Можда ће од мојих ишчезнућа
Јесен написати музику
За своје свитање
...................................
* * *
Зар није привилегија нестајати под сунцем
Сва трулеж поприми златну боју
и све личи на празник
који ће се вековима славити
Нека ми опрости лишће:
Завидим му на смрти
Завдим дрвећу што без себе
И даље стоји
Као да својом
осиромашеном лепотом
Жели да каже:
Да би умирао мораш бити жив
Колико је цркве на једној грани
Колико религије у крошњи
Коју суши време умотано
у студени ветар
Боли ме мисао:
Слобода је лишити себе
сваког сећања
Реци ми
као Отац Сину
шта је старије питање смисла
или патња
Реци ми да је бескрај
љубав у којој се рађамо,
камен на коме пише:
Не плачите, ја и даље умирем
* * *
Крећем се само док сумњам
али да бих стајао треба ми Вера,
треба ми дашак ветра одробљен
из таме
који хрли ка светлости
као пород
Зар човек није Ништа, оковано у хтењу
простор кога ограничава
Страх од бескраја,
О, како је мучно
Непрекидно творити се
ал’ љубав воли само рађања:
Тренутке када смисао
бележи човека
ко што сунце бележи дан
ко што тишине памте
све облике сломљене душе
и сузама сликају крв:
ако живот је вечност
патњи краја нема
* * *
Колико бисмо само живота пронашли
када бисмо ухватили све тишине,
колико рађали ко роса
били најпре украсна кап на трави
а потом дашак у ветру
који разноси мирисе,
И за патњу је потребна љубав,
Љубав која чека на крају
који увек почиње
баш као сунце
Не желим ништа:
чак ни мисао о томе да обожење
у једном тренутку престаје
и да небо бива тло
Не желим ништа:
Тек једну сузу да позлати сав мрак пред очима:
Биће прогледа тек када заплаче!
Реци ми, зар јесен није самоубиство
природе
и да ли сваком настајању претходи
велика смрт:
Смрт која се мора преживети
као страх после ког долази слобода:
повратак који је испред тебе.
Реци ми, има ли већег апсурда
него бити:
сенка своје светлости
ПОЕМА О РАЂАЊУ
Моја крв је алегорија кривице
Ток заробљеног ума
што жуди за очајањем
ко Реквијем за мрењем
Овде бих могао ставити
тачку
Овде бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
нека ми речи опросте
недостој: Поезија је королар
пренатрпане ћутње
и ништа више —
Ох, како стварност олако мења
облик
кад је у канџама ироније,
подругљивог смеха
што ме штити од тескобе
оболеле јаве
Ипак, писање је причест
пред овом белином
морам спрати сву
прљавштину бића
Морам рећи:
Ја не пишем да бих био
песник
Ја пишем да бих преживео
ово рађање:
Човек без очајања
је ко љубав без патње
недовољан и празан
Очај чини живот
врелом из ког капе
одсјаји лучја
да саткају Јаство
и да кажу:
Очај недри коначност
очај је мост душе и ума
Очај је стапање Духа и Воље
и зато Боли
Очај је чистилиште на земљи
религијски слом бића
на себе који се твориш
и на себе који гинеш
у Богу
ког не видиш
само га слутиш у самоћама
док твој пепео светли од муке
јер тугује за твојом смрћу
Да, чуо си ме: Пепео тугује за твојом
смрћу
и сада сам ти рекао
шта је Љубав
И опет сам дошао до места
где бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
Али ја сам будан и чујем
како речи кричу
осећам просторе метаморфозе
и ћутња ме клупча ко мраз
просјачку шаку
Поново ме тишти мисао:
Може ли очај обезболити моје рођење
* * *
Morda bo od mojih izginjanj
jesen napisati glasbo
za svoje svitanje
...................................
* * *
Mar ni privilegij izginjati pod soncem
Vsa gniloba dobiva zlato barvo
in vse je podobno prazniku
ki se bo slavil stoletja
Naj mi oprosti listje
Zavidam mu smrt
Zavidam drevju ki brez sebe
še naprej stoji
Kakor da s svojo
osiromašeno lepoto
želi reči:
Da bi umiral moraš biti živ
Koliko cerkve je na eni veji
Koliko religije v krošnji
ki jo suši čas, zavit
v mrzli veter.
Boli me misel:
Svoboda se je znebiti sebe
vsakega spomina
Reci m
kot Oče Sinu
kaj je starejše vprašanje smisla
ali trpljenje
Reci mi da je brezkončnost
ljubezen v kateri se rojevamo,
kame na katerem piše:
Ne jočite, še naprej umiram
* * *
Gibljem se samo ko dvomim
a da bi stal potrebujem Vero
potreben mi je dih vetra odkrhnjen
iz teme
ki hiti k svetlobi
kot porod
Mar človek ni Nič, okovan v hotenju
prostor, ki ga omejuje
Strah pred brezkončnostjo.
Kako mučno se je
Neprestano graditi
ali ljubezen ima rada samo rojevanja:
Trenutke ko smisel
zapisuje človeka
kakor sonce zapisuje dan
kako se tišine spominjajo
vseh oblik zlomljene duše
in s solzama slikajo kri.
če je življenje večnost
trpljenju ni konca
* * *
Koliko bi samo življenj našli
ko bi ulovili vse tišine,
koliko bi rojevali kot rosa
bili najprej okrasna kaplja na travi
in potem dih v vetru
ki raznaša vonjave,
Tudi za trpljenje je potrebna ljubezen,
Ljubezen ki čaka na koncu
ki se vedno začenja
prav kakor sonce
Ne želim nič:
niti misli o tem da poboženje
v nekem trenutku preneha
in da je nebo tla
Ne želim nič:
Samo solzo, da pozlati ves mrak pred očmi:
Bitje spregleda šele ko se zjoče!
Reci mi, kaj jesen ni samomor
narave
in ali je pred vsakim nastajanju
velika smrt.
Smrt ki se mora preživeti
kot strah po katerem prihaja svoboda:
povratek ki je pred teboj.
Reci mi, obstaja večji absurd
od biti:
senca svoje svetlobe.
PESNITEV O ROJEVANJU
Moja kri je alegorija krivice
Tok ujetega uma
ki hrepeni za obupom
kot Rekviem za umiranjem
Tukaj bi moral postaviti
piko
Tukaj bi moral zaspati
nehati s pisanjem
ker sem rekel vse o sebi
naj mi besede oprostijo
nedostojnost: Poezija je korolar
prenatrpanega molka
in nič več —
Ah, kako stvarnost zlahka spreminja
obliko
ko je v krempljih ironije
posmehljivega smeha
ki me ščiti pred tesnobo
obolele stvarnosti
Vendar je pisanje obhajilo
pred to belino
moram sprati vso
umazanijo bitja
Moram reči:
Ne pišem da bi bil
pesnik
Pišem da bi preživel
to rojevanje:
Človek brez obupa
je kot ljubezen brez trpljenja
nezadosten in prazen
Obup dela življenje
izvir iz katerega kapljajo
odsevi ločja
da stkajo Jastvo
in da rečejo:
Obup poraja končnost
obup je most duše in uma
Obup je stapljanje Duha in Volje
in zato Boli
Obup so vice na zemlji
religijski zlom bitja
na sebe ki se tvoriš
in na sebe ki umiraš
v Bogu
ki ga ne vidiš
samo slutiš ga v samotah
ko se tvoj pepel svetlika od muke
ker žaluje za tvojo smrtjo
Da, slišal si me: Pepel žaluje za tvojo
smrtjo
in zdaj sem ti rekel
kaj je Ljubezen
In spret sem prišel na mesto
kjer bi lahko zaspal
končal s pisanjem
ker sem rekel vse o sebi
A buden sem in slišim
kako besede kričijo
čutim prostore metamorfoze
in molk me klobči kot mraz
beraško pest
Spet me tišči misel.
