Kažu,
u svakoj sekundi neko umre,
ljudi znani i neznani...
Možda baš sad,
dok čitaš ove stihove,
nekom se tamo ili ovde negde,
opelo čita nad glavom.
Ljudi se smeju,
dok neko pod nebom vedrim,
baca u raku komadić zemlje
suzu pušta,
dok govori poslednje zbogom
nekom svom ili tuđem...
Život nekom tek dolazi,
nekog zaborav polako odnosi,
raka puna nekom je kolevka večna,
dok ona prazna nekog drugog čeka...
Život dolazi,
zaborav odnosi,
a mi čekamo...
IRONIJA
Samo si ti umeo
otopiti ledene grebene
svojim čednim glasom
I nežnim pogldom.
Samo je tvoja ruka
uspela spustiti albatrosa
i učiniti ga mirnim
na zemlji, kao kakvog običnog goluba.
Jednim pogledom kroz moje oči,
dosegao si do najdubljih kanjona
i najudaljenije zvezde,
mog svemira.
Pitkim rečima bi slomio kamen
i napravio od njega ogrlicu,
koju bi nežim prstima, polako,
stavljao oko mog vrata...
Kao teške okove
svakom svom novom robu.
LAŽ
Ako su ti se oči predale već,
pred zlatnom kapijom mog srca,
ako više nemaš snage
da otškrineš i zaviriš
kroz zlatnu kapiju,
koju samo jedna lepa i iskrena reč
može razoriti na komadiće zvezdane prašine,
onda idi.
Neću te zadržavati,
vrati se svojim iluzijama
i lošoj glumi...
Možda negde na stazi za nazad,
pronađeš parče papira sa tekstom,
iz nekog davno odigranog pozorišnog komada
koji će ti dati još trunku nadahnuća
za dalje laži.
Pazi samo da negde u dubini njenih očiju,
Ne nabasaš na moj lik,
jer nateraće bujicu istina na tvoja usta,
koje ne želiš da izgovoriš.
Vrati se nazad lazima,
koji su tvoja jedina istina,
ključeve zlatne kapije baci
u kolotečinu prljave reke,
neka ih odnese,
neće ti više trebati.
Tamo gde je nakad bila kapija,
koju je jedna lepa reč razarala,
sada su neprobojni zidovi.
PESMA BEZ REČI
Ovo je pesma bez reči
bez slova i tački,
bez zapeta i crta
bez stihova i strofa
bez rime.
Ovo je pesma za tebe
i to je najlepša pesma.
Jer ona leti
po horizontu beskrajnosti moje mašte,
sama za sebe
pravi puteve prolaza i prodire do srca.
I ja je puštam...
Neću da je okujem rečima.
Reči su krute i nemaju dušu,
neću da je vežem
za bezvredni papir
i ubijem vrednosti njene.
Neću da je sputam.
Neka leti!
Neka se širi i hrani
mojim osećanjima..
Neka raste.
Ne mora biti napisana
da bi je ti pročitao,
ne mora biti ulepšana
epitetima i metaforama,
da bi ti rekao da je lepa.
Jer tada i neće biti
SAN
Sanjala sam bagreme,
na putu za nedokučivi nepovrat.
Sanjala sam da kapi kiše
miluju moje umorno lice,
kao tvoje nežne ruke,
one jeseni.
Sanjala sam belu haljinu,
oltar na istoku,
bukete kala,
Nas.
Sanjala sam da me odvodiš
zauvek sa sobom,
kroz aveniju bagrma
na putu za nedokučivi nepovrat.
Ne brini, samo sam sanjala.
