PROCESIJA, ILI HARIJETA
(LJETNA HRONIKA, KOPENHAGEN 29. VI 2006.)
Vidio je krov bijelog automobila iznad zelenih lisnatih vrhova žive ograde.
Krov kamioneta promicao je poput bjeličastog kornjačinog oklopa, možda okrenutog naopako, stomakom ka nebu. Možda su džinovski crni mravi promicali zemljanom stazom iza dvokatnica u predgrađu Kopenhagena noseći izvrnutu kornjaču na crnim sjajnim mravljim leđima…
I tada se sjetih, Harijeta, najstarija kornjača na svijetu, umrla je u zoološkom vrtu, u Kraljičinoj Zemlji (Queensland) u Australiji. Prije nedjelju dana. Priča se da ju je Čarls Darvin bio uzeo sa sobom na povratku sa Galapagoških otoka putujući tada oko svijeta na snažnom i zdepastom brodu sa imenom engleskog psa – bigla (»Beagle«). Brod su pronašli prošle godine u jednoj od napuštenih luka Esekške grofovije, sjeveroistočno od Londona, radarskim pretraživanjem obale. Stari jedrenjak je bio potpuno utonuo u vodeno rastinje, mulj i pijesak.
Čarls je vjerovao da je džinovska kornjača bila mužjak, i čudio se nježnom odsjaju svjetlosti u Harijevim tamnim zjenicama pod velom stalne vlage. Umro je u zabludi, vjerujući da je Harijeta – Hari, ostavivši čovječanstvu u naslijeđe teoriju evolucije koja je šokirala naučnike XIX vijeka i izmjenila božansku sliku koju je čovječanstvo gajilo o sebi samom. A evo sada, sto pedest godina poslije objavljivanja njegove studije "O porijeklu vrsta", umrla je i Harijeta. Za Čarlsa će ona zauvijek ostati Hari.
»Sve na kraju ipak dođe na svoje« – mislio je gledajući u bujno zeleno rastinje kuda je trenutak prije nestao bijeli krov automobila.
Iz zbirke pjesama VRIJEME – VREMENA
U VOZU NA SJEVERU
Između stakala koja izoliraju od zvuka,
u pulsirajućim vodenim žilama što se
pripijajo uz okna na stranama voza,
u svijetlim mrljama vode gdje su
krajolici konačno izgubili svaki oblik
tvoje oči svijetle svjetlošću vlažne
zemlje, tvoje ludilo u porama kože
vlažno i bezlično i sivo poput Sjevernog
mora uronjenog u izmaglicu i tvoja
strast – Tebi nerazumljivo i nevidljivo
moranje, okamenjeni splet okolnosti.
(20.6.1999.)
[…]
Njegov jezik živi u tišini papira,
kao poslije kataklizme gdje živa usta
nestaju iz vidokruga,
i jedino preostali spisi iz suhih špilja
govore o vremenu prošlom, govore o istoriji čula,
o nizu sekundi koji izgledaše beskrajan,
neuništiv, poput rečenica jezika
koje se nizahu koncem dana i noći.
Jezik nastavlja da živi, negdje drugdje, južno.
On ovdje, poput bacača diska sapet izza pisaće mašine
zabacuje misli u daljinu osluškujući da li je dohvatio ljepotu.
Besmrtnu ljepotu.
Jezik je živ. Jezik je život sam.
Bestjelesan je. Svaka riječ izrasta iz stotine jezika i
svaka ta riječ je živa i bestjelesna.
Kada se udaljiš od te riječi i zašutiš, vidiš drvo –
prošlo, buduće i sadašnje listanje.
I cvijet. Behar.
(26.2.1998.)
MAURICIJE, MOREPLOVAC I KIPAR, SREĆE SVOJU SMRT
Mauricije je klesao dugački tanki oblik u mliječnom bijelom mramoru. Zamahivao je teškim kiparskim batom po metalnom dlijetu i, sa svakim odbačajem od kamena, šake kao da su letjele dalje od njega preko krošanja bukvi duž zemljanog seoskog puta. Kamen je na vrhu bio gotovo proziran, svjetlost se probijala kroz bjelinu krune kamena, i Mauricije je sa sunčevim zalaskom gledao čeznutljivo u nijanse ružičaste u stijeni, uzdišući za ljepotom ružičastih bisera iz mora uokolo Karibijskih otoka. Zaškripa zubima kao da mu je u ustima bilo pijeska i odmaknu se dva koraka nazad. Kada bi se odmaknuo od kamena ovaj mu je izgledao još veći nego kad mu je stajao na dohvat ruke ukivajući brazde udarcima dlijeta u njegovu površinu. Pretrčao je preko puta i opet se okrenuo. Sada ga je kamen bio opkolio sa tri strane, a njegovom površinom prelama se sedefasta svjetlost zadnjih zraka sunčevog zalaska. Mauricije pokri usta rukom i poleti preko krošanja. Srce mu se u trenu pretvorilo u pijesak. Umro je od srčane kapi.
(18. 8. 1999.)
[…]
Pitaš se kako umiriti uplašenu životinju u sebi.
Ponovo i ponovo, ništa se ne dešava. Proročanstva
bulje podrugljivo, kao da će prasnuti u smijeh.
Pošalji mi molitvu na kišnim kapima, Gospode,
pošalji mi molitvu u odbljesku sunca na prozorskoj dasci,
Gospode, pošalji mi molitvu u duši mojoj, jer moje ruke
ne mogu da dosegnu nebo.
(23. 8. 1999.)
[…]
Nekoliko žutih listova na drvetu u velikoj plavoj saksiji u dnevnoj sobi
progledava žutim zjenicama kroz zelenu krošnju vrbe sa mini-valom.
Biljke i djeca rastu u ovoj sobi punoj života. Njihovi glasovi, listova i
djece, zeleni svjedoci topline pod rukom. Tvoj puls bije u njima. Neka se
igraju, neka idu do drugih planeta. Svjetlost će vas uvijek spajati nitima
bez sjene.
(9. 9. 1999.)
[…]
Tvoj glas sve tiši između udaraca tipki po pisaćoj mašini,
tvoj glas sve više i više oslobođen značenja. Borio si se
strpljivošću protiv poraza. Ono što tako jasno vidiš sada,
to su zidovi civilizacije, to je masa telefonskih kablova,
gline i plastike što te okružuju poput zida u zazidanoj kuli
sa prozorima kroz koje se nigdje ne može pobjeći. To je konačno
taj život koji nam je svima namijenjen: ishabani odnos između
moći i nemoći, straha i žudnje, svijesti i podsvijesti. To je ta
vesela civilizacija što trtlja o napretku dijeleći u krugu unaprijed
obilježene karte bijelih ispranih lica.
(27. 09. 1999.)
[…]
Šta je samoća?
To je dobro pitanje.
Ako je to dobro pitanje,
odgovor mora isto tako da bude dobar.
Samoća je odsustvo ljudi. Prijatelja. To je jasno…
Možda to i nije to što si želio da pitaš…
Šta da radiš?
Šta se dešava?
To su dva pitanja.
Radiš sve ono što trebaš. Uradio si sve ono što si mogao
i radiš sve ono što možeš.
Šta se dešava?
Poštar dijeli pisma.
Klepeću poštanski sandučići
limenim kapcima na zapetim oprugama.
Čuješ ih kroz otvoreni prozor.
(29. 09. 1999.)
PROCESIJA, ALI HARIETA
(POLETNA KRONIKA, KOBENHAVN 29.VI.2006)
Nad zelenimi, listnatimi vršički žive meje je zagledal streho belega avtomobila.
Streha poltovornjaka je lezla mimo kot belkast želvin oklep, morda narobe obrnjen, s trebuhom proti nebu. Morda so velikanske črne mravlje lezle po makadamski stezi izza dvonadstropnic v predmestju Kobenhavna, nesoč na svojih bleščavih mravljih hrbtih prevrnjeno želvo …
In takrat sem se spomnil, Harieta, najstarejša želva na svetu, je umrla v živalskem vrtu v Kraljičini Deželi (Queensland), v Avstraliji. Pred enim tednom. Pravijo, da jo je bil Charles Darwin vzel s seboj, ko se je vračal s Galapagoškega otočja, potujoč okrog sveta s svojo močno, trebušasto ladjo, imenovano po angleškem lovskem psu – biglu (»Beagle«). Ladjo so našli lansko leto, v enem zapuščenih pristanišč grofije Essex, severovzhodno od Londona, z radarskim preiskovanjem obale. Stara jadrnica je bila popolnoma utonila v vodno rastlinje, mulj in pesek.
Charles je verjel, da je bila velikanska želva samec, in se čudil nežnemu lesketu svetlobe v Harijevih temnih zenicah, pod kopreno stalne vlage. Umrl je v zablodi, prepričan, da je Harieta – Hari, zapuščajoč človeštvu v nasledstvo teorijo evolucije, ki je osupnila znanstvenike XIX. stoletja in spremenila božansko podobo, ki si jo je človeštvo slikalo o sebi samem. Zdaj pa, stopetdeset let od objave njegove študije »O poreklu vrst«, je umrla tudi Harieta. Za Charlesa bo ona za zmeraj ostala Hari.
»Na koncu vse pride na svoje« – je pomislil, zroč v bujno zelenje, kjer je le hip prej izginila bela streha avtomobila.
Iz zbirke pesmi ČAS – ČASI
V VLAKU NA SEVERU – dež
Med šipami, ki izolirajo od zvoka,
v utripajočih vodnih žilah, ki se
stiskajo k oknom na stenah vlaka,
v svetlih madežih vode, kjer so
krajine dokončno izgubile vsako obliko,
tvoje oči svetijo s svetlostjo vlažne
zemlje, tvoja norost v porah kože,
vlažna in brezosebna in siva kot Severno
morje, potopljeno v meglice, in tvoja
strast – Tebi nerazumljivo in nevidno
moranje, okamneli splet okoliščin.
(20. 06. 1999)
[…]
Njegov jezik živi v tišini papirja,
kot po kataklizmi, kjer živa usta
izginjajo iz vidnega polja,
in le preostali spisi iz suhih jam
govorijo o času preteklem, govorijo o zgodovini čutil,
o nizu sekund, ki se je zdel neskončen,
neuničljiv, kakor stavki jezika,
ki so se nizali ob koncu dneva in noči.
Jezik nadaljuje z življenjem, nekje drugje, južno.
Tukaj pa, kot metalec diska v krču, izza pisalnega stroja
zamahuje z mislimi v dalj, prisluškujoč, ali je dosegel lepoto.
Nesmrtno lepoto.
Jezik je živ. Jezik je življenje samo.
Je breztelesen. Vsaka beseda vznika iz glasov stoterih jezikov in
vsaka ta beseda je živa in breztelesna.
Ko se oddaljiš od te besede in obmolkneš, vidiš drevo –
preteklo, bodoče in sedanje brstenje.
In cvet. Cvetoče drevo.
(26. 02. 1998)
MAVRICIJ, POMORŠČAK IN KIPAR, SREČA SVOJO SMRT
Mavricij je v mlečnobelem marmorju klesal dolgo, tenko podobo.
S težkim kiparskim kladivom je mahal po kovinskem dletu in, z vsakim
odbojem od kamna, kot da so njegove pesti letele vse dalje od njega, prek krošenj bukev,
vzdolž makadamske vaške ceste. Pri vrhu je bil kamen skorajda prozoren, skozi belino njegove krone je pronicala svetloba, in Mavricij je ob sončnem zahodu hrepeneče opazoval rožnate odtenke v skali, koprneč po lepoti rožnatih biserov iz morja okrog Karibskih otokov. Zaškripal je z zobmi, kot da bi imel v ustih pesek, in stopil dva koraka nazaj. Ko se je odmaknil od kamna, se mu je ta zdel še večji, kot ko mu je bil na dosegu rok in je po njegovem površju z udarci dleta zarezoval brazde. Stekel je čez cesto in se spet ozrl nazaj. Zdaj ga je bil kamen, po katerega gladini se je pretakala bražunasta svetloba poslednjih žarkov sončnega zahoda, obkolil s treh strani. Mavricij je z roko prekril usta in poletel preko krošenj. Srce se mu je v hipu spremenilo v pesek. Umrl je od srčne kapi.
(18. 08. 1999)
[…]
Sprašuješ se, kako umiriti prestrašeno žival v sebi.
Znova in znova, nič se ne dogaja. Prerokovanja
posmehljivo bolščijo, kot da bodo prasnila v smeh.
Pošlji mi molitev v kapljah dežja, Gospod,
pošlji mi molitev v odblesku sonca na okenski polici,
Gospod, pošlji mi molitev v duši moji, ker moje roke
ne zmorejo doseči neba.
(23. 08. 1999)
[…]
Nekaj porumenelih listov na drevesu v veliki modri posodi v dnevni sobi
kuka z rumenimi zenicami skozi zeleno krošnjo vrbe z mini-valom.
Rastline in otroci rastejo v tej sobi, polni življenja. Njihovi glasovi, listov in
otrok, zelene priče topline pod dlanjo. Tvoj pulz utripa v njih. Naj se igrajo,
naj odidejo do drugih planetov. Svetloba vas bo zmeraj povezovala z nitmi
brez sence.
(09. 09. 1999)
[…]
Tvoj glas, vse tišji med udarci tipk na pisalnem stroju,
tvoj glas, vse bolj in bolj osvobojen pomena. S strpnostjo
si se boril proti porazu. Tisto, kar zdaj vidiš s tako jasnostjo,
so zidovi civilizacije, je množica telefonskih kablov,
gline in plastike, ki te obkroža kot zid v zazidanem stolpu,
z okni, skozi katere se ne da nikamor pobegniti. To je končno
to življenje, ki nam je vsem namenjeno: obrabljeno razmerje
med močjo in nemočjo, med strahom in hrepenenjem,
med zavestjo in podzavestjo. To je ta vesela civilizacija,
ki blebeta o napredku in deli v krogu vnaprej označene
karte belih, izpranih obrazov.
(27. 09. 1999)
[…]
Kaj je samota?
Dobro vprašanje.
Če je to dobro vprašanje,
tudi odgovor mora biti ravno tako dober.
Samota je odsotnost ljudi. Prijateljev. To je jasno …
Morda to niti ni tisto, kar si hotel vprašati …
Kaj počneš?
Kaj se dogaja?
To sta dva vprašanja.
Počneš vse tisto, kar je potrebno. Naredil si vse, kar si lahko
in delaš vse tisto, kar zmoreš.
Kaj se dogaja?
Poštar deli pisma.
S kovinskimi pokrovi na napetih vzmeteh
tleskajo poštni predali.
Slišiš jih skozi odprto okno.
