Zora je gnjavaža koju prespavam uvek.
Noćne more se nje boje i zadah joj ubijaju
bajanjem. Kloparanje dana nikada ne najavljuje
pad, niti se peni u pojilu mozga. Dok ležim
budan, misli češljam kao lutkice
i smišljam sopstveni uspon. Žalosno je
kikotati se sebi u ogledalu ili najurenoj
ljubimici na papučici voza. Ljubiti treba,
a ne plakati uštrojen i bos. Zov prirode
te tera na to i laž ti spira razornu sa usana.
Moraš znati da svako ima svoj svet, kao nevinost
ili muziku ciklona u trbuhu. Vonj jutra nije vime
sneno da ti želje raspali i pupak ti obaspe pahuljama
i kapima ruma. Toliko puta sam rekao sebi
da ću zoru dočekati raspevan i nag, a sada
se stidim pred zebama i prepelicama koje me
pohode krišom. Oklop bih da imam roz
sa kićankom belom, jer sam nadmen i svojeglav
pre svitanja ako se ogledam u klozetskoj šolji
i krljušt noći spiram sa kapaka. U podne već,
ljubav doživljavam kao molitvu i pristupam
joj oprezno kao hrt. Nema reči runih, majstore,
ni misli kusih i milookih u zagrljaju. A kada
dođu izbacivači, radost me preplavi i postanem
noj. Perecu tada grickam oprezno i pupim pod
sunčevim zracima. Pakost me ne zatiče u dronjcima
i ne zavlači mi se pod kožu poput lososa da me
namami na plovidbu i greh. Nihilista sam postao,
eto, ližući zvezdane tufnice sa krovova dvorca
u koji ću ući kao viking i pustiti koren
da buja pod naslagama nadolazeće radosti
oglednih miševa i skretničara u delirijumu.
CVRKUT
U ovim godinama život je samo cvrkut
u zatvorenom svetu sobička
s pogledom na kosturnicu mamuta. Nemam
paranoju, ali osećam gađenje nad strahom lotosa
u ringu. Hodočasnik sam milosrdni
što gluvari po brežuljcima i među
palatama ratnih profitera. Gubavce će
opet spaljivati kao masne krpe
ili državne zastave.
To plaši nojeve i policajce koji
zabludom prelivaju svoju mahnitost,
kao ljubavnici na orgijama u Luvru.
Krateri na kontinentima su plod
crkvene dogme i preljube device.
Na pozornici putujućeg pozorišta
veštačku vilicu ima konjanik i lisice
srebrne, tatice. Plesačice ga zato
sendvičima mame, topot da mu oslušnu,
pre potopa, najavljenog davno.
KOMAD ILUZIJE
Dan metalnoplav s podmuklim treskom
bane i razbije mi san u koji bežim
zgađen nad svekolikim svetom. Lice mi se
diskretno razvuče u maglovitu grimasu
s kakvom mesečari dočekuju buđenje.
»Dobro«, kažem obično u takvoj prilici,
»nema više komada meni tako neophodne iluzije.«
Potom se obesim o iskeženu vešalicu
i rasporim se žiletom nekolikim
davno naučenim rezovima. Upotrebljeni žilet
kočijaški ispljunem. Vešalicu spokojno
vratim u ormar da na nju
okačim svoju frotirsku pidžamu. Zgužvanu
i ispljuvanu ali nezamenljivu kao rekvizit
za kratkotrajno bekstvo
u nedosežno purpurno kraljevstvo.
RIBNJAK
Ništa se ne talasa u jagodicama
mokrim od dodira kratkovidih bradavica
lanenog vetra. Pogled mi mili po
prostranstvu u kojem tamnuju bezvoljne ribe,
ćutalice u čijim je skamenjenim lobanjama
sačuvana mudrost izumrlih proroka.
Gledam vodu nad kojom tišina spokojno
žmirka kapcima gluve sovuljage. U čemu
je smisao bitisanja? Čujem kako se pita
vodeni pacov, pogleda uprtog u moju
Adamovu jabučicu. Njegova mokra dugodlaka
dolama čini ga sablasno groznim darom
bogova vode sa naušnicama od ribljih
mehura u svoj lepoti oktobarskog
popodneva. Zev mu je praznina u koju
će stati zimzelene zastavice
Nojevih potomaka i bolni odsjaji pivskih čepova.
On to zna i zato mu zenice plamte
poput upaljenih biblioteka u ponoć.
Znam i ja, ordenje mu zvecka u mošnicama
nalik buketu poljskih cvetova
izbledelih od čekanja
da se dogodi nešto.
DANAS SE ODRIČEM SVEGA
Odričem se danas svega što mi je u životu značilo
više od opuška na kiši i odlazim sa dadiljama da
nađem svetlu stranu malodušnosti u sutonu sveta.
To što sam pesnik raduje me koliko i ađutanta smeh
aždajice u sauni bogomoljca. Smisla više nema
u blejanju mudraca i njihovih sledbenika sa babunskim
glavama u akt-tašnama. Masa se valja ulicama i svršava
u jamama i trnju. Svetla su pogašena, a nuklearno je
doba i džinovska glad zeva danonoćno na namesnike
i skelete namirisane. Čopor traga za nasukanim ostacima
mikro - kosmosa u plićacima razuma, a tragovi mu smrde
na otkinute glave stenica i poljubac gubavca na
izdisaju. To nije predaja, već nadasve neizbežan
odnos prema agoniji nacije. Ljubazni su davno
okićeni voštanicama i oblepljeni selotejpom
i krep-papirom. Sad miruju pod uglancanim podovima,
truli do srži, patuljasti balegari istorije. Siroti
štićenici samozvane elite, koja je sramotu uzidala
u državni temelj. Živahni su samo proroci, dok
nemo opšte sa bubuljičavim uličarkama na mlečnim
pijacama i opustelim parkiralištima. Odričem se
danas svega što mi je u životu značilo više od
mirisa žene u prolazu, četkice za zube, boce piva
u trenucima očaja, dnevnih novina, rezervi
prezervativa, i odlazim sa dadiljama da nađem
svetlu stranu malodušnosti u sutonu sveta.
ŠTA ĆE BITI SUTRA?
Kada bih rekao sve što znam, eh, zrikavci bi
zacvokotali u eukaliptusovim lavirintima.
Pogledi pirata pali bi na spaljene plantaže
maka. Bolje je ćutati, sam u svojoj ljusci, kao biskvit
ili okađena noga slona. Toliko je bilo toplote
u lulama opijuma, toliko horizontalnih
hipohondara upakovanih u roze epruvete. Okolina
zaudara na jod i izvrnute kalendare. Stvarnost se
meša sa obrisima stolica na kiši
i postaje beduin u krastavim cokulama poštonoše.
Dokle čekati kikot sudbine u zaklonu od plišanih
kandži pauna? Meko je, i suviše meko, uzglavlje
od tisovine, pod temenom zlikovca. Čujem ga kako
diše u smrdljivim svratištima. Pepeljasta skrama
zadocnele večeri prekriva mu pipke i tera ga
na smeh. Rat je počeo pod zidinama kineske
prestonice. Đaci su u akvarijumima
i grgolje kao prutići mlade kruške. Šta će biti
sutra, znaju samo preparirane kune i latice
jabukovih cvetova u maju, kada trava ozeleni
i spremi se da prigrli mlada tela obesnih ratnika,
upokojenih na zatalasanim ravnicama Srbije.
POST
Kafu sam popio sam i prekršio testament.
Roba nemam jer caklim od mudrosti kao kreda
po tušem. Danima se mučim da te dokučim snu
što me razaraš i kradeš mi snopove paperja
iz intime. A januar je i ljudi su meki
od posta. Pobočno kače ikone po stubištu
i nariču spontano po učionicama i
grobnicama puma. Religija bednicima ne
daje moć niti spokoj daruje u kandilima
ali im duše sputava da ne trunu od zlobe
i nadanja. Izrodi su izrodi i vuku se
kejovima gradova u kojima je noćio pastir.
Vernici su liftboju pred vratima pakla dali
opuške i brojanice. Venu samo pomeni
na čireve i dizenteriju. Bosiljak štipa
oči mirom i nagoveštava stisak žbira u
uglu bolesničke sobe. Evnusi se klanjaju
podlo i jure na počinak. Kiselo je ruganje
skitnice večeras dok se klati modar. Jednoga
dana svi ćemo se smejati pitomo ljudima
u redovima. Odličja su uzaludna. Zato
izazivaju svrab i znoj pod rebrima. O, vi što
postite danas, mir podarite lupežima silnim
u palatama. Božja volja će vam otvoriti
oči da ugledate vrata raja u dolini
nadanja. Doboši suncokretovi ogluveće vam
u dušnicima. Aljkavi i okađeni zaronite
u pustolovinu gde vladaju fosilni despoti,
bradati i potkovani zlaćanim zakivcima.
VELIKI PESNIK
Zagledan u jednu tačku, razmišljam
o proteklom životu, nezadovoljan učinjenim
i zgađen pred onim što sledi. Obmanut
prihvaćenom vizijom uzvišenosti i značaja
onoga što radim doživljavam sebe kao nekoga
ko se nedorastao prihvatio ozbiljnog posla.
Težeći ka savršenstvu i shvatajući izazov
takvog odnosa prema životu, u sopstvenim
sam očima uvek bio samo putnik na početku
puta sa zavečljajem lepih snova pod miškom,
svestan da snovi ostaju samo snovi, a moj
odnos prema umetnosti iscrpljujuće traganje
za nedostižnim, koje mi oduzima zadovoljstvo
stvaranja. A onda sam čuo velikog pesnika
koji je, na radiju, govorio svoje stihove, prethodno
obasut panegiricima svojih ličnih kritičara.
U strogoj formi soneta, najobičnije razmišljanje
o slučaju kada bi mu Gospod podario drugi
život, a on ništa ne bi promenio, delovalo
mi je detinjasto, čak dotle da je to bilo
smešno. Veliki pesnik, svestan sopstvene
veličine, govorio je malim čovekolikim
nakazama sugestivnim glasom propovednika
svesnog magije svojih izgovorenih reči.
Shvatih tada svu ozbiljnost onoga što radim
i svu vrednost svojih pesama. Shvatih tada
svu veličinu samoga sebe, tako ništavnog
u sopstvenim očima. I rekoh sebi: »Budi ono
što jesi i oslobodi se vizije o savršenom
i uzvišenom, koje te teraju da se osećaš
kao zakržljalo dete na testu inteligencije«.
I tada prvi put osetih šta znači biti srećan,
biti zadovoljan, biti pesnik, ni
veći, ni manji od onoga što jesam.
FAKIR
Ogolele su grane badema i plikove
pustile da ih krase. Likove svetaca
raznose vrane, debele neme zagonetke.
Gase se vodnjikave oči dabra u medu.
Ko mlati bradavice kao šljive sagoreće
ranjen i gluv. Čistači nemaju nar
pod pazuhom pa da ga menjaju likujući.
Okove nose vračevi čedni i negoduju
glasno u delirijumu. Suvarak dogoreva
na panju. Nad njim retke ptice rasipaju
rosu sa napuštenih travnjaka i trafika
čutih. Četke se suše na prozorima
portirnica u kojima dremaju moleri.
Letke raznose zlodusi u civilu
i pevuše koračnice. Pumu sam video
sa licem žene na porođaju i shvatio
da je vime sveta bušno. Velikog fakira
prizivam noću, snove da mi ulepša dudinjama
belim i rikom kurjaka razneženog do suza.
INVAZIJA
Sunčani dan mi počiva na temenu,
a pesma sveta u grudima se pali.
Prijatelja nema u vagon - restoranima
i sve su partije šaha prekinute.
Melodije starih pesama godine su
sažčvakale. Zaboravljena žena ljubi me
pod lipom, dok vozači trube iz brzih
automobila, a veverice opipavaju nebo
njuškicama. Uski horizont vremena
posmatraju admirali otvorenih usta.
Zato se mora pričekati sa titulama
i topli dah pavijana zadržati na vratu.
Saosećati sa ljudima izaziva mučninu,
a izmoždene gospođe ljube svoje kućne
kerove u zadnjice vrele. Štapske sobe su
prvi stepenici kapitulacije. To znaju
saputnici koji u parkovima smišljaju invaziju
na koloniju pingvina
i tuljana dičnih.
DVOJNIK
To lice koje me gleda, ceri se
i šapće iz neposredne blizine,
nije moje lice. No, doći će preko
reda vojske surovih skitnica
sa napuštenih zgarišta biblijske
priče i okrenuće ga od istoka
odakle stižu hijene zlatnozube
i sjaje u tišini rovova gde su
se legli skotovi.
MILINA
Vene su reke nabujale od pomame
što kontinente hrane algama i
mesečevim kvascem. Gudure predu
glasno i vetrove puštaju kao
zaljubljeni lavovi. Pipke
prebijene u džepove skloni
nalickani zelenašu! Čemer
postoji ako ga osvetliš
suzom odbačene device. Pašnjaci
se povijaju smerno pred svirepim
tesarima i ne haju za plime
koje im otiske osmeha razvlače
bezgrešno. Setno lice ljubim
da bi zasjalo od miline.
PRAZNINA
Nema velikih misli posle ljubavi.
Praznina palaca ispod podočnjaka
i kaplje po belini zgužvanih jastučnica.
Zanat je to. Maestralno ili bedno
doticanje genitalija pod prismotrom
ciničnog ega. Spoj polulopti guzova
u pijanom magnovenju ili prisno njušenje
pomamnih životinjica pred svevidećim
okom Tanatosa. A koliko samo energije
treba da se probudi glad u mošnicama,
koliko godina sputavanih snova da
stisnute usnice raspukle drenjine
ne naprave prvi proždrljivi kez?
