ustranu.

2

Oko dva popodne kroz odškrinuta vrata provirili su majčin nos i čuperak kose: »A da malo provjetriš pluća? I skokneš do prodavnice… Sve je zapisano na ovom papiriću…«

Bilo mi je jasno – imaćemo goste na večeri.

Stari i stara – u kuhinji. »Tak-tok«, oglašavao se nož kojim je stari sjeckao meso.

»Neka u loncu ne bude više pepela nego mesa!«, rekla mu je dok je pripaljivao cigaretu.

»Naravno, više će biti mesa…«, rekao je on mirno i dodao: »Ti sjeckaj tvoj kupus, mrkvu, patlidžan, krompir, paradajz, papriku, celer, peršun - a ja ću moje meso. Česma bijelog luka ostavi cijela a luk u ljusci. I… Mirna Bosna!«

Tu izreku on rado ponavlja. Mirna Bosna - tako zamišlja da rata nije ni bilo, tamo?

Kad me je konačno opazila, stara se začudila: »A ti – nisi u prodavnici?«

»Nisam! Odgonetam šta si našvrljala na ovom papiriću?«

»Ah, dijete drago…«, uzdahnula je. »Evo - slatka paprika u prahu, biber u zrnu, karamfilići… Uzmi i kesicu cimeta, trebaće mi za kolač od jabuka! Požuri!«

Prema svemu što sam vidjela i čula, glavno jelo će biti bosanski lonac. Samo jednom sam ga probala i nikad više! Stan će zaudarati najmanje tri dana! Ali, ko su gosti?

3

Požuri! Koračala sam polako ulicom, i vlažna izmaglica, čini se, djeluje da koračam nogu za nogom. Kao da mi moj stari profesor latinskog sapuće, da sam u pravu: »Festina lente!«

Čini se da je kod mojih staraca sve u redu od jutra do počinka, čak i nedjeljom. Ali, subotom uveče… Dovoljno mi je da vidim njihova lica!

»Da sam ja u Berlinu, a ne Tiki – kako bi bilo?« Oni – kad su to jednom čuli od mene - ljutnja do nebesa! »Neko ih mora razdrmati«, rekla sam Mariju iako sam se odmah pokajala zbog tih riječi.

»Sad se vadi!«, on mi je šapnuo prijekorno.

Bio je u pravu, Tiki nije samo njihova već i moja slabost. Kad je bio maturant, za dlaku je preživio saobraćajni udes na moticiklu. Ah, ti strašni dani, i još strašnije noći iščekivanja vijesti iz bolnice! I zamišljanje: nema ga – gotovo je, sve! Potom, radost do neba!

Ali, ko bi pomislio da je Tiki sa našim starima provodio subotnje večeri, prevario bi se. Obično je izlazio samo tog dana uveče. Iako se od onog, već davnog udesa služio gradskim prevozom, stari nisu odlazili na počinak do njegovog povratka. Dok mu je stara pripremala čaj ili toplo mlijeko, sa starim bi obično odigrao partiju šaha.

Već neko vrijeme protivsredstvo za usamljenost subotnje večeri moji stari nalaze u pozivima na večeru – neko im dođe ili kod nekog odu. Sa kim se viđaju? Spisak poznanika, koji i nije posebno dug – to su, uglavnom, njihovih sunarodnici iz Bosne i drugih krajeva one zemlje koje odavno nema na karti Evrope. Nije duži ni spisak tema njihovih razgovora u kojim se, kako veli moja majka, o ratu – koji je, uz ostalo, pokrenuo i i diljem svijeta raspršio stotine hiljada lica – uopšte ne govori. Duži su ipak komentari mojih starih o licima koja ispunjavaju prazninu njihove subotnje večeri, među kojim ima i onih koji se dobro snalaze u ovoj zemlji i koji su se, eto, kako sami vele, obezbijedili za stare dane i povratak u nekadašnji kraj. Kao, na primjer, Kovačevići. Ah, treba vidjeti njihov kombi – na prvi pogled nije ogroman, ali otvorenih vrata liči na kita koji je progutao Pinokija! »U redu«, smatra stari, »oni tamo imaju ogromnu kuću, ali nije valjda da i u svaki klozet stave po jedan frižider i mikrotalasnu peć?« Stara misli da u njegovoj ironiji ima malo zavisti. »Nedostaje nam ono zrno hrabrosti! Na primjer, Fazlić i ti ste ovdje radili zajedno kao moleri, ali on je stisnuo petlju«, tvrdi ona.

Stari tada zaćuti, zna da bi se polemika odužila u beskraj - ona bi rekla da tipovi koji su završili samo osnovnu bolje nanjuše bolji život, on bi uzvratio da to, o boljem životu, jeste i filozofsko pitanje. U činjenici da je ona nekad tamo bila zamjenik direktora filijale jedne banke, on nastavnik muzičkog a ovdje rade devete poslove, ona ne vidi nikakvo filozofsko pitanje već najobičniju nesnalažljivost. »Ali, Vesna će biti farmaceut, to me grije iznutra!«, to rado ponavlja. »I nada da će Tiki, ako ništa drugo, napraviti glumačku karijeru…«

Možda će večerašnji gost biti gospodin Brambilla? S kojim se stari sprijateljio prije pet godina. U povratku s posla, stari se zadesio u vagonu metroa u kojem je starčiću pozlilo. »Pao - kao svijeća«, objasnio je stari kasnije, u hitnoj pomoći. »Reagovali ste kao profesionalac!«, rekli su mu. Onomad, stari je radio kao dostavljač radijatora i morao se upisati na kurs prve pomoći, gdje je vježbao masažu u slučaju srčanog zastoja. »Brambilla je dobro prošao«, našalio se Tiki. »Mogao si ga zgnječiti kao komarca!« A kad je prizdravio, starčić ne samo što se pojavio na vratima našeg stana, sa poklonima svakom od nas, već je rekao: »Sjednimo i razgovarajmo! Ko ste vi zapravo? Kako vam mogu biti od pomoći?«

Bilo je to onog proljeća u kojem je rastao pesimizam moje stare da će naći neki sigurniji i lakši posao u ovoj zemlji. Ko si ako nemaš veza? A stari su, nekad prije, mislili da je to pitanje samo balkansko. U to vrijeme ona je bila njegovateljica u jednom staračkom domu, prije toga - baby sitter, kasirka u fast food restoranu, magaziner u diskontu u kojem je morala naučiti da vozi viljuškar. Poslije, kad se transformisala u peglačicu u jednoj hemijskoj čistionici, govorila je: »Pegla je naivna umjetnost - namažeš opekotinu onom žutom kremom i sutra si kao nov. A viljuškar? Koga zgazi, taj leti u herbar - kao ljubičica!«

Tikija i mene zabavljali su ti njeni nastupi humora. Crnog?

Stari je bolje od nje podnosio svaki rad. »Kad se sjetim Kampa i Kamp Sitija - sve mi postane dobro!« Tiki se sjeća Kampa, izbjegličkog, u onom friulskom mjestu koje su njegovi stanari nazvali Kamp Siti, a ja ne – bila sam posve mala. On se sjeća i tipova koji su ubijedili naše stare da dođemo u Lombardiju, a koji su potom… Zdimili za Sidnej! Stari nas je zabavljao i svojim majicama - kad je radio u fabrici električnih mašina za šišanje trave, negdje kod Koma, sa njegovih radnih majica stizala je poruka: svaka travka po vašoj mjeri. Majice magazinera u hangaru sanitarija govorile su o čarobnim tuševima i bideima. Ah, radio je sve i svašta! Tako je bilo sve do one njegove intervencije u metrou.

Brambillin zet - advokat, a njegova supruga - sestra jednog regionalnog funkcionera čija druga supruga je viceboginja u jednom važnom opštinskom sektoru; i tako, stari se našao u Centru, a stara u sjedištu jednog poznatog osiguranja. Portirka, ima i nekoliko kompleta elegantnih uniformi - tamnoplavih, i kravata azurne boje. Kad bi imala i kapicu, ličila bi na stjuardesu. Ali, ne treba joj - ona milanska zgradurina neće poletjeti. Zadovoljna je, rado ponavlja: »Dovoljno mi je da se sjetim vonja one čistionice, komandi viljuškara a tek onih veselih boja namještaja i zidova u staračkom domu! Kao u obdaništu, neka se zna – na kraju puta svi smo djeca!«

Ako gost bude Brambilla, onda će zacijelo doći na večeru sa Paulinom, Poljakinjom koja mu je postala nešto više od njegovateljice? »Živnuo stari…«, rekao je Fazlić kad ih je upoznao, »bogami bih i ja!« Jednom prilikom, za trpezom subotnje večeri kod nas su bili: Brambila – Italijan, Paulina – Poljakinja, Milenkovići – Srbi iz Srbije, Fazlići – Bošnjaci. »Zašto ste međusobno ratovali? Meni to nije jasno! Kao dijete sam dolazila na more, u Dalmaciju. Moji stari su govorili: ‘Ovdje je Amerika!’ Pitam se zašto niko od moćnih nije pokušao da odmah zaustavi taj rat. To je strašno!«, rekla je Paulina, valjda inspirisana susretom. »To ja, eto, kao običan smrtnik! Još kad vidim naše domaćine, nisu iste nacionalnosti a slažu se…«

Potom - svi su ćutali, čulo se samo škripucanje stolice na kojoj je sjedio Milenković. (»Kad god se vidimo, sve je širi!«, misli stara.) Fazlić je razbio muk za stolom: »Kao običan smrtnik, mislim da će biti najbolje - da nazdravimo! Svi, jedni drugima…« I tako, dva-tri živjeli – one teme kao da nije ni bilo. Potom su stigli do važnog pitanja - koliko luka Mađjari stavljaju u gulaš. Valjda kao smrtnici i inače!

Već drugi put – ili treći? - kao neki poziv da se razbudim, kasirka je ponovila koliko treba da platim. Njeni prsti nestrpljivo odbrojavaju ostatak. Ipak, uputila mi je pozdrav. Neka mi bude ugodan vikend.

I njoj, naravno.

4

Po povratku iz marketa, konačno sam saznala ko su gosti. »Očeve kolege, iz Centra…«, rekla mi je stara. Potom je uzviknula: »Masline!« Ne, nisu bile bile na onom spisku. »Nikud ne idi…«, rekao je stari i, kao da razgovara sam sa sobom, dodao: »Neka sve bude kao u Bosni!« Dakle, bez maslina – za meze će narezati sudžuke i suhe govedine, i dodati ajvara i kiselih paprika, ali sam shvatila i pogled moje stare: »Džaba pričaš, ništa nije kao nekad!«. To sve, znam, nabavio je u radnji jednog Alžirca. »Svaka namirnica je to što jeste samo tamo odakle je donesena…«, rekao je jednom prilikom mom starom. Koji je na to samo ćutao.

Dok sam učila, dvaput sam telefonirala mom Mariju. »Bolje se osjećaš! A tvoji stari?« Uzdahnuo je. »Ni danas se nisu svađali, svako u svojoj sobi gleda svoju televiziju!« U neka doba - miris kolača od jabuka, svježih, nadjačao je vonj isparenja bosanskog lonca. Oko pola osam, stara je na vratima: »Gosti su stigli, večerajmo zajedno!«

Za stolom… Jedan muškarac, zdepast, teško odredivih godina. Valjda zbog tamnopute kože, lica i čela bez ijedne bore, kovrdžave crne kose? Kaže da se zove Edmond, i da je živio u nekoliko južnoameričkih država. Tamo je, uglavnom, bio sindikalista. Već dugo je ovdje, azilant. Tip se tako predstavio, sam – bez mojih radoznalih pitanja. Dvije žene – starija, u poodmaklim godinama, upalih obraza, sitnih i treptavih očiju, posve sijeda; mlađa - crnkinja, vrlo mlada, vitka, živahnih pokreta, glasnog govora. Rukujem se s njima, crnkinja se zove Rosmary. Ona sijeda zove se Vera. »Mnogo si mlađa od moje kćerke!«, rekla je kad sam odgovorila na njeno pitanje koliko imam godina. Kao usput, dodala je da je u Italiju došla iz Bugarske, prije više od trideset godina.

»To je ljubavna imigracija!«, rekao je Edmond veselo namigujući. Ne, nije mi promaklo da se na tu opasku Vera nije nasmijala. Samo je oborila pogled.

Razgovarali su i o poslu u Centru. Vera je vrlo samokritična: »Čini mi se da dajem tako malo, a problema je sve više…« Edmond ju je tješio: »Dajemo od sebe i preko naših granica…« Rosmary je dodala: »Teško mi je kad god uvidim da nema granica u iskorištavanju stranaca, a najteže - kad stranac čini zlo svom sabratu!« Stari se dugo nije javljao za riječ, a kad bude progovorio reći će: »Problemi se gomilaju kao smeće na Jugu. Ne samo naš, i svi ostali uredi za strance su kao vatrogasne jedinica bez dovoljno osoblja i vode u cisternama. Ovdje su problem i zakoni, a donose ih oni što cvjetaju kad ruše romska naselja…« Uto je majka uzviknula: »Tako malo jedete…« Edmond se čudio: »Malo jedemo? Popustio sam kajiš za tri rupe!« Moj stari, najednom razveseljen, rekao je: »Pazi da kući ne odeš bez pantalona!« Smijeh, salute - svi piju vino, čak i stara. Svi osim mene. Bilo mi je drago – i njih dvoje raspoloženi! Istina, kao s neba pa u rebra, i bez ikakve veze sa atmosferom za stolom, rekao je: »Prije, kad sam radio fizičke poslove, boljele su i ruke, i noge, i leđa… A sada? Ne zaboli me samo glava već i…« Ne, nije završio svoju misao na koju niko od prisutnih nije reagovao. Govorio je previše tiho?

»Kad iznesem kolač, da si se ovdje nacrtala!«, poručila mi je stara dok sam ustajala od stola objašnjavajući gostima da se pripremam za važan ispit. Izgovorila je to vedro, s osmijehom. Bila je zadovoljna što otac ovom prilikom zapalio ni jednu cigaretu u sobi već je disciplinovano izlazio na balkon.

Iz trpezarije se čula i muzika. Stari je odnekud izvukao svoju gitaru! Posljednji put je zasvirao… Pa naravno, onda – kad se Tiki vratio iz bolnice. Bila je to jedna pjesma iz Bosne, o radosti jednog čovjeka koji nje iznenadno saznao šta je važno u životu. Našem, koji živimo – bilo gdje.

Uto sam telefonirala Mariju. »Za ‘promjenu’, moji se svađaju!«, rekao je s tužnom ironijom. »A kod vas – pjesma!« Zaista, neko je pjevao. Edmond? Usmjerila sam mobilni prema vratima.

Aprendimos a quererte
desde la historica altura
donde el sol de tu bravura
le puso cerco a la muerte…

Mario? Oduševljen! »Imate sjajne goste! De, da čujem bolje i...!«

Sat wuguga sat ju benga sat si pata pat…Pata Pata!
Hihi ha mama, hi-a-ma sat si pa ..Pata Pata!

»Mario, pogodi ko sada pjeva?«

Gledam Banat, Srem i Bačku s Fruške gore
gledam tako, a u duši lom - tu je nekad, kažu knjige,
bilo more, čekalo me pa presušilo…

»Tvoj stari!«

Poslije - malo mi se pridrijemalo. I zaspala sam? Ne znam. Prenuo me je tup pad - kao da se, recimo, prevrnula na pod ona nezgrapna fotelja u dnevnoj sobi. Potom, dva-tri krika. Prodorna, ženska. Nešto je zazveckalo – razbijene čaše?

Tamo? Prizor – dostojan sekvence neke filmske drame, neiskaziv drugim vremenom osim prezentom: Edmond - na podu, kao klada - ne mrda ni vrškom cipele; moj stari masira njegov grudni koš; Vera – sva uho: javlja li se tik-tak Brazilčevog srca; stara – kip u jednom kutu prostorije koja je do maločas vrcala od dobrog raspoloženja. A sada? Rosmary bi da potrga kvaku prozora koji neće da se otvori! Na podu – gitara, dvije boce, staklo slomljenih čaša. »Diše!«, veli Vera glasno. »Nitroglicerin djeluje! Sreća živa – znala sam od čega pati… Uskoro će i hitna! Odlično, Rosmary – evo nam svježeg zraka!«

Tek sad vidim - stari je bljeđi od platnene maramice kojom Vera briše Edmondovo čelo. Uto se stara otkipila, evo je s čašom viskija. »Još jednu!«, kaže stari. Staroj se tresu ruke – širi se vonj alkohola prosutog po tepihu. I Vera pije, iz boce! Odjekuje sirena kola hitne pomoći. U trenutku u kojem ulaze u stan dva krupna bolničara, Edmond, došao k svijesti, sjedi na podu. Na našim licima - osmijeh olakšanja. On se opire, neće na nosila, ali bolničari su neumoljivi. Dok mu jedan mjeri pritisak, drugi njuši vazduh u sobi. Evo i ljekara. Vitak, bradonja ali, očito, mlad. Njegov pogled, brz – prvo prema mojim grudima, zatim prema Edmondu. Eh, to mi nije promaklo. Istina – nije jedini. Sva sam omalena, ali štrčim naprijed! (»Prvo sam zapazio tvoje oči!«, tvrdi Mario. Lažljivac, ali on je moj Mario!)

»Je li dotični gospodin pijan?«, pita doktor. »Ne znam, gostima ne mjerim ni jelo ni piće… », kaže stari. Medicinari se zgledaju. Doktor je uporan: »Dakle, ne znate koliko je popio…« Sliježući ramenima, stari veli: »Ne znam, ali znam da sam masirao Edmondov grudni koš!« Doktor vrti glavom: »Gospodin Edmundo nije imao srčani zastoj!« Stari - vidno nervozan. Ovaj put – ništa od priznanja za masažu! »Zove se Edmond…«, kaže stari, a poigrava mu jedno oko. »On je stranac?«, veli prvi bolničar. »Jeste… I?«, veli stari a sve brže mu poigrava ono oko. Bolničar se snebiva: »Pa… Edmundo nije italijansko ime«. Stari sad viče: »Edmond, zove se Edmond! A da se zove, recimo… Rabrindranat Tagore!« Njegov kolega veli ozbiljno: »Je li i taj ovdje?« Stari - čaša u visoko podignutoj ruci, pogled smion, uperen prema samo njemu vidljivim zvijezdama – kaže: »Veliki indijski pjesnik…« Doktor maše rukom: »Pjesnici sad nisu važni, važnije je da Edmundo, to jest Edmond, pođe s nama…« Starom to nije jasno. »On je već posve priseban! Je li tako, Edmonde?« Brazilac klima glavom, pa veli: »Naravno, a ni onu diskusiju nismo završili!« Edmond dovikuje sa nosila: »Pustite me, osjećam se kao bog… Opet mi se pjeva!« Medicinari se iznova zgledaju. Dosad su vjerovatno viđali svašta, ali ovo? Ljekar, bacivši još jedan fleš prema mojim grudima, daje znak bolničarima kao da je vođa karavana: »Polazimo!« Uvezan kaišima kao da je paket, Edmond nam maše sa nosila. Dok silaze niz stepenište, odjekuje njegov glas:

Aqui se queda la clara,
la entranãble trasparencia
de tu querida presencia,
comandante Che Guevara…

Otvaraju se vrata drugih stanova u zgradi, neko protestuje. Stara? Lice upalih obraza, umoran pogled. Možda je žalila za onim subotnjim večerama, kod nas ili drugdje, sa Petrovićima, Lovrićima, Kovačevićima, Bašićima i drugim? Naravno, i sa Brambillom i njegovom Paulinom, pa neka se i o ratu govori – na kraju krajeva, ni to niko nije zvanično proglasio za neki tabu!

»Zašto je život ponekad bespovratno tužan?«, veli moj stari. Ali kome? I odmah daje odgovor: »Samo što proklija jedno zrnce radosti, a…«

Nije dovršio misao. Čuju se još neki glasovi protesta. Potom - tišina.

»Bože, bože…«, uzdiše Rosmary. »Bilo je sjajno sve do one diskusije!« Potom grli moju majku, prstima nam šalje vazdušne poljupce. »Moram poći! Kasno je…«

»A da me otpratiš do metroa?«, veli mi Vera.

5

Napolju je rominjala kiša. Koračale smo polako, bez ijedne razmijenjene riječi. Uto su kišne kapi postajale sve krupnije. »Da se sklonimo, a?« Kad sam joj se pridružila pod balkonom jedne zgrade, vidjela sam da je u svojoj tašni našla cigarete ali ne i upaljač.

»Rosmary je u pravu…«, rekla je najednom. »Do početka one rasprave za stolom, sve je bilo lijepo kod vas…«

Rasprava? O čemu? Ipak, nisam pokazala ni znak nestrpljenja.

»Sjajno društvo! I večera, naravno. Jela sam kao rudar! Poslije razgovora o poslu, palo je i viceva. Kuca neko na vrata, otvori ih Mujin sin. Dječačić odmah otrči ocu da mu kaže da neki čovo sakuplja priloge za gradski bazen. Nema problema, kaže Mujo sinu, daj tom čovjeku čašu vode… Taj je ispričao tvoj otac! Sigurno si nas čula, i pjevali smo. Kakav glas ima Edmond! Tvoj otac ga je pratio na gitari. Rosmary je čak i plesala. Da, i pili smo, ne znam koliko, ali pili smo. Odjednom…«

Mrdajući usnama neupaljenu cigaretu, nastavila je: »Da, odjednom… On, Edmond! Od tvog oca htio je da čuje o komunizmu, o Jugoslaviji koje više nema, o kojoj su lijepo govorili sanjari i borci za pravedniju Južnu Ameriku. Tvoj otac je zapalio cigaretu i, povukavši dim-dva, mirno rekao: ‘O komunizmu da ti pričam? Bilo i prošlo!« Edmond se začudio: ‘Bilo i prošlo? To, nikako! Komunizam nije mrtav - u njemu je nada. Jedina, za sve nas na ovoj planeti!’ Dotad sam samo slušala taj razgovor. ‘Nada?’, rekla sam. ‘Moje iskustvo, kao i brojnih Bugara, Poljaka, Mađara, Čeha, Slovaka…, koji su živjeli sovjetsku verziju komunizma, vrlo je bolno, i strašno!’ Potom sam im pričala o mom ocu koji je u mladosti htio emigrirati u Francusku. Ni u jednom pokušaju nije uspio, pa je završavao u zatvoru; bio je hemijski inženjer a radio je kao portir u bolnici. Čak je morao biti zahvalan što nije prošao još gore! ‘Zar ničeg lijepog nije bilo?’ Začudilo me je to pitanje tvog oca. Još više kad je izgovorio: ‘Zar mladi i u Bugarskoj nisu imali i prijateljstva, i ljubavi, i dane radosti?’ Ah, pa to mi je odnekud poznato! Gdje sam to pročitala? ‘Jeste’, rekla sam, ‘bilo je i lijepih stvari. Ali ne mogu zaboraviti da je policija pratila i špijunirala mog oca na sto načina, ni da se moj brat i ja nismo mogli upisati na željene fakultete – on na medicinski, ja na arhitektonski. Istina, to i nije toliko strašno u poređenju sa žrtvama koje su daleko više trpjele, da ne spominjem gulage. Otac mi je govorio: ‘Čim ti se ukaže prilika, bježi iz ove zemlje!’ Tako je i bilo. Moj kratki studijski boravak u Istočnom Berlinu završio je brzim brakom sa jednim Italijanom. Živjeli smo u Rimu, sve dok me nije napustio… To sada nije važno! Edmond je pokazivao sve izrazitije znake nestrpljenja. ‘Za većinu Južnoamerikanaca’, rekao je, ‘komunizam je i san o dokidanju društvene nepravde. I Afriku bi mogao spasiti. Rosmary - progovori jednu!’ Snebivajući se, Rosmary će na to: ‘O čemu govoriš! Ko koga treba da spasi? Africi ne treba komunizam, već buđenje – da silnicima ovog svijeta pokaže koliko je zapravo moćna!’ Edmond, razočaran! ‘Zar i ti, Rosmary? A vi, svi?’ Ustavši, povikao je: ‘Šta vi uopšte znate?« To me je naljutilo: ‘Ne znamo ni kako smo živjeli? Nisi ti, Edmonde, bio podanik one Istočne Evrope. I, da znaš, komunizam je… Mrtav!’ Njegov pogled? Pun ledenih strijela! A glas? Najednom mekan, tih: ‘Draga Vera, ti misliš da je mrtva stvar koja je drugima i dalje nada? I ti drugi imaju svoje istine… Znate li kakva je ljepota mjesečine?’ Jeste, zbunio nas je tim naglim iskokom u, meni se činilo, sasvim drugu stvar. Zaćutali smo. Štaviše, buljili smo u njega, i tupavo i zbunjeno. ‘U mladosti, o kojoj i vi govorite, imao sam jednu vjereničicu… Ni ljepota mjesečine nije bila kao njena! Imala je svoje ideale… Borila se za prava radnika i seljaka, protiv diktature i kapitalizma!’ Uto je zastao dišući ubrzanije. Da nije bio toliko uznemiren, ja bih mu uzvratila na ono o pravima radnika i seljaka, i borbi protiv kapitalizma – kojim su nama punili uši u mojoj zemlji, nekad prije. ‘A moja vjereničica?’ Edmondove oči - sve vlažnije. ‘Ona, jedna divna mladost… Bacili su je kroz prozor, kao neki predmet, sa četvrtog sprata!’ Sjedajući na stolicu, zadihan – zaprijetio je pesnicom. Kome? U samo njemu znanoj daljini? ‘Zvanično, carissimi, bilo je to samoubistvo. Jesu li to učinili komunisti ili plaćenici kapitalista?’ Kao nekom oprugom odignut, Edmond je opet ustao. ‘Pređimo na veselije stvari’, rekao je tvoj otac. ‘Koje veselije? Na drugi vic iz Bosne, u kojoj ste brzo zaboravili na sve što ste stvorili u komunizmu? Lako ste pljunuli u tanjir iz kojeg ste jeli!’ A sve čudnije se klatio naprijed-nazad. ‘Svi vi… Ne znate vi šta je kapitalizam!’ Edmond se sve više klatio, lice mu došlo pepeljastosivo. Zamahnuvši rukama kao da traži oslonac, rekao je poluglasno: ‘Pustite nas da sanjamo!’ Potom je pao - ostalo si vidjela …«

Ćutala sam predosjećajući da bi me mogla upitati šta mislim o komunizmu. Pogodila sam! Istina, djelomično. Dodala je: o komunizmu na kojem samo vam mi, Bugari, zavidjeli.

»O tome nikad nismo diskutovali u našoj porodici!«, uzviknula sam. »I da jesmo, ni mene ni mog brata ne bi zanimala takva rasprava! Mi živimo ovdje, a ja sam ovdje i rođena!« A da sam dodala: »On se zove Tiki, živi u Berlinu…«, mislim da bih zaplakala i da ne bih znala objasniti razlog tog plača ni samoj sebi, ni toj ženi koju sva ta bujica mojih riječi kao da nije ni dotakla, a da je Mario bi sa mnom, ni njemu.

Uzdahnuvši, rekla je: »Ni moju kćerku ne zanima ništa bugarsko, čak ni kuhinja, da ne govorim o posjeti mom rodnom kraju…«

Osjetila sam Verinu ruku na mom ramenu. Ako traži nešto kao oproštaj – ipak je bila radoznala! - to ne treba da čini. Sve je u najboljem mogućem redu – ja nisam zaplakala, ona nije nastavila da me propitkuje. Zašto joj nisam rekla da nije jedina majka koja je svjedok najdubljih promjena – onih koje se dešavaju u porodičnom krugu?

Takva misao… Otkud mi se javila? Kakvo veče, kakva noć! Kiša je jenjala, krenule smo prema ulazu u metro.

»Hvala na društvu…«, rekla mi je na rastanku.

Nisam odmah krenula kući. Šta sam čekala stojeći na mokrom asvaltu? Da mi se taj subotnji dan već počne otvarati kao priča?

Zugliano, 15-18 settembre 2018