Dok pukovi oružje odlažu u soške oslobođenih
Magične istine na glave prikucavaju vagu...
Ni zvižduk, šapat, vika i larma... Nemaju mi snagu.
Sutra mi nikad, a prošlost zaboravljena od rođenih.
Dok mislim i stojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Parobrod se ukotvio u niziji, nefarban vekovima
Oskorušenih dizgina, konjušar tek malo klima...
Na žici Teslinoj, što se preko polja njiše,
Milioni crnih ptica, čame... Oronuli kliše.
Dok u njih zurim i brojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Sve je u trenu prošlo, bestraga ode čun
Na drugu obalu jada gde dozlogrdiše izbeglice.
Nekad ne mislih, sad znam, ima i druge ravnice...
Druge su i ulice i potpetice, kao kljun.
Dok se prebiram da li još postojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Peščare zali krvlju, da nikne nova vera
Netragom, kao što ne sluša vragolasti sin.
Taj trk Irodov preko polja, ponovi kao čin,
I stisni, neka te nevolja još tera...
Dok se grčim i bolim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
KA UNAPREĐENJU NAŠEM
Ne bežim iz stvarnosti.
Realnost mi je dom.
Osmišljavam sutra - čekam pripremljen.
Pragmatično sam sa srećom u dijalogu.
Mene ne žulja neizvesnost - najpoželjniji si cilj.
Nije mi glava u oblacima - stojim na pločniku mog grada.
Odustajem od krutih zahteva - posvećen sam samo želji.
Smislenim hodom, koračam da ti motivacijom dam dah.
Brinem samo uvek da mi ključevi ne upadnu kroz rešetku u gradsku kanalizaciju,
pa ih stežem i kada su mi u džepu.
Tako samo jednako brinem kad god si daleko.
Tako samo jednako brinem kad god sam daleko,
i pitam se,
tad,
i sad,
da li me jednako voliš.
NEPOSTOJNO I POVREMENO
Pazim dok imam šta da izgubim.
Posle mi je svejedno.
Tabanam po scenariju života, napisanom u detinjstvu.
Život je, i onako, bespotrebno vreme,
izgubljeno na druge.
I ti trenuci bezizvorni
pojima nemaju:
Odakle mi, na svim najskupljim košuljama,
mrlje od vina.
Zašto u pogledu umetnost,
ne može da opstane.
Otkud tu Karavađove kurve i bednici,
javanđelje i mitologija, u paru.
Kako, sreću, neprestano, moramo pružati,
da bi nam se vratila.
Objasni mi tu klicu smisla.
Dok još malo, nepostojno i povremeno,
tek marim za svrhu.
PRAŠINE
Ostaju prašine od ljubavi,
Uvek.
Jer prašine će večno da se dižu.
Ne može zanavek da nestane.
One nas stižu.
Ljubav pokuša da ode,
Kao.
Zbriše, mantijom u daljine,
Raspara srce, izreže,
Ostavi prašine.
Imaš pravo da ne voliš,
Da napuštaš,
Da se duriš...
Imaš slobodu da biraš,
Da se ne javljaš,
Nekom drugome juriš.
Kako god hteo da klisneš,
Da nađeš izlaz, bradati,
Prašine će te zapljuskivati,
Po tebi će padati.
GRADOM, UZ SNEG
Pahulje su padale po tebi,
grad je bio tih kao nikad do sad
da li je u pitanju neki praznik
ili to nije moj grad...
Gradovi su moji u kojima ti šetaš
u grotlu, nirvani ili ovaj u tišini.
Ništa i ne treba više...
Ti, i mi u nigdini.
Zdrava je zemlja tamo
gde raste loza vinova.
Srećni su ljudi samo
gde ima ćerki i sinova.
Volim te uvek, gde god
Upisan u mene taj je kod.
Po ovom snegu
mogli bi se šetati satima,
da te vodim na paštetu sa jabukom,
konjakom i pistaćima.
Da te vodim na karusele
gde idu srećni dečaci
i devojčice vesele.
Da te sanjam otvorenih očiju, na javi.
Da ti pevam pijan, kao kada se nešto slavi.
Da otkinem struk neba ti na dar.
Da ti odsviram omiljenu stvar.
Da te volim kao deca svoju igračku.
Moju zavejanu snežnu mačku.
I znaš, boli me, baš,
koji je grad, mesec i čas
Ja sam zaljubljen stalno u nas.
U KUBU
Nemam potrebu
Da ti dokazujem ljubav,
Hodajući pažljivo,
U korak,
Telom linije.
Pa onda, mnogo je,
I,
Kosmosom udovoljavati.
Veneru obasjavati.
Prostranstva proširivati.
Dostojnost proveravati.
Recept je...
Razbiti dosadu o
Fizičku strukturu dana,
Vratiti volumen snu,
I,
Živeti u kubu.
Svud.
Uz tebe.
PROSTRANA PIJACA
U nama prostrana pijaca,
na njoj požuda
u radosti pazari.
Tiskanje godi,
dukati zveče,
biramo zrele,
kilograme i litre.
Lepe nam se za đonove,
sokovi kaldrme orošene...
I s kraja na kraj,
od tezge do odluke,
bez reči o siromaštvu,
ne uzimamo kusur.
Market taj,
tako nam mnogo nudi
i vredi,
vidiš,
kao nekakav hram.
U nama prostrana pijaca,
tvoj i moj,
početak i kraj.
JEDNA OD DRUGE
Najbolje je da upoznam,
međusobno,
sve svoje žene,
pa da se uzajamno druže
i tračaraju me.
Da u onim lepim baštama kafića
na Obilićevom vencu,
zajedno,
piju kafu,
analiziraju
moju natalnu kartu
i progovaraju
o njihovim uticajima,
na mene.
Da se naslađuju mnome,
ne budu više ljubomorne,
jedna na drugu,
i da konačno,
jedna od druge,
iskreno,
saznaju istinu,
da ništa nisam imao
ni sa jednom od njih.
NE BIH NIKADA POKUŠAO DA TE POLJUBIM
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako bi uživala i želela to.
Ta usta, te nervoze koje titraju na njima
i zlovolja koja ne zna gde će, đavolja su inspiracija.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako je želja veća za tim od navijanja za Zvezdu.
Taj krik, taj uzdah, taj fol
i karmin mondenski, nepipnut, mame do kraja.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako je to prirodno nakon svega.
Uspešni saradnici, čvrsti, stabilni, situirani,
porodični, neporočni, dosledni i čestiti.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
jer nakon toga ne bi bilo iskrenosti, više.
Za sekundama uživanja,
Patile bi decenije života.
TADA SMO ZA KOMEDIJU
Ti kao mudra žena,
moje komplimente primaš kao
pristanak izbledele metafore
na ples sa idejom.
Dozvoljavaš pesmi da te ponese,
a znaš,
dobro znaš,
da anonimne alatke
mojih reči,
oštricu nemaju,
i da je u prolaznosti – uznesenje.
Da reči bolje zvuče kada se kažu,
nego kada se zapišu.
Da smrt dolazi nepozvana,
uvek dobrodošla.
Proces nikada ne može da stvori mišljenje.
Mudrost nije u trenutnoj odluci.
Za to je potreban neki postupak, neka greška.
Nemoj biti ta koja će je inicirati.
Iskrenost je retka vrlina.
Dosada najuzvišeniji ljudski osećaj.
Smešni smo mi, ljudi,
jedino tada,
kada želimo da budemo ono što nismo,
kada se pretvaramo.
U ljubavnike, samoubice, prosjake...
Tada smo za komediju, ne za groblja.
Kao zrno kukuruza koje odbija da
postane kokica.
Takvi smo.
Bedni.
Kao ljudi.
OD IZLAZA
Plave oči,
na meni.
Crveno svetlo,
u sobi.
Zelena čoja,
na stolu.
Izazovi su u svakoj boji,
zar ne?
Lepota tvoja,
na glavi.
Brilijant blješti,
u kosi.
Mimikrija laže,
na licu.
I ti u meni,
bez potrebe.
Život je pun izlaza.
Jedan od njih je i poezija.
Moj.
IMAM TE ČASA SAMO ŠE LJUBITI
Polki odlagajo orožje v stalaže osvobojenih
in magične resnice na glave pribijajo vago ...
Nobenega žvižganja, šepeta, vpitja in hrupa ... Nimajo moči.
Nikoli prihodnosti, a preteklost pozabljena od rojenih.
In ko mislim in stojim ... Seveda ...
Imam te časa samo še ljubiti.
Parnik se je zasidral v nižini, nebarvan stoletja.
Konjušnik z jerebikovimi vajetmi samo malo kima ...
Na Teslovi žici, ki se čez polje ziblje,
so milijoni črnih ptic, ždijo ... Obrabljen kliše.
In ko v njih strmim in štejem ... Seveda ...
Imam te časa samo še ljubiti.
Vse je v trenutku prešlo, brez sledi je odšel čoln
na drugo obalo nesreče, kjer so presedli begunci.
Včasih nisem mislil, zdaj vem, so tudi druge ravnice ...
Druge so tudi ulice in pete, kakor kljun.
In ko mencam, ali še obstajam ... Seveda ...
Imam te časa samo še ljubiti.
Peščene pustinje zalij s krvjo, da požene nova vera
brez sledi, kakor ne posluša nagajivi sin.
Ta tek Herodov čez polje ponovi kot dejanje
in stisni, naj te nesreča še žene ...
In ko se zvijam in me boli ... Seveda ...
Imam te časa samo še ljubiti.
K NAŠEMU NAPREDOVANJU
Ne bežim iz stvarnosti.
Realnost je moj dom.
Osmišljujem jutri – čakam pripravljen.
Pragmatično sem s srečo v dialogu.
Ne žuli me negotovost – najbolj zaželeni cilj si.
Nisem z glavo v oblakih – stojim na pločniku svojega mesta.
Odstopam od trdih zahtev – posvečen sem samo želji.
Smiselno hojo hodim, da ti z motivacijo dam dih.
Vedno me samo skrbi, da mi ključi ne padejo skozi rešetko v mestno kanalizacijo,
in jih stiskam, tudi ko jih imam v žepu.
Tako samo me enako skrbi, kadarkoli si daleč.
Tako samo me enako skrbi, kadarkoli sem daleč,
in sprašuje se,
takrat
in zdaj,
ali me enako ljubiš.
NESTANOVITNO IN OBČASNO
Pazim, dokler imam kaj izgubiti.
Potem mi je vseeno.
Cepetam po scenariju življenja, napisanem v otroštvu.
Življenje je tako ali tako nepotreben čas,
izgubljen z drugimi.
In ti trenutki brezizvorni
pojma nimajo:
Od kod imam na vseh najdražjih srajcah
madeže od vina.
Zakaj v pogledu umetnost
ne more ostati.
Od kot so tu Caravaggiove vlačuge in bedniki,
evangelij in mitologija v paru.
Kako moramo srečo neprenehoma dajati,
da bi se nam vrnila.
Pojasni mi to klico smisla.
Dokler se še malo, nestanovitno in občasno,
samo brigam za smoter.
PRAH
Ostaja prah od ljubezni.
Vedno.
Ker se bo prah večno dvigoval.
Ne more za vedno izginiti.
Dohaja nas.
Ljubezen poskuša oditi,
hlini.
Izgine s kuto v daljave,
razpara srce, izreže.
pusti prah.
Imaš pravico ne ljubiti,
zapuščati,
kujati se ...
Imaš svobodo izbirati,
ne oglašati se,
k nekemu drugemu hitiš.
Kakorkoli hočeš izginiti,
da najdeš izhod, bradati,
prah te bo zapljuskoval
in padal po tebi.
PO MESTU, S SNEGOM
Snežinke so padale po tebi,
mesto je bilo tiho kot nikoli dotlej.
Ali gre za nek praznik
ali to ni moje mesto ...
Mesta moja so, v katerih se sprehajaš,
v žrelu, nirvani ali to v tišini.
Nič tudi več ni potrebno ...
Ti in mi v ničesu.
Zdrava je zemlja tam,
kjer raste vinska trta.
Srečni so ljudje samo,
kjer so hčerke in sinovi.
Ljubim te vedno, kjerkoli,
vpisana je v meni ta koda.
Po tem snegu
bi se lahko sprehajala ure,
da te peljem na pašteto z jabolkom,
konjakom in pistacijami.
Da te peljem na karusele,
kamor gredo srečni dečki
in deklice vesele.
Da te sanjam odprtih uči, buden.
Da ti pojem pijan, kakor da se nekaj slavi.
Da ti utrgam šopek neba tebi v dar.
Da ti zaigram priljubljeno stvar.
Da te imam rad kakor otroci svojo igračko.
Mojo zameteno snežno mačko.
I veš, briga me, baš,
katero mesto je, mesec in čas.
Zaljubljen sem neprestano v naju.
V KUBU
Ni mi treba
dokazovati ljubezni,
da hodim pozorno
v korak
po telesu linije.
In potem, dosti je,
in
s kozmosom zadovoljevati.
Venero obsevati.
Prostranstva razširjati.
Dostojnost preverjati.
Recept je ...
Razbiti dolgčas ob
fizični strukturi dneva,
vrniti volumen sanjam
in
živeti v kubu.
Povsod
Ob tebi.
PROSTRANA TRŽNICA
V nas je prostran tržnica,
na njem poželenje
z radostjo trguje.
Prerivanje dobro de,
dukati žvenkljajo,
izbiramo zrele,
kilograme in litre.
Lepijo se nam na podplate
sokovi orošenega tlaka ...
In z enega konca na drugega
od pulta do odločitve,
brez besede o revščini,
ne jemljemo drobiža.
Ta market
tako veliko nam ponuja
in velja,
vidiš,
kot kakšen hram.
V nas je prostrana tržnica,
tvoj in moj
začetek in konec
ENA OD DRUGE
Najbolje je, če spoznam
med seboj
vse svoje ženske
in da se med seboj družijo
in ogovarjajo me.
Da na tistih lepih vrtovih kafičev
na Obilićevem vencu
skupaj
pijejo kavo,
analizirajo
mojo natalno karto
in govore
o svojih vplivih
name.
Da se naslajajo z mano,
niso več ljubosumne
ena na dugo
in končno
ena od druge
iskreno
izvejo resnico,
da nič nisem imel
niti z eno od njih.
NIKOLI TE NE BI POSKUŠAL POLJUBITI
Nikoli te ne bi poskušal poljubiti,
čeprav bi uživala in to želela.
Ta usta, te nevroze, ki trepetajo na njih,
in nejevolja, ki ne ve, kam bi, hudičeva so inspiracija.
Nikoli te ne bi poskušal poljubiti,
čeprav je želja po tem večja od navijanja za Zvezdo.
Ta krik, ta vzdih, ta laž
in karmin mondeni, nedotaknjen, mamijo do konca.
Nikoli te ne bi poskušal poljubiti,
čeprav je to naravno po vsem.
Uspešna sodelavca, čvrsta, stabilna, situirana,
družinska, brezmadežna, dosledna in častna.
Nikoli te ne bi poskušal poljubiti,
ker po tem ne bi bilo več iskrenosti.
Po sekundah uživanja
trpela bi desetletja življenja.
TEDAJ SMO ZA KOMEDIJO
Ti kot modra ženska
moje komplimente sprejemaš kot
pristanek zbledele metafore
na ples z idejo.
Dovoljuješ pesmi, da te zanese,
a ne veš,
dobro veš,
da anonimna orodjica
mojih besed
ostrine nimajo
in da je v minljivosti – vznesenost.
Da besede bolje zvenijo, ko se rečejo,
kakor ko se zapišejo.
Da smrt prihaja nepoklicana,
vedno dobrodošla.
Proces nikoli ne more ustvariti mnenja.
Modrost ni v trenutni odločitvi.
Za to je potreben nek postopek, neka napaka.
Ne bodi tista, ki jo bo vpeljala.
Iskrenost je redka vrlina.
Doslej najbolj vzvišen človeški občutek.
Smešni smo, ljudje,
edino takrat,
ko želimo biti tisto, kar nismo,
ko se pretvarjamo.
V ljubimce, samomorilce, berače ...
Takrat smo za komedijo, ne za pokopališča.
Kakor koruzno zrno, ki noče
postati kosmič.
Takšni smo.
Bedni.
Kot ljudje.
OD VHODA
Modre oči
na meni.
Rdeča svetloba
v sobi.
Zelena polst
na mizi.
Izzivi so v vsaki barvi,
mar ne?
Lepota tvoja
na glavi.
Briljant se blešči
v laseh.
Mimikrija laže
na licu.
Tudi ti v meni,
nepotrebno.
Življenje je polno izhodov.
Eden od njih je tudi poezija.
Moj.
