Vidim te
Koračaš polako i
sugurno,
daleko si,
ne vidim,
da li odlaziš
ili dolaziš.
Magla noći te grli,
nežno,
polako,
bez stida i srama
što ja gledam.
Nema te
vratićeš se?
Nećeš?
Ne znam.
Čekam te,
a treba li?
2.
I stojim
nepomično,
ukopana.
Suze?
Ne, ne plačem,
pada kiša.
Mrak,
toliko gust,
da ne vidim
ništa,
I i ne čujem
ništa,
osim prodorne
muzike tišine
Stojim
nepomično
ukopana.
Čekam te,
a treba li?
AORIST STREPNJE
Čekah u sumraku neba,
kraj ognjišta bademovih šuma,
kroz šapat kiše i tišinu misli
senku tvoga lika.
Truli valovi oktobra plesaše na pozornici strepnje,
u magli koja se spustaše,spajaše Nebo i Zemlju.
Stajah ukopana u pesak i prašinu,
gledah bespomoćno
kako talasi sećanja sve jače udaraše o moje noge.
Molih nevidljivu senku tvoga lika
da te dovede,
dok me neumorni talasi ne obore.
CRVENA RUŽA
Crvena ruža u tmini sobe,
na stolu starom,
vene tiho.
Oko nje praznina samo,
mrak i tišina.
A svaka latica
svira simfoniju,
(nekog svog dela života,
dok lagano otpada),
i niko je ne čuje.
Crvenu ružu
nosi vreme zaborava
u tmini sobe,
odlazi jedan život,
dok pognutog pupoljka
gleda zemlju,
što je zove.
Polako, tiho, nečujno pada,
ostaje tako slomljena da leži,
jer nema nikog,
u tmini sobe,
u vreme zaborava
da je po poslednji put
podigne, odnese i baci.
JA SAM SAMO PESNIK
Ja sam samo sanjar
i nemojte se truditi da me probudite,
nećete uspeti.
Ja sam samo putnik kroz snove
zavučen u najtamnije delove,
da me niko ne vidi.
Svuda sam i nigde u isto vreme,
pored tebe, a negde na vrhu neke planine,
koja možda i ne postoji.
Samo sam zrno prašine u univerzumu
da li ovom našem, ili..ma ko zna čijem.
Večito tumaram ulicama praznim,
tržim svoj lik u barama posle kiše,
čekam vozove na stanici, uvek kasne.
Sedim na prljavom pločniku
u nekom ćošku železničke stanice,
sa parčetom papira u ruci
i pišem.
Ja sam samo pesnik,
i nemoj me veličati u svojim očima,
i nemoj dozvoliti bilo kome da me veliča,
bilo kad i bilo gde.
Ja sam samo pesnik,
hranim se strofama
čekam i lutam,
plešem na kiši,
i ništa više.
ЗАР ТИ
Зар ти,
да постанеш тачка у мом срцу,
због које ћу свако вече лити сузе.
Зар ти
да кротиш коње моје,
који ни своју сопствену страст
не умеш укротити.
Зар ти
да кројиш путеве моје судбине,
ти који у судбину не верујеш.
Зар ти
да сањаш непросањане моје снове,
ти, који никад ниси имао снове.
Зар ти
да читаш стихове моје,
ти који и не знаш читати,
ненаписана слова љубави.
ЈУТРОМ МАГИЈА НЕСТАЈЕ
Од поноћи се немири прошлости
буде и воде нас до савршене будућности.
А постоји ли таква?
Откуцају срца
у немој тишини ноћи
воде гласне разговоре.
Звездани путник уноси небеску прашину
великог града.
Кроз отворен прозор
улази први зрак јутра.
Магија нестаје...
