sedmog marta, pedest sedme godine
nastradao je dječak vitalij zinkov
pokušavajući da dodirne voz
koji je iz pravca moskve
tutnjao za novosibirsk
i nikad se nije zaustavljao
u malenom seocu vrb
R
djeca kojoj smo u jastuke stavljali sječiva
sada traže nekoga da ne spavaju sama
i ne znamo što će se opet desiti
na uzglavljima: ljubav ili zločin
izgrebane nejakim kandžama
ruke voljene žene moje su sjećanje
na mače koje je stavila u auto
i ostavila u drugome selu
čekam da kaže kako tamo
u tome drugome selu
žive samo dobri ljudi
da se slomi i zavrišti
...
sjećam se kako smo se smijali
pitajući se tek progledalo
zašto je toliko gricka i grebe
jesam li ga ubio pretpostavkom
da u njoj vidi samo veliku šniclu
a ne majku, kako je ona govorila
...
čekajući da se moja voljena žena slomi i zavrišti
čitam neke nove knjige poezije
njihove životopise izgovaram kao uzglavlja
i svakome dodajem: nepokolebljivi evolucionar
rugajući se svojim starim iskustvima čitanja
...
čekajući da se moja voljena žena slomi i zavrišti
razmišljam o tome kako su bezosjećajni
samo odgovor izmučenog ljudskog mesa
historija je pojela još jedno slovo
mače je grickalo njene ruke
djeca kojoj smo u jastuke stavljali sječiva
traže nekoga da ne spavaju sama
i ne znamo što će se opet desiti
...
na uzglavljima: ljubav ili zločin
umjesto pjesme koju bi neko morao napisati
vrsti koja tako tiho odumire
osluškujem iz vjetra riječi koje sam izgovaram
...
majci koja negdje opet tako uporna čeka da me rodi umotana u hidžab dana koji dolaze:
majko, miluje me žena koju volim
rukama koje je izgrebalo mače
koje sam ja ubio riječima
djeca kojoj smo u jastuke stavljali sječiva
traže nekoga da ne spavaju sama
i ne znamo što će se desiti
...
čekam da se žena koju volim slomi i zavrišti
BALADA O CRNCU
razmišljam o pjesničkim pravcima
i gledam na universal channelu
uzbudljivu kriminalističku seriju
kad ulazi mlada žena
u sobu gdje očito se desio zločin
i gdje sreće čovjeka koji joj pruža ruku
i kaže: ah, vi ste dakle, žena
drago mi je, ja sam crnac
i tako pružam ruku prema televizoru
i kažem nekome pored sebe
da o tome treba pisati pjesme
potom gledam cvijeće
u saksiji pored televizora
prozor iza njega i brezu
posječenu prije dvije godine
i nebo kojemu su odsjekli golubove
kao glavu nepoznatog čovjeka
da, u toj sobi je neko nekoga ubio
i kap te krvi frsnula mi je na pjesmu
U SVAKOM SLUČAJU TE VOLIM
mnoge pjesnikinje koje volim
kad napišu pjesmu od destak stihova
načine čudo u koje ostanem gledati
zabezeknut od ljepote
i tako njihove dugačke pjesme
idalje strpljivo primam
kao zasluženu kaznu za stoljeća
u kojima ih nismo htjeli saslušati do kraja
DRVENO SRCE
fejko je drvosječa
pljune u šake, uzme sjekiru i zalupa
mnogo drvo dočeka ramenom, prevali preko sebe
i nikad se ne okrene nazad
ima molitvu koju niko ne razumije
eh, zelujeha, koliko bi čovjek
bio sretniji da nema ljubavi
pljune u šake, uzme sjekiru i zalupa
Pjesme iz zbirke Podnevni mjesec koja će početkom aprila 2015. biti objavljena u Novom Sadu
u izdanju Banatskog kulturnog centra
O ČEMU JE PISAO TAJ MENSUR
o čemu je pisao taj mensur
koji je sada bez ikakve sumnje napokon mrtav
premda zahvaljujući čaroliji koju ni sam nije razumio još uvijek se cjenjka oko starih knjiga
na osunčanim visočkim buvljacima
i još uvijek se ponekad okrene za nekom ženom
s cekerima punim jabuka
čije ga noge kao usijana kliješta
uhvate u sjećanju na trenutak kad je zaboravio ime
i one koju je jedinu volio
ali prvo da se predstavim, ja sam ono što on nije
nikada pristajao da bude i zato sam ga nadživio
jer oduvijek je želio da njegova smrt važi samo za njega
i jako je volio te posebne i rijetke stvari
muštiklu od trešnjeve grančice koju je dirala zehra
(sad nisam ni ja siguran da se tako zvala)
vidiš, govorio je, kako je samo smiješna
ta naša čudna navika da se ljubimo u usta
da spajamo te krajnje granice svemira, trešnju s njenih usana
i dim duhana iz mojih pluća
tu gdje se moj svijet smanjivao
na činjenicu da ljudi umiru od alshajmera
a da je meni upravo alshajmer trebao da preživim
dobro, vidim čemu sve to vodi i onda
da se predstavim ponovo, ja sam mensur
koji je preživio u sebi kao bakteriju odgajenog alshajmera o čemu je, dakle, pisalo to što je umrlo
dobro, evo nazvaću ga čovjekom
i posudiću mu nakratko ime koje mi je ostavio
o čemu je pisao taj mensur
DVA ČOVJEKA KOPAJU RAKU
dva čovjeka kopaju raku
koja sve tješnja postaje zadnje
mjesto gdje se sjeku njihovi svjetovi
i sve češće kao u igri se sudaraju
dodiruju ramenima i podbadaju lopatama
skrivajući se od julske vreline
spuštaju se na njezino dno
i nakratko zgrčeni sklapaju oči
kao zaspala djeca
sve dok jedan od njih ne progleda
(praštaj, druže)
MUŠICA
bila neka Hajra u Odžaku pa umrla
ponijeli je na tabutu
pa se blizu mezarluka pridigla
sišla na zemlju i vratila kući
i prvu sam baklavu na kraju bacila
rekla nekoj drugi svojoj, suzu stisla
ko mušicu je iz oka izvadila
PJESMA O DARVINOVOJ ŽENI
pitao sam: kako ste tako sigurni
da nema boga, da nema nikakve kazne
i rekoše mi smijući se da naprosto nisu bili tu
kad se mojsiju otvorio prolaz u moru
i da ih niko ne može kriviti što nisu vidjeli čuda
pitao sam: zašto onda ne budete bogohulni do kraja i ne budete bogovi jedni drugima
ali su se samo nasmijali providnosti moje zamke
i rekli da kao racionalni ljudi poštuju samo dokaze
darvina je žena dugo molila da ne objavljuje
svoju teoriju o evoluciji, rekao sam
i gledao sam na you tube sićušnog majmunčića
kako ne odustaje od pokušaja
da probudi svoju umrlu majku
ah, tvoj dokaz je glupost majmuna
rekli su i prasnuli u smijeh
POVRATAK IZ RATA
majke ne grle sinove
koji se vrate iz rata
samo ih dugo i nježno
diraju u nevjerici
i zubima zarivenim u vratove
odnose ih kao mačiće
na neka druga mjesta
Pjesme iz zbirke Sokrat na psihijatriji koja će tijekom 2015. biti objavljena u izdanju
IK Klepsidra u BiH
VRB
sedmega marca sedeminpetdesetega leta
se je ponesrečil deček vitalij zinkov
poskušal se je dotakniti vlaka
ki je iz smeri moskve
grmel za novosibirsk
in se nikoli ni zaustavljal
v majhni vasici vrb
R
otroci, ki smo jim v vzglavnike dajali rezila
zdaj iščejo nekoga da ne spijo sami
in ne vemo kaj se bo spet zgodilo
na vzglavjih: ljubezen ali zločin
izpraskane s šibkimi kremplji
roke ljubljene žene so moj spomin
na mačico ki jo je dala v avto
in pustila v drugi vasi
čakam da reče kako tam
v tej drugi vasi
živijo samo dobri ljudje
da se zlomi in krikne
…
spominjam se kako smo se smejali
in se spraševali komaj je spregledala
zakaj tako grizlja in praska
sem jo ubil s domnevo
da v njej vidi samo velik zrezek
in ne mamo, kakor je ona govorila
…
čakam da se moja ljubljena žena zlomi in krikne
in berem neke nove knjige poezije
njihove življenjepise izgovarjam kot vzglavja
in vsakemo dodajam: neomajen evolucionar
rogam se svojim starim izkušnjam branja
…
čakam da se moja ljubljena žena zlomi in krikne
in razmišljam o tem kako so brezčutni
samo odgov izmučenega človeškega mesa
zgodovina je pojedla še eno besedo
mačica je grizljala njene roke
otroci ki smo jim v vzglavnike dajali rezila
iščejo nekoga da ne spijo sami
in ne vemo kaj se bo spet dogodilo
…
na vzglavjih: ljubezen ali zločin
namesto pesmi ki bi jo nekdo moral napisati
vrsti ki tako tiho odmira
prisluškujem iz vetra besedam ki jih sam izgovarjam …
materi ki nekje spet tako vztrajna čaka da me rodi zavita v hidžab dni ki prihajajo:
mati, boža me žena ki jo ljubim
z rokami ki jih je opraskala mačica
ki sem jo ubil z besedami
otroci ki smo jim v vzglavja dajali rezila
iščejo nekoga da ne spijo sami
in ne vemo kaj se bo zgodilo
…
čakam da se žena ki jo ljubim zlomi in krikne
BALADA O ČRNCU
razmišljam o pesniških smereh
in gledam na universal channelu
razburljivo kriminalistično serijo
ko vstopi mlada ženska
v sobo kjer se je očino zgodil zločin
in kjer sreča človeka ki ji ponudi roko
in pravi: ah, vi ste torej žena
drago mi je, jaz sem črnec
in tako stegujem roko k televizorju
in rečem nekomu ob sebi
da je treba o tem pisati pesmi
potem gledam cvetje
v cvetličnem lončku zraven televizorja
okno za njim in brezo
posekano pred dvema letoma
in nebo ki so mu odsekali golobe
kakor glavo neznanega človeka
da, v tej sobi je nekdo nekoga ubil
in kaplja te krvi mi je frcnila na pesem
V VSAKEM PRIMERU TE LJUBIM
veliko pesnic ki jih ljubim
ko napišejo pesem z nekaj deset verzi
napravijo čudež v katerega se zagledan
osupel od lepote
in tako njihove dolge pesmi
še naprej potrpežljivo sprejemam
kot zasluženo kazen za stoletja
v katerih jih nismo hoteli poslušati do konca.
LESENO SRCE
fejko je drvar
pljune v dlani, vzame sekiro in udari
marsikatero drevo dočaka z ramenom in prevrne čez sebe
in nikoli se ne obrne nazaj
ima molitev ki je nihče ne razume
eh, zelujeha, kako bi človek
bil srečnejši če ne bi bilo ljubezni
pljune v dlani, vzame sekiro in udari
Pesmi so iz zbirke »Opoldanski mesec«
ki jo bo na začetku aprila 2015. biti objavil Banatski kulturni center v Novem Sadu
O ČEM JE PISAL TA MENSUR
o čem je pisal ta mensur
ki je zdaj brez vsakršnega dvoma končno mrtev
čeprav zahvaljujoč se čarovniji ki je niti sam ni razumel še vedno baranta pri starih knjigah
na sočnih visoških bolšjakih
in še vedno se včasih obrne za kakšno žensko
s cekri polnimi jabolk
katere noge ga kot razžarjene klešče
ulovijo v spominu na trenutek ko je pozabil ime
tudi tiste ki jo je edino ljubil
a najprej naj se predstavim, sem tisto na kar ni
nikoli pristal biti in zato sem ga preživel
ker je vedno želel da njegova smrt velja samo za njega in je imel zelo rad posebne in redke stvari
ustnik iz češnjeve vejice ki se je je dotikala zehra
(zdaj nisem niti jaz gotov da se je tako imenovala) vidiš, je govoril, kako je smešna
ta naša čudna navada da se poljubljamo
da združujemo te skrajne meje, češnjo z njenih ustnic
in dim tobaka iz mojih pljuč
tu kjer se je moj svet zmanjševal
na dejstvo da ljudje umirajo od alzheimerja
in da sem prav alzheimerja potreboval da preživim dobro, vidim kam vse to pelje in potem
da se predstavim ponovno, jaz sem mensur
ki je preživel v sebi kot bakterijo gojenega alzheimerja o čemer je, torej, pisalo to kar je umrlo
dobro, lej, imenoval ga bom moža
in mu za kratko posodil ime ki mi ga je zapustil
o čemer je pisal ta mensur
DVA MOŽA KOPLJETA GROBNO JAMO
dva moža kopljeta grobno jamo
ki postaja vse tesnejša zadnje
mesto kjer se sekajo njuni svetovi
in vse pogosteje se kot v igri zaletavata
dotikata z rameni in zbadata z lopatama
skrivata se pred julijsko vročino
spuščata se na njeno dno
in za kratko skrčena zapirata oči
kot zaspala otroka
vse dokler eden od njiju ne spregleda
(odpusti, prijatelj)
MUŠICA
bila je neka Hajra v Odžaku in je umrla
odnesli so jo na tabutu
in je blizu pokopališča vstala
stopila na tla in se vrnila domov
tudi prvo baklavo sem na koncu zavrgla
je rekla neki svoji prijateljici, solzo stisnila
kot mušico jo je iz očesa potegnila
PESEM O DARWINOVI ŽENI
vprašal sem: kako ste tako gotovi
da ni boga, da ni nikakršne kazni
in rekli so mi s smehom, da preprosto niso bili tukaj ko se je mojzesu odprl prehod v morju
in da jih nihče ne more kriviti za to da niso videli čudežev vprašal sem: zakaj potem niste bogokletni do konca in niste bogovi eni drugim
a so se samo nasmejali prozornosti moje pasti
in rekli da kot racionalni ljude spoštujejo samo dokaze
darwina je žena dolgo prosila naj ne objavi
svoje teorije o evoluciji, sem rekel
in gledal sem na you tube drobno opico
kako ne neha poskušati
prebuditi mrtve matere
ah, tvoj dokaz je neumnost opic
so rekli in prasnili v smeh
VRNITEV IZ VOJNE
matere ne objemajo sinov
ki so se vrnili iz vojne
samo se jih dolgo in nežno
nejeverno dotikajo
in jih z zobmi zaritimi v vratove
odnašajo kot mačeta
na neka druga mesta
Pesmi iz zbirke »Sokrat na psihijatriji«,
ki bo leta 2015. izšla pri IK Klepsidra v BiH
