1. september 2007 – letnik X
Ove godine ne idemo na more kao ni prethodne. Uživamo ispražnjen, neki sasvim drugi grad.
Kada zagrije vraćamo se kući. Gledamo Tour De France dok nas ne savlada san.
Tramvaji su jutros kasnili zbog lagane kiše kao i uvijek. Ljudi su se nervirali, psovali, gurali potpuno bezobzirno.
Jesam li sama u ovom gradu u kojem nitko nema vremena? Hodam po kiši u dobrim čizmama, bez ljutnje ipak stižem.
Ovaj grad ne liči na sebe već odavno. Ali klinci i dalje slušaju Azru i Pistolse.
U mome parku sagradili su urbane vile. Umjesto ljuljački cvile ograde s alarmom.
U banku i poštu nikad ne idem bez čokolade. Najradije bih nosila i kavu u pljoski.
Od čekanja u redu uvijek mi je loše. Isto kao od vožnje autom u špici, pa derem cipele.
Bolnički hodnici su poput labirinta. Ali ipak ne ulijevaju strah.
Danas sam se opet izgubila. Mjesto na koje sam došla bilo je svježe oličeno.
Jesen pomalo završava noćnim snijegom. Odlazi s jutarnjim mrazom koji ga fiksira.
Vidim kroz maglu svjetla na aveniji. Pred pekarom je kombi sa svježim kruhom.
U bifeu kvartski alkosi truse prve konjake. A uredski ljudi vruće duple kave.
Hodam prema stanici s kapom preko ušiju. Nove crvene rukavice uveseljavaju moje jutro.
Okus prepečenih krumpira izaziva mi ugodu. Podsjeća me na nešto čega se ne mogu sjetiti.
Dok perem suđe sasvim sam spokojna. Kažeš da je smiješno, ali osjećam se kao Venera.
Pred sumrak se pokazalo zagasito sunce. Otvaram prozor dok je još dan.
Odnekud dopire miris pečenog biskvita. Dok se kava kuha hvata me sjeta.
Treba izvaditi meso iz zamrzivača, otpiti i narezati. Kupiti povrće, šećer i čaj, opeglati zavjesu.
Danas sam usporena i nerazgibanih misli. U fotelji bih čitala Tourniera dok se ne smrači.
Noćas sam sanjala da me progone slonovi. U sanjarici piše da će se dogoditi nešto iznenadno.
Pokipjela mi je kava, sasvim uobičajeno. Zaštopao se sudoper, sasvim normalno.
Prvog prvog u pola osam ujutro je sasvim tiho. Bez ulične buke dan je doista praznik.
Doručkujemo polako i pričamo spokojno. Sreća ima okus lipovog meda i maslaca.
Starac na štakama s debelim naočalama prodaje četiri iznošena kačketa u pothodniku na Savici.
Radnici natankani gemištom renoviraju susjedni stan uz pjesmu i buku maljeva, bušilica, brusilica.
Od jučer nam ne radi grijanje, no sunce obasjava moje prozore spašavajući me od zimskog sna.
Uvijek sanjam hodnike u noći punog mjeseca. Noćas su bili obloženi baršunom. I sjela sam u lotos.
Čekam sunce da dan krene prema plusu. Tražim kapu i rukavice i šal. Naranče na tržnici čekaju.
Noćas sam sanjala da je pao snijeg. Na TV-u jutros kažu da će se zbiti prekosutra.
U snu sam hodala bosa i vedra, u pidžami. Snijeg je bio poput mljevenog šećera.
Tega leta ne gremo na morje, tako kakor niti lani. Uživamo v izpraznjenem, čusto drugačnem mestu.
Ko se segreje, se vrnemo domov. Gledamo Tour De France, dokler nas ne premaga spanec.
Tramvaji so to jutro kasnili zaradi lahkega dežja kakor vedno. Ljudje so se živcirali, preklinjali, se gnetli popolnoma brezobzirno.
Ali sem sama v tem mestu, v katerem nihče nima časa? Hodim po dežju v dobrih škornjih, brez jeze vseeno pridem.
To mesto si že dolgo več ni podobno. Vendar mulci še naprej poslušajo Azro in Pistolse.
V mojem parku so zgradili urbane vile. Namesto gugalnic cvilijo ograje z alarmom
Na banko in na pošto nikoli ne grem brez čokolade. Najraje bi nosila tudi kavo v steklenički.
Od čakanja v vrsti mi je vedno slabo. Enako kakor od vožnje z avtom v špici, pa hodim v čevljih.
Bolnišnični hodniki so kakor labirint. Vendar ne vlivajo strahu.
Danes sem se spet zgubila. Mesto, na kateremga sem prišla, je bilo sveže prepleskano.
Jesen se počasi končuje z nočnim snegom. Odhaja z jutranjim mrazom, ki ga fiksira.
Vidim skozi meglo svetilke na aveniji. Pred pekarno je kombi s svežim kruhom.
V bifeju lokalni alkiči zvračajo prve konjake. A pisarniški ljudje vroče dvojne kave.
Hodim proti postaji s kapo čez ušesa. Nove rdeče rokavice razveseljujejo moje jutro.
Okus prepečenega krompirja mi ustvarja ugodje. Spominja me na nekaj, česar se ne morem spomniti.
Medtem ko pomivamo posodo, sem čisto spokojna. Praviš, da je smešno, a počutim se kot Venera.
Pred mrakom se je pojavilo temno sonce. Odpiram okno, ko je še dan.
Od nekod prihaja vonj pečenega biskvita. Medtem ko se kuha kava, se me loteva sentimentalnost.
Moram dati meso iz zmrzovalnika, ga odtopiti in narezati. Kupiti povrtnino, sladkor in čaj, polikati zaveso.
Danes sem upočasnjena in nerazgibanih misli. V fotelju berem Tournierja, dokler se ne zmrači.
Nocoj sem sanjala, da me preganjajo slonil. V sanjski knjigi piše, da se bo zgodilo nekaj nepričakovanega.
Prekipela mi je kava, čisto običajno. Zamašil se je pomivalnik posode, čisto normalno.
Prvega prvega ob polosmih zjutraj je čisto tiho. Brez uličnega hrupa je dan resnično praznik.
Zajtrkujemo počasi in se pogovarjamo spokojno. Sreča ima okus lipovega medu in masla.
Starec na berglah z debelimi očali prodaja štiri ponošene čepice v podhodu na Savici.
Delavci, natankani s špricerji, renovirajo sosednje stanovanje ob pesmi in hrupu kladiv, vrtalnih strojev in brusilk.
Od včeraj nam ne dela gretje, vendar sonce obseva moja okna in me rešuje pred zimskim snom.
Vedno sanjam o hodnikih, ko je polni mesec. Sinoči so bili obloženi z žametom. In sedla sem v lotos.
Čakam na sonce, da dan gre proti plusu. Iščem kapo in rokavice in šal. Pomaranče na tržnici čakajo.
Sinoči sem sanjala, da je padel sneg. Na TV zjutraj pravijo, da se bo to zgodilo pojutrišnjem.
V sanjah sem hodila bosa in vedra, v pidžami. Sneg je bil kako mleti sladkor.
