Deseti dan apokalipse
izvukoše iz mrtvog jezera
neke čudne ptice
Ribe su odavna napustile mrjestilišta
Žabe obojile tijela nekom čudnom bojom
oku neprihvatljivo
Samo sjajni kukci s debelim oklopom traže mrtve ličinke
Ljudi su poput aveti
U očima neko ludilo
izbrijane glave i tetovirane misli
Ne govore ne dodiruju se
šutke izvlače ptice
čudne ptice
iz mrtvog jezera
Nebo je užareno
Zemlja miriše na zgarište
Jezero je crno
Drveće je uspravno podiglo rašlje
prkoseći smrti
Izvukoše neke čudne ptice iz mrtvog jezera
U očima im plavo nebo i zelene šume
na krilima im kapi ljetnih pljuskova
Ljudi su poput aveti
U mrežama skrivaju kosti
U dupljama strava
Koliko ih je
Koliko mrtvih ptica
Koliko kosti
Oklopnjaci traže mrtve ličinke
na osušenim truplima
ispod rašlja drveća
ispod očaja
SUŠTINA SLOMLJENOG PERA
Promatrajući užurbanost pokreta
slučajnih susreta
nemir koji nagoviješta nesklad
u skladno određenom vremenu
shvatih suštinu slomljenog pera
i nemoć neiskazanih riječi
Brzina kretanja ne može uhvatiti
onaj sićušni trag
razlog zašto smo ovdje
u ovom trenutku ludila
Žamor zadaje udarac
glavobolja je na pomolu
Jedva prepoznatljiv pozdrav
na vrhu pete ili prstiju
onako u prolazu
bez značaja
bez dubine poimanja
Osmjeh kao grimasa zaustavljen na usnama
u znak prepoznavanja
ili tek grč straha za zaustavljanjem
Vratolomija novog doba
iziskuje robotiku pokreta
Toplo zavaljen u tijelu prilagođenu fotelju
PIŠEMO PRSTIMA
Umjesto osmijeha
poruke bez dodira
bez mirisa
Jedino okus ostaje nepromjenjiv
gorčina kave se taloži u godine
A vani još uvijek
žvrgolje ptice
One umiju razgovarati
IZA ZATVORENIH USANA
Negdje ispod nosa
u predjelu gdje riječi izviru
a misli se pretvaraju
u harmoniju života
Negdje između nosa i brade
između mirisnih htijenja
i oslonjenog čekanja
skriven u uglovima usana
samuje osmijeh
čekajući trenutak
u kojem će zaplesati trepavice
umivene rosnim čekanjem
zaigrati bore
zarumeniti obrazi
i ozariti lice bojom neba u praskozorja
Isprva tiho
a zatim sve glasnije i glasnije
pojurit će sreća
kroz otvorene usne
niz cjelov
niz uzdrhtalo tijelo
Zasjat će vidici u očima
Obrazi će poput bjeličastih oblaka
zadrhtati u naletu
vjetra srećonoše i
probuditi osmijeh
MOJOJ BAKI UMJESTO CVIJETA
Jučer smo ponovno ubili baku
iako je umrla prije četrdeset i šest godina
Ubili smo je ponovno
jureći za svakodnevnim tricama
gutajući krigle piva
i žderući hamburgere
obilazeći trgovine
Jučer je našoj baki bio rođendan
a rođendani se ne broje na onoj strani
tamo nema godina
Bar tako kažu oni koji znaju
Ja ne znam
Moja baka je umrla sa sedamdeset dvije godine
Znači li da je jučer slavila sedamdeset treči rođendan
ili četrdeset i sedmi
ili sto dvadeseti
Nebitno
Jučer se nitko nije sjetio moje bake
Nitko nije pomislio na njene skrivene tajne
na orahe u džepu suknje ispod kecelje
na slatke jabuke koje su zveckale poput zvečke
Porodila je dvanaestero čeljadi
Othranila je jedanaestero nejači
Oženila četiri sina
i jednog do smrti čekala
o jednom nikad govorila
Udala šest kćeri
i svakoj suzom put prostirala
Izrodiše joj se trideset i devet unučadi
i sve je u krilo stavljala
i orahe i jabuke za njih skrivala
Jučer smo opet ubili baku
zaboravivši da smo njen korijen osušili
iz njenog vrela nicali
Na grobu tek sunce nijemo počiva
i vjetar iz prikrajka
hlad nagoviješta
Uz tijelo njeno tiho djeda počiva
i zemljom u zemlji je cjeliva
PJESNIKINJA
Ona je bila posebna i bila je lijepa
i znala je naga riječi skidati s usana
I ona je bila smjela i prkosna je bila
i nosila je vjetar na prstima
i žuborila je i mirisala na svježe pecivo
I hodala poput srne u jutra na pojilišta
I žeđala za rosnim livadama
Ona je bila posebna i bila je lijepa
i znala je crtati prstima oblake
i kiše
jesenje kiše koje su mirisale
na med i mentu na kupine i jorgovan
Te jesenje kiše ona je znala nositi na
tijelu poput svile prozirne i svježe
I bila je lijepa i promrzla i bila je slap
i pelin je bila i gorčina i tama
A bila je prpošna i stidna i dijete i žena
i bila posebna od gline i mramora
od pijeska i snijega od vremena i nevremena
sazidana zazidana u svjetlosti tama
u tami svjetlost
rječita tiha naga osamljena pjesnikinja
<
BOLEST
Temna je i mutna
Nemreš ju prehoditi
ni preplivati
Moraš se v nju potopiti
Gliboka je i boleča
mrzla i čkomeča
Nemreš ju ne videti
ni preskočiti
Moraš črez nju
Žmehka je i bodeča
Krvava i mučeča
huda i grmeča
Tvoja i moja i deteča
grda poscana smrdeča
Nemreš joj se vugnuti
ni skriti
Vu sake dvorište se dosmica
vu gajnke se zavleče
vu postelji se sleče
<
Kremplje zarine
gliboko pod rebra
vu slabine
Glava kak prazna bačva doni
telo boli čelo gori
Temna je i mutna
Nemreš ju prehodati
ni preskočiti
Zgrabi te kak vrana plen
I ne pušča
Tišči gori peče boli
I če imaš sreče
morti ona mesto tebe
v ognju zgori
KALVARIJA
Teške hodim po prazni cesti
nie ljudi nie dece
samo ftiči popevaju
I ja popevam vu sebi
i znam da me čuješ
i smeiš mi se
i tvoje sam diete štere vidi
tugu i jad
čemer i glad
Tvoje sam diete
i hodim po cesti
po beli cesti
dougi cesti
po poutu šteri si mi pokazal
još onega dneva gda sem sama
vu kmici vu strahu
tebe bez rieči zvala
Teške hodim po prazne cesti
vliečem se kak slak po živici
kak kača po oštrem kamenju
polahko da mi nekaj ne vujde
da zapamtim
saki korak
saku stezu
I gda ti dojdem s pesmom
vu sebi
s krvavi nogami in suncem vu oku
znal boš kaj nosim na hrbtu
DRUGAČEN
Lepo je ko si
In čutiš da si
in si del vesolja
in je vesolje uganka
in si ti uganka
za vse ki te ne razumejo
Enakost ti ni mar
Enako je dolgočasno
Ti si pika
in pike so zelo pomembne
Vsaka zgodba ima pomen
Za vsakogar drugačen
Lepo je ko si del zgodbe
in ne ustrezaš
Si močan in drugačen
in si upaš reči
da si pomemben
in da je pomemben čas
v katerem si del vesolja
Da je tista pika pomembna
in da bi lahko bilo vse drugače
Na videz
A ni
Ti si drugačen
poseben
Črn v svoji samoti
in zlat v svoji globini
V temnem pogledu
ždi svetla pika
Vesolje tvojih misli
FRDAMANO ZAVOZLANA PESEM
požira napake
vrže jih v brezbesedje
MOLČI ko rine
in rine molče
čez skalo
Plen je
in ve da sta v njej skrita
del neba in del morja
KRIČI v vrsti
in vrste ni
ko so besede bodeče
pesem je le pesem
ko je otrok le otrok
Neba se ne da prehoditi
in zemlja ne more leteti
človek je droben kos prahu
zatrt v trda tla
NE UPA SI
ne zmore
NE VE
kako je nebo bilo čisto
ko njega še ni bilo
kako je morje mirno
ko je nebo čisto
Človek je napaka
in napaka požira besede
in pesem je vulkan
ki bruha
kri Zemlje
in požira vse
Človek kriči
Zemlja molči
čaka
in ve
DA BO
le pika
v vesolju
LE BESEDA v
frdamano zavozlani pesmi
DESETI DAN APOKALIPSE
Deseti dan apokalipse
so iz mrtvega jezera izvlekli
nekakšne čudne ptice
Ribe so že zdavnaj zapustile drstilnice
Žabe so svoja telesa obarvale z neko čudno barvo
za oko nesprejemljivo
Samo bleščeče žuželke z debelim oklepom iščejo odmrle ličinke
Ljudje so kot duhovi
V očeh nekakšna norost
obrite glave in tetovirane misli
Ne govorijo ne dotikajo se
molče izvlačijo ptice
čudne ptice
iz mrtvega jezera
Nebo je razžarjeno
Zemlja je pogorišče
Jezero je črno
Drevesa so dvignila rogovile
kljubujoč smrti
Iz mrtvega jezera so izvlekli nekakšne čudne ptice
V njihovih očeh so zeleni gozdovi in modro nebo
na krilih kapljice poletnih ploh
Ljudje so kot duhovi
V mrežah skrivajo kosti
V duplinah groza
Koliko jih je
Koliko mrtvih ptic
Koliko kosti
Oklepniki iščejo poginule ličinke
na izsušenih truplih
pod rogovilami dreves
izpod obupa
