1. julij 2015Letnik XVII
LETO se rađa iz jajeta kao aligator.
Svici još nisu palili fenjere.
Ipak je lepo.
Dišimo, dišimo za sve tvoje nerođene devojčice i moje dečake nestale u igri.
Negde...
Neko plače...
Dušo otvori prozore, večeras ćemo poslati ruke da miluju tužno lice Bagdada.
Tamo je tako potrebana Ljubav.
MEĐU TRAVAMA sam omiljen nakupac mirisa.
Pticama ne dozvoljam sletanje na šešir – za njih je ljubav pogubna ovisnost.
Uredno odlažem dane u ogledalo
i smejem se, smejem se onima što stalno optužuju život
jureći senku pobede.
Uz sat ostavi srce i ode – kao da je ovo jedina zalagaonica na svetu.
Sad crta koreografiju svoga krvotoka po ruskim stepama i luta s mesecom umesto stomaka.
Njeni kozački geni i nož u čizmi ne govore ništa
sem da joj treba ljubav i neko ko će zauvek držati sedlo na vetru.
Ako već je znan broj grčenja srca,
ne žuri:
oni koje ćemo ljubiti obdareni su strpljenjem kao semenke donešene vetrom u procep kamena.
Neka teku vode nepotkupljivi mudraci,
ti polako obiđi gnezda u krošnjama, pomiluj prestrašene zveri
i grli napuštenu decu u svratištima.
Obiđi mesta gde niko ne svraća posle odlaska,
i vodi ljubav na svim meridijanima.
U povratku pomeri put da te nanese kroz pustinju
i ostavi po cvet u dnu piramida
za duše koje je pojeo kamen.
Čiji sam ovde, u rovu, u vlažnom smrtohvatu? Krijem petu Ahilovu k’o majstor tajnu u zanatu.
Sve je nadomak prsta: i dan, i Bog – i ništa. Tako su naivno čvrsta zemaljska svetilišta.
Tišina ko med gusta. Oko na uvo vreba. Reč veća od usta davi k’o komad hleba.
Sam. Neponovljivo sam. (Miriše daleki cvet.) Sve će u isti ram što kani živet i mret.
Zadržite kusur, molim.
Ne, gospodine, novac ću proslediti dalje.
Zadržaću vaše lice koje svakog petka gledam i odnosim kući.
Sir koji ste kupili taji u sebi mrvu mene.
A ljubav kojom sam timarila krave,
Vi ćete i ovaj put, gospodine, uneti u Vaš dom.
Otkada se moj čovek kroz njegove čeljusti vinuo u nebo,
odlazim na breg da posmatram tu gipkost kako se približava senci krošnje drveta u kojoj drema.
I nisam, nisam sigurna u svoju žeđ :
da li da mu kanem kap smrti niz leđa,
ili da ga pustim kroz snove da leluja
hraneći njima svoju zver.
Hod podešava sa srcem, a ono kleca kao magare u planini čije će noge ostati na putu do gospodareve želje.
Ptičija rebra izdržati neće nemir goluba u krletci.
Predugo je čekanje.
Njegovo lice razlaže se kao oblak na povetarcu...
i on od istog naboja lagano umire ubačen u sliku sa čijeg se rama boja ljušti.
A tek je avgust. Bože.
POLETJE se poraja iz jajca kot aligator.
Kresnice še niso prižgale svetilk.
Vseeno je lepo.
Dihajva, dihajva za vse tvoje nerojene deklice in moje dečke izginule v igri.
Nekje ...
Nekdo joče ...
Draga, odpri okna, nocoj bova poslala roke božat otožen obraz Bagdada.
Tam je tako potrebna Ljubezen.
MED TRAVAMI sem priljubljen nakupovalec vonjev.
Pticam ne dovolim pristanka na klobuk – zanje je ljubezen pogubna odvisnost.
Redno odlagam dneve v ogledalo
in se smejem, smejem se tistim, ki stalno obtožujejo življenje
in podijo senco zmage.
Poleg ure pusti srce in gre – kot da bi bila to edina zastavljalnica na svetu.
Zdaj riše koreografijo svojega krvotoka po ruskih stepah in tava z mesecem namesto želodca.
Njeni kozaški geni in nož v škornju ne povedo ničesar
razen to da potrebuje ljubezen in nekoga ki bo za vedno držal sedlo na vetru.
Če je že znano število krčenj srca,
ne hiti:
tisti, ki jih bomo ljubili so obdarjeni s potrpežljivostjo kot semena prinešena z vetrom v režo med kamne.
Naj tečejo vode nepodkupljivi modreci,
ti počasi obišči gnezda v krošnjah, pobožaj prestrašene zveri
in objemaj zapuščene otroke v prenočiščih.
Obišči mesta kamor se po odhodu nihče ne vrača,
in ljubi se na vseh poldnevnikih.
Ob vračanju spremeni pot, da te pripelje skozi puščavo
in ob vznožju piramid pusti cvet
za duše, ki jih je pojedel kamen.
Čigav sem, ki v jarku bivam, v vlažni pasti smrti? Ahilovo peto skrivam kot mojster skrivnost v obrti.
Vse je na dosegu prsta: in dan, in Bog – in nič. Kako naivno so čvrsta svetišča – jih vzame hudič.
Tišina, gosta kot med, poseda. Oko na uho preži. Od ustec je večja beseda, kot kruha kos duši.
Sam. Sam kot neponovljiv izvir. (Dehti oddaljeni cvet.) Vse gre v isti okvir, kar namerava živet in umret.
Obdržite drobiž, prosim.
Ne, gospod, denar bom dala naprej.
Obdržala bom vaš obraz, ki ga sleherni petek gledam in nosim domov.
Sir, ki ste ga kupili skriva v sebi delček mene.
Ljubezen, s katero sem skrbela za krave
boste Vi tudi tokrat, gospod, ponesli v Vaš dom.
Odkar se je moj moški pognal skozi njegove čeljusti v nebo,
odhajam na hrib, da opazujem gibkost s katero se približuje senci krošnje drevesa kjer dremlje.
In nisem, nisem prepričana v svojo žejo:
naj mu dol po hrbtu kanem kapljo smrti
ali naj ga pustim valovati v sanjah,
da z njimi hrani svojo zver.
Hojo usklajuje s srcem, ono pa kleca kot osliček na planini, čigar noge se držijo poti na gospodarjevo željo.
Ptičja rebra ne bodo vzdržala nemira goloba v kletki.
Čakanje je predolgo.
Njegov obraz se trga kot oblak v vetrcu ...
in on od istega naboja počasi umira vržen v sliko z okvirja katere se lušči barva.
Pa je šele je avgust. Moj bog.
Prevod pesmi: Marko Skok – Mezopotamsky
