Ponekad mi se čini da živim u sasvim pogrešnom svetu, u izopačenom svetu i vremenu u kojem se moj odnos prema svemu bitno razlikuje od odnosa većine trpeljivih tranzicionih gubitnika, a i onih koji to još uvek nisu. Sve što se više trudim da do najsitnijih detalja rasturim i analiziram svaku konstrukciju tog potpuno sjebanog mehanizma, sve više uočavam koliko je ljudska priroda važan faktor u svemu što se ljudskoj zajednici, na bilo kom nivou, događa. Moja aristokratska priroda nikako ne može da se pomiri sa bedom koja je odavno postala osnovni sadržalac svega, od predmeta bez duše i estetike do postupaka, misli i ljudskih osmeha, tih bednih krivoustih grčeva na nečemu što bi trebalo da budu lica. Predmeti koji su posle decenija bitisanja iza gvozdene zavese i na našoj »demokratskoj« pozornici počeli da postaju oduhovljeni totemi potrošačkog društva i fetišizirani alati za nametanje sopstvene egocentričnosti pojedinaca i grupa, postali su tek puke ljušture ničega, besmisleni komadi izgubljene civilizacije koji ne služe ničemu. Ili možda služe?
Sve sam to imao u svesti u jednom trenutku i jednoj tački, kao sublimirano saznanja o svetu u kojem živim, kao u onim jedinstvenim trenucima predsmrtnog blaženstva, kada čovek postane svestan svega. A onda se pojavila ona.
Sećam se da je soba bila osvetljena samo jednom trećinom pomračenog Meseca. Doba u kojem labilne osobe, a i mnoge druge nedefinisanih psihičkih stanja, doživljavaju najrazličitije fantazije i prikaze. U prvi mah začu se zveckanje nakita, melodično sudaranje ćilibarskih kuglica i srebrnih pločica, zlatnih lančića, narukvica od žada, staklenih minđuša i mnogo toga drugog što čini glamuroznu pojavu jedne otmene dame iz nekog drugog sveta, svetlosnim godinama udaljenog od mesta mog bitisanja. A onda, dok je moja soba postajala sve svetlija, a lunarni krug se polako ispunjavao magičnim žutilom resetovanog Meseca, iz tame je izronio ljupki ženski lik. Bujna plava kosa vezana u rep purpurnom mašnom od tila, prelivena mesečevim sjajem, uokvirivala je pravilno bledo lice na kojem su se isticale pune usne i krupne, pronicljive oči. U tim očima, tamnim kružićima koji su veselo sijali pod mesečevim zracima, bilo je nečeg toplog, ali drskog i samouverenog, nekog detinjeg još neiživljenog nestašluka koji se prosto urezao u genetski kod svoje vlasnice. Bilo je u tim očima nečeg nadmoćnog, ne znam u odnosu na šta, ali i nečeg podsmešljivog i intrigantnog, što je posmatrača teralo na igru, ali igru koja je unapred bila izgubljena. Sve je to kompletnu pojavu moje noćne gošće činilo stvarnom slikom vilinske snohvatice, koliko god da sam vile i vilenjake odavno izbrisao iz memorije u koju su se smestili mnogi autentični zlikovci, zmajevi, zle vile, ale i patuljci.
- Haj! - začu se glas, pun, zvonak, nadmoćan i prijateljski srdačan, a opet nadasve ženstven.
Ćutao sam neko vreme, zbunjen, pomalo uplašen i potpuno nespreman za iznenadni razgovor sa nepoznatom ženskom osobom, makar i u tako raskošnoj lunarnoj ambalaži.
- U - rekoh konačno, ni sam ne shvatajući šta bi zapravo trebalo da znači to jebeno »u«.
- Lu - reče glas kroz smeh - Luna Lu! -
Prišla je lakim korakom i pružila mi ruku. Prihvatih mahinalno njenu ruku osećajući kako joj pulsira krv kroz vene na nadlanici. A visoko gore, na mišici, kao amblem stajao je tetovirani znak nečega što se pod jakom mesečinom doimalo kao krila sokola u letu.
- Ti si Luna Lu? - čuh sebe kako pitam.
A napolju se odvijalo solidarno provokartivno zavijanje ostavljenih kućnih ljubimaca i nikada zagrljenih beskućnika – samotnjaka.Tu i tamo škrto su čkiljile sijalice u stanovima sekača struje, uterivača dugova, sudskih izvršitelja i političkih agitatora koji su se spremali za svoj sutrašnji pir, dok je sav pošteni svet spavao i sanjao snove izmanipulisanih pravednika.
Bacih refleksni pogled na sto čija je oljuštena lakirana površina bila pokrivena kolažom plavih koverata, sudskih poziva, opomena i neplaćenih računa za sve što se plaća. Taj ritual mi je uvek izazivao mučninu i istovremeno me revolucionarno nadahnjivao i dizao kao energetski napitak »Pit Bul«, ili tako nekako. Ovoga puta bio sam sasvim ravnodušan. Zato brzo bacih još jedan upitni pogled ka Luni Lu koja se beše smestila na mom zelenom dvosedu, blago prekrštenih nogu i ruku spuštenih pored sebe. Bila je obasjana mesečinom, kao istopljenim srebrom, a suza zlata koja se iznenada pojavi na njenom obrazu bila je samo još jedna nedokučiva tajna njene neobjašnjive pojave, koju nisam ni pokušavao da shvatim. Osmotrih je malo bolje, od stopala u crvenim lakiranim cipelama sa visokom štiklom kojom je tiho kuckala u okvir vrata, do konjskog repa uvezanog šnalom od dijamantima ukrašene slonovače. Na sebi je imala satensku bordo haljinu sa dubokim dekolteom koji je otkrivao neprekidno svetlucanje niza crnih bisera iz Bajkalskog jezera. A onda sve na njoj poče da se menja, da se preliva, nestaje i ponovo vraća, da se obnavlja, pretapajući se iz jedne forme u drugu, menjajući i oblik i boju istovremeno, kao na Dalijevim platnima, odbacujući staru sedefastu ljušturu i uzimajući novu, sa novim etiketama i novim imenima: Dior, Versaće, Koko –šanel, Dolče&Gabana, Madona, Prada...naročito je bilo zanimljivo gledati kako joj se i lak na noktima, pod nestašnim mesečevim sjajem, povlači poput oseke, a onda belu površinu njenih negovanih noktiju, poput morskog žala, zapljusne i preplavi nova boja sa novim zvezdicama, tačkicama, kružićima i krstićima na površini.
Videlo se da uživa, poput devojčice zaboravljene u garderobi operske primadone. Ipak, u tom kaleidoskopu glamura, svilenih kompleta i sukanjica, plišanih haljina, šalova od štrasa, prekrasnih ruževa, japanskih pudrijera, magičnih tabakera iz švedske Fabrike armijskih britvica, mirisa iz Indije i Pakistana koji su se smenjivali nadražujući sva čula i ispunjavajući svaku poru mog kožnog omotača, samo je njeno lice ostajalo isto. Ni za tren ga nije napuštlo ushićenje, ali nadmoćno, očaravajuće i bespogovorno. Ona, ta Luna Lu, bila je čarobnica u svom glamuroznom svetu, autentična, a opet nezemaljski daleka i drugačija, ozbiljno predana svojoj igri staklenih i drugih perli sa posvećenošću profesionalnog iluzioniste i urbanog filosofa.
Njene jarko naružene usne, nalik na Nikolsonove u ulozi Džokera, polako se razmakoše kao da je htela nešto da kaže, ali u sobi osim bešumnog prelivanja mesečine po davno isluženim strvarima i predmetima, nepročitanim knjigama i sjaja iz njenih poluzatvorenih kapaka, nije bilo nikakvog zvuka. Čak se ni ubrzani rad mog pivskog srca nije čuo. Potpuni muk u noći pomračenja Meseca. I napušteni mezimci, smoreni nebrigom vlastodržaca, demonstrativno su ućutali. A onda se tiho, pa sve jače i jače, oglasi saksofon, pa truba i na kraju kontrabas, a sobu ispuni veličanstvena tema kompozicije »Došljak sa Meseca«.
- Sačmo - reče Luna Lu i svoj, sada u daždevnjakovu kožu lakirani, nokat kažiprsta stavi preko napućenih usana boje zrelog avokada. Bila je u kratkoj kožnoj suknji, iz kolekcije proleće - leto 2011. pamučnoj Kardenovoj majci sa bratelama od upletene vilinske nesanice i Prado mokasinama, kakve je nosio papa po Zagrebu. Na ruci je imala Emporio Armani Quartz Classic AR0156, ručne izrade.
Posmatrao sam je kao u transu, čudeći se što mi sve već viđeno deluje toliko normalno. I mada nikada nisam imao neki naročito blagonaklon odnos prema raskoši, glamuru i sličnim manifestacijama ludila obogaćenih papaka, osim glamuroznog prezira, u izvođenju Lune Lu sve je to poprimalo neki drugačiji značaj i smisao. Sve je to, bar mi se tako činilo, bila predstava koja je imala za cilj da kroz bajkovitost nekog onostranog, običnim smrtnicima nedostižnog života, sveta predmeta, ukaže na obezduhovljenost sveta u kojem živimo ili čak da pokaže dokle sve može da ide čovek u zadovoljavanju svojih duhovnih potreba materijalnim oblicima predmeta koji u suštini nemaju nikakvu vrednost u goloj ljudskoj egzistenciji. Bar sam ja to tako video, ali nisam bio sasvim siguran. Poslednja stvar koju bih poželeo bio je odevni predmet sa utisnutim imenom svog »znamenitog« kreatora. Čak sam se užasavao pri pomisli da na sebi, na reveru, mišici, ramenu ili zadnjici nosim ime nekog feminiziranog, ili ne, moćnika iz sveta mode. To mi je bilo nespojivo sa mojim bićem i mojim pogledom na svet, koji je sve više išao u prilog takvom odnosu. Moj svet je bio daleko od glamura. Vaspitavan na Robinu Hudu, Zorou, Vinetuu i drugim borcima za socijalnu pravdu, sve do Rasima Ljajića, morao sam da izrastem u preziratelja svega što nije bio čist ljudski duh u traganju za harmonijom sa samim sobom. Sve ostalo, bar mi se činilo u tim trenucima, bio je samo eho mimikrije i tajanstvenih obrednih radnji iz plemenske etape razvoja čovečanstva, pa sve do potrošačkog društva u kojem industrija glamura predstavlja jednu od najznačajnijih kovnica novca. A njeno obožavanje, te Loone Loo, je bilo usmereno ka: Brajtling satovima, rezolucijama & evolucijama , meksičkoj kuhinji i frozen margaritama, Dušku Gojković, Krisu Garveru, klasičnom žutom Koperton bikiniju, Bet Dejvis, crvenim lakovanim čizmicama , Parizu u maju, Njujorku - uvek, knjigama u kožnom povezu sa monogramom...Loodilo!
Ne znam tačno kada se to dogodilo da se upoznam sa prvim medijskim ostvarenjima lady Lune Lu, ali znam da sam se sladyo. Sa blagom nevericom u sopstvenu moć rasuđivanja i shvatanja urbane mladeži gledao sam tu jedru damu kako pred očima svekolikog, potpuno sjebanog gledališta, isprobava sve te krpice, lančiće, šešire, kreme, pomade, parfeme, cipelice, ruževe za usne, tetovaže, pirsinge, porcelanske dnevne i noćne posude, servise i escajge, egzotičnu klopu i ekskluzivna pića, bezalkoholna doduše, i sve ono što bi, rečeno jednom rečju, moglo da se svrsta pod glamurozne artefakte, mada sama suština pomenute odrednice u to vreme još nije bila u masovnoj upotrebi, niti u potpunosti shvaćena i zaživela u narodu. Zgranuto sam posmatrao kako predlaže luksuzne i lepo stilizovane komade nakita onima koji nisu imali ni za burek, daleko pre najveće jebene krize na planeti. Bilo je to, koliko se sećam, u vreme posle poslednjeg rata, dok su nam u svesti još treperili prizori sveopšteg pokolja, masovnih grobnica i raznih pomahnitalih kreatura u maskirnim i klasičnim uniformama.
- Dobro, zašto baš ja? - rekoh gledajući Lunu Lu čija duga plava kosa sada beše skupljena pod šubaru od neobičnog krzna. Na sebi je imala kostim »Koko i šanel« i do ispod kolena kožne čizme, meni nepoznate marke, sa čitavih 15 cm visokom štiklom.
- Mangabeja? - rekoh začuđeno gledajući njenu šubaru sa kojom je neodoljivo podsećala na rusku caricu Sofiju iz vremena mnogo, mnogo pre Oktobarske revolucije.
- Da, riđoglava mangabeja - reče ona.
- I? - bio sam uporan - zašto baš mene da posetiš u ovoj noći pomračenja Meseca.
Polako je okrenula glavu prema meni, kao prema kameri koja pomno prati i beleži svaki grč i titraj na njenom lepom licu i pogledala me svojim nadmoćnim pogledom ispod »Ray ban« naočara smeštenih visoko iznad njenog lepog i umnog čela.
- Why not? - odgovorila je vragolasto, uživajući i dalje u svojoj jedinstvenoj igri, u čaroliji koju je sama osmislila i dovela do savršenstva i koja će da traje sve dok ona to bude htela i imala želje za tim.
- Ali - rekoh - ja sam potpuna suprotnost svega što si ti, ja nikakvih dodirnih tačaka nemam sa svetom u kojem se ti krećeš i u kojem uživaš. I neću ni da imam! Čak i cipele »Timberland« koje nosim, poklonili su mi prijatelji. Mislim...
- Nemoj da misliš - rekla je kroz smeh - živi!
- Da živi, a ja živim dok mislim, a tvoje je da ulaziš u tuđe stanove i pokazuješ ljudima jedan svet koji za većinu njih nikada neće biti stvaran.
- I snove - rekla je tiho.
- Dobro, i snove - ponovio sam.
- Da, i to je to - začuh kako kaže glasom koji se polako utišavao. I dok sam se okrenuo da uzmem upaljač i cigarete sa stola, nje više nije bilo. A nije bilo ni mesečine.
Bio sam budan, a dan je već uveliko osvojio prostore jedne od najbednijih naseobina na svetu. Podmukla tišina nije nagoveštavala ništa u apatičnoj sredini. Život je curio na sve strane, nečujno i brzo, a ljudi su gubili razum u traganju za njegovom suštinom. Seo sam za kompjuter i ukucao »Loona Loo« na Googlu. I pojavila se, ista kao prethodne noći. Moja noćna gošća jarko crvenih »Džoker« usana sa cigaretom među prstima i paklicom Davidoffa ispred sebe. Na sebi je imala jednu od haljina iz meni nepoznate kolekcije, a kosa joj je bila vezana u rep, na ruci tri masivna prstena sa staklima u crvenoj plavoj i beloj varijanti, kao srpska zastava bez orlića i krune, i onaj karakteristični tatoo na mišici desne ruke. Bila je to ona. Kliknuo sam mišem na »zahtev za prijateljstvo«. Zapalio cigaretu i čekao, čekao, čekao...
»Loona Loo je prihvatio/la zahtev za prijateljstvo« stigao mi je odgovor.
»Loona Loo, ti su čudo« napisah, »mislim da sam tek sada shvatio suštinu onoga što radiš i iskreno se divim tvojoj sposobnosti da pronađeš sopstveni svet i zagospodariš njime, bez obzira koliko je on dalek od svega ovoga. Ili baš zbog toga.«
»Da nije malo nadrealno?« pitala me je Loona Loo.
»Nikako«, otpisao sam, »štaviše, mislim da je to što radiš zaista izvanredno i bolje od mnogih stvari i metoda koje u ovim vremenima prepisuju mnogi znani i samozvani psiholozi, neuropsihijatri i terapeuti. U svakom slučaju - sjajna si« dopisah oduševljeno na kraju, ponesen nekim samo sebi dostupnim saznanjem.
