Zovu te doseljenikom
jer si došao iz daleka,
s pjesmom na usnama
i s iluzijom u srcu.
Ti si samo doseljenik;
zovu te strancem,
iako ti bolje pristaje
riječ pustolov,
jer si došao u moju domovinu
u huku vjetra
i s jednim putnim koferom uspomena,
s dvadesetak proljeća
prelazeći vodu i sol
u vječnosti vremena.
Ti koji si ispijao morske valove
od samoga pristaništa
iz kojega si jedne plavetne noći
na šutljivom jedrenjaku isplovio,
ti koji si zbunio sirene
svojim velikim nebeskim očima,
ne možeš biti Ciganin,
čak niti stranac jer nemaš imena;
zoveš se mornar.
Ti koji si ispirao prah kovina
na velikim radilištima,
ti koji bi jedne večeri sišao
u grad sa zlatnim grumenjem
da bi ga prodao ili
zamijenio za dobro vino,
nisi ni barun ni Ciganin,
već pravi pravcati rudar.
Ti koji si, kad si došao ovamo
u tmurnim zimskim satima
počeo prodavati kruh,
nekoliko boca pelina i klinčić
da bi se ugrijalo tijelo,
nisi ni mornar ni barun;
ti si tek obični trgovčić.
Ali, ipak, kad umreš,
čitava će ti četvrt ići na pokop
a susjede i starci čak će malo i plakati;
školska će djeca ostati bez slatkiša
jer je umro Austrijanac, to jest, trgovčić
koji je imao dućan na vrhu brijega.
Onaj koji zbog toliko dugog boravka
u Čileu nije sličio na stranca;
koji je bio svjetski putnik i veliki gospodin,
ali i pustolov kad bi to poželio;
onaj koji je znao iskoristiti svaku priliku
pa i biti rudar.
Ali susjede će, u vrijeme ispijanja matea
oko ognjišta,
objašnjavati da se osjećao Čileancem;
došao je da bi stekao bogatstvo,
ali ovdje je ostavio svoje kosti.
Ali, ja te nikad neću gledati
kao pustolova;
za mene ćeš uvijek biti čovjek
koji je jednog dana došao iz daleka,
s pjesmom na usnama
i s iluzijom u srcu.
KOFER
La maleta
Pripremit ću ti kofer,
možeš poći kad zaželiš,
radi se o putovanju od šest dana
ali ono u meni budi tugu,
jer ću ostati sama
kad odeš u neke druge krajeve.
Ali, poslije ćeš se,
nekim zvjezdanim putem vratiti,
i te će mi noći mjesec
pričati o lijepim stvarima;
i čak ću ja biti bjelja,
i čak ću ja biti bolja
kad se pojaviš pjevajući
po tvome zvjezdanom putu.
Ja sam tvoja žena, tvoja supruga;
tvoga ognjišta kraljica
i također sluškinja;
perem, čistim,
pripremam ti jelo
i poslužujem te pivom,
a ponekad, kad je hladno,
oživim vatru u tvojoj sobi
i budni, do zore,
prisjećamo se starih dana.
Ali, uvijek me je strah;
shvatila sam
da je tvoja krv skitnička
i da imaš crna krila
poput lastavica
koje dođu i odu,
naprave svoja krasna gnjezdašca
i, nezahvalne, poslije ih napuštaju;
ah, kako sam plakala te večeri
pripremajući ti kofer.
Prije mene neka je druga žena
jednoga dana ostala iza rešetke prozora
s bijelim rupčićem
i s pregačom punom tuge;
vjerujući da ćeš se vratiti
nikada nije zatvorila vrata.
Ona koja ti je rekla: »vrati se,
sine, vrati se prije nego što umrem«,
ostarjela je
od tolikog gledanja na ulicu.
Ah, kako sam plakala te večeri
pripremajući ti kofer.
Ubacila sam unutra tvoje košulje,
tvoje rupčiće i čarape.
I također svoje srce.
Radi s njim što želiš;
u mojim će grudima biti višak
kad kreneš u druge krajeve.
Ah! kako sam plakala te večeri
pripremajući ti kofer.
POSDATA*
Escribeme a la calle del verano,
ahi estarè en el tiempo de las fresas,
¡pero escribe pronto! que, en una de èsas,
mucha vida has faltado de mi mano.
Aunque cien veces,antes,tan lejano
el lago de tus ojos en mi pieza,
igual que leve hoja, en rama espesa,
escribeme a la calle del verano.
Inventa la palabra que me siga,
como las àguilas, por el abismo;
como el sol africano, del Sahara,
a la hueste de beduinos y de aurigas;
que sea todo o nada, y, asi mismo,
el lazo circular que nos amarra.
Pravijo ti doseljenec,
ker si prišel od daleč,
s pesmijo na ustnicah
in z iluzijo v srcu.
Samo doseljenec si,
pravijo ti tujec,
čeprav ti bolj pristaja
beseda pustolovec,
ker si prišel v mojo domovino
v bučanju vetra
in s potovalnim kovčkom spominov,
z dvajsetimi pomladi,
šel si čez vodo in sol
v večnost časa.
Ti, ki si pil morske valove
iz samega pristanišča,
iz katerega si neke sinje noči
v molčavi jadrnici izplul,
ti, ki te sirena ni zbegala
s svojimi velikimi nebesnimi očmi,
ne moreš biti Cigan,
celo niti tujec. ker nimaš imena,
imenuješ se mornar.
Ti, ki si izpiral prah kovin
na velikih deloviščih
ti ki se nekega večera odšel
v mesto z zlatim grudjem,
da bi ga prodal ali
zamenjal za dobro vino,
nisi niti baron niti Cigan,
temveč pravi pravcati rudar.
Ti, ki si ob prihodu sem
v mračnih zimskih urah
zapel prodajati kruh,
nekaj steklenic pelina in klinček,
da bi se ogrelo telo,
nisi niti mornar niti baron,
si samo običajen trgovček.
A vendar, ko boš umrl,
po prišla vsa četrt na pogreb
in sosedje in starci bodo malo tudi jokali,
šolski otroci bodo ostali brez slaščic,
ker je umrl Avstrijec, to je trgovčič,
ki je imel trgovino na vrhu strmine.
Tisti, ki zaradi dolgega dolgega bivanja
v Čilu ni bil podoben tujcu,
ki je bil svetovni popotnik in velik gospod,
a tudi pustolovec, ko si je to zaželel,
tisti, ki je znal izrabiti vsako priložnost
in tudi biti rudar.
A sosede v času so v čas pitja matea
okoli ognjišča
pojasnjevale, da se je počutil Čilenec,
prišel je, da bi pridobil bogastvo,
a je tukaj pustil svoje kosti.
Toda jaz te nikoli ne bom gledala
kot pustolovca,
za mene boš vedno biti človek,
ki je nekega dne prišel od daleč
s pesmijo na ustnicah
in z iluzijo v srcu.
KOVČEK
La maleta
Pripravila ti bom kovček,
lahko odideš, ko si zaželiš,
gre za potovanje za šest dni,
a v meni budi žalost,
ker bom ostala sama,
ko boš šel v neke druge kraje.
Toda pozneje se boš
po neki zvezdni poti vrnil
in tiste noči mi bo mesec
pripovedoval o lepih stvareh –
in bom jaz bolj bela
in bom jaz boljša,
ko se boš pojavil pojoč
po svoji zvezdni poti.
Tvoja žena sem, tvoja soproga,
tvojega ognjišča kraljica
in prav tako služabnica,
perem, čistim,
pripravljam ti hrano
in ti strežem s pivom,
in včasih, ko je hladno,
oživim ogenj v tvoji sobe
in budni, do zore
se spominjamo starih dni.
Toda vedno me je strah,
doumela sem,
da je tvoja kri potepuška
in da imaš črna krila
kako lastovka,
ki pridejo in odidejo,
napravijo svoja krasna gnezdeca,
in jih nehvaležne potem zapuščajo,
ah, kako sem jokala tistega večera,
ko sem ti pripravljala kovček.
Pred menoj je neka druga ženska
nekega dne prišla za rešetke okna
z belim robčkom
in predpasnikom polnim žalosti –
verjela je, da se boš vrnil
in nikoli ni zaprla vrat.
Tista, ki ti je rekla »vrni se,
sinko, vrni se, preden umrem«
ostarela je
od tolikšnega gledanja na ulico.
Ah, kako sem jokala tistega večera,
ko sem ti pripravljala kovček.
Noter sem ti dala tvoje srajce,
tvoje robčke in nogavice.
In prav tako svoje srce.
Delaj z njim, kar želiš –
v mojih prsih bo više,
ko boš krenil v druge kraje.
Ah, kako sem jokala tistega večera,
ko sem ti pripravljala kovček.
