Ne zalaze ni ptice u ovo bijedno dvorište.
Plaše se antena, ventilacijskih cijevi
i mrkih pogleda otuđenih birokrata.
Plaše se i nadletjeti ovaj jadni prostor
jer ovdje ne bi našle ni mrvu sućuti.
O kad bi znale gdje je moj prozor
možda bi na nj tiho kljunom pokucale,
možda bi me cvrkutom
prijateljski dozvale imenom
i sjele na popucalu prozorsku klupčicu
da malko sa mnom porazgovaraju
o tužnoj jeseni koja nadolazi.
Ako dogodi se čudo pa me pronađu,
sigurno će me izvući
iz ove uklete krletke,
iz ovog skučenog svirepog sobička,
pa ću zajedno s njima
poput kukca umanjen
poletjeti na mekom krilu majke ptice.
Zagreb, 2.listopada 2012.
ISLUŽENI ČINOVNIK
Oronuh poput pokućstva uredskog
u ovom jadnom prostoru
tri za dva metra.
Ja sam definitivno bivši i potrošeni
za sve nadređene
i za podređene meni nadređenih
koji su zaboravili da postojim
jer samo i jedino na sebe misle.
Uostalom što bi oni sa mnom
isluženim činovnikom?
Korisniji sam im u svim mogućim
nijansama nečinjenja,
ovakav unižen i mizeran
poput zadnjeg lista kalendara
na žutom izbrazdanom zidu očaja.
Moje snage su iscrpljene, a znanja utamničena.
Sasušili su se kao prah tonera u štampaču,
raspucali kao boja na drvenariji prozora
koji gleda u crni ponor moje budućnosti.
Moje izmoždeno pouzdanje
rasklimano je kao i moj radni stol,
razbijeno kao šarka ormarića za spise.
Osjećam se umorno i odbačeno
kao i moj stari modri kaput
na trošnoj samostojećoj vješalici u kutu.
Zagreb, 18.siječnja 2013.
IZLOŽBA GODINE
Izložbe suvremene revije pomodarstva,
u galerijama i paviljonima veličanje jastva.
Promenade skorojevića i lažni hvalospjevi,
šuplji performansi i sladunjavi prepjevi.
Izložbe osrednjih, izložbe laktaša,
sponzorski kokteli uz bajadere Kraša.
Na kraju godine po izboru odabranih,
kritičara kulinara-majstora pera naših,
bje proglašena izložba godine-čak dekade.
Vrcaju komplimenti s blještave estrade,
a lovorom taštine ovjenčan bez trunka srama
izjavljuje pred kamerama mini novinara:
najveći ja sam bez lažne skromnosti,
ja sam već sad klasik i nemam dilema,
najboljim me proglasiše intelektualna krema.
Zagreb, 16.prosinca 2013.
NASTOJIM RADOVAT SE SUNCU
Nastojim radovat se suncu
što me danas grije.
Ljudima nažalost ne mogu,
jer dok šećem
zahvaljujući blagom zimskom danu
strah me je pogledati u njihove oči
iz kojih sijevaju munje nezadovoljstva.
Plašim se tog ispaćenog i uniženog čovjeka
koji više ne mari ni za sebe ni za zavičaj.
Oteli mu zadnji zalogaj pouzdanja
i svako novo jutro mu se gadi
dok srce izdiše
na razvalinama dostojanstva.
Sav bijes u sebi je zatomio i upokojio.
Izgubio je zadnju mohikansku bitku
u mračnom labirintu opstojanja.
Zagreb, 4. veljače 2013.
KRONIČNI BOLESNIK
Lužnatost izjeda mi jezik,
kiseli suglasnike i samoglasnike
za predstojeću zimu.
U slanoj utrobi
pacaju se moje tuge
za gladne nesreće.
U masnoj jetri talože se
moje zaboravljene ljubavi.
Bubrežni kamenci,
moji tihi neprijatelji
strpljivo čekaju da propišam krv.
Za moje umorne žile nema ozdravljenja,
iako se tom čudu nada olinjala pumpa.
Sasvim je izvjesno, ukoliko me prije
ne pogodi štogod malignoga,
da će me strefit šlag nasred ceste.
Dotad ću se kiselit i pacat kronično,
umjereno tužno i vazda hipertonično.
Zagreb, 3.lipnja 2014.
OKNO V DVORIŠČE MINISTRSTVA
Ne prihajajo niti ptice v to bedno dvorišče.
Bojijo se anten, ventilacijskih cevi
in mrkih pogledov odtujenih birokratov.
Boje se še preleteti ta žalostni prostor,
ker tukaj ne bi našle niti drobtine sočutja.
O če bi vedele, kje je moje okno,
bi morda nanj tiho s kljunom potrkale,
morda bi me s ščebetom
prijateljsko poklicale z imenom
in sedle na popokano okensko klopco,
da se malce z menoj pogovorijo
o žalostni jeseni, ki prihaja.
Če se zgodi čudež in me najdejo,
me bodo gotovo izvlekle
iz te zaklete kletke,
iz te utesnjene krute sobice,
in bom skupaj z njimi
kot žužek pomanjšan
zletel na mehkem krilu matere ptice.
Zagreb, 2. oktober 2012
ODSLUŽENI URADNIK
Oslabel sem kakor pisarniško pohištvo
v tem žalostnem prostoru
tri krat dva metra.
Sem dokončno bivši in izrabljen
za vse nadrejene
in za podrejene mojih nadrejenih,
ki so pozabili, da obstajam,
ker samo in edino na sebe mislijo.
Sicer pa – kaj bi oni z menoj,
odsluženim uradnikom?
Koristen sem jim v vseh mogočih
niansah nedelovanja,
tako ponižan in mizeren
kakor zadnji list koledarja
na rumenem razbrazdanem zidu obupa.
Moje moči so izčrpane, in znanja v temnici.
Posušila so se kot prah tonerja v tiskalniku,
razpokala kot barva na okenskem lesu,
ki gleda v črni prepad moje prihodnosti.
Moje izmozgano zaupanje
je razmajano kakor moja delovna miza,
razbito kot tečaj omarice za spise.
Počutim se utrujeno in zavrženo
enako kot moj stari modri plašč
na trhlem stoječem obešalniku v kotu.
Zagreb, 18. januarja 2013
RAZSTAVA LETA
Razstave sodobne revije modništva,
v galerijah in paviljonih poveličevanje jastva.
Promenade parvenijev in lažni hvalospevi,
votli performansi in sladkobni prepevi.
Razstave povprečnih, razstave komolčarjev,
sponzorski koktajli ob bajaderah Kraša.
Na koncu leta po izboru izbranih
kritikov kulinarjev-mojstrov naših peres,
je razglašena razstava leta – celo desetletja.
Brizgajo komplimenti z bleščeče estrade,
a z lovorom nečimrnosti ovenčan brez trohe sramu
izjavlja pred kamerami novinarjev:
največji sem jaz brez lažne skromnosti,
jaz sem že zdaj klasik in sem brez dilem,
za najboljšega me je razglasila intelektualna smetana.
Zagreb, 16. december 2013
PRIZADEVAM SI VESELITI SE SONCA
Prizadevam si veseliti se sonca,
ki me danes greje.
Ljudi se na žalost ne morem,
ker me je med sprehodom,
ko se zahvaljujem blagemu zimskemu dnevu,
strah pogledati v njihove oči,
iz katerih udarjajo strele nezadovoljstva.
Bojim se tega izmučenega in ponižanega človeka,
ki se ne briga več niti za sebe niti za dom.
Odvzeli so mu zadnji zalogaj zaupanja
in vsako novo jutro se mu gabi,
ko srce umira
na razvalinah dostojanstva.
Ves bes v sebi je zadušil in pokopal.
Izgubil je zadnjo mohikansko bitko
v mračnem labirintu obstoja.
Zagreb, 4. februarja 2013
KRONIČNI BOLNIK
Lužnatost mi razjeda jezik,
kisli soglasnike in samoglasnike
za zimo, ki prihaja.
V slanem drobovju
se pacajo moje žalosti
za lačne nesreče.
V mastnih jetrih se odlagajo
moje pozabljene ljubezni.
Levični kamni,
moji tihi sovražniki,
potrpežljivo čakajo, da začnem scati kri.
Z moje utrujene žile ni ozdravitve,
čeprav na ta čudež upa ogolela pumpa.
Čisto gotovo je, če me prej
ne doleti karkoli malignega,
me bo zadela kap sredi ceste.
Do takrat se bom kislil in pacal kronično,
zmerno žalostno in kar naprej hipertonično.
