Egon Mosche ne spada v Osiješko peterico. Oglasil se je okrog 7 let po njimi in je bil prvi sledeči esperantist s teritorija današnje Hrvaške. Ker je bil v tistem trenutku tudi Osiječan, sem raziskal tudi njegovo usodo.
Pomemben je kot prvi Slovenec esperantist, veliko bolj zgodaj od vseh drugih, Čeprav se je oglasil v Osjeku in čeprav je po gimnaziji bival v Sloveniji malo, po svojem 29. letu pa nikoli več.
Egon se je rodil v Ljubljani 21. marca 1873, njegova starša pa sta bila Alfons Mosche (pravnik in politik) in Ana Grumnik-Scribe. Ko je bil star leto dni, mu je umrla mati. Oče se je po nekaj letih oženil s Terezijo Češko in z njo dobil 1877. hčerko vero in 19881 sina Ericha. Egon je končal 8 razredov gimnazije v Ljubljani in Kremsmünsterju (Avstrija) z dobrim uspehom. Od 1891. do 1994. se je šolal na vojni tehnični akademiji na Dunaju z dobrim uspehom. Leta 1894 je dobil svojo prvo službo v 38. artilerijskem regimentu v Osjeku. Tu je preživel leto in pol in se takrat prijavil Zamenhofu. Lahko ugibamo, da je v Spodnjem mestu, kjer je služil, spoznal Marijo Pilepić, ki je tam ostala edina od Peterice (Natalija Hergovic, Anna Hradil, Emmy Hradil, Gusti Hradil, Maria. Magd. Pillepich po spisku Lazarja Ludwiga Zamenhofa). Pozneje je zaradi nekega prestopka ostal brez čina. Leta 1896 je bil premeščen brez čina v Bratislavo, a je tudi tu imel nekaj probleme in je zapustil vojsko. Nikoli več ni bival v Osjeku in verjetno tudi ne v Hrvaški.
Leta 1898 je odšel v Transvaal (danes del Južnoafriške republike). Tu je delal različne civilne posle, celo kot agent za pivo, in zdi se, da se je dobro znašel. Tedaj se je začela Burska vojna in on je prostovoljno pristopil na stran Burov (belih potomcev Nizozemcev) proti Angležem. Buri so vojno izgubili in Egona so ujeli in izgnali v Evropo. Leta 1900 se je vrnilo k svoji družini v Ljubljano. Medtem se je poročila njegova sestra Vera (1898). Njen mož je bil znani ljubljanski ginekolog Alfred Valenta. Na začetku 1901 mu je umrl oče. Egon je taval po srednji Evropi in je poskušal najti ustrezen posel, a mu ni šlo in je ostal brez sredstev za življenje. V tem času se je pogosto družil s kolegom častnikom iz osješkega regimenta, ki se je imenoval Alexander Rosenfeld (Roda), poznan kot pisatelj Alexander Roda Roda. V svojem avtobiografskem romanu Roda Roda pogosto omenja Egona. Lea 1902 je Egon odšel v Čile in tam so ga sprejeli za poklicnega vojaka. Čeprav je imel naziv inženirja, najbrž na tej vojni akademiji, je vendar imel največ izkušenj v vojaških poslih, Čile pa je pričakoval vojno z Argentino. Do te vojne ni prišlo, kaj pa je bilo potem z Egonom, ne vemo. Vemo samo to, da se ni vrnil v Slovenijo, da je zapustil družino in prekinil vse stike z njo.
Brat Erich je postal pravnik, a je delal kot trgovec v firmi svojega tasta na Dunaju. Njegova soproga je bila Auguste Budischowsky. Niso imeli otrok, umrl je na Dunaju leta 1963, Auguste pa leta 1970. Pokopani so v krematoriju Feuerhalle Simmering. Sestra Vera Valenta je leta 1902 podedovala od očeta vilo na Bledu (znano kot Vila Mosche–Valenta, danes Vila Prešeren). Alfred Valenta je umrl 1926. v Ljubljani. Danes je njegov grob na pokopališču Žale. Verin in Egonov oče Alfons in njegovi dve soprogi so bili pokopani na ljubljanskem pokopališču sv. Krištofa, a pokopališče danes več ne obstaja kakor tudi njihove grobnice. Vilo na Bledu so leta 1945 komunisti odvzeli, Vero pa na božični večer leta 1945 v živinskem vagonu z minimumom prtljage izgnali v Avstrijo. Verini dve hčerki Elisabeth (Ilse) in Eleonora sta se poročili na različni strani, a sta na koncu obe prispeli na Dunaj. Eleonorin mož je bil Otto Kaan, Elizabethin pa je bil Bruno Schenker, padel je v drugi svetovni vojni in je pokopan nekje na bojišču. Obe hčerki sta imeli vsaka po eno hčerko, te pa sta poročeni in živita na Dunaju. Na žalost sta vedeli o Egonu veliko manj kot avtor tega prispevka.
Egon je zelo dobro igral klavir, znal je mnoge jezike, bil je tehnično izobražen, dober v sabljanju. Fizični opis v vojnih dokumentih se glasi: črni lasje, črne oči, dolg nos, usta mala, brada šilasta, podolgovato lice, visok 178 cm. Njegov kolega iz regimenta Roda Roda ga opisuje kot vedno vedrega, prefinjenih potez in gibov, elegantnega, s temperamentom umetnika, srcem aristokrata, z lahkoto ptice pevke in brezhibne vzgoje.
Njegova družina je bila slovenska, oče se je celo bojeval in izbojeval pravico do slovenskega jezika v sodstvu. Vendar so vsi razen Egona, ki je menda končal v Južni Ameriki, dospeli v Avstrijo in pod vpliv nemškega jezika. Egonov oče je literarni lik v pripovedi Augusta Šenoa »Nagelj s pesnikovega groba« (Albert).
Ne vemo, kdaj in kje je Egon umrl, od česa je živel, ali je imel ženo in otroke, kje je pokopan. Nimamo niti fotografije. Ker je odšel v Čile, je zelo težko najti kakšno sled. A vprašanje je, če je v tej državi ostal do konca ali ne …
Egon Mosche – odakle uopće početi potragu?
Na početku istraživanja imao sam samo zapis iz Zamehofovog adresara, i to onog 17. po redu, koji se odnosio na period 1895-1897. Egon Mosche je pod rednim brojem 3648. Dao je podatak da je poručnik 38. artiljerijskog puka (na francuskom »lieutenant au 38 Regt. d’Artillerie«), te općenitu adresu: grad »Esseg« (Osijek na njemačkom), država »Slavonujo, Aŭstro-Hungarujo« (na esperantu), i još dodao »Unterstadt« (njemački: Donji grad). To je bilo sve.
Što mu je ime, a što prezime? »Mosche« je moglo biti osobno ime, često kod Židova. Ali i »Egon« postoji kao osobno ime. Ne raspoznaje se niti narodnost i vjeroispovijest. Vojni časnici obično ne služe u rodnom mjestu - dakle neće biti njegovih podataka u osječkim crkvenim knjigama. Na grobljima i u raznim arhivskim spisima sam, tražeći Petorku, redovito potražio i prezime Mosche, ali uzalud. To se moglo i očekivati jer vojska često preseljava svoje časnike, pa je on u Osijeku po svoj prilici bio samo privremeno, a mogao je otići bilo kamo... Zato sam zanemario Moschea i posvetio se Petorki. U vrijeme tiskanja moje prethodne knjižice »Osijek 1889. - Prvi esperantisti u Hrvatskoj« (2007, »Liberiga Stelo« Osijek) nisam još o Moscheu znao ništa.
Budući da sam znao u kojoj je vojnoj jedinici služio, u kojem gradu i koje godine, obratio sam se vojnom arhivu (Kriegsarchiv), odjelu Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Dali su mi dvije mogućnosti. Prva je bila dođem tamo i da, uz prihvatljivu članarinu, sam istražujem. Ali tada bih morao boraviti u Beču danima, što stoji previše novca i vremena. Druga je mogućnost bila da za popriličnu svotu novca oni sam pronađu njegove najvažnije vojne dokumente i da mi kopije pošalju poštom. A ako se ne nađe ništa, njihov rad treba jednako platiti! Eto kakva je sudbina istraživača prošlosti kad njihov objekt nije iz njihovog kraja! Na svu sreću su arhivisti prethodno obavili površni uvid u dokumente i vidjeli da ipak ima nečega. Stoga sam se uzdao u sreću i istraživanje prepustio stručnjacima!
Grundbuchsblat &Qualifikationsliste
Nakon jednog mjeseca stigla mi je velika i debela omotnica iz Beča, a u njoj dokumenti Grundbuchsblatt ((Bestand Grundbuchsblätter Abgangsklasse VI, Heft 18/Seite 17, karton Nr. 84) i Qualifikationsliste (Bestand Qualifikationslisten, Karton Nr. 2115) i našli su da je poručnik bio Eugen Mosche i da je taj zaista služio tih godina u Osijeku, u spomenutoj vojnoj jedinici.
Tekst je napisan na njemačkom jeziku kakav se govorio u Austriji i prema pravopisu onog vremena. Osim toga je stil pisanja službeni. Najveća teškoća je bila u tome da je sve bilo pisano na gotici, i to pretežno rukopisom. Prvoga dana nisam razumio ni 5 teksta, uglavnom sam shvatio da je Egon iz Ljubljane i kada je rođen. Tek nakon par tjedana i nakon nekoliko čitanja bio sam u stanju razumjeti tekst u dovoljnoj mjeri! U kvalifikacijskim listama piše na prvoj stranici ovo:
Truppenkörper: Divisions-Artillerie-Regiment.No 38
Name: Eugen Mosché
Charge - Rang: Lieutenant (1. September 1894 - ??? No. 43)
Geboren: am 21. Mrz 1873 zu Laibach in Krain
Egon Mosche u esperantskom adresaru 1895-1897
Heimatszuständig: nach Laibach Bezirk
Laibach in Krain
Religion: römisch-katholisch
Persönliche Verhältnisse, Erziehung und Studien vor dem Eintritte in das k. und k.
Heer: Sohn eines Gerichtsadvokaten und Realitätenbesitzers, hat 8 Gymnasialklassen in Laibach und Kremsmünster mit gutem Erfolge absolviert, 1891/94 die technische Militär-Akademie zu Wien mit gutem Erfolge.
Wann und wie in das k. und k. Heer eingetreten: am 18. August 1894 freiwillig auf drei Linien-, sieben Reserve- und zwei Landwehrjahre zum Divisions-Artillerie-Regiment no. 38 assentiert.
Privat-Verhaltnisse: 1894: ledig, finanziell geordnet, ohne Vermögen
Dakle, rođen je 21. ožujka 1873. u
Ljubljani (Laibach) u Kranjskoj (Krain), tj. Sloveniji. Rimokatolik.
Službeno mu je ime Eugen, ali kasnije ću vidjeti da poslije vojske isključivo rabi ime Egon. Otac mu je sudski advokat i vlasnik nekretnina. Egon je završio 8 razreda gimanzije u Ljubljani i Kremsmünsteru s dobrim uspjehom, kao i vojnu tehničku akademiju u Beču. Stupio u vojsku 18. kolovoza u ovu jedinicu u Osijeku, i to mu je prva dužnost. Godine 1894. bio je neoženjen, bez financijskih problema i bez imanja.
Na stranici 5 pišu posebne napomene
»1894: Guter Fechter, ziemlich guter Turner, sehr guter Clavierspieler«, tj. dobar mačevalac, prilično dobar gimnastičar, veoma dobar svirač klavira,
Na stranici 6 piše o njegovo poznavanju jezika ovo:
»deutsch: spricht und schreibt es geläufig u. korrekt mit gutem [Azl ?],
kroatisch: (Regimentesprache) spricht es nicht (:heist bis 18. August 1897:)
slowenisch: spricht u. schreibt es vollkommen
franzözisch: englisch: spricht es vollkommen.«
Njemački govori i piše dobro i korektno,
hrvatski (jezik te regimente) ne govori (s nejasnom napomenom o tome),
slovenski govori i piše u potpunosti, a isto tako i francuski i engleski!
Mislim da ne bi bilo čudno ako je takav čovjek u nevelikom Donjem gradu upoznao Mariju Pilepić, koja je tamo u to vrijeme bila privatna učiteljica francuskog i njemačkog. Stoga vjerujem da ga je ona zainteresirala za esperanto, i to toliko da se je i on prijavio Zamenhofu, baš poput nje!
Na istoj stranici je i njegovo zdravstveno stanje: »grosser, schlanker Natur, ziemlich Kräftig gebaut und zu allen diensten im Frieden und im Kriege geeignet« (velike i vitke prirode, prilično snažno građen i pogodan za sve dužnosti u miru i u ratu). U dokumentu Grundbuchblatt (list osnovne knjige) imamo njegovo fizički opis: kosa - crna, oči - isto, nos - dugačak, usta - malena, brada - šiljasta, lice- izduljeno, cijepljen - da, visina - 178 cm itd.
Bečki arhivisti su još pronašli podatak da je 1898. Egon iselio u Južnu Afriku (Transvaal), »da bi si zasnovao vlastitu egzistenciju«. Priključio se u Burskom ratu njemačkom dobrovoljačkom korpusu pod pukovnikom (»Oberst«) Schiele-om, a vratio se u Austriju 1900. Izvor HHStA, Admin.
Reg. F 36, Karton 19/25.
U dokumentima vojnog arhiva bilo je još teksta, ali manje važnosti. Stoga sam odustao, pogotovo zbog toga što rukopis na njemačkoj gotici nije lagana stvar ni boljim stručnjacima!
Nadbiskupijski arhiv u Ljubljani
Kad se jednom saznalo da je Egon rođenu Ljubljani, logičan korak bila je potraga u crkvenim knjigama. Ali iz koje ljubljanske župe? U Hrvatskoj su crkvene knjige tog doba još u državnim arhivima, pa sam isto očekivao i u Sloveniji. Nazvao sam Zgodovinski arhiv Ljubljana i saznao da su matične knjige po novim zakonima vraćene crkvi. U arhivu ljubljanske nadbiskupije (Nadškofijski arhiv Ljubljana) su mi obećali poslati te podatke poštom, ali uz naplatu. Budući da je njihova cijena bila mnogo manja od bečke, pristao sam i uskoro dobio odgovor. To nije bila kopija lista iz matične knjige, nego izvod otiskan s kompjutera. Slovenci su, dakle, svoje stare matične knjige pretipkali u kompjutersku bazu!
Tako sam saznao je tražena župa bila »župnija Marijina Oznanjenja (tj. Navještenja)«, čiji je ured bio u franjevačkoj crkvi u strogom centru Ljubljane. Ovo su bili podaci: rođenje 21. ožujka 1873; adresa Kapuziner Vorstadt 79, Ljubljana - Marijino Oznanjenje; krštenje 30. ožujka 1873; ime Eugen Maria Veith Alfons; zakoniti sin; otac Mesche Alfons, advokat, katolik; majka Grumnik Anna, katolkinja; kumovi »Mosche Veith, Verwalt - Rath« i »Grumnik Marie, Hausbesitzerin«.
Pogrešno je utipkano prezime oca »Mesche«. Egon ima krsna imena po kumovima: Maria i Veith, te po ocu Alfons. Veith (Vid?) je upravni savjetnik, a Marija kućevlasnica.
U nadbiskupskom arhivu se nisu potrudili pronaći Egonovu braću i sestre, ali su našli vjenčani list Egonovih roditelja, kako bi provjerili grešku »Mesche« nastalu pri unosu u kompjuter. Iz tog lista saznajemo da je vjenčanje je bilo 13. svibnja 1872. u Ljubljani, u toj istoj župi Marijinog Navještenja.
Mladoženja je bio Alfons Mosche, adresa »Kapuziner Vorstadt 79«, i zanimanje »Dr. der Rechte & Advokat«, rođen je 6. srpnja 1839, do tada neženjen, katolik, otac mu je bio Veith Mosche, po zanimanju »k.k. Gub. Rechnungs- In, Grossist«, katolik i majka Maria Mayer, katolkinja. Mladenka je bila Anna Caecilia Grundner - Scribe, adresa također »Kapuziner Vorstadt 79« (!), rođena je 12. siječnja 1854, neudavana, katolkinja, otac »Johann Georg Scribe, Dio krsnog lista Egona Moschea, Ljubljana Handelsmann« (=trgovac), katolik, majka Amalia Proj, katolkinja. Svjedoci: Clemens Mosche, »k.k. Gen. Adj.«, katolik i Victor Scribe, »Lieutenant« (=poručnik), katolik.
Imena su na latinskom i njemačkom, ali svakodnevni jezik većine ovih ljudi je, po svoj prilici, bio slovenski. Egonova majka Ana tu ima tek 18 godina, a otac 33. Osim toga sve je ovo jedno visoko društvo!
Vidimo da Ana ima dva prezimena, Grundner i Scribe, dok joj je otac samo Scribe
(a majka nije Grundner). U jednom novinskom članku, o kojem ću pričati kasnije, piše njeno ime na slovenskom jeziku ovako: »Anica Grumnik - Scribejeva«. Otuda zaključujem da je »Grundner« greška u kucanju, a umjesto toga treba stajati »Grumnik«, kao što stoji i u Egonovoj matici krštenja. Međutim, majka joj nije ni Grumnik, nego Proj. Otkuda onda to dodatno prezime? Bit će da su Anu odgajali ili usvojili neki Grumnikovi, uostalom Marija Grumnik je kuma Egonu...
Franjevačka župa Marijinog Navještenja u Ljubljani
Sjetivši se kako u Osijeku u matici krštenja Ane Hradil stoji napomena o njezinoj smrti, pitao sam telefonom Nadbiskupski arhiv u Ljubljani da li postoje u originalnim matičnim knjigama kakve napomene koje moguće nisu izlistane na izvodu. Rekli su mi da se originalne matične knjige nalaze u samoj župi. Zaključio sam da su mi dovoljno pomogli time što su pronašli župu. U samoj župi će mi netko naći ne samo originalni zapis, a možda i Egonovu braću i sestre. Napisao sam dopis župi telefaksom, i to na slovenskom. Bez obzira na mnoge jezične greške, takva gesta u pravilu ostavlja lijep dojam i potiče drugu stranu na veću uslužnost. Jer ako to oni ne budu htjeli napraviti, morat ću osobno doći u Ljubljanu, a prilike neće biti tako brzo... Bojao sam se negativnog odgovora ili višemjesečnog odugovlačenja. A trebat će i dugo čekati dok pošta stigne iz druge države...
Međutim, već idući dan mi je zazvonio mobitel i javio se pater Vid iz »župnije Marijina Oznanjenja«. On je već proučio matične knjige i našao da je Egon imao sestru Veru i brata čije ime nije umio pročitati, ali sličilo je na Emil. Vera je rođena 30. listopada 1877, a brat 1. kolovoza 1881. (Kasnije sam saznao da se zvao Erich.) Pater Vid mi je kasnije još jednom pomogao: kad sam jednog dana shvatio da su Vera i Erich djeca druge majke (Terezije Češko), on je pregledao knjigu umrlih između godina 1873. i 1877, te pronašao da je Alfonsova prva žena, Egonova majka Ana, umrla 1874. kad je Egon bio star tek malo više od 1 godine! Uzrok smrti je bila kap.
Velika pomoć Interneta
U prethodnoj fazi istraživanja tražilo se po arhivima i crkvama. Nakon toga počeo sam tražiti po Internetu, i to mi se veoma isplatilo. Zapravo iza Egona nije ništa ostalo u samom Osijeku. Sve se nalazilo negdje drugdje. A zahvaljujući Internetu nisam morao nikamo putovati, nego sam sve radio iz vlastitog doma.
Ustanovio sam da je Mosche Alfons (otac) bio javna ličnost i da je mnogo puta spomenut u kakvoj knjizi ili novinama, a sve je to velikim dijelom preneseno i na Internet. Nešto malo bilo je i o Egonu. Za to sam koristio servis Google Books, koji je u ovom trenutku najrazvijeniji. Za onoga tko traži podatke o prošlosti, groblja mogu biti prave enciklopedije. Internet mi je pomogao i u tome! Rijetki su gradovi koji imaju podatke s groblja smještene na Internet. Tu spada npr. Zagreb, ali u ovom slučaju su mi
koristili Ljubljana i Beč.
S veseljem sam pronašao da postoji i Digitalna knjižnica Slovenije, tj. preko Interneta dostupna i pretraživa baza u kojoj su smještene u digitalnom obliku brojne stare novine i drugi tiskani materijali značajni za prošlost Slovenije. A to su materijali koji inače nisu dostupni preko Google Booksa! U toj bazi podataka sam pronašao mnoge ključne dokumente.
Sljedeće činjenice neću više navoditi po onom redoslijedu kako sam ih otkrivao, nego po redoslijedu u životu obitelji Mosche!
Mosche Alfons u enciklopediji Slovenije
Kad sam iz nekoliko sitnijih spominjanja Alfonsa, Egonovog oca, vidio da je on bio javna ličnost, zabrinuo sam se da ne počnem istraživati nešto što je već odavno poznato. Sjetio sam se da treba pogledati u Enciklopediju Slovenije. Ta i mi imamo Hrvatski leksikon u kojem su opisane i mnogo sitnije stvari! Ali nje nije bilo u Osijeku, pa sam se obratio nekim slovenskim esperantistima. Kad se pokazalo da ni oni nemaju kod kuće tu enciklopediju, napisao sam elektronsku poruku u ustanovu Narodna in univerzitetna knjižnica u Ljubljani i zamolio da nađu malo vremena i pogledaju pod »Mosche«. Iako me nitko tamo nije poznavao, ljudi su bili uslužni i za dva dana mi je došao elektronskom poštom skenirani tekst:
98
»Mosché [moše], Alfonz (Ljubljana, 6.7.1839 - 15.1.1901), pravnik in politik. Študij prava je končal 1862 v Gradcu, nato je bil od 1867 odvetnik v Slovenj Gradcu, od 1869 pa v Ljubljani. Zaslovel je kot zagovornik, iz njegove pisarne so prihajali odlični odvetniki. L. 1882 je bil izvoljen v ljubljanski občinski svet in 1883 v kranjski deželni zbor, kjer je deloval predvsem na področjo financ. Bil je med soustanovitelji Mestne hranilnice v Ljubljani. V letih 1881-83 je sam izdajal revijo ‘Slovenski pravnik’ do ustanovitve društva Pravnik. Imel je velike zasluge v prizadevanju za uveljavitev slov.v pravosodju.«
Dakle, pravnik i političar, Diplomirao pravo u Grazu (Austrija), bio odvjetnik u Slovenj Gradecu, od 1869. u Ljubljani. Bio je na glasu kao branitelj, a iz njegovog ureda su proizlazili odlični odvjetnici. Godine 1882. bio je izabran u ljubljansko općinsko vijeće, a 1883. u kranjski državni zbor, gdje je djelovao pretežno na području financija. Bio je suosnivač gradske štedionice u Ljubljani. U godinama 1881-1883. je sam izdavao časopis »Slovenski pravnik«, sve do osnivanja društva »Pravnik«. Imao je velike zasluge u nastojanju za uvođenje slovenskog jezika u pravosuđe.
Smrt Alfonsa Moschea i ostala spominjanja
Prije samog nekrologa Alfonsu Moscheu navest ću samo neka mjesta gdje se on spominje:
Ivan Hribar »Moji spomini«, svezak 1, s. n, 1928. stranica 99.
Marjan Drnovšek »Zapuščina Petra Grasellija, 1842-1933«, Zgodovinski arhiv Ljubljana, 1983, stranica 177
Muzejsko društvo za Kranjsko
»Mittheilungen des Museal-Vereins für Krain,
Svesci 10-12«, stranica 206
Karol Glaser »Zgodovina slovenskega slovstva«, svezak 4, Katoliška tiskarna 1898,
stranice 388, 436
»Verordnungsblatt des K. K.
Justizministeriums«, Svezak 5, K. K. Hof- und Staatsdruckerei, 1889, stranica 124
»Slovenska knjigarna«, svezak 1, Knjigarna Tiskovne Zadruge R.Z.Z.O.Z., 1881, stranica 131
Pronašao sam još desetke mjesta, dijelom u novinama iz Digitalne knjižnice Slovenije, dijelom u knjigama s raznih strana. Ovime samo pokazujem važnost toga čovjeka, Egonovog oca.
Novine »Dom in svet«, Ljubljana, br. 14/1901 na stranici 127 donose nekrolog Alfonsu Moscheu:
»† Dr. Alfonz Mosche. Dne 15. prosinca t.l. je umrl v Ljubljani odvetnik dr. Alfonz Mosche v 62. letu svoje starosti. Rojen je bil 1. 1839. v Ljubljani. Pridobil si je zasluge za pravno slovstvo slovensko. L. 1881. je ustanovil list ‘Slovenski pravnik’, ki ga je urejeval do konca l. 1883.
Mnogo je sam spisal za ta list in znal pridobiti odlične juriste za sodelovanje. Velike zasluge ima za slovenski prevod občnega sodnega reda. L. 188. je zopet začel izdajati ‘Slovenski Pravnik’ (...) Mnogo se je trudil, da doseže slovenščina enakopravnost pri sodnih uradih. Bil je jako izobražen mož obširnega značaja in je zaradi svojih prijetnih družabnih lastnosti užival občno spoštovanje.«
Članak o Egonovoj majci
Časopis »Ljubljanski zvon« 1882. objavljuje članak Frana Leveca »Spominski list«, u kojem se spominje Ana Grumnik-Scribe, tada djevojčica, a kasnije supruga Alfonsa Moschea i majka Egona Moschea. Podsjetimo se, ona se udala s 18 godina, rodila s 19, a umrla od kapi s 20!
»Spominski list.
Na Velikega Šmarijina dan leta 1861. bilo je na blejskega jezera Otoku pri sv. maši zbrane več odlične gospode ljubljanske, med njo tudi dr. L. Toman. Poleg njega je iz svoje molitvene knjižice lepo molila ljubezniva Anica Grumnik-Scribejeva, poznejša, a zdaj že pokojna soproga gospoda dr. Alfonza Mošeta. Odhajaje iz cerkve pozabi mala deklica na klopi svojo molitveno knjižico. Čez nekoliko trenutkov prinese knjigo za njo dr. Toman; a ko je gospodična odpre, čita na prvi strani zapisane te verze:
Ančki!
Deklica mala,
Pridna in zala,
Moli lepó!
Gori v nebesa
Svoja očesa
Obračaj zvestó!
Tak’ boš vesela,
Bodeš imela
Dušo čistó!
Na Bledu, 15. avgusta 1861. Dr. Toman«
(Dakle, Anica Grumnik-Scribe, tada djevojčica, zaboravila je u crkvi svoju molitvenu knjižicu, a jedan stariji gospodin joj je vratio, napisavši prije toga u knjižici gornje stihove posvećene maloj »Ančki«.) U ostatku članka kaže se da taj nikad objavljeni »spominski listek« čuva dr. A. Moše u Ljubljani.
Vila Mosche-Valenta na Bledskom jezeru
Tražeći na Internetu ime »Mosche« pronašao sam sljedeći tekst o jednoj vili pokraj Bledskog jezera:
»Ob Jezero na posebej izpostavljeni lokaciji je leta 1868 postavila vilo Marija Grumnig.V letu 1889 jo je podarila dr. Alfonsu Moscheju, znanemu odvetniku iz Ljubljane. Nato jo je leta 1902 podedovala Valenta pl. Marschturm. Leta 1922 je postala lastnica vile Vera Valenta, roj.Mosche, dokler jo niso po vojni razlastili. Po 2 svetovni vojni jo je prevzelo vojno podjetje in jo preimenovalo v Vilo Prešeren, prej se je imenoval Vila Mosche-Valenta. Bila je namenjena počitku visokih oficirjev JNA.« Tekst se nalazi na stranici te vile (koja je služila kao hotel) i objašnjava gostima kratku povijest vile. Budući da je vila u tom trenutku prodana privatnoj firmi i radila se obnova, zatvorena je za turiste. Stoga je spomenuta stranica uskoro obrisana s Interneta, a ja sam je pronašao u posljednji čas!
Dakle, vilu je dala sagraditi Marija Grumnik. Sjetimo se da je Marija Grumnik bila
krsna kuma Egonu, a da su Grumnikovi bili u nekoj vezi s Egonovom majkom. Marija Grumnik je vilu 1889. poklonila Alfonsu Moscheu, a on je umro 1901. Iz ovog teksta se ne razaznaje tko je vilu naslijedio 1902, ali vidimo da je 1922. vilu naslijedila Egonova polusestra Vera, koja je već bila udana za nekog Valentu. A i taj je bio iz visokog društva jer nosi plemićku titulu. (Kasnije sam shvatio da je to bio Alfred Valenta von Marschturm, ljubljanski profesor, primarijus i ginekolog koji je živio 1869-1926.) Poslije Drugog svjetskog rata je vila oduzeta Egonovoj sestri, preimenovana u »Vila Prešeren«, kako se i danas zove, a koristila ju je jugoslavenska vojska.
Raspitao sam se u Bledu (muzej, turistička zajednica, hotel) o toj Vili i starim vlasnicima. Pitao sam muzej u Kranju, upravu groblja u Bledu, nove vlasnike. Sve je bilo uzalud. Odlučio sam ispitati podatak o oduzimanju vile vlasnicima od strane komunističke vlasti. Nekako sam na Internetu pronašao katastarski broj vile, te ustanovio da su zemljišne knjige u okružnom sudu u Radovljici.
Na Internetu se mogu naći katastarski podaci za Sloveniju, ali se mora platiti. Budući da kao strani državljanin nisam mogao tehnički izvesti plaćanje, zamolio sam za uslugu i besplatno su mi poslali elektronskom poštom »Zgodovinski izpisek iz Zemljišne knjige«.
Tamo sam uočio ovaj detalj: »Vl. 28.9.1946, dn. št. 511/46. Na podlagi tus. odločbe z dne 6.9.1946, Zp 31/45-3, se vknjiži družbena lastnina.« Dakle, na temelju ovosudske odluke od dana 6.9.1946, sa spomenutim brojem spisa, knjiži se nekretnina kao društveno vlasništvo. Spomenutu sam odluku zatražio od Zgodovinskoga arhiva Ljubljana. Nadao sam se naći u presudi adresu vlasnika kojemu se šalje rješenje o oduzimanju, a možda još neki podatak o pripadnicima obitelji. Odgovor je poslala njihova ispostava u Kranju (Enota za Gorenjsko Kranj).
Glasio je da mi zbog zakonskog ograničenja ne mogu dati kopiju cijele odluke, ali su mi citirali mali dio koji me je zanimao: »Okrajno sodišče na Jesenicah je v zaplembni stvari zoper Valenta Vero, pl. Marschturn, Bled, Grad 77, sedaj neznanokje ugotovilo...«. Dakle je Verino boravište »sedaj neznanokje«, tj. sada se ne zna gdje. Na kraju sam zaključio da ta vila nije koristan trag i odustao.
U istom dopisu mi iz Kranja javljaju kako su u građi nekadašnje općine Bled našli podatak da je »Vera dr. Valentova« iz Ljubljane godine 1926. pokraj vile željela postaviti skladište za čamce i kupalište, s čime se općina nije složila. Osim toga sam dobio kopiju 3 stranice iz knjige »Bled, ta naš Bled« (Božo Benedik, 1993, Eurodesign, Ljubljana). Na njima je bio upravo onaj tekst s početka ovog poglavlja. Tako sam saznao odakle potječe. Na jednoj stranici bila je i fotografija te vile i ispred nje jedna žena. Ne znam tko je ona, ali logično bi bilo da je to bivša vlasnica Vera Valenta...
Mnogo kasnije sam pronašao u Beču živuću unuku Vere Valente i saznao da je njena baka na badnju večer 1945. od strane komunističke vlasti utrpana u stočni vagon i tako protjerana u Austriju, a da nije mogla uzeti gotovo ništa od svojih stvari. A ostala je i bez vile. Unukin komentar je bio »reine Diebstahl!«.
Ljubljanska groblja
U Ljubljani postoji veliko groblje koje se zove Žale. Na Internetu postoji tražilica pokojnika za to groblje. Nažalost, ali i začudo, nisam tamo našao niti Alfonsa, niti njegove dvije supruge, niti njegovo troje djece. Pokušao sam sa svim pravopisnim varijantama, ali nema nikoga s prezimenom Mosche, Grumnik ili Češko. Ima samo Alojzij i Alfred Valenta. To je bilo čudno jer su neki od tih ljudi pouzdano umrli u Ljubljani.
Pokušao sam saznati tko plaća održavanje groba Alfreda Valente, ali ti podaci nisu javni. Onda mi je već spomenuti pater Vid dao savjet da napišem pismo za nepoznatog vlasnika i pošaljem upravi groblja s molbom da proslijede tom vlasniku, kojeg oni znaju. To sam i učinio i u pismu zamolio da se taj čovjek sjeti obitelji Mosche. Da bih ga odobrovoljio, napisao sam pismo na slovenskom jeziku, i još zamolio elektronskom poštom jednog slovenskog esperantista da mi napravi jezične korekcije.
Pismo je poslano, a nakon nekog vremena su mi sa Žala odgovorili da su ga proslijedili dalje. Nažalost, nikada nije stigao nikakav odgovor.
Kasnije sam shvatio zašto nema groba od Alfonsa i Terezije, te nekih drugih. Naime, oni su pokopani na ranijem ljubljanskom groblju sv. Krištofa, koje je početkom 20. stoljeća napušteno jer je bilo premaleno, a otvorene su Žale. Ukopi na ranijem groblju su u pravilu prestali, a građanima je preporučeno da presele ostatke na novo groblje. To su mnogi i napravili, ali neki i nisu. Groblje sv. Krištofa je tako ostalo desetljećima zapušteno i razrušeno, dok nije na tom tlu sagrađen spomen-park Navje, ali i neke ceste, tako da je valjda dio grobova i uništen. Znajući sudbinu Alfonsovih potomaka (Egon na drugom kontinentu, Vera protjerana 1945), možemo pretpostaviti da se isto dogodilo i s grobnicom njegove obitelji.
Boravišni dokumenti u Ljubljani (»Zglaševalne pole«)
Arhivisti iz Kranja su dali još nekoliko novih podataka. Iz kartoteke stanovnika općine Bled, koju su vodili od 1941-1945, stoji njeno ime »Vera Walenta«, zanimanje »posestnica« (vlasnica nekretnine), rođena je »30.10.1877«, udana na dan »14.5.1898«, roditelji »oče: Alfons Mosche, rojen 6.12.1839 v Ljubljani, umrl v Ljubljani«, »mati: Teresine roj. Tscheschko (Češko), rojena 6.11.1849 v Ljubljani, umrla v Ljubljani«, a muž »Soprog: Dr. Alfred Valenta, rojen 6.11.1869 v Ljubljani, umrl 29.11.1925 v Ljubljani«.
Na osnovi ovoga su vidjeli da je Vera živjela u Ljubljani, te su proslijedili moju molbu i svoj dopis arhivu u samoj Ljubljani. Odatle je stigla velika omotnica s 4 boravišna dokumenta, po jedan za sljedeće osobe: dr. Mosche Alfons, dr. Valenta pl. Marschturn Alojzij, Valenta pl. Marschturm dr. Alfred i Mosche Terezija roj. Zeschko. Imena su napisana točno tako.
Dokument za Alfonsa Moschea daje ime samo druge supruge (Terezije) i imena troje djece, pa bi neupućeni mogli krivo shvatiti da je Boravišni dokument (»zglaševalna pola«) Mosche Alfonsa Egon i njezino dijete. Vidi se da je na dan »10/II 97« adresa »Frančiškanska 16« i da je vlasnik »Mosche«.
Dokument za Valentu Alojzija, koji je po svoj prilici Alfredov otac, daje niz nama nebitnih podataka. Jedino zanimljivo je da je podrijetlom iz Moravske (Češka). Dokument za Tereziju govori da je rođena »16.XI 1849«, da je udovica »po dr. Alfonsu
Moschetu«, da je »umrla 4. 8. 1935. Zaloška c. 11 (Leoninum) i spominju se dvoje djece, Vera (»poročena Valenta Alfred dr.«) i Erich...
Daju se i adrese stanovanja u Ljubljani: »10/5 905 Frančiškanska ul. 10«, prizemlje, pri kome stanuje: »Grumnik M. dedišč.« (tj. nasljedstvo Grumnik Marije), a dana »4.XI.32« stanuje na »Frančiškanska 4/I, Hedžet«.
Najkorisniji je bio dokument za Valenta Alfreda! Tu vidimo da se vjenčao s Verom 14. svibnja 1898. »u Ljubljani, sv. Nikolaj«, a da je umro »29.XI.1926«. Dakle u općini Bled je bila kriva godina (1925). Zanimanje mu je »c.k. profesor in primarij« (primarijus!). Tu su i djeca: Lorle i Ilse. (Zapravo Eleonora i Elisabeth.) Za Eleonoru piše da je kći i »licejka«, rođena »3.II.1900« u Ljubljani. Kasnija je napomena da je muž »ing. Oto Kaan«, rođen »3./8. 1893.« Kasnije sam saznao da su Eleonora i Otto Kaan živjeli neko vrijeme u Zagrebu i našao sam njegovo ime u telefonskom imeniku Zagreba u staroj Jugoslaviji.
Za Elisabeth piše da je rođena »29./1.1902« u Ljubljani i da je udana, muž je »Schenker Bruno, rojen 14. 2. 1897 na Dunaju, Münzgasse«. (»Dunaj« znači Beč.) Dopisano je i da su vjenčani »9/9.1930 na Dunaju«.
Adrese boravišta, od Alfreda i kasnije vjerojatno od Terezije, su sljedeće: »8/8 05, Frančiškanska 10«, »4/11 32, Frančiškanska 4/I« (Hedžet), »28.6.24, Bethovnova 6« (Košak), a »13.XI.36, Gajeva 49 Zagreb«. Ima i napomena: »Valenta Vera roj. Mosche se je izselila v Venecijo dne 14.1.1942.« uz navođenje brojeva spisa u vezi toga.
Groblje u Beču - neki drugi Alfons Mosche
Kad sam pregledao boravišne dokumente, shvatio sam da su neki od ovih ljudi kasnije živjeli u Beču. Budući da se bečka groblja također mogu pretraživati na Internetu (Grabstellensuche), pokušao sam i to. I vrijedilo je. Našao sam nekoliko traženih pokojnika!
Kao prvo, na groblju Wiener Zentral sahranjen je neki Mosche Alfons, i to 1970. U istoj grobnici su i Mosche Friederike (1973) i Mosche Erich (1923). Ovaj Alfons nije mogao biti Egonov otac, jer je on umro 1901. Osim ako nisu njegovi ostaci premješteni 1970. s nekog ranijeg groblja? Ipak je to prezime rijetko, a i ime. Pa tu je i neki Erich, sve ista imena kao i u traženoj obitelji Mosche! Raspitao sam se telefonom pri upravi groblja, a poslao sam i jednu poznanicu koja živi u Beču da pogleda sam grob. Saznao sam i da je taj Alfons Mosche imao titulu »dr«, ali da je rođen 3. listopada 1877. i da je umro 6. travnja 1970. Dakle nije Egonov otac. A ovaj Erich je živio samo od 1919. do 1923, dakle nije taj kojeg tražim. Friederike je rođena 4. lipnja 1894, a umrla 24. siječnja 1973, pa je prema toma valjda Alfonsova supruga. Moglo se ipak naslutiti da ova obitelj Mosche ima neke veze s onom ljubljanskom. Čak sam pomislio da je ovo neki trag Egonovog potomstva, ali ništa nije imalo smisla.
Tajna se razriješila tek mnogo kasnije, kad sam preko Digitalne knjižnice Slovenije pronašao osmrtnicu Egonove bake, u Ljubljani 1883. godine! Novine »Laibacher Zeitung« od dana 11. travnja 1883. pišu:
»Gott dem Allmächtigen hat es gefallen, unsere innigsgeliebte Mutter, beziehungsweise Schwieger- und Grossmutter, Frau MARIA MOSCHE, k.k. Finanzsecretärs Witwe, nach langer Krankheit und Empfang der Tröstungen unserer heil. Religion am 11. April 1883 in ihrem 69. Lebensjahre in ein besseres Jenseits abzuberufen. Das Leichenbegängnis findet vom Sterbehause Nr. 16 Franciscanergasse nach dem Friedhofe von St. Christoph am 12. April 1883 um 5 Uhr nachmittags statt. Die heil. Seelenmessen werden am Mittwoch, den 18. April, in der Franciscanerkirche gelesen werden.
Um stilles Beileid wird gebeten. Laibach am 11. April 1883.«
Nakon ovoga slijedi nabrajanje ožalošćene rodbine:
»Clemens Mosche, k.k. Bezirksrichter; Dr. Alfons Mosche, Advocat, Söhne.
- Johanna Mosche, Theresia Mosche, Schwiegertöchter.
- Alfons, Vito und Valeska [Valescha?]Mosche; Egon, Vera und Erik [Erich?] Mosche, Enkel.«
Dakle je Veith Mosche već ranije umro, a sada je umrla i njegova udovica Maria. Imali su 2 sina, Clemensa i Alfonsa. Clemens bio okružni sudac u Ljubljani i brat Alfonsov, koji je pak bio advokat. Ne znamo da li su oni nekad rabili i slovenska imena, npr. Veith-Vid, Clemens-Blaž... Zatim se nabrajaju odvojeno djeca Clemensova, te djeca Alfonsova. Postojao je dakle bratić Egonov koji se zvao Alfons. I to je onaj s bečkog groblja, mogla bi odgovarati čak i godina rođenja.
Internet otkriva da u službenom popisu kraljevskog sveučilišta u Münchenu školske godine 1896/7 (»Amtliches Verzeichnis des Personals der Lehrer, Beamten und Studierenden...«) postoji Mosche Alfons, studij »Jur.« (pravo), zavičaj: »Rudolfswert Österreich« (Novo Mesto, Slovenija).
Raspitao sam se na bečkom groblju tko je bio zadnji kontakt u vezi ovog groba i dali su mi ime Friedrich Mosche Junior i adresu od prije 30 godina u austrijskom mjestu Gallneukirchen. Ovaj sam trag ostavio za kasnije jer je mala šansa. Ipak promislimo tko bi to mogao biti! Ako je ovaj Friedrich bio »junior«, onda se valjda i njegov otac zvao Friedrich. Taj otac je valjda dobio ime po Mosche Friederike, pa mu je to možda majka. Sve u svemu, izgleda da sam saznao za unuka Egonovog bratića, i to takvoga koji i danas nosi prezime Mosche. Samo je pitanje gdje ga naći i da li će on znati za djedovog bratića u Južnoj Americi...
Groblje u Beču – Erich Mosche - obitelj von Karajan
Austrijski književnik Artur Schnitzler (1862-1931) napisao je nekoliko svezaka svog dnevnika u kojem spominje u indeksu na stranici 460 »Mosché Erich (1881-1963), Kaufmann«. (»Kaufmann« je trgovac.)
Pisao sam elektronskom poštom u sveučilišnu knjižnicu u Beču i zamolio da netko pogleda tu knjigu. Jedan gospodin je pronašao na stranici 347 kratko i nevažno spominjanje ovog imena u godini 1930, kao i u indeksu. Budući da je Schnitzler umro 1931, shvatio sam da je netko drugi morao sastavljati indeks, i to nedavno, jer u njemu piše Mosche Erich umro 1963. Saznao sam i da je jedan od priređivača novog izdanja bio Peter Michael Braunwarth. Odmah sam poslao poruku i njemu. Odgovor je stigao za par dana i saznao sam sljedeće: Schnitzler je poznavao bračni par Mosche preko zajedničke prijateljice Suzanne Clauser, buduće novinarke pariškog »Le Figaro«. Erich Mosche, dr, pravnik, partner (»Gesellschafter«) u firmi Carl Budischowsky & Söhne (tj. Karl Budischowsky i sinovi), umro je u Beču 11. svibnja 1963. Njegova supruga Auguste (rođena Budischowsky) rođena je u Pressburgu (tj. Bratislavi) 5. srpnja 1887 i umrla je u rujnu 1970. Njezina sestra Hedy (1898-1993) bila je udana za Wolfganga von Karajana, brata čuvenog dirigenta Herberta von Karajana.
Dakle, Egon Mosche i slavni Herbert von Karajan imali su po jednog brata, a ovi su oženili dvije rođene sestre!
Uslijedilo je svakodnevno dopisivanje elektronskom poštom. Uprava groblja u Salzburgu mi je potvrdila da su tamo sahranjeni Wolfgang i Hedwig von Karajan, a i Herbert je sahranjen u mjestu Anif kraj Salzburga. Vlasnica grobnice u Salzburgu je udovica Herberta von Karajana, ali se do nje ne može doći. Novinarka lokalnih novina me je pak obavijestila da u Salzburgu postoji memorijalni centar Herbert von Karajan, pa sam se napokon obratio i njima, i oni su rekli da Wolfgang i Hedwig nisu imali djece. Dakle na toj strani nema nikoga tko bi znao štogod o Erichu i Augusti Mosche.
Puno kasnije sam pronašao Ericha u bazi podataka bečkih groblja. I on i supruga Auguste su sahranjeni na groblju Feuerhalle Simmering, on 17. svibnja 1963, a ona 30. rujna 1970. Razlog što ih nisam našao ranije je u tome da je prezime upisano kao »Mosché«, a ne kao »Mosche«, a kompjuter je pravio razliku između ta dva slova.
Raspitao sam se na groblju koja je bila njihova adresa smrti¸ i dobio jednu kuću u ulici Taubstummengasse. Čini se da je to zgrada s više katova. Uspio sam preko internetskog imenika Austrije naći nekoliko telefonskih brojeva stanara i nazvati neke. Nažalost, gospođa koja je tamo živjela još od 1950-tih godina (i koja je poznavala sve stanare) nije se mogla sjetiti prezimena Mosche.
Ovdje je potraga stala, dok nisam jednog dana našao u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci zbirku fotografija i u njoj Ericha Moschea u mlađim danima. A kad sam konačno drugim putem pronašao dvije unuke Erichove sestre Vere Valente, one su mi rekle kako ni Erich i Auguste nisu imali djece. Dakle, s Erichove strane nema nikog tko bi znao štogod o Egonu.
Groblje u Beču - Vera Valenta
Ustanovio sam da je na bečkom groblju Kalksburg sahranjena neka Vera Valenta! Ali sahranjena je 1987, a nije valjda živjela 110 godina?! Nazvao sam groblje i pokušao nešto saznati i rečeno mi je da je to bila sahrana po drugi put, ali nisu mi smjeli reći ništa više, pa nisam znao je li ta Vera prava. Dugo sam se mučio pitanjem »što dalje«, dok se nisam sjetio potražiti u bazi groblja Verine kćerke i zetove, prema onom što je pisalo na ljubljanskim boravišnim dokumentima.
Tražeći obitelj Kaan otkrio sam da su u Verinoj grobnici sahranjeni i Kaan Otto i Eleonora, kao i neke mlađe generacije Kaanovih! Sada više nije bilo sumnje da je to Egonova sestra Vera.
Neki od obitelji Kaan su sahranjeni na bečkom groblju Neustift, pa bi to objasnilo zašto su Verini ostaci premješteni - bit će da se kćerka s obitelji preselila iz jednog u drugi dio Beča.
Sljedeći korak bio bi traženje osobe koja plaća održavanje groba, ali znao sam da mi to neće reći. Zato sam smislio drugi plan: pogledati u imeniku Austrije sve ljude s prezimenom Kaan, a naročito one u Beču i okolici, pa ih redom nazvati, ako ih ne bude jako mnogo. Trebalo ih pitati za Veru Valentu i obitelj Mosche.
Tako sam naišao na jednog zanimljivog čovjeka koji se zove Wilhelm Georg Kaan iz mjesta Klosterneuburg. On je godinama istraživao rodoslovno stablo obitelji Kaan, skupio impozantnu količinu podataka i sastavio stablo s par stotina osoba. On je dakle već znao kako se rade takvi poslovi, pa je pregledao svoju evidenciju, a pomalo se i raspitao okolo. Vrlo brzo mi je javio da za grob brine gospođa Ellen Kemmetmüller iz Beča i dao njezinu adresu i telefon. Ona je kćerka Otta Kaan i Eleonore (rođ. Valenta).
Nazvao sam gospođu Kemmetmüller i saznao da Erich i Auguste nisu imali djece, da je njena baka Vera protjerana iz Jugoslavije u stočnom vagonu na badnjak 1945, da ima u Beču sestričnu Ines Mancusi, koja je kćerka Elisabeth Schenker (rođ. Valenta). Stoga je Vera poslije 1945. ostala u Beču kod svojih potomaka.
Zna za Egona Moschea. Ali prvo i najvažnije pitanje, kada i gdje je umro Egon, pa onda čime se bavio, je li imao potomaka - to ona nije znala. Navodno, Egon je sam napustio obitelj, i o njemu se u obitelji nije pričalo. Čini joj se da je živio negdje u Južnoj Americi, ali nije bila sigurna. Nema ni fotografija, niti starih pisama, jer sve je to ostalo u Bledu kad je Vera Valenta protjerana! Jako su razočarani što je ona njihovoj obitelji oduzeta. Pokušali su je tražiti natrag., ali su uvidjeli da neće uspjeti. Na koncu je rekla da ima upravo tada pred sobom jednu sliku (ne fotografiju) na kojoj se u vrtu obitelji Mosche igraju troje djece: Egon, Vera i Erich. Nažalost, slika je malena, lica djece su tek šablonski nacrtana bez posebnih detalja, pa je nisam ni tražio.
Još sam nazvao i njenu sestričnu, ali ni ona nije znala ništa više. Stoga sam od ovog traga odustao.
