SEDAM NOĆI ZA MRTVU PESMU / SEDEM NOČI ZA MRTVO PESEM
NOĆ PRVA
Razmišljam... tmina se uvlači u nerasanjena čula. Nadolaze neprepoznatljivi koraci, prekopavaju ledine podsvesti odavno zaveštane večnosti. Kao aveti prostreljuju me upitnici. Interpunkcijski znaci nisu pesničko nadahnuće. Sećanja su to... sačuvane slike u korenu umršene kose.
Provlačim se kradom kroz sopstvenu mekost, pokidana, razgoljena i beskrajno tuđa umirem po ko zna koji put od urođene žeđi za nepoznatim...
Nema me u centru kruga. Svetlosna laž me poseduje. Iza sna prepoznajem obris isčezle senke jučerašnjeg postojanja. Kao slankasta kap klizim strminom noseći umiruću ćeliju koja izvan krvotoka postoji jedino kao bledi mikroskopski uzorak.
Tamo, iza noćne tišine slutim sebe. Osećam... to jesen kiši.
NOĆ DRUGA
Na nedodirnutim stazama ostajemo bez putokaznih snova.
Pege zaboravljene svetlosti bude sumnju.
Negde iza zabravljenih vrata čekaju prašnjave police biblioteke. Želja je kao munja. Misao klizi u maglu. Tišina ujeda.
Zaboravljeni peroni pozivaju na razvodnjeni čaj od planinskog bilja. U devetnaestom satu. Naslikani bulevari odavno spavaju.
Sve je to samo još jedna sasvim obična priča dokonih lovaca tuđih usuda.
NOĆ POSLE DRUGOG DANA
Reči jecaju na dlanu raspuklom od dugih čekanja. Ponekad zaskitaju, izgube smisao, oteraju poneki glas okrivljujući ga za nesklad nadolazeće misli. Pa opet pomahitalo jure tražeći vezu kojom bi očuvale svoj smisao.
Sahranjujem istrulele veličine i znam da će ponovo ustati, otresti sav prah i oblikovati se u prazninu neke druge nesanice.
U ISČEKIVANJU ČETVRTOG JUTRA
Kasno je. Možda i nije. Noć je već duboko stara.
Stare čežnje se rađaju iz zgarišta zaboravljenih dodira. Grebu i zavijaju, potom samo šaputanja šušte. Uvek drugačije. Glasno proklinjem. Menjaju oblik i ponovo napadaju. Kao da olovne kapi dobuju po prozorskom staklu.
Prihvatam krivicu i znam da sam negde uzvodno posustala, izgubila korak, promašila stranu. Ali jutro ponovo ulazi u moje oči.
NOĆ PETA
Molim se koži zaljubljenoj u beličasti odsjaj naših prevara. I noć ova je neverna, strasna i podatna predaje svoje užeglo telo svetlosti koja se nazire iza horizonta.
A mogla sam naslikati nestvarni tren ukroćenog groma u tvojim očima.
Mogla sam postati nebo, ili proteći kao reka, mogla sam pomilovati zvezdani put i zagristi rub meseca... mogla sam ti vid lečiti anđeoskim treptajima ili te buditi đavoljim smehom.
Prekratka je bila naša noć, nevernica koja je hitala zabranjenom zagrljaju jutra.
Ko zna možda bi naši sinovi podizali revolucije i po ko zna koji put prolivala bi se krv naših predaka u našoj budućnosti. Možda bih uvijena u crne halje proklinjala tu istu noć što nije jutru otvorila dveri.
GLADNA NOĆ
Prvi zraci praskozorja grebu glatku površinu noći. Postelja je odavno utrnula od hladnoće. Utroba joj cvili. I ova noć odlazi... nepovratno. Sve reči su odavno utrošene... popusto.
Znam da ćeš jednom doći, pre samog svitanja nebi li prozeblu dušu položio na toplom dlanu nadanja. Sve gladne reči otvoriće ti prolaz i ponuditi ti prazninu zaboravljenih značenja. A ja ću ostati nedodirnuta tvojim odsustvom... možda ću tek onda pronaći glas za sve neizgovorene tajne.
NOĆ ZA PESMU
Jalovo bludi tišina
prašina se taloži preko stolnjaka
na kojem čeka već odavno
užeglo žito sa šlagom.
Nečekamo te više.
Ova noć i nije neka prilika
da se poprave iskrivljeni pogledi.
PRVA NOČ
Razmišljam … tema se zavleče v neizsanjana čutila. Prihajajo neznani koraki, prekopavajo ledino podzavesti davno začarane večnosti. Kot duhovi me prestreljujejo vprašanja. Interpunkcijski znaki niso pesniški navdih. To so spomini … ohranjene slike v korenu zamršenih las.
Zavlečem se kradoma skozi lastno mehkobo, strgana, razgaljena in neskončno tuja umiram ne vem kolikokrat me od prirojene žeje za neznanim …
Ni me v centru kroga. Svetlobna laž si me lasti. Za snom prepoznavam obris izginule sence včerajšnjega bivanja. Kot slankasta kaplja polzim po strmini, nosim umirajočo celico, ki zunaj krvnega obtoka obstaja le kot bledi mikroskopski vzorec.
Tam, za nočno tišino, slutim sebe. Čutim … dežuje jesen.
DRUGA NOČ
Na nedotaknjenih stezah smo brez smerokazov sanj.
Pege pozabljene svetlobe budijo sum.
Nekje za pozabljenimi vrati čakajo prašne police knjižnice. Želja je kot blisk.
Misel dri v meglo. Tišina grize.
Pozabljene peroni kličejo k vodenemu planinskemu čaju. Ob devetnajsti uri. Naslikane mestne ulice že davno spijo.
Vse to je le še ena povsem običajna zgodba popolnih lovcev tujih usod.
NOČ PO DRUGEM DNEVU
Besede ječijo na dlani, razpokani od dolgega čakanja. Včasih se potepejo, izgubijo smisel, preženejo kakšen glas in ga okrivijo za neskladje prihajajočih misli. Pa spet ponorelo hitijo in iščejo zvezo, s katero bi ohranile svoj smisel.
Pokopljem razpadle veličine in vem, da bodo znova vstale, otresle ves prah ter se oblikovale v praznino neke druge nespečnosti.
V PRIČAKOVANJU ČETRTEGA JUTRA
Pozno je. Morda tudi ni. Noč je že globoko stara.
Stara hrepenenja se rojevajo na pogorišču pozabljenih dotikov. Praskajo in tulijo, potem samo šepetanja šuštijo. Zmeraj drugače. Glasno preklinjam. Spreminjajo obliko in znova napadajo. Kakor da svinčene kaplje bobnajo na okensko steklo.
Sprejmem krivdo in vem, da sem nekje ob vodi navzgor omagala, izgubila korak, zgrešila stran. A jutro znova stopa v moje oči.
PETA NOČ
Prosim kožo, zaljubljeno v belkasti odsev najinih prevar. Tudi ta noč je nezvesta, strastna in podajna predaja svoje ogreto telo svetlobi, ki se nejasno kaže za obzorjem.
A lahko bi naslikala neresnični hip ukročenega groma v tvojih očeh.
Lahko bi postala nebo ali bi stekla kot reka, lahko bi pobožala zvezdno stezo in zagrizla v rob meseca …lahko bi ti zdravila vid z angelskimi treni ali te budila s hudičevim smehom.
Prekratka je bila najina noč, nezvestnica, ki je hitela k prepovedanemu objemu jutra.
Kdo ve, morda bi najini sinovi začenjali revolucije in spet bi se kolikerič že prelivala kri naših prednikov v naši bodočnosti. Morda bi, zavita v črnino, preklinjala to isto noč, ki jutri ni odprla duri.
LAČNA NOČ
Prvi žarki zore praskajo gladko površino noči. Postelja je že davno otrpnila od hladu. V drobovju ji cvili. Tudi ta noč odhaja … nepovrnljivo. Vse besede so že zdavnaj izrabljene … puščobno.
Vem, da boš nekoč prišel, čisto pred svitom, da bi položil prezeblo dušo na toplo dlan upanja. Vse lačne besede ti bodo odprle prehod in ti ponudile praznino pozabljenih pomenov. A jaz bom ostala nedotaknjena od tvoje odsotnostji … morda bom šele takrat našla glas za vse neizgovorjene skrivnosti.
NOČ ZA PESEM
Jalovo blodi tišina
prah se nabira po prtu na mizi
na katerih že dolgo čaka
žarko žito s smetano.
Ne čakava te več.
Ta noč pač ni priložnost,
da se popravijo izkrivljeni pogledi.
