1. december 2010, letnik XIII
Plaču godine kroz koje sam gledao vreme, sada ćutim kao mudrac jer moji zapisi ne razgovaraju više sa tobom.
Da ublažim veliku nesreću a tvoje srce preslikam u svoju tajnu i nosim je onima koji nas vole, - zajedničkim prijateljima koje smo imali !
Hteo sam ti izlečiti bol zvao sam besmrtnu ljubav da je zaustavi i kaže nam kako bi se još jednom zaljubili,
jeste zaljubili... Aida, osetila si pred svoju smrt !
Ulepšaj nebeski svod iz aprila u maj i iz proleća u večnost. Govori zemlja i ti govoriš...
Plakaćemo srećni za malu pobedu!
Evo mojih suza tridesetog januara dvehiljadedesete, šaljem ih Bogu da ti ostavi vid jer je doneo strašnu bolest koju nikada nije imao.
Moja molba će ga ostaviti samog !
Razmišljam o novoj pesmi da te obdari kao toplina sunca pred danima koji beže, jer si suze stavila u sobu bez prozora.
Bila si slepa i s vana i iznutra a srce je voljelo nas. Govorila si najpre vidom, govorom i sluhom.
Zatim samo vidom i sluhom. I samo sluhom. Nema smrti ne boj se, znaš da stojim na vratima a prozore sam zatvorio
Evo nas opet bez vrata i prozora odneli su nam Bogovi i beli ljudi, kažu ostat će samo ljubav.
