SPUSTITI GLAVU NA TVOJE KRILO / SPUSTITI GLAVO NA TVOJE KRILO

IPAK TE NEMA

Još je dan, dok god ga sunce za sobom vuče,
i vetar nevoljno kroz zlom proređene krošnje tumara.
Misli mi dugo već same odlaze nekuda,
pa se, proklete bile, vrate kad zažele ko lažljivo pseto…
Daleko sam bio dete pa eto, cela večnost treba da se vrate.
Zato ko kamen ovde stojim a telo mi mrtvo, drema…
Ne pomisli da ne marim što nisi tu,
al kud bih mogao znati da te više nema…

To je samo pesma. Boli dok je pišem…
A posle nje i bol prođe, sve dok te pogled ka suncu ne opazi.
Ista si ko što si bila, samo te takvu i pamtim.
Još od prve reči, od suze i smeha.
Al vidiš da ovde nevreme se sprema.
Nebo je crno od patnji i greha.
Samo nemoj misliti da te ne pamtim,
al kud bih mogao znati da te više nema…

MOJE MILO

Neću znati da me nema
kada me jednom ne bude bilo.
Al ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
»sve si mi na svetu, moje milo«.

Neću znati da me nije
kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.

Neću sresti tu tvoju suzu
al znaću kad vetar glas mi donese.
Kad publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.

NOČ

San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…

I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…

Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…

IN VENDAR TE NI

Še je dan, dokler ga sonce za seboj vleče,
in veter nejevoljno skozi z zlom razredčene krošnje blodi
Misli mi že dolgo same odhajajo nekam,
in se, naj so preklete, vrnejo, ko si zaželijo kakor lažnjivi pes ...
Daleč sem bil otrok in glej, cela večnost je potrebna, da se vrnejo.
Zato kot kamen tukaj stojim in moje mrtvo telo drema ...
Ne pomisli, da ne maram, da nisti tu,
a kako bi lahko vedel, da te več ni ...

To je samo pesem. Boli, ko jo pišem ...
A po njej tudi bolečina mine, vse dokler te pogled k soncu ne opazi.
Enaki si, kakor si bila, samo takšne se te tudi spominjam.
Še od prve besede, od solze in smeha.
Ali vidiš, da se tukaj k nevihti pripravlja.
Nebo je črno od trpljenja in greha.
Samo ne misli, da se te ne spominjam,
a kako bi lahko vedel, da te več ni ...

MOJA MILA

Ne bom vedel, da me ni
ko me nekoč več ne bo.
Ali bom tudi takrat, ko boš spala
spustil glavo na tvoje krilo
in zašepetal tisto, kar že veš.
»vse si mi na svetu, moja mila.«

Ne bom vedel, da me ni,
ko se bo sonce za zastor skrilo.
Ko bo dan v večnost ponesel sanje,
radost, srečo, kakšen oblak.
Dobro veš, za naju je vse bilo,
v srcu to čuvaš, moja mila.

Ne bom srečal te tvoje solze,
a bom vedel, ko mi bo veter glas prinesel.
Ko bo publika odšla, ko boš sama,
da spustim dih na ustne tvoje.
Ni to večnost, ampak samo življenje.
Ne bodi žalostna zato, moja mila.

NOČ

Sen je premagal noč.
Molitev ob roki nekam odtava.
Na oknih okovi iz kapelj, dremajo.
Samo oči so moje še budne.
Sanjajo ...

In sence zamirajo.
Teme vsak odsev s prahom zbijajo.
A nevihte trepet ne prihaja sem.
Ker so mi oči še budne.
Čuvajo ....

Dihi šum ustvarijo.
A črnost jih požira, vpija.
Tišajo se, vse tišji v znoju ...
Samo so moje oči še zaspane.
V vrsti ...