nebo navlači noć kao svadbeni
somot. skupljam zagubljene
osmehe kao klikere svuda
po stanu. cipele punim zrakom i
mesečinom. u ogledalu me
podržava moja krilata
dvojnica, lepetom najavljuje
ljubavna tišinarenja. i naslov
kao prvu bukvicu vragolastog
scenarija. ove noći moj dah,
zaglavljen kao kukac u zamci
noćne lampe, između tvojih
dlanova drhti kao mali pas pred
velikim zaštitnikom. znam, moraću
sačekati da uskrsnu prašnjavi
leptiri sa dubokim ogrebotinama
od kandži, noktiju, očnjaka. odvojeni
od senke ćutljivog pratioca. sričem
istoriju zločina, statistiku epidemija.
u poslednjem satu klati se moja
limfna melanholija, u rabljenom
koferu neraspakovane ideje o
rastanku. sa prisnim teretom vetra
na leđima, sabiram suve režnjeve
želje na stranputici. napolju
drvo zeleno od plesni i mokar
pas u dirljivoj simbiozi. zavidim.
ja sam tu samo da pokupim
zečji loj i mišje trepavice
DUBOKO PLAVO
poželim,
da neko noćas
ostane budan umesto nas.
da čuje
tužbalicu debla i uzdahe ptica, što noću
kičmene pršljene k’o brojanice premeću,
na balu skeleta gde promaje kosturom huče,
i krvav se pakao horizontom vuče
a ja se skidam.
klizi kineska svila, briga i očaj kimona.
uzimam čaj, parom sam umotana.
leptiri, cvetovi beže niz butinu
lenjo se listam uz bradu, crvenu
i žmurim,
da prasku otmem fosforne glave.
gibam se. uranjam u tvoje dubine plave.
SVAKO U SVOJIM PRSIMA
srešće te neka ptica
ako se domogne
sopstvenog repa
po nebeskom znaku
naše sudbine
zastrašujuće su
iste. znamo
da letimo svako
sa svojom istinom
među zubima
(svako u svojim prsima)
što druge može da plaši
i povređuje. kljunom
provuci zmije
kroz njihovo slepo oko
(da razumemo kako
nastaju religije)
slučaj po ovom pitanju
opravdava istost. mada
neću reći
dvaput: volim te
da bih bio siguran
(da sam voleo)
da izgovaram reči
kojima ne fali tačnost
ili zvučnost možda
KUD BI NOĆAS
kud bi noćaš, niz strane
koje se prave da su tvoje. ali ne
bliskih poput mene. čuješ li
cerekanja reka sa obala
(šapuće Dunav, škrguće Sava)
skliskih zbog trava
i mokrog granja. kuda si pošla,
i što si sakrila
svetlost
čitava dva osmeha, pre ovog
opšteg slavlja
mraka. ne osećaš dašak
vetra od zvezdanog praska
mojih vena. ruku. sa bedra
vrisak. dok padinama
tvog mladog
stasa mesec nalevo kruži, talasa
(brka čoveka sa nečijim psima)
– ljubavnika koji uspavanke tuži
EPOHA GLACIJACIJE
rekoh joj, ovo je godina
za umiranje. hladno
se osmehnula i dunula u sveće.
nije to tako strašno, snežana i osmi
patuljak će da prodiše. uz malo sreće,
samo
ostaje pitanje
da li sedam
uzimaš zdravo za gotovo,
ili ne.
čak ću
i oči zatvoriti da osvane
moja senka s tvojom
svetlošću nasamo. više
se ne svađa, u miru je i dobra
kao božanstvena
slika karavađa
u okviru
ledenog doba pauka i nara
ORKESTAR BALKANIŠE
sve stope moje
zemlje su zategnut bubanj,
limeni doboš koji bi da jekne
opali
pukne kada ga nagazi papak
košute, nožica pauna
ili dodirne
behar sa grana, pali
tek. ne zna o tome ništa gospođa
evropa, ni u snu
ne nagađa kako od mene
(u dane
mesečine i tebe)
i od tebe ti timpani
titravi, violina ili truba,
ili jecavi
glas harmonike
očas pepeo napravi
MEANDRI LJUBEZENSKIH INTIM
nebo se preoblači v noč kot v svatbeni
žamet. povsod po stanovanju
pobiram založene smehljaje
kot frnikule. čevlje polnim z zrakom in
mesečino. v ogledalu mi
pomaga moja krilata
dvojnica, s plahutanjem naznanja
ljubezenska tišinjenja. in naslov
za prvo knjižico porednega
scenarija. v tej noči je moj dih
ujet kot žužek v pasti
nočne lučke, drhti med tvojimi
dlanmi kot psiček pred
velikim zaščitnikom. vem, morala bom
počakati, da se prebudijo prašni
metulji z globokimi brazgotinami
od krempljev, nohtov, podočnikov. ločeni
od sence molčečega spremljevalca. črkujem
zgodovino zločinov, statistiko epidemij.
zadnjo uro me grize moja
limfna melanholija, v rabljenem
kovčku so nerazpakirane ideje o
ločitvi. z resničnim bremenom vetra
v hrbet, zbiram na stranski poti suhe
krhlje želje. zunaj sta v ganljivem sožitju
drevo, zeleno od plesni in moker
cucek. zavidam jima.
tukaj sem le, da poberem
zajčji loj in mišje trepalnice.
GLOBOKA MODRINA
zaželim si,
da bi nocoj
nekdo namesto naju odložil pokoj.
da bi slišal
žalostinko debel in vzdihe ptic, ki ponoči
premetavajo hrbtenična vretenca kot jagode
rožnega venca
na plesu okostnjakov, kjer skozi skelete prepih
brije
in se krvav pekel čez obzorje vije
jaz pa se slačim.
drsi kitajska svila, skrb in obup kimona.
vzamem čaj, ujeta sem v parno zavetje.
po stegnu se spuščajo metulji in cvetje,
počasi brstim ob bradi, rdeči
in mižim,
da pred prasketanjem rešim fosforne glave.
premikam se. potapljam se v tvoje modre
globočave.
VSAK V SVOJIH PRSIH
srečala te bo neka ptica
če bo prišla
do lastnega repa
najini usodi sta
v nebesnem znamenju
zastrašujoče
isti. veva
da letiva vsak
s svojo resnico
med zobmi
(vsak v svojih prsih)
kar bi ostale lahko prestrašilo
in ranilo. s kljunom
povleci kače
skozi njihova slepa očesa
(da razumeva kako
nastanejo religije)
naključje tega vprašanja
opravičuje istost, četudi
ne bom dvakrat
rekla: ljubim te
da bi bil prepričan
(da sem ljubil)
da izgovarjam besede
ki jim ne manjka točnosti
ali morebiti zvočnosti
KAM BI NOCOJ
kam bi nocoj, navzdol po pobočjih,
ki se pretvarjajo, da so tvoja. toda niso
ti tako blizu kot jaz. ali slišiš
režanje rek z bregov
(Donava šepeče, škreblja Sava)
spolzkih zaradi trav
in mokrega vejevja. kam si krenila
in čemu si skrila svetlobo
celo dveh nasmehov, pred tem
vsesplošnim slavjem
s stegna. medtem ko mesec po rebreh
tvojega mladega
telesa v levo kroži, vala
(zmeda moškega z kdovečigavimi psi)
– ljubimca, ki uspavanke tarna
OBDOBJE POLEDENITVE
povedal sem ji, da je to leto
smrti. hladno
se mi je nasmehnila in pihnila v sveče.
saj to ni tako hudo, sneguljčica in osmi
palček bosta zadihala, z malo sreče,
ostaja
le vprašanje
ali sedem
jemlješ kot samoumevno
ali ne.
celo oči
bom zatisnil, da se na samem prebudi
moja senca s tvojo
svetlobo. ne prepira
se več. pri miru je in dobra
kot božanska
Caravaggiova slika
v okvirju
ledene dobe pajka in granatnega jabolka
ORKESTER BALKANISCHE
vsaka ped moje
države je zategnjen boben,
pločevinasti boben, ki bi zaječal,
se sprožil,
razpočil, ko bi nanj stopilo
košutino kopito, pavja nožica
ali pa se ga dotaknil
cvet z veje, komaj
odpadel. nič ne ve o tem gospa
evropa, niti v sanjah
ne ugane kako hitro mene
(v dneh
mesečine in tebe)
tudi tebe ti trepetavi
timpani, violina ali trobenta,
ali jecav
glas harmonike
spremenijo v pepel.
