1. maj 2015Letnik XVIII
Iz plitkog sna kao davljenik potonem u duboku dnevnu tišinu.
Puna guste noćne vode u sunčevoj snvetlosti sušim mesečeve zrake i misli.
One ne znaju šta je dan da li je jutro njegov kraj ili je veče nevidljivi početak.
U svakom oku možeš prepoznati svoj leš.
Posle zverinjaka prebroj ujede na vazduhu koji dišeš.
Dok reči i strah menjaju odeću saslušaj umorna vrata za sobom, istinu iz tudjeg dvorišta.
Svejedno da li je izgovara stolica na kojoj sediš ili prozor s licem bledog jutra.
Odgovori zašto se odeća smanjuje na tebi, a put izmedju cveta i ploda postaje sve duži.
Seti se da si ćutala kao kamen s teškim kamenom na srcu.
Jutro nas dotakne svetlosnim štapićem i pretvori u budne patuljke.
Tek u kupatilu s vodom iz slavine isplovimo iz noćne pučine.
Kafa je prvi dodir usana sa ostatkom tela. Gutljaji klize niz grlo, a mi niz snežnu stazu prema podnevu.
Ti biciklom žuriš prema kori hleba i čaši mleka, ja teškim hodom prema poslastičari s kolačima od zverskog izmeta.
Iz plitkega sna potonem kot utopljenec v globoko dnevno tišino.
Polna goste nočne vode sušim v sončni svetlobi lunine žarke in misli.
One ne vedo kaj je dan ali je jutro njegov konec ali je večer neviden začetek.
V vsakem očesu lahko prepoznaš svoje truplo.
Po zverinjaku preštej ugrize na zraku ki ga dihaš.
Ko se besede in strah preoblačijo prisluhni utrujenim vratom za seboj, resnici iz tujega dvorišča.
Vseeno je naj jo izgovarja stol na katerem sediš ali okno z obrazom bledega jutra.
Odgovori zakaj se obleka manjša na tebi, pot med cvetom in sadom pa postaja vse daljša.
Spomni se da si molčala kot kamen s težkim kamnom na srcu.
Jutro se naju dotakne s svetlobno paličico in spremeni v budna palčka.
Šele v kopalnici z vodo iz pipe izplujeva iz nočnih širjav.
Kava je prvi dotik ustnic s preostalim telesom. Požirki drsijo po grlu, midva pa vzdolž zasnežene steze proti poldnevu.
Ti z biciklom drviš proti skorji kruha in kozarcu mleka, jaz s težkim korakom proti slaščičarni s kolači iz živalskega blata.
