Ponekad se pitam na glas:
Kuda me ovaj vetar nosi?
Da li i umrli šapuću u noći?
Da li prvi sunčevi zraci
donose sa sobom prokletstvo proročice?
Na stubovima večnosti zviždi vetar snova
i budim se u svetlosti zaborava,
tražim kraljicu vatre
hvatajući se za zvezde na nebu.
Kao da tražim zemlju
pokrivenu belim oblacima,
za jednu večnost
koje ima, i nema.
Vraćam se u noći,
mesečina se plavi,
osećam anđele
i hladnoću blizine tvoje.
Moja osveta u smrt utkana
je osveta koju ne možeš zaboraviti,
ni oprostiti.
Moja volja će doći zaslepljena,
prokleta, a neoproštena.
Umire se oduvek, umreću i ja
i sve će posle biti
kao jedan, jedan običan dan.
MISLI SU MI
Ponekad naiđu noći
kad san na oči ne dolazi,
uzmem olovku u ruku
da napišem samo par reči.
Šta me na sve to tera,
pitam se ponekad.
Priznajem vam, odgovora nemam,
a da znate voleo bih imati.
Misli su mi neke čudne
koje glavom lutaju
i kao da je u meni nešto
što ne bi trebalo da je.
Čekajući na neko novo jutro,
zaspim od umora
i budim se, opet,
kao da nije bilo ništa.
NE PITAJ ME
Ne pitaj me, pesniče, gde ću sada,
jer stojim sam ovde na raskrsnici svega:
na raskrsnici dobroga i zla.
Korak po korak prelazim
preko reke mojih snova,
sam, polako, lebdeći.
Prelazim na drugu stranu
i u snu ljubim drugu,
a mislim na tebe.
Kao da sam u nevolji svojoj
u sebi rastrgao sve nevidljive lance,
kojima sam bio vezan.
Ne pitaj me, slobodan sam,
a ne znam šta sada da radim,
ne znam kuda bih, a i ne znam zašto bih.
