Bio sam umoran od puta i preturio sam se u krevet koji mi je gazda ponudio, ne mareći za vaške i miris mokraće i ne tražeći drva za furunu, srećan što imam istrošeno ćebe na sebi i golu sijalicu na zidu. Nekadašnja radnička baraka je najjeftinije što je imao i ja sam je oberučke prihvatio: bila je sasvim dobra, umor je napuštao čoveka i kad leži u slami i kad ga služe u zlatnom krevetu. Raspremio sam ono malo stvari i zagledao se u nevešto okrečene pukotine na zidu, neravnine sa kojima se poigravalo slabo svetlo: motao sam po glavi događaje iz poslednjih dana. I dok sve drugo ode, ostanu događaji, uspomene na propuštene šanse, spletovi okolnosti koji se nikada više neće ponoviti. Svet se na kraju svede na sećanja o momentima kretanja i dinamici prošlosti, kad od dosade i ništavila na tankom koncu ostane da visi još ono malo života. Događaji su jedina zaliha koju imaš, kao zimnica što se čuva za pred kraj života, iz koje možeš izvući tragove boljih dana. Uvek u procepu igre cvrčka i mrava, pakovao sam svoju zimnicu u tegle dnevnika, putopisa, kratkih priča.
Bio sam zadovoljan delom života koji je na neki način odgovarao na moja nastojanja. Nagrade i pohvale koje su stizale za moj književni rad bile su melem preko rana napora koje sam mukom zatvarao. Nisam popuštao ni za pedalj; bio sam od jedan retkih pisaca koji je kucao direktno u mašinu ili čak olovkom pisao po njenom veličanstvu beloj hartiji. Računari, tablaneti za pisanje i čitanje – bili su pomodarstvo brzine i neautentičnosti izraza, bitka snobizma koji je svojim nekvalitetom i sterilnošću osuđen na propast. Ja sam se u to vreme izražavao namenski sirovo i pamfletski, smatrao sam da pisac mora govoriti u nečije ime i potrudi se da svet čuje njegove govore.
Vratio sam se bazi iz koje sam ponikao, tražeći nove odgovore na stara pitanja, nove priče i zalihe za budućnost. Zato mi ni zadah ove barake nije smetao – pokušavao sam da zamislim radnike za koje je napravljena. Voleo sam svet o kome sam pisao i bio spreman da živim njegovim načinom života. Odabrao sam ljude koji uvek biraju način na koji će postati očigledno njihovo siromaštvo: ako bude novca za cipele, neće ga biti za dečje knjige. Ti ljudi provedu život tražeći manju od dve sramote.
Šta ti treba za pisanje, govorio sam, bela sveska od petnaest i olovka od deset dinara. Sve ostalo je laž, sve ostalo je imitacija života, sve ostalo je beg od pravog izraza, beg u stvaralačke prevare. Važio sam za angažovanog pisca. Na velikom proznom takmičenju pobedio je moj esej Pisanje vredi dvadesetpet dinara. Voleo sam da izazovem čuđenje akademika i urbanih književnika konformista; živim sa trista dinara nedeljno, govorio sam: stopedeset za kilo pasulja, dvadesetpet za svesku i olovku, a ostalo za parče hleba – to je sve što treba piscu. Ubirao sam aplauze. Srbija me je prepoznala i ja sam je zastupao.
Srbija. Promrzla, jadna i bedna, spustila se sa nebeskih visina na zaleđene oranice između hladnih reka i močvarnih udolina. Po crnom ledu Drine i Morave gamižu prljavi cirkusi, šibicari, protuve, tesari i armirači; zamiču ivicom zaborava pijanci, železničari i džambasi, teško vukući noge po uvek zavejanim stazama kroz vek koji tu zaostao, stojeći na svom početku u sobi bez vrata i prozora. Svi se oni drže van gradova ili im se motaju po obodima, plašeći se kao besni psi sveta sa osvetljenih trgova i zagrejanih kutaka. A i onaj svet se plaši njih: na istom su. Kada bi mi dali da pišem vodič kroz Srbiju za strance, u njemu bi prva rečenica bila: hladna reka služi da se klimavim skelama spoje blatnjavi srpski drumovi.
Kroz prozor barake koji propušta hladni noćni vetar vidi se prilaz kafani sa seoskog druma. Iako se odavno spustila noć, čuju se udarci čekića po tvrdom zidu: srpski tam–tam štemovanja betona odjekuje kroz mrazevitu i okamenjenu noć, čuje se vika razdraganih radnika. Ko još u ovo doba udara čekićem po betonu? Koga još možeš da nateraš da radi usred zimske noći i da još uživa u svom radu? Ali, to je razdraganost u očaju, kad si svestan da dodiruješ dno, počneš da pevaš od muke... U kožnim jaknama, bundama i gunjevima, ljudi odlaze i dolaze, ulaze u kafanu iz koje dopire težačka muzika, ciguljavo i nevešto drndanje po violinskim žicama. Na kraju dvorišta je poljski klozet. U njega pijanci preko blatnjavog parkinga prevode pevaljke i kafanske drolje, ciganke i mešanke, čija je boja kože svetlija od boje bronze; o toploti njihovih utroba ispredaju se ogavne legende Magistrale.
Nisam ni primetio da sam zadremao. I snovi su valjda neko imanje, čim se toliko otimamo o njih. A kad sam se trgao iz sna, video sam da nisam više sam u baraci. Dvoje ljudi ležalo je na susednom krevetu. Nisam se pridigao da ih pozdravim, već sam samo posmatrao čkiljio kroz poluzatvorene kapke. Istorija književnosti pisala se na ovakvim mestima i zašto ne priznati – vrebao sam svoju priču. Isprva, učinilo mi se da bi na drugom krevetu u sobi mogli biti otac i ćerka. Svakakav svet se mota ovom muljevinom, pa bi se mogao naći i otac koji bi svoju kćer doveo u ovu straćaru, pored rabadžijskog pijanog šljama i kockarskih kurvi čije su kuće postale partije munte i seljačkog rauba. Tu je bila baza socijalizma i fašizma, tu je i baza spisateljstva. Nešto su šaputali i čulio sam uši.
»Ahmet mi duguje...«, brundao je crnpurasti muškarac, prigušujući nevešto debelu glasinu. Neobrijan, u nekakvoj žutoj iskrzanoj bundi, ovaj grmalj je mogao biti rabadžija, šofer ili trgovac ugljem. Pored sitne devojke koja je rukama pokrivala grudi, otimajući mu džemper šta ga je tegleći vukao ka sebi, izgledao je kao krznom opasani medved koji je mesecima ležao u sopstvenom izmetu u mraku pećine. Drndavi krevet je škripao pod njegovom težinom.
Čuo sam za samo jednog Ahmeta, vlasnika svakog stvora što cigulja putevima Ibarske magistrale. A ko za njega nije čuo? Svako zlo koje se kotrljalo od Drine do Dunava imalo je njegov pečat. Možeš da misliš da ne pripadaš nikome, da si u životu nešto postigao i da si politički važan, da nisi gazio mrave ni začikavao sudbinu, da si bio oficir u Legiji stranaca, da si iskusni balkanski ratnik i Bogu lojalan – dok ti se u dvorištu ne pojave Ahmetovi čauši: gorećeš u svakom slučaju.
»Ja ništa ne dugujem, ni tebi ni Ahmetu«, govorila je devojka i dalje pokušavajući da ga odgurne. No, jake ruke su kao klešta stegle su joj struk. Nakašljao sam se. Medved je podigao svoj masni pogled ka meni, ali ja nisam davao znake buđenja, pa je zaključio da spavam i odmah me zaboravio.
»Tvoja majka mu duguje, a on duguje meni.«
Ahmet su ga zvali jer u inat policiji nije hteo da skine albansko keče s glave. Koliko mu je njih pretilo zbog te kape, toliko su ga i molili da je ne nosi po Srbiji. Nikad ga nije skidao, ni kad je gostio političare, ni kad su dolazili inspektori, ni kad je engleski ambasador posetio njegovo privredno čudo koje je po grinfild sistemu niklo na bolesnoj i zagađenjem opustošenoj obali Kolubare. Temza je, hvalio se po novinama, malo dete za Kolubaru! I niko više nije pitao odakle i od koga dolazi novac, nikome više albansko keče nije smetalo; napadi i uvrede prerasli su u viceve. Usahnuli su i napadi, tvrdnje o mutnim radnjama trgovine ljudima, prostituciji i sivoj ekonomiji. Ljudi su bili nasmejanii spremni da se dobro zabave. Svi su fotografisali kao japanski turisti uz neskriveno divljenje, a on je nastavljao da dodaje kestenje u vatru: ovde će, – govorio je praćen aplauzima političara i pokazujući nenaseljenu ledinu na ušću Serave u Kolubaru, tog kanalizacionog potoka čiji su izvor bili gradski kolektori i koji nikada nije presušivao, – nići prvi srpski Burger King! Čudna se avangarda sa Ahmetom na čelu talasala na rečici u koje se slivao sav otpad Srbije. Čudna fekalna avangarda.
Možda je devojka mislila da sam budan, pa je krupnim crnim očima piljila u mene, a možda i nije, umeo sam često u životu da budem neprimetan ispod trepavica, praveći se da spavam i puštajući život da promakne, dok je rabadžija ležao iza njenih leđa, gurajući joj ručerde ispod džempera. Užasno mi se spavalo i jedva sam držao budnost i pažnju, ali hvatao me je bes. Tražio sam u njenom pogledu neki signal, znak straha i tuge, bojazni od nepravde... Zašto ne viče, da me probudi, da ukaže na svedoka i okrene strahom od zakona stvari u svoju korist? Bio sam spreman da bacim ćebe i sklopim dlanove oko vrata ove medveđe strvine, bio sam sam spreman da iz sebe iscedim nadljudsku snagu. Ali, morala je da zove u pomoć! Bilo je više nego jasno šta se sprema. Imao sam nož u torbi i mogao sam da ustanem i zabodem ga u dlakavi krvopijska stomak.
Masni vampir se nagao nad devojkom nežne mladalače kože i tankog vrata. Lažne su predstave vampira, te jedine i srpske i svetske reči, kao aristokratski ispijenog i mršavog demonskog bića; ne, to je dlakavi debeli težak koji danonoćno vuče svoje truplo po kafanama. Čekao sam pogodan trenutak kroz polusan. Navukao sam ćebe preko lica, samo su mi oči virile. Hteo sam da vidim šta će biti. Koliko je pisaca imalo priliku da vidi ovakav slučaj? Ovo je možda bio i sam Božji dar. Koliko god medved bio jak, devojka mu je izmicala i moja intervencija za sada i nije bila neophodna. Da li se skidao, nije se videlo. Možda je samo raskopčao pantalone, razmišljao sam, nešto se vrpoljio iza njenih kukova. Teško je disao, debelim usnama pokušavajući da je ljubi po licu. Mora da je smrdeo na brlju, prljavu odeću i benzin, devojka se gadljivo mrštila.
Da sam samo imao filmsku kameru! Zadatak pisca je da osmatra, da čuli uši i usklađuje frekvencije okoline sa svojim radio aparatom. Zamislio sam kadar i spojio od palčeve i kažiprste u oblik ekrana, te ga prineo rupi na ćebetu, siguran da me neće videti. Zamišljao sam već kako se slova špice pojavljuju u uglu ekrana i ukoso idu preko scene silovanja: devojka se opire, a smrdljivi džambas dahće iza njenih leđa; konotacija – trulo kapitalističko carstvo se pokazuje u peru angažovanog scenariste/dramaturga.
* * *
Trgoh se iz sna. Palčevi su mi još oblikovali pravougaonik kamere. Zaškripala su teška vrata barake. Odavno je svanulo i kroz rupu na ćebetu video se gazda kako cipelom struže skorelo blato sa prljavog poda. U vrata je ušao Ahmet sa svojim kečetom na glavi. Sitne oči streljale su po sobi. Na daskama poda je na samom pragu ležala krvava ponjava; neki pacov je nestao u rupi na zidu, a zaštićen Ahmetovim leđima, medved je silazio niz stepenice u svom žutom krznu. Nastavio sam da čkiljim.
»A ovaj?«, pitao je gazdu pokazujući na mene.
»Naš je«, odmahnuo je gazda i otišao u hladno jutro. Ahmet je zatvorio vrata za sobom.
Brzo sam se okrenuo ka drugom krevetu. Skinuta do gole kože, devojka je ležala na prljavoj ponjavi. Teško je disala, a po licu, stomaku, grudima i butinama crvenele su se sveže modrice. Lepo, belo telo bilo je opušteno i nemoćno. Zaspao sam... Da nije modrica, da samo spava, ne bi se ni naziralo da se nešto noćas desilo. Skrenuo sam pogled, teške misli su mi se uvukle u glavu. Zašto se nisam borio sa snom? Na granici sam bio da nešto preduzmem, a prepustio sam devojku medveđoj volji. Šta će sutra biti s njom? Da li da pozovem policiju? Eh, kao da to vredi, ionako svi ovde rade za Ahmeta... A morao bih i da svedočim, vučem se po sudovima, da ne govorim o publicitetu pisca, naslovima u novinama, tipa – pisac prespavao silovanje u krevetu do svog... Ne, sačekaću da se probudi, daću joj nešto para i posavetovaću je da se javi advokatu, mislio sam. Šteta je već učinjena, nema potrebe još dublje padati u provaliju. Hoće li joj verovati? Da li će ovo ostaviti traga na njoj? Hoće li tugovati nad ovim događajem?
Koraci su se približavali, pa sam se vratio pod ćebe. Gazda je ušao i počeo da drmusa devojku, koja je s mukom ustala i bez stida pogledala svoj odraz u prljavom staklu na prozoru. Obukla se i bez reči izašla iz sobe a na mene nije ni obratila pažnju. Gazda je za njom pokupio ponjave, a na krevet bacio druge, jedva malo čistije.
Spavao sam. Spavao sam kao nikada u toj smrdljivoj sobi. Prespavao sam ceo sledeći dan i celu noć. Sto se đavola okupalo u meni. Kad sam se konačno probudio, osećao sam jedino glad. Ni besa, ni straha, ni sažaljenja u meni više nije bilo – samo sam želeo da pišem. U džepu sam imao svesku i olovku – dvadesetpet dinara potrebnih da bi se postalo piscem. Događaj koji se odigrao pred mojim zatvorenim očima dao je nevidljivu nijansu tamnim bojama Kolubare i zatvorio jednu teglu zimnice moje starosti, mislio sam. Ko zna koliko se još toga ružnog predhodne noći desilo među ovim zaleđenih rekama? No, život je išao dalje i kafanska kuhinja iz prizemlja pržila je slaninu čiji je miris paralisao nerve i terao bljutavost misli iz usta i glave.
Stegao sam u džepu alat za pisanje i izašao na zimski dan. Zakleo bih se da mi je Ahmet namignuo kada sam odlazio; a možda sam i umislio. Para mi je izlazila kroz nozdrve. Izvadio sam svesku, škljocnuo oprugom olovke i zapisao prvi pasus:
»Bože. Hvala ti Ahmete na klopkama u koje nas kao miševe hvataš. Hvala ti Ahmete za kurve kojima još možemo da makar glavu naslonimo na velike rastočene grudi. Hvala ti na tvom albanskom imenu, na kečetu od uvaljane goveđe dlake, što ti krasi ćelavu glavu. Hvala ti što si nas primio da gamižemo u okrilju tvome. Hvala ti na svetu što si ga ovakvog stvorio za nas. I na kraju, hvala ti što saznazmo ko smo i kakvi smo.«
