hvatajući ritam nejasne
pjesme koju donosi vjetar
u sutra često odlazimo
tako što od sadašnjosti činimo put
prema neponovljivim
trenucima iz prošlosti
i ponese nas nada
u tome gnijezdu paradoksa
da bi se mogla nedokučiva roditi
nježna i svijetla istina
ili ptica za kojom bismo mogli zaplesati
IGLO
nekim pjesmama
čovjek se nikada ne može vratiti
samo zato što nikada i nije
otišao iz njih
po istoj logici po kojoj je i sreća
uvijek samo jedan mali iglo
načinjen od iste studeni
od koje se mrznu ruke
OČEVID
oče vidi ovo lišće izniklo čudom
kroz hrastove usnule
tvoja djeca su još uvijek živa
i još ti streme
ova njihova tanka rebra
vidi ove rukopise zatvorenih očiju
naših bosih nogu
krvave zemljopise
U TUTANKAMONOVU GROBU
zamjerka estetske naravi
na zlatnoj stranici sarkofaga
božica Nut raširenih krila
štiti kralja putem na drugi svijet
očiju plavih kao rastaljeno staklo
na ovratniku njegove posmrtne maske
ispod koje mu na vratu blista ogrlica
sa slikom božice lešinara Nehbet
ili zašto ne volim neke svoje
pjesme ili pjesme drugih
kojima ne mogu naći nijednu
zamjerku estetske naravi
RIJEČI U PŠENICI
vjerujem da ćeš i sama
jednom pročitati pismo
koje sam ti napisao kao konj
kopitima u pšenici podivljao u gumnu
kao kazaljka što pokazuje
vrijeme provedeno s tobom
ZRCALO
starac kojeg sam viđao u djetinstvu
kako prolazi ulicom pored moje kuće
teško hramljući na desnu nogu
kasnije je često prolazio
pored našeg izbjegličkog centra
nedaleko od jelenje gore
i hramao na lijevu
ZEHRA NE ZNA OD ČEGA ĆU UMRIJETI
kad me prestane boljeti
napisaću o svemu tome pjesmu
recimo ovako: bilo je tako puno svjetla
u očima ljudi koje sam sretao
i napisaću priču o maloj ester
koju su esesovci zaboravili
dok je sakrivala lutku
recimo ovako: ruši se niz stepenice kao simfonija
dok trči za ocem kojega odvode
stiže ga i grli
grle se
opisaću kako je izgledao brod
kojim je petrogradska gospoda nekad
bježala pred crvenim oktobrom
i kako je zaboravljena lajala za čovječanstvom
pudlica neke gospođe
s kofera bačenog u more
...
kad me prestane boljeti
ispričaću priču o tome
kako sam odlazeći iz rodnoga grada
prolazio kroz napuštena sela
i odvezivao zaboravljene pse
recimo ovako: neki su bili tako bijesni
da im nisam mogao prići
a neki su ostajali kao ukopani
na mjestima gdje im skidah lance
kad me sve ovo jednom prestane boljeti
napisaću i jednu, samo jednu pjesmu o zehri
recimo ovako: zehra je otišla sinoć
i zaboraviću kako su drhtali
bijeli jorgovani na kiši
budeći se mirno kao golubovi
u njezinim njedrima
i neko će je drugi voljeti zbog toga
nikada više neće zaplakati
nikome više okrenuti dlanove i reći bojim se
zagrli me, ja sam bolan dijete
PROKLETA POEZIJA
napokon sam razumio
kako funkcioniraju svemir
i zulejhini zglobovi
treba mi samo jedna
prevoditeljica s vrapčijeg
da stvar negdje objavimo
i ukinemo prokletu poeziju
jer druga varijanta je puno teža
treba sanjati da si ptica
i sletjeti takav na svoj prozor
probuditi samoga sebe
a ne nestati
progovoriti opet ljudskim glasom
a ne zaboraviti ništa
(viđeno u snu)
MUJO KUJE KONJA PO MJESECU
moje suze su voda i ova pjesma
majci što je od finaca još jednom
tražila da opere jaknu
svoga sina
jer u našem jeziku nikada nije bilo
imena za ženu
koja je izgubila dijete
za vrijeme kad mati osjeća pticu
koja svija gnijezdo
na drvetu koje sijeku
...
majko, ja ti nemam ništa dati
osim svoga imena
koje si ti dala meni
i zvaćemo te mensur
onako kako se zovemo ja i moja žena
presvisla od boli
i mi nemamo ništa drugo
u dnu ovoga broda
osim tih lanaca i okova
kojim ćemo izboljeti svoja srca
u sevdah i bluz, u gange i zapjeve o radoju
kralju našemu smiješnome
bivajući tako očima samo
svaka neizgovorena riječ
jedna po jedna s ovoga svijeta
što nas dodiruje poput vjetra
i kad nas ne bude više
iz zemlje ove od kostiju naših
kad iznikne bagremlje novo
praznim rebrima svoga lišća
u proljeću nekom novom
da traži naša srca
u mjesecu mladom
čijim su vrhovima oštrim
mojoj kući izvadili prozore
u toj očnoj duplji gdje opet sjedim sam
i po staklima ti sjajnim
pjesmu pišem
...
jer sve historije pisane od herodota
do danas bile su samo komadić
krvave guščije kože na peru
samo pokušaj da se nađe
opravdanje za ubijanje djece
i samo u krupnim očima moje žene
sva je istina o nama
ošišali su je do glave
i otsjekli su joj dojku
u tim nebesima njenim
i sad slobodni od svega
dok plešemo uz glazbu naše kćeri
koja na mjesecu potkiva konje
i koju zovemo mujo
i sve su pjesme ovoga svijeta
ove noći ispred hotela sunce u neumu
gdje ona izlazi na plesni podijum sama
i nema jedne dojke
u bijeloj, bijeloj haljini od lana
i nema nigdje toliko nišana bijelih
kao u bijeloj uvali moga krina
što sada bljesnu u noć
livade i konji bijeli, krilati, nesedlani
tamo gdje nestaje glazba
što je pušta di džej
i mali primorski gradić
poput užarene potkove
potanja u more
iz crnih dubina svemira
dok se prolamaju riječi pjesme
mujo kuje konja po mjesecu
ah, mujo kuje a majka ga kune
sine mujo živ ne bio majci
ne kuju se konji po mjesecu
tamo gdje je prije hiljadu godina
i prije magna karte libertatum
o, naš smiješni kralj kulin
umjesto državne povelje
napisao pjesmu
u kojoj se pominje srce
mujo kuje konja po mjesecu
i to što je ležalo pod njenim srcem, dijete
...
ove moje suze rekoh
i ova pjesma samo su voda
u koju ove noći tonu užarene
potkovice bježećih konja i gradova
ovo se sad od mene spašavaju i riječi
i odlijeću kao male ptice
s posječenog drveta
ali jedina moja, nije daleko jutro
kad probudićemo se opet
kao robovi mladi
na nepreglednim poljima riže
i vriskati od sreće
bosim nogama gaziti
njihovu vrelu vodu
kad opet će iznići kratke i oštre
crne kovrdže na tvojoj glavi
i ja ću ih ljubiti nježno
zlato moje neharato
gazelo moja crna
BALADA O ŽIRU
ne znam ko si, zehra
i što tako rađaš samu sebe
pred mojim očima
kao kurtizana iz venecije
na karpačovoj slici dok jedra
prutom draškaš toga pauna
zbunjenog u meni
ali vjerujem da su ipak
tamo na rubu šume i svjetla
nekad vješali nevine ljude
ti oko svoga vrata
kad si prebacila šal i riječi
na drugu stranu
da si spasila jednog od njih
tamo gdje i sad pucketa suha grana
lomeći se vjetrom
kao neizdrživa misao
...
reci, odakle dolazim
i zašto sam odrastao tako
spavajući i klateći se na vjetru
u lešu obješenog pobunjenika
na jastucima od perja
i među dušama umrlih ptica
zašto sam nikao lijanom
iz njegovog vrata kao hrast
tako blizu svoje kuće
sjenom blagom
da je dodirnem samo
korijenjem svojim dižući se
u nebo da je srušim
POEMA O PUSTINJAKU
i dok mi je živo vadila srce
s ruke su joj kapale ruže
toliko sam je volio
...
i kažem, sreća je u suncu
poludjela čovjekova rana
zato jedina boli samo kad prođe
i zato slikaću se sa svima koje si voljela
čak i s onim pacovom od pjesnika
na kojega si namigivala
onomad meni iza leđa
slikaćemo se na antarktiku
nije važno, ići ćemo do kraja
jer ja nemam bliže rodbine od njih
na ovome svijetu
vidjećeš njihove debele kapute
i moju proljetnu košulju od riječi
koje si tako olahko izrekla
drhtaću i smijati se na tebe kao lud
jedini od njih sretan
što sam te sreo, curice
jer mogao bih sada prizvati
u ovaj plićak vjetar i sunce
kao dvoje djece
da se igraju u mojim očima
i u sebi tvojim dahom
kojemu je vatra ispunila obećanje
mogao bih sada živjeti u pustinji sam
samo s mišlju da te volim
i šumom tvoje haljine širom
ozelenjeti cijeli horizont
ali nikad se neću vratiti
da se oprostimo
jer sad ću te pogledati onako, reći ćeš
(i pokazati mi kako se ljute...
curice s velikim očima)
sad ću se polahko popeti u krošnju bagrema
i okretati prste na vrhu nosa
sad ćeš da vidiš
i ko zna kud odlaziš
sad kad više nemam vremena
nizašto drugo osim za tebe
nesrećo, sad ću se popeti na krov
i glumiti limenog horoza
dok mi ne kažeš silazi odozgo magarice
vidjećeš ti, vidjećeš
i sad ću ti sama otplesati ono
kad vojnik drži u zagrljaju
ženu nad provalijom...pa plači
neka se okreću suncokreti u mojim očima
dok odlaziš, pokvareni starče
ČLOVEK PLEŠE V SOMRAK
loveč ritem nejasne
pesmi ki jo prinaša veter
v jutri pogosto odhajamo
tako da od današnjosti delamo pot
k neponovljivim
trenutkom iz preteklosti
in zanese nas upanje
v tem gnezdu paradoksov
da bi se lahko nedojemljiva rodila
nežna in svetla resnica
ali ptica za katero bi lahko zaplesali
IGLU
k nekaterim pesmim
se človek nikoli ne more vrniti
samo zato ker nikoli niti ni
odšel iz njih
po enaki logiki po kateri je tudi sreča
vedno samo nek mali iglu
narejen iz enakega mraza
od katerega zmrzujejo roke
OČE-VID
oče glej to listje, vzniklo po čudežu
skozi usnule hraste
tvoji otroci so še vedno živi
in še hrepenijo
ta njihova tanka rebra
glej te rokopise zaprtih oči
naših bosih nog
krvave zemljepise
V TUTANKAMONOVEM GROBU
pripomba estetske vrste
na zlati strani sarkofaga
boginja Nut z razširjenimi krili
ščiti kralja med potjo na drugi svet
z modrimi očmi kot raztaljeno steklo
na ovratniku njegove posmrtne maske
pod katere se mu na vratu blešči ogrlica
s podobo boginje mrhovinarjev Nehbet
ali zakaj nimam rad kakšne svoje
pesmi ali pesmi drugih
ki jim ne morem najti nobene
pripombe estetske vrste
BESEDE V PŠENICI
verjamem da boš tudi ti
nekoč prebrala pismo
ki sem ti ga napisal kot konj
s kopiti v pšenici podivjan v gumnu
kot kazalec ki kaže
čas ki sem ga preživel s teboj
ZRCALO
starec ki sem ga videval v otroštvu
kako gre po ulici mimo moje hiše
in težko šepa na desno nogo
pozneje je pogosto šel
mimo našega begunskega centra
nedaleč od jelenje gore
in je šepal na levo
ZEHRA NE VE OD ČESA BOM UMRL
ko me bo nehalo boleti
bom napisal o vsem tem pesem
denimo tako: bilo je tako polno svetlobe
v očeh ljudi, ki sem jih srečeval
in napisal bom zgodbo o mali ester
ki so jo esesovci pozabili
medtem ko je skrivala lutko
denimo tako: ruši se po stopnicah kot simfonija
ko teče za očetom ki ga peljejo
dohiti ga in objema
objemata se
opisal bom kako je zgledala ladja
s katero je petrograjska gospoda nekdaj
bežala pred rdečim oktobrom
in kako je pozabljena lajala za človeštvom
pudlica neke gospe
s kovčka vrženega v morje
...
ko me preneha boleti
bom povedal zgodbo o tem
kako sem takrat ko sem odhajal iz rojstnega mesta
šel mimo zapuščenih vasi
in odvezoval pozabljene pse
denimo tako: nekateri so bili tako besni
da jim nisem mogel blizu
a nekateri so ostajali kot vkopani
na mestih, kjer sem jim snel verige
ko me vse to nekoč preneha boleti
bom napisa tudi edino, samo edino pesem o zehri
denimo tako: zehra je odšla sinoči
in bom pozabil kako so drhtele
bele lipovke na dežju
ko so se budili mirno kot golobi
v njenih nedrih
in jo bo nekdo drugi ljubil zaradi tega
nikoli več ne bodo zajokali
nikomur več obrnili dlani in rekli bojim se
objemi me, nesrečen sem dete
PREKLETA POEZIJA
končno sem razumel
kako funkcionirajo vesolje
in zulejhini sklepi
potrebujem samo neko
prevajalko z vrabčjega
da stvar nekje objavimo
in ukinemo prekleto poezijo
ker je druga varianta veliko težja
mora se sanjati da si ptica
in takšen zleteti na svoje okno
prebuditi samega sebe
in ne izginiti
spregovoriti spet s človeškim glasom
in ne pozabiti ničesar
(videnega v sanjah)
MUJO KUJE KONJA OB MESECU
moje solze so voda tudi ta pesem
materi ki je od fincev še enkrat
zahtevala da opere jakno
svojega sina
ker v našem jeziku nikoli ni bilo
imena za žensko
ki je izgubila otroka
v času ko mati čuti ptico
ki plete gnezdo
na drevesu, ki ga sekajo
...
mama, ničesar ti ne morem dati
razen svojega imena
ki si ga dala ti meni
in imenovali te bomo mensur
tako kakor se imenujemo jaz in moja žena
skoprnela od bolečine
tudi midva nimava nič drugega
na dnu te ladje
razen teh verig in okovov
s katerimi bova izbolela svoji srci
v sevdah in blues, v gange in žalostinke o radoju
našem smešnem kralju
in obstajala tako očem samo
vsaka neizgovorjena beseda
ena za drugo s tega sveta
ki se naju dotika kakor veter
in ko naju ne bo več
iz te zemlje iz naših kosti
ko vzniknejo lipovke nove
s praznimi rebri svojega listja
v neki novi pomladi
da išče naša srca
v mesecu mladem
s katerega vrhovi ostrimi
so moji hiši izvlekli okna
v tej očesni duplini kjer spet sedim sam
in ti po steklih sijajnih
pesem pišem
...
ker vse zgodovine pisane od herodota
do danes bile so samo delček
krvave gosje kože na peresu
samo poskus najti
opravičilo za ubijanje otrok
in samo v velikih očeh moje žene
je vsa resnica o naju
ostrigli so jo do glave
in odsekali so ji dojko
v teh njenih nebesih
in zdaj svobodni vsega
medtem ko plešemo ob glasbi naše hčere
ki ob mesecu podkovava konje
in ki jo kličemo mujo
in vse pesmi tega sveta so
te noči pred hotelom sonce v neumu
kjer gre na plesni podij sama
in nima ene dojke
v beli, beli obleki iz lana
in nikjer ni toliko nišanov belih
kot v beli obali moje lilije
ki zdaj zablisnejo v noč
livade in beli konji, krilati, nesedlani
tam kjer izginja glasba
ki jo vrti di džej
in se malo primorsko mesto
kakor razžarjene podkve
potaplja v morje
iz črnih globin vsemira
ko se prelamljajo besede pesmi
mujo kuje konja ob mesecu
ah, mujo kuje a mati ga roti
sinko moj da za mater nisi živ
ne kujejo se konji ob mesecu
tam kjer je pred tisoč leti
in pred magna carta libertatum
o, naš smešni kralj kulin
namesto državne listine
napisal pesem
v kateri se omenja srce
mujo kuje konja ob mesecu
in to kar je ležalo pod njenim srcem, otrok
...
te moje solze sem rekel
in ta moja pesem so samo voda
v katero to noč tone razžarjena
podkev bežečih konjev in mest
to se zdaj pred mano rešujejo tudi besede
in odletavajo kot male ptice
s posekanega drevesa
a edina moja, ni daleč jutro
ko se bova spet prebudila
kot mlada sužnja
na neskončnih poljih riža
in vriskala od sreča
z bosimi nogami bredla
njihovo vročo vodo
ko bodo spet vzniknili kratki in ostri
črni kodri na tvoji glavi
in jaz jih bom ljubil nežno
draga moja nesrečna
gazela moja črna
BALADA O ŽIRU
ne vem kdo si, zehra
in zakaj tako rojevaš samo sebe
pred mojimi očmi
kakor kurtizana iz benetk
na carpacciovi sliki medtem ko jedra
s šibo dražiš tega pava
zmedenega v meni
a verjamem da so vseeno
tam na robu gozda in svetilke
nekoč obešali nedolžne ljudi
ti okrog svojega vratu
ko si vrgla šal in besede
na drugo stran
da bi rešila enega od njih
tam kjer tudi zdaj poklja suha veja
ki se lomi v vetru
kot nevzdržna misel
...
reci, od kod prihajam
in zakaj sem odrasel tako
speč in zibajoče se na vetru
v truplu obešenega upornika
na blazinah iz perja
in med dušami umrlih ptic
zakaj sem zrasel v lijano
iz njegovega vratu kot hrast
tako blizu svoje hiše
s senco blago
da se dotakneva samo
s koreninami svojimi dvigujoč se
v nebo da jo zrušim
PESNITEV O PUŠČAVNIKU
in ko mi je živo kopala srce
z roke so ji kapljale vrtnice
toliko sem jo ljubil
...
in pravim, sreča je v soncu
ponorela človekova rana
zato edina boli samo ko mine
in zato se bom slikal z vsemi ki si jih ljubila
tudi s tisto podgano pesnikom
s katerim si se spogledovala
onkrat meni za hrbtom
slikala se bova na antarktiki
ni pomembno, šla bova do konca
ker nimam bližjega sorodstva od njih
na tem svetu
videla boš njihove debele plašče
in mojo pomladno srajco iz besed
ki si jih tako zlahka izrekla
drhtel bom in smejal se ti bom kot nor
edini od njih srečen
da sem te srečal, deklica
ker bi lahko zdaj priklical
v to plitvino veter in sonce
kot dvoje otrok
da se igrata v mojih očeh
in v sebi s tvojim dihom
ki mu je ogenj izpolnil obljubo
lahko bi zdaj živel v puščavi sam
samo z mislijo da te ljubim
in s šumom tvoje obleke na široko
ozeleneti ves horizont
a nikoli se ne bom vrnil
če se posloviva
ker te bom zdaj pogledal tako, boš rekla
(in mi pokazala kako se jezijo ...
deklice z velikimi očmi)
zdaj se bom z lahkoto vzpela v krošnjo lipovke
in ti kazala osle
zdaj boš že videl
in kdo ve kam odhajaš
zdaj ko več nimam časa
za nič drugega razen za tebe
nesreča, zdaj se bom povzpela na streho
in igrala pločevinastega petelina
dokler mi ne rečeš pojdi dol mula trdoglava
videl boš ti, videl boš
in zdaj ti bom sama odplesala tisto
ko vojak drži v objemu
žensko nad prepadom ... pa jokaj
naj se obračajo sončnice v mojih očeh
medtem ko odhajaš, pokvarjeni starec
