BILA JEDNOM JEDNA LJUBIČASTA BOJA / NEKOČ JE ŽIVELA VIJOLIČNA BARVA

BILA JEDNOM JEDNA LJUBIČASTA BOJA

Bila jednom jedna ljubičasta boja. Na paleti svih boja imala je svoje uredno označeno mjesto: na kraju reda, odmah poslije modre, i prije bezbojnoga nestajanja. S ljubičastom se završavala spektralna paleta. Ali ljubičasta nije voljela da joj mjesto bude uvijek na istomu mjestu. Niti joj se sviđalo da vazda bude samo ljubičasta.

Ostale su boje bile zadovoljne sobom, i nisu razmišljale da bi trebale biti negdje drugdje, i nešto drugo. No ljubičasta bijaše iznimka. Jer bila je sedma. Naginjala se preko ruba palete. Istezala je zadnje pero lepeze. Drugim riječima, smatrala je nepravdom što je samo ljubičasta.

»Nitko me nije pitao želim li biti samo to,« rogoborila je. »Želim li uopće biti to. Da su me pitali, možda bih izabrala neku drugu boju. Odnosno, barem još dvije, tri. Dosadi biti uvijek jedno te isto.«

I ljubičasta stade smišljati kako da udovolji svojoj želji. Stade se vrpoljiti, osvrtati, nakašljavati se, kojekuda vižliti. Onda utanji glas i pozove modru susjedu::

»Hej, sestro, kako bi bilo da mi posudiš malo od te tvoje boje? Ja bih ti zauzvrat dala malo od moje.«

»Ne mogu, sestrice,« odgovorila je modra. »Takva sam, kakva sam. Niti mogu od sebe uzeti, niti sebi dodati.«

»Ti zbilja nemaš mašte!« prezrivo je otpuhnula ljubičasta. Onda se obratila zelenoj. Zelena joj je odgovorila poprilično isto što i modra.

»Avaj!« uzdisala je ljubičasta, ritajući se na svojemu zakonitu mjestu. »Sve ste iste, vas šest - robujete nepravdi, koju je smislio neki sljepac, koji je znao brojiti samo do sedam. Ali ja ću dokazati da se može kako se ne može. Vi mi za to ne trebate.«

Uvrijeđena zbog nepodrške, ona se uvuče u sebe, stade sebe iznutra opipavati, grušati se, rijediti se, titrati, ubrzavati se, usporavati, zagrizati svoj rep. Ljubičasto se uznemiri, uzmuti, poče drhtati kao preljubnica, uhvaćena na djelu. Zaroni u sebe, i izroni s jednom sivkasto-srebrnastom pulsirajućom mrljom; ponudi ju na ogled i otkup.

Mrlja je nalikovala na otpalo krilo školjke, koje se svakoga časa iskrilo i trnulo, već prema kretnji svjetlosti. No tražiteljica se s tim ne zadovolji.

»Nedovoljno,« izjavi strogo. »Znam ja da ti imaš u sebi još kojekakvih zarobljenih boja! Na sunce s njima!«

Potom budu ponuđene zelenkasta, tirkizna, i plava. Počeše se prelijevati jedna u drugu, plesno, vrlo vijoglavo.

»Gle, gle,« govoraše istjerivačica boja. »Tko bi rekao čega sve nema u ljubičastoj!«

Onda se pojavi purpur, daleki jorgovan, utonuli ruj; tamno se zazlati, ružičasto se postidi, crveno se zajapuri, i uskoro se raširi lepeza boja, poput paunova repa. Repu nije padalo na um da se zaustavi, dok ne sačini pun krug, i opet krug u krugu, i opet u krugu krug.

»Gle, gle!« nastavljala je istjerivačica, sad već razdragana. »Kakvo bogatstvo, kakva raskoš! Priređujem izložbu same sebe! Pozvat ću svojih šest drvenih sestara, pozvat ću dugu, pozvat ću sunce i mjesec! A da nisam bila uporna...«

Prebirala je po bojama, kao po haljinama. Sve su bile svila i baršun. Sve svečane, svadbene, jedine prave. Presvlačila se, oblačila se, svlačila se. Plesno, vrlo vijoglavo.

Svaka od boja pojavljivala se u pratnji svojega zvuka. Bilo je tu zvukova harfe, gonga, zvona, bubnja. I naposljetku, frule. Svakomu se zvuku odazivalo po jedno počelo - zemlja, voda, vatra, zrak, eter. Svakomu počelu po jedno osjetilo s pripadnim osjetom - njuh, okus, vid, dodir, sluh. Prilazili su i slagali se u piramidu, u trokut, čiji se vrh, tanka ljubičasta frula, dimio u šutnju.

»Vidiš li,« govorila je ushićeno. »A htjela si ići svijetom kao neotkopano blago! Kao neotvoreno pismo! Kao udovica muža, kojega nisi ni upoznala!«

»Da, da. Imala si pravo. Hvala ti. Ni sama nisam znala što se u meni krije.«

»Ali ja sam znala. Zato sam se i pobunila...«

»Da, da. Dobro si učinila.«

»Moja je pobuna željela slobodu za tebe...«

»Da, da. Hvala ti u moje ime.«

Ljubičasta se u jednomu času trgnula.

»Čekaj! S kim zapravo razgovaram?«

»Sa mnom,« odgovori ljubičasta.

I onda zatraži od ljubičaste ono isto, što je ljubičasta tražila i dobila od nje: da ne bude samo ljubičasta: da bude sve boje.

Kad jesi što jesi, onda sve jesi, kažu na ljubičastomu Istoku.

DIVNI STRANAC, knjiga 1

NEKOČ JE ŽIVELA VIJOLIČNA BARVA

Nekoč je živela vijolična barva. Na paleti vseh barv je imela svoje natančno označeno mesto: na koncu vrste, takoj po modri in pred brezbarvnim izginjanjem. Z vijolično se je končevala spektralna paleta. A vijolična ni imela rada, da je bilo njeno mesto vedno enako. Niti ji ni bilo všeč, da je bila kar naprej vijoličasta.

Druge barve so bile zadovoljne s seboj in niso razmišljale, naj bi bile kje druge in nekaj drugega. A vijolična je bila izjema. Ker je bila sedma. Nagibala se je čez rob palete. Stegovala je zadnje pero pahljače. Z drugimi besedami – menila je, da ni pravično, da je samo vijoličasta.

»Nihče me ni vprašal, če želim biti samo to,« se je upirala. »Sploh želim biti to. Če bi me vprašali, bi mora izbrala neko drugo barvo. Ali pa vsaj dve, tri. Dolgočasno je biti vedno eno in isto.«

In vijoličasta je pričela razmišljati, kako bi zadovoljila svojo željo. Postala je nemirna, ozirala se je, kašljala, se zvijati sem in tja. Potem je utišala glas in vprašala modro sosedo:

»Hej, sestra, kaj bi bilo, če bi mi posodila malo od svoje barve? V zameno bi ti dala malo od svoje.«

»Ne morem, sestrica,« je odgovorila modra. »Takšna sem, kakršna sem. Ne morem niti od sebe vzeti niti si dodati.«

»Ti resnično nimaš domišljije!« je pihnila prezirljivo vijolična. Potem je nagovorila zeleno. Zelena ji je odgovorila približno enako kot modra.

»Joj!« je vzdihovala vijolična in ritala na svojem zakonitem mestu. »Vse ste enake, vseh šest – ste sužnje krivde, ki si jo je izmislil nek slepec, ki je znal šteti samo do sedem. A jaz bom dokazala, da je lahko tako, kot ni mogoče. Ve mi za to niste potrebne.«

Bila je užaljena, ker je niso podprle, in se je potegnila vase, začela se je od znotraj otipavati, se strjevati, redčiti, tresti, pospeševati, upočasnjevati, gristi svoj rep. Vijolična se je vznemirila, skalila, začela je drhteti kot prešuštnica, ki so jo zalotili pri dejanju. Potopila se je vase in izplavala v nekem sivkasto-srebrnim utripajočim madežem. Ponudila ga je na ogled in odkup.

Madež je bil podoben odpadlemu krilu školjke, ki je vsake toliko iskrilo in ugašalo po kretnjah svetlobe. A iskalka se s tem ni zadovoljila.

»Nezadostno!« je izjavila strogo. »Vem, da so v tebi še marsikatere ujete barve! Na sonce z njimi!«

Potem je ponudila zelenkasto, turkizno in modro. Pričele so se prelivati ena v drugo, plešoče, zelo vijeglavo.

»Glej, glej,« je govorila izganjalka barv. »Kdo bi rekel, kaj vse je v vijoličasti!«

Potem se je pojavila škrlat, daljni bezeg, utopljeni ruj; temno se je zazlatil, se rožnato posramoval, rdeče je zažarelo in kmalu se razširi paleta barv kakor pavov rep. Rep niti pomislil ni, da bi se zaustavil, dokler ni napravil poln krog. In spet krog v krogu in spet krog v krogu.

»Glej, glej!« je nadaljevala izganjalka, zdaj že razigrana. »Kakšno bogastvo, kakšno razkošje! Prirejam razstavo same sebe! Povabila bom svojih šest lesenih sester, povabila bom mavrico, povabila bom sonce in mesec! Če ne bi bila tako trmasta …«

Prebirala je med barvami kot med oblekami. Vse so bile svila in žamet. Vse praznične, svatbene, edine prave. Preoblačila se je, oblačila, slačila. Plešoče, zelo vijeglavo.

Vsaka od barv se je pojavljala v spremstvu svojega zvoka. Bilo je zvokov harfe, gonga, zvona, bobna. In na koncu frule. Vsakemu zvoku se je oglašalo po eno počelo – zemlja, voda, ogenj, zrak, eter. Vsakemu zvoku se je oglašalo po po eno počelo, po eno čutilo s pripadajočim čutom – vonj, okus, vid, otip, sluh. Prihajali so in se zlagali v piramido, v trikotnik, katerega vrh, tenka vijolična frula, se je dimil v tišino.

»Ali vidiš,« je govorila vzhičeno. »In ti si hotela iti po svetu kot neodkrit zaklad! Kot neodprto pismo! Kot vdova moža, ki ga nisi spoznala!«

»Ja, ja. Imela si prav. Hvala ti. Niti sama nisem vedela, kaj se skriva v meni.«

»Vendar sem vedela. Zato sem se tudi uprla …«

»Ja, ja. Dobro si napravila.«

»Moj upor je želel svobodo za tebe …«

»Ja, ja. Hvala ti v mojem imenu.«

Vijolična se je v na lepem zdrznila:

»Čakaj! S kom se pravzaprav pogovarjam?«

»Z menoj,« ji je odgovorila vijolična.

In je zahtevala od vijolične tisto, kar je vijolična zahtevala in dobila od nje: da ni samo vijolična, da je bila vse barve.

Ko si to, kar si, potem si vse, pravijo na vijoličnem Vzhodu.

ČUDOVITI TUJEC, knjiga 1