Zahući hukom, zlbučaj,
niz brane, vodostaje,
iskri penom, ne sustaj,
zamlazi ko žagor graje.
Divljina bila si pusta,
trgala bedeme, pašnjake,
nosila žita, prašnjake,
a sada, kao kroz usta,
protičeš tiha i bučna,
slivaš se bela i modriš,
i nečim silna si, župna,
i nečim srce mi bodriš.
Al ne sni; zanos sisama,
i sobom, virom radostiš.
S čoveka što se ne slama
puteve samo premostiš.
Nek kaže livac Guštena,
drugovi iz Jesence,
strugar: čim si spletena,
zemlja: znoje i lice.
I pitaj druga Drageca,
i ruke što su tačak varile,
koliko noga zakleca,
al oči se žarom žarile.
I kolko noči nesnio
čovek, da vitlaš ponosna,
s Otoka hud da bi besnio,
da živa si, naša, sva rosna.
Nek hrane ti vode s Istoka,
sad bujice su ti splodjene,
sad div si s zemlje rodjene,
s grada, s brane Otoka.
Pa huči hukom, klobučaj,
slivaj se bela i modri,
iskri se penom, ne suštaj,
srce mi gali. obodri
I u železari bez straha Janeza
što krije pute, a okom poziva,
i sav je branik, sav je pun opreza
i poklič smeli, za boje doziva.
Gle, jutro osvanu, i smrknuti ljudi
kao sa Oktobra da dobiše snage,
to pružaju prstom ruke svoje nage
na ubice, i razgole grudi.
Ne vapiju, ne mole, no prete
stegnutom pesti na boga i cara,
i hleba traže il ljute osvete
za sva umiranja usred ratna gara.
Hej, bujica vitla. Ko će na put stati
mržnjama svetim za dom i za zemlju
kad buntovni rastu požari i sati,
i ruke pružene životu i Kremlju.
str. 58-59
II
Na blatnom putu tragovi od kola
prošlog, prohujalog za sedmicu dana.
Poprskaniprozor i srušena škola.
I na starom stablu zasečena grana.
I kuće zatuže. I vrt sav opusti.
Ljudi vežu, odvedu daleko.
Po neko suzu u maramu pusti,
al niko nije pred tuđinom kleko.
Ne poji zemlja to sebi opela,
nit glavu u pesak sagiba ko noj.
Zemlji nikad niko neće s čela
ukrasti veru. Niko sapet boj.
Tišina nesta. I groznice vrele.
Kroz noć gustu hode ljudske stope.
I ruke predu koje nisu prele.
I nigde vresnik konjem se ne prope.
I tamo gde nikad jataka ne beše
dođu daleki neznanci u mrak.
Gle, puti kao pređe se upleše,
i vrate rašire tek kad čuju znak.
I sused jednom tiho šapne: hoćeš
u novcu dati, u vešu, u hlebu,
ili javkom kratko kaže: doćeš
u ponoć tačno. Ne gledaj po nebu.
I dečak Maja što vidi žandare,
i zapamti livca krvoavog sred puta,
hteo je sa visa preletat atare,
al dođu mržnje, svud uzraste knuta.
I novoj straži, crnoj, nemilosnoj,
gleda mesto, prati noćni hod.
Znade on pute misli spasonosnoj,
i gde su nišani, gde kleti uhod.
Kopa, i rije, rukama, svim telom,
đubrište starom za kućom sakrito.
Tužio je negda. Veru krio čelom.
I puške slago. Nikog nije pito ...
I sada, eto, u noć kišnu, ovu,
jednu po jednu mladićima deli.
I onom što straži s dimnjaka na krovu.
I Janezu hromom kad budu ga sreli.
Gledaj: četa ide. U dalji odlazi.
Mališan negda, sad komesar prvi.
I znade staze. Svi gde su prolazi.
I gde su zamke. Gde puti bez krvi.
Oslušni: ide vojska po toj noći,
i na jednom iznenadi sela.
Zbori sa ljudima. Zove ko će poći.
Nisu dani priča nevesela.
Negde šine odlete u vodu,
i most zapaljen gori celu noć.
Hej, znaju ljudi – nosi to slobodu.
I livci iz kuća kad kreću u ponoć.
I glasi kad zore: Nemci leže mrtvi.
I Beli na putu krvavi. Al žrtvi
nije u mladića – vojske pune snova.
Novi karabini. Džep prepun olova.
Tȁ zemlja nije priča rasplakana,
ni tuga teška od koje se mre.
Zemlja krv je osvetom istkana.
Zemlja živi. Zove. Rađa sne.
str. 98-100
PALOM PESNIKU TONETU ČUFARJU
I tebi bi htele, moj neznani druže,
novo jutro dok onmin Jesenece
ruke da se u tvom gradu pruže,
i možda kanu suze radosnice.
No tebe nije. Ti pade u boju.
Ja pevam danas tvojoj železari
ko gost sa ravni dalekih u znoju,
ko žita kosači, snopova vezari.
Zemlju si davno snom vere vidao,
i poruke slao starom ocu, majci.
»Pobeda« - Okom pisao po baraci.
Kliktao glasom. Nikad zaridao.
Neka je hvala žaru srca tvoga
za sve što dade i što htede dati.
Srvrgnusmo onog što zido je boga,
i sad smo tvoji, ko sunce krilati.
str. 109
Odhod brata Jakala, Pomurska založba 1979
STEKLO TI UHAJA V OČI
Sneg je bil, ko si se rodil.
Rodil si se na snegu.
Zdaj nas več ne vidiš, Jakali.
Zdaj nas več ne slišiš, Jakali.
Odhajaš od nas skozi tajinstvene dveri.
Ne odkrivaš nam ne poroga ne upanja.
Samo okno na kolibi odpiraš.
Samo zemljo ločuješ od trave.
Še glave k nam več ne obrneš.
Še z roko se nas več ne dotakneš.
V daljne krajine snegovja odhajaš.
str. 14
* * *
Potujemo proti tvojemu rojstvu.
Nihče ne sliši topotanja kopit.
Globel je za nami. Smo v hosti. Brez ognjev.
Smo nad vodovjem. Ledeni kristali zvezd ne rasto.
Konji so beli. Sneg je bel. Šotor je bel.
Zapuščeno polje za nami. In meja. In mlin.
Ali te zembe, Jakali? Se dolgo ti vleče pot?
Se spominjaš črnine vrb? Tuka je bil ubit Fero.
Oledenele so strune kitare. Ne pusti, da bi se utrgala pesem.
Reka ne hodi več. Ne daj, da bi usahnili konji.
Prihajamo k tvojemu rojstvu.
stran 16
Prevod: Severin Šali
Iz knjige Još san sebe da dovrši, Zrenjanin 1979
* * *
Istočna Bosna
Ormari su paučina.
Ti tražiš čalmu vetar da ti ne ozebe lice.
Krpe su trulost neraspadnuta.
Ti strepiš cokula da ti ne probuši opanak.
Šljivu si pustio ridjompilom da testere momci.
Sused bi na žvižduk oputama stigao do ranjave medje.
Dete bi na sev brdana otišlo kose da naoštri.
Starac bi nožićem lagum iskopao u potoku stene.
Ni prstom noge nisi video knežinu.
Valjaš blato trbuhom u mutnoj vodi.
Grebeš noktom badalj da dohvatiš za zalogaj.
Skupljaš potiljak prazna da ne bude lobanja.
Šehade ne spasava.
str. 47
* * *
Igman
Nezahodni u rupu tudje stope udje,
na svima guli kore, sam na dračcu traži kolač,
diše u lice ledenu jaru.
Kroz mrak uvek ide rohav na beloj kobili,
iskoči iz krošnje na vis, na oborenu pušku,
osloni se o rame dlanovima.
Sve topi u ledu,
sve njuši.
Na koju stranu.
str. 57
* * *
Bol Sutjeske
Doboleo se dan,
igračka crna,
grumen nezgrumljen.
Ne zovite govorom ni žilu, ni reč.
Ne rugajte se uzaludnosti bele pene.
Pustite kožu mlohavo neka se cedi na prutovima,
pustite ruke neka miluju rupe na odelu.
Ni urlik neba ne može da pomeri u dalj.
str. 63
* * *
Dovršen ovde san je,
još san sebe da dovrši.
str. 70
Vode nečekane, Pobjeda, Titograd 1984
RAT
Uhodao je rat.
Sedla su krvava.
Njive su krvave.
Na kamenu
starac i dete.
Ubiše i kamen.
Ubiše i starca.
Ubiše i dete.
Ništa ne osta
za pomen.
str. 27
Svakodnevnica, Zagreb 1983
PREKO VODA
Kako je lepo preko voda videti slobodu.
Kako je lepo preko voda videtilepotu.
Medje nas medje
dubokim nabojima.
Čime razgraditi kućerke,
čime utisnuti u druge boje,
u šta se preobuće.
Kakvim magijama opseniti oči što nas gledaju,
kakvim melemom utihiti grč zborane usne.
Kako reči toj uskovitljanoj začeteti usna cvetom
da se ne ježi više k nama.
O, lep kako leputi stiće,
slobodu zagrliti.
Život
kao robijaš ne bude.
Pripomba urednika:
Pesmi Slobodana Berberskega objavljam iz dveh razlogov. Najprej kot dolg dr. Vaneku Šiftarju, ki je objavo pripravil za Dialoge, vendar do nje ni prišlo. Drugi razlog je objava v čast romskemu bardu samemu, ki pri nas s svojim časom tone počasi v pozabo – kar pa ne velja za svet, ki priznava njegovo vlogo pri uveljavljanju Romov kot naroda.
