Зовем те пред поноћ, надом неизмерном.
Јеси ли, поново, на перону туге.
Или јединствена у часу неверном,
Страсти своје бојиш шаренилом дуге.
Глас тишине ниси, зато жеља буди,
Гитара и вихор док стих спава мирно.
Нек нико не проба, нек се не усуди,
Да прекине моју наду безобзирно.
Не дозивам кишу, круг патње ти не дам,
Ал осмех ти дајем нек те штити нежно.
Ти спавај, једина, док те мирно гледам,
И док патњу своју носим неизбежно.
Покрени звук чежње на тренутак само,
Буди се искрена и силна ко плима.
Да, има те свуда - и овде и тамо,
Ал у моме срцу најмање те има.
О, ватрено срце, исконску лепоту,
Да ли слутиш сада у њеном кораку.
Ил сретање са њом, у моме животу,
Биће ход по трњу, биће ход по мраку.
Слутим, песмо моја, тишином ме будиш,
Колико до сада скривале ме сене.
То сам ја, погледај, немој да ми судиш,
И немој предати забораву мене.
Нестаћу у трену када будеш хтела,
Одлазим, памти ме, или ми опрости,
Што се нада моја узалуд занела,
Покајање моје што те сад жалости.
Ја сам, неко ко је, љубио те тајно,
Загрли ме твојом временском лепотом.
Буди остварење непрекидно, трајно,
Оном што се клео у тебе животом.
ДУША
Навикла је душа да ти збори име,
Да те удну баште , насмејану гледа.
И када је сломе надахнуте риме
Само би о срећи да ти приповеда.
И речи најслађе само би да збори,
Да те њима краси посебну и милу.
Да је мрачна зебња никад не покори,
Да спокојно сања, срећна у твом крилу.
Без љубави твоје нек се не пробуди,
Нека траје занос непрекидне среће,
Нека нова зора никад не заруди,
Ако је твој осмех пробудити неће.
ЗВЕЗДЕ
Звезде су ми опет сломиле тишину,
Развиле ми немир, повампирен рано.
Мољене да чежњу утопле и збрину,
Презриво су мени одмахнуле само.
Бескрајно далеке, васионом круже,
Месечином срме својих жеља стазе.
Када их замолим да ми сјаја пруже,
Ледене и сиве душу ми прегазе.
Слеђенога даха, замршене наде,
Гледам према небу, док киша ромиња.
Очаран тренутком помислих да паде,
Ал та задња, моја, још на небу тиња.
СНОВИ
У моје си снове дошла изненада,
Вече прије тога гледах небо ведро.
Желећи да звезде, изнад мога града,
Начине на њему твоје тело једро.
Да смишљена мојом илузијом трена.
Засијаш у ватри сновиђења, које
Чини да си моја, само моја, жена,
Да украдеш сунцу светлину и боје.
Слутих да би могла, мада страх окива
Залеђено срце, које туга краси,
Слутих да би могла васкрсла и жива
Та лепота твоја да ми душу спаси.
О, да ли ће, икад, ови снови проћи,
И сада те сневам скоро вече свако.
Моје мисли нижу жеље сваке ноћи,
Да потраје нежност макар и овако.
Овако те снови вечно чине живом,
Додирљива скоро мојим си рукама.
Ако се пробудим у тренутку кривом,
Краја бити неће болу и мукама.
Зато нека снови што дуже потрају.
Моје маште дело нек живи што дуже.
Иако ће немир донети на крају,
Нека ми, док сањам, сву лепоту пруже.
ОПЕТ
Владиславу Петковићу Дису
Опет време, Владиславе, да се стрепи,
Опет суза на лицу је мога рода.
Нигде сунца да умири и окрепи,
Поново су част и слава код изрода.
Опет класа клас неродни уврх њива,
Родно семе уништише љути мрази.
Преплави нас нанос блата, страх окива,
Срце што на груду мотри, што је пази.
Извикаше да не треба да се брани,
Белег међе, од дедова што нам оста.
Важнији су путокази инострани,
Од светиња, наше вере и од поста.
Нигде зденца, воду чисту да захватиш,
Прљави су и још мутни сви извори.
Залуд нада у висину да дохватиш,
Забрањене све су жеље и избори.
Опет време надничара и робова,
Нигде нити да нас веже са прецима.
Све је више споменика и гробова,
И вапаја према Богу и свецима.
Само то је слика земље која чека,
Остварење давних снова, мира давног.
Да изгори амнезија срамног века,
И васкрсне време нашег претка славног.
КОСОВО
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
У Видовдан вежем свога срца пола,
Половину другу нудим роду своме.
А умјесто сузе, преломљен од бола,
Котрља се божур по образу моме.
Моја десна рука држи воштанице,
Не видим кроз тмину, а пламен се гаси.
Ако не досегнем порту Грачанице,
Ко ће моју душу да збрине и спаси.
Сваки уздах боли, ствара нове ране,
Нејака ми плећа, а претешко бреме,
Само да угледам Високе Дечане,
И Девич да смотрим - светиње знамене.
Тешко нога крочи, посрћем и падам,
Сав сам у молитви да снага проклија.
Ако ми судбина одреди да страдам,
Нека ме пригрли моја Пећаршија.
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
ВАПАЈ
Још, само, тишина на Косову збори,
Још трепере, само, палих Срба душе.
Понека светиња, запаљена гори,
Понеку, бездушни, тек пале и руше.
Судбина је овдје пркосом зачета,
У облаку тамном настањена рида.
На прагу остаде јабука начета,
На трави икона крај срушеног зида.
Грачаницу зову звона са Дечана,
Ситница потекла подно Пећаршије,
Рањеном божуру, из самртних рана,
Бол се љута точи да поље залије.
Небом мрак и тама, зоре уплашене,
Ниоткуда сунца да кроз тмину сине.
Зебу беспомоћно наде угашене,
Вапај ослушкују са Голеш планине.
СЛУТЊА
Из белине ноћи, ко из несанице,
Понешена једом слутња се порађа.
Да ли ће ми душа да падне ничице
Пред остатке њеног васкрслог безнађа.
Стрепи ли то срце чим јој сену види,
Чемера и зебње бујају ли воде,
Носе ли таласи на слеђене хриди
Наде што пучином нестајања броде.
Замршене снове да ли туга кочи,
Уморене жеље нестају ли чудно.
Како ли ће ломно тело да уочи
Да не вреди отпор, да је узалудно...
SEM NEKDO
Kličem te pred polnočjo, v upu neizmernem,
si znova na peronu žalosti,
ali edinstvena v času nevernem,
z barvitostjo mavrice slikaš svoje strasti.
Glas tišine nisi, zato želja bodi,
kitara in vetrič, ko stih mirno spi,
nihče naj ne poskuša, si ne drzne,
objestno up moj, da predrami.
Dež ne kličem, krog trpljenja ti ne dam,
a nasmeh ti dajem, naj te ščiti nežno,
ti spi, edina, medtem, ko te mirno gledam,
dokler trpljenje svoje nosim neizbežno.
Zaženi zvok hrepenenja, za hip samo,
Zbujaj se iskrena in močna kot plima,
Da, povsod si – in tu in tam,
A v mojem srcu bivaš najmanj.
O, srce ognjeno, prvinska lepota,
Slutiš zdaj v njenem koraku,
Srečanje z njo v mojem življenju,
Bo hoja po trnju, bo hoja v mraku.
Slutim, pesem moja, s tišino me zbujaš,
Koliko do zdaj so sence skrivale me,
To sem jaz, poglej, brez da me sodiš,
In pozabi ne predaj me.
Izginil bom v hipu, ko boš hotela,
Odhajam, pomni me, ali mi oprosti,
Ker se je up moj zanesel zaman,
Kesanje moje, ki te zdaj žalosti.
Sem nekdo, ki te ljubil je tajno.
Objemi me s svojo časovno lepoto,
Bodi uresničenje neprekinjeno, trajno,
Tistemu, ki je z življenjem v te dal prisego.
DUŠA
Navajena je duša da ti govori ime,
da te v dnu vrta, nasmejano spogleduje,
in ko jo zlomijo navdihnjene rime,
le o sreči, da ti pripoveduje.
Le besede najslajše samo da govori,
da te z njimi krasi, edinstvenu in milu,
da je mračen drget nikdar ne pokori,
da spokojno sanja srečna na tvojem krilu.
Brez ljubezni tvoje naj se ne zbudi,
naj traja navdušenje neprekinjene sreče,
naj nova zora nikdar ne zardi,
če tvoj je nasmeh zbuditi noče.
ZVEZDE
Zvezde so mi znova zlomile tišino,
porodile nemir, povampirjen rano,
naprošene, da hrepenenje oskrbe in ogrejejo,
so zaničljivo zamahnile samo.
Neskončno daleč, po vesolju krožijo,
v mesečini krasijo pota svojih želja,
ko jih zaprosim, da mi leska dajo,
ledene in sive dušo mi pohodijo.
Zamrznjenega diha, zapletenih upov,
gledam proti nebu, ko dež rosi,
očaran s trenutkom, pomislim, da pade,
a zadnja, moja, še na nebu tli.
SANJE
V moje sanje prišla si nenadno,
večer pred tem sem gledal nebo jasno,
v želji, da zvezde nad mojim mestom,
ustvarijo na njem tvoje telo krasno.
Zasnovana z mojo iluzijo trenutka,
zažariš v ognju vizije sna, v kateri
zdi se, da si moja, samo moja žena,
ukradla boš soncu svetlobo in barve.
Slutil sem, da bi lahko, vendar strah vklepa
zamrznjeno srce, ki ga žalost krasi,
slutil sem, da bi lahko vstala in živa
ta lepota tvoja, da mi dušo reši.
O, bodo kdaj te sanje odšle,
in zdaj te sanjam skoraj noč vsako.
moje misli nizajo želje vse večere,
da traja nežnost, četudi tako.
Tako te sanje večno delajo živo,
dotakljiva skoraj si mojim rokam,
če pa zbudim se v času nepravem,
kraja ne bo bolečini in mukam.
Zato naj sanje čim dlje trajajo,
moje domišljije dela naj dolgo obstajajo,
čeprav bodo prinesla nemir na kraju,
naj mi, dokler sanjam, vso lepoto dajo.
