1. avgust 2010 - XIII. letnik
Juź się jesień kończy, liście z drzewa leci : — Gdzie się dwoje kocha, niepotrzebny trzeci. — Krakowiak.
U zemlji slovinskoj vidi se grad jedan, Kano grad od pčelah krasan i uredan.
U tom gradu stoji moja duša sada, Drhtjuć kô na drěvu list, kim větar vlada.
Oj grade, oj grade, hrano mojih želja’, Ki po carstvu svome krstio te Lelja !
Zašto sada mene s milom ti razstavi, Te tužim kô golub samcat u dubravi ?
Oj grade, kolik si zvězdnom nebu sličan, Gdě ti blistaš od sto lěpoticah dičan !
Pa zar nedospěva taj ures tvôj slavi, Te ti meni ote i sunce ljubavi ?
Sladko žutovoljka žubori u čreti, Bi rekô, Nje diku svu će proizrěti.
Dična ti je dična ; al sve već i veće Drhtjuć sluti srdce : »Věk tvoja bit neće !«
Još me nij’ sa sankom zora razstavila, Pade mi na prozor ptica bělokrila.
Pade i zapěva pěsmu tužnu toli, Te me još i danas od nje srdce boli.
Urani urani jadni moj junače ! Sunce se već radja i na prozor skače.
Urani i zábi na te svoje vaje, Jer tvoja se ljuba za drugog udaje.
Već se crkvi sprema od svatovah kita, Gdě pop snahu čeka i ovako pita:
»Hoćeš li ga ljubit i danju i noćju ?« Tvoja ljuba plače, ali kaže: »Hoću!«
Oj ptice, oj ptice, crna zlokobnice ! Koja te doněla běda mi pred lice ?
Ah pocrnula ti sněžnoběla krila, Što si mi ti jadno srdce probit smîla.
Jesen se naklanja, lištje s granah letje: — Gdě se dvoje ljubi, nij’ potrebno tretje.
Ah moj listopade, dalko se odstranio ! Jer si mi najlěpši cvět lěta stamanio.
Nesretna je ptica, koju bura shvati, Sred mora odnese, te neima gdě stati.
A kamo je ono srdce nesretnije, Što na srdce kuca, u kom věre nije.
Znadeš li, kako si šaptala bez broja Usta mi ljubeći : »Uvěk ... uvěk tvoja !«
Bog je čuo prisegu, pa pedepsa sada : Ti si progrěšila, a strělj na me pada.
Tvoja usta su mi obricala radost, A sad tužno krasna prolazi mi mladost.
Ti si me turila iz neba razbluda’ — Na zemlju već stranu, te sad neznam kuda.
Kad suza dozrie, padne kô jabuka ... A zašto ja plačem ženo běloruka ?
Po raju sam šetao, dok sam bio s tobom, A sada bi měnjao i s najgorim robom.
Mehke kô jastuci, běle pavulice — To Nje lěpe běle nebiahu ručice :
Već Vila ogrli svoga prijatelja, Te ga sad věk nosi za njom travna želja.
Ti sladki glasovi kô pěsme angjela — Nebiahu ne rěči Njejna grla běla :
Već biahu čarobna rajske tice pěnja, Koja mi proleti vrh staze življenja.
Luči vedre, tople kô dvě lětne noći, To nikak nebiahu Njejne crne oči :
Već to biahu brate, dvě nebeske svěće, Koje razsvětliše praznost moje sreće.
Ona sladost ljubka kano miris južni, Nebiaše Nje ustih cělov dušodružni :
Već biahu do tri kapi rajskog meda, Da sad bolje ćutim gorkost zemskih běda’.
Zvězda, koja plane s neba visokoga, Věk nemože naći natrag puta svoga.
Lěpo je u nebu, i ja jednom tu bih, Al nemrem pogodit na put, koj izgubih.
Někoč mi trpaše ljubav na put sreće Ruže i ljubice i razliko cvětje.
A sad na Golgotu krst mi veli nesti, Suzam stazu rosit, trn u věnac plesti.
Opoji mi trudno srdce san ugodan, Te viděh sred mora otok divnorodan ;
Oko njega stati stěne od korala’, Gdě se sunce igra kano sred zrcala.
Taj je otok labud, kî po moru pliva ; Taj je otok měsec, kî iz mora sîva ;
Taj je otok kruna, kâ nikog netišti, S koje sto kamenah i sto zvězdah blišti.
Kano svilen šator crna harapina Nad otokom tim se razstire vedrina.
Kao da ovo čuva mlězimče prirode Njišuć u kolěvci mora bez pogode.
Najlěpšimi dari izkiti ga mati : Tu žuta naranča, lěr i ruža cvati ;
Tu jug u kolěvci od cvětja se ljulja — Pěsmom od goluba’, pěsmom od slavulja’.
Taj otok pučini morskoj tol omili, Te věk zatravljena oko njega cvili.
I brižno od njega na stran drži bure, Noseć mu ponude — šarene ljušture.
Tu stoji med cvětjem stanak od mramora, Kog mâ duša voli od najsjajnjeg dvora.
Tu dolazi često kô k studencu roblje : Tu j’ moje ljubavi kolěvka i groblje.
Kad oko pónoći svět se već utrudi, Svak se dragi mrtvac makne i probudi.
Uzkrsne tvâ prva rečca od ljubavi, I šaptjuć po groblju sa snom se razstavi.
San metju s očiuh razgovori tisi ; Probudjeni prše med lištje uzdisi ;
A ljubkih cělovah družbica vesela Sěda na cvět ruže u prilici pčela’.
I ljubezni sanci dižu se iz groba, Stvarajuć si těla u lěpih podoba’.
Stiču modra krila, na njih zlatne pruge, Pršeć po cvětnjaku, tražeć svoje druge.
Tim i suze prenu — radosti děčica — Iz zraka se liju ružicam na lica.
Najmučniji j’ uzkrs .věri tvojoj jadnoj, Kâ stenjajuć puze po zemljici hladnoj.
Pošto svako prene, mio žamor nastane, Kô kad za dvě duše dan ljubavi svane.
Da ti j’ slušat, kako to razbludno traje, Mnio bi, da si došo u vilinske raje.
Koliko krat Njeno ime bude zvano ! A na divan njemu moje odazvano.
Tako tajni šapat sve slědi rěč po rěč, Stravljeno si služeć, ljubezno se dvoreć.
I ti razgovori tolik čas se čuju, Dok nestane noćnih pěsamah slavuju.
Kako svanu jutrom pěsme golubove, Sve umukne, i opet padne u grobove.
Razpěvao si se stravljen slavulj veće, Tihom noćcom těran od boli ljubeće.
Sad se ti razplači, ostavljen golube, Ustama raztuži, što se već neljube.
Kad si se razplakao, raztužio u jadu, Tada nebom krila prostri pram zapadu,
Gdě na tudjem spava golubica krilu ! Srni, kloni, pani, razmini u cvilu.
Tamo gdě jug diže krila, bezkonačne S neba motre zvězdah oči modrozračne.
Tamo stoji polje, na polju brežuljak, Na brežuljku lipa, na lipi slavuljak.
Tu vi, kad pěsnik sa světom oprosti, Položite u grob njegve trudne kosti.
Nek sluša slavulja, lištja sbor šaptjući, I glas žeteljicah, kad prolaze kući.
Kad ste sahranili kosti izpod trave, Nemetjte mu na grob zlatan věnac slave.
Jer tko je iz čaše od ljubavi pio, Taj j’ već za života pod věncem hodio.
Već vi na gomilu ploču zavalite, A na ploču rěči ove postavite :
Pěsnik rajske tice ču pěvanje milo, Pa nij’ sětio tvrdo od godinah krilo.
Glasi pěsnih mojih, u tužnoj prilici Od ljubavne sreće věrni nadgrobnici !
Ruka mâ tim rečma na grob vas prostěra : Ostavi nas sreća, al nam osta věra.
O ti crni prami, kî mi někoč milo Vruć obraz hladiše kô větrića krilo :
Sad ih tek poznavam, da su guje ljute, Sve u razcviljeno srdce zagriznute.
Ustiuh rěči, ke ih duša poslušaše, Bi reć da ju isti angjeo u raj zvaše.
Ah koliko sada strašne mi se čine, Kô trublja od suda, il trěsak s visine.
I očiuh Njenih pogledi — te strîle ! Kê su mi srdašce dušo zarobile.
Ah da sad slobodno puste ta dva roba, Te ja nebi vukô verig tja do groba.
Usta su Joj puna božanskoga směha, Oči vedre, jasne, čiste i bez grěha.
Usti moje něme, oči roneć suze ; Jer što mi da nebo, to mi zemlja uze.
Čuješ moj prstene ! rajska tico moja ! Tebe žude, ištu želje mê bez broja.
Ah vrati se vrati, raj nam je odprti, A u raju město za naju — do smrti.
Meni j’ kô u staklu zatvorenoj ribi, Il metulju, děčak što ga iglom pribi.
Riba i metulj krilma kretju bez umora, Al nemogu preći uzkoga prostora.
O od srdca moga tice, mâ ljubavi ! Zašto se ti opet kod mene ujavi ?
Istina, još ima u prsiuh města, Al si zahman došla, jer hrane već nesta.
Ajd na one kraje, gdě ti je stajala Zibka, a uz zibku Sestrica pěvala ;
Gdě su ti »tri žene« prorekle někada Baš malo radosti, ali puno jada’.
Ovdě, znadem, se je rodila mâ sreća, I streptala krilma kô lepir prolětja.
Da, ovo je město gdě ju ja ostavi’, Gdě u kolo smělo uhvatih se Slavi.
Evo zrak, kî mi je kolěvku nadkrivô ; Vetrić, kî se š njime natěcavô živo ;
Lipa, gdě sam čitao ja Oměra za dne, Ili Vile slušao do hore zapadne.
Ovdě je gaj, gdě te Lada prigrlila ; Gdě si se u kolo uhvatio Vila’.
Ovdě je dolina, ovdě i studenac, Gdě na glavu sestra metnula ti věnac.
Evo gaj, u kolo gdě se hvatah Vilah, I studenac, Lada gdě me zagrlila,
A dušu mi rajskim željam nadahnula, U ruke podala tamburu Tibula.
Slušaj po dolini pěsme milovanja, I slavuljah žuber, što srdašce tranja.
Ah netranja ga već glas Vilah slovinskih, Niti sladki žuber ticah žeravinskih.
Želja te je vukla amo neprestance, Gdě mladost spletala od cvětja ti lance.
Al ih ti raztrže, te sad tražiš radost, Odkle ti ju progna nepokojna mladost.
U dalekoj stranoj zemlji stoje sade Sreća, pokoj, radost I sve tvoje nade :
Tu ti zarobljeno srdce je ubogo, Kukavice jedna ! Višnji ti pomogô !
Bolji j’ jedan danak radosti prolětne, Nego sto godinah od dobe bezcvětne.
I meni dadoše taj dan dvě ustnice, Al me sada stoji težke godinice.
Kad me něgda mati u zibku děvala, Prekrstiv me svagda suze je takala.
O sada razumim skrb i suzna lica : Ništa sretna neču od mîh Rojenica’.
Dok me sprovadjaše svud molitve tvoje, Slobodne i mirne biahu prsi moje ;
A sada, zelena čim te trava krije, Hiljada strelicah moje srdce bije.
Da ti opet mogu na krilu počivat, Piti od ust sapu, i o raju snivat!
Ah da je to meni, znala bi dušica, Gdě izvire žednim voda zabitnica.
Prstene prodati, věnče moj zeleni ! Tko će opet vratit tvoju ruku meni ?
Svět, što mi ju ote prot volji od zgora, Opet jednom vratit morat će te mora.
Brodar ide na sve četir strane světa, Al ga větar kući odnese opeta.
Gdě si ti, moj větre, čekan od dne do dne ? Te bi me vratio na obale rodne.
Koliko na tebi, Savo, brodah ima ! Kolko te prepliva košut s jelenima !
I ticah i ribah, i ljudih prebrodi ! Sam jedan na tebi broda nenahodi.
Vidjam vas opeta zdravo mi svedj bili, Vi krajevi meni i ljubavi mili !
O zdravo mi bio ti rajski světe moj ! Gdě mi sunce izišlo i zašlo u pokoj.
Evo soba, gdě mi kano zvězda tajna Razsvětlila dušu Nje lěpota sjajna.
Evo vrata i prag, gdě mâ kob uzroči, Da se sastadoše dviuh blaženih oči.
Evo ti je potok, gdě još viděh lani, Rajskom svom lěpotom gdě sve kolo zani.
Evo je i prozor, gdě zoru čekaše, I na »dobro jutro« »Bog daj« mi vratjaše.
Eno zelen travnik, gdě u bujnoj travi Braše cvětje, pletuć věnac mojoj glavi.
Eno prodol, za nju gdě kupih jagode, Vrelo, gdě rukama zacrpi mi vode.
Zelene gorice, gdě su vama Vile, Śto su něgda ovdě pojuć žito plîle ?
Ah otšle su otšle za tragovi sestre, Jer sad drač i kukolj polja, livade stre.
Jeko starog grada, gospodarko draga ! Zašto neprelaziš već visoka praga ?
Minuše vremena, neima krasne mome : Zato ostavljena mučiš mramorkome.
O gdě si mi, mila, mila kô mio sanak ? Sunce se već smirja, ostavlja me danak.
Tebe nejma, ja sam kô metulj sred travnja, Što još cvětje traži ocvalo odavnja.
Krasan si moj kraju, to su města ista ; Al od cvěta sreće nij’ već njednog lista.
Samcat po njih šetjem s tugami bez broja, Kô po groblju děce Slava mati moja.
Kô tica pitoma, od děve prognana, K njoj se opet vratja, gdě ju čeka hrana : —
Tako i Tvoj obraz, iz prsih iztěran, Vratja se na staro město, opet věran.
Gle sa Velebita, Vitoša, Triglava Gromoglasnom trubljom pozivlje te Slava.
Što su odkupili dědi krvcom težkom, Sad ti brani s dušom hrabrom i vitežkom.
Kô riba na městu ja se istom kretjem ; Ona me uhvati i sad veže cvětjem.
Istina, ja vidim još slobodu onu ; Al da ju prigrlim, već mi ruke klonu.
Ti si, o junače, světu i svom rodu Težkom krvcom kupio slavu i slobodu.
Al te svět prevari za slobodu, slavu, Metnuvši ti věnac od trnja na glavu.
Pram iztoči rěkom težka krv se lije, Suprot tri svieta naš se junak bije, —
Bije, tuče, davi aždaju triglavu, Da spasi slobodu i věru i slavu.
Dok si moja bila, donosih ti na god K dobru jutru cělov i niz sladkih jagod.
Danas, kad te meni već hudi svět uze, Donosim ti kitu, na kiti tri suze.
Prva suza kaže : »ljubih te někada !« Druga suza vapi : »ljubim te i sada !«
Tretja suza u ta prisiže ti slova : »Ljubit ću te dušo u věke věkova’«
Tužan ti je oblak, kog večer pozlati, Nu opet domala u crno obrati.
A kam su tužnie one oči jadne, Kojima na věke sunašce zapadne.
Kad sědim pokraj svilena divana, Gdě ona sědjaše za vedriih dana’ ;
I kad na to město pogledam očima, Moram te uzpredam, jer tu Nje već nîma.
Kad gledam u kamin titrajuće plame, Što ti někad čarno obsjavahu prame :
Moram te zavapim : »zašto Nje nij’ ôdi ; Ta tu se prostora toliko nahodi !«
Za zelen-goricu lete do dvě vrane, Moje srdce žežu do dvě gorke rane.
Prva: što tol krasnu Ti ju Bože sazda ; Druga: što ta krasa pusti me na vazda.
O mâ domovino puna sjajnih zrakah ! Mati od sokolah mati od junakah !
Uvěk sokolove sinke vidla zdrave ! Nad tobom izašle zvězde pune slave !
Koliko, koliko sveta mati moja ! Ti od tudjinacah trpiš zla bez broja ?
Kano ranjen junak, nad kim letju vrane, Čekajuć, dok jadan bolju neizdahne.
Kolko od nevrědnih sinov, jadna mati ! (Jadi ih ubili) tuge ti propati !
Što s’ u tudje krilo kleti odmetali, Vrativši se svetu grud ti probijali.
Kolko od nevrědnih sinov, jadna mati ! Ti ranah neprimi, tuge nepropati !
Što se u tudjinsko krilo nametnuše, Gradeć ti nevolje razcviljene duše.
Nu osta ti věra, zvězda posred noći : Ta će tebi světit kuda god ćeš poći ;
Ta će tebe spremat, těšit i slobodit, Opet tebe k slavi i slobodi vodit.
Al ti osta stalna, divna, čista žena, Od věkovah u prah věk neoborena,
Kano križ gvozdeni na visokoj gori, Kojeg sěver bije, nu věk neobori.
Zdrava bila, ti ćeš lěpše vidit dane, Osvětlit će se obraz, zamladit ti rane ;
Pred tobom se klanjat kule i mečiti : Što je tvoje bilo, tvoe će opet biti.
Prosti, da te zovu usta ljubogrešna, O ti mojih danah zvězdice utěšna!
Prosti, da na tvoga hrama prag ti metjem Věnac urešeni zelenju i cvětjem.
Kolko godin, rěko, na tvom brěgu stojim, Prošle věke gledam, naše jade brojim.
Mnogih krasnih darov došlo već od Boga, Al za moju ljubu sam věnac od gloga.
Put je tvoj još dalek, glibava je staza, Krv ti curi s noguh znoj kaplje s obraza.
Tu se ti počini i muke odmori, Da te smrt nestigne u zelenoj gori.
Gledajte, mâ bratjo, kako mileno je ! Kako mirno spava rajsko čedo moje !
Nemojte ga budit, niti okom krenut : Doć će Gjurgjev danak, Pa će samo prenut.
Brzo sakupite, (doba je već kratka), Pred putnicu děnte cvětja, voća sladka.
Te će imat čim se ukrěpit, zabavit, I prenuvši svoje tuge zaboravit.
Zlatom i skrletom tvoji vrazi sjaju, Čim ti ostavljena u ubožtvu, vaju.
Nu nebudi moja sveta mati tužna ! Medjer si uboga, pa i nikom dužna.
Vrh glave ti stoji věnac lipnog cvěta, A ruke u krilu čiste kô děteta ;
A tvim vragom sjajna kruna je vrh glave, Nu od tvojih ranah i ruke krvave.
Nu tko može božju okrenut odluku ? Sreća će pristupit, prihvatit ti ruku ;
U visoke hrame odvest te, nevěsto, Gdě ti je od Boga odlučeno město.
Visoke planine svoje, srebra pune, Metju ti na glavu oriaške krune.
Dunaj, Drava, Sava nosi pas od zlata, Troje more miraz, bisera i zlata.
A kakav će poklon sinak tvoj donesti — Dostojan najmladjoj od Slave nevěsti ?
Samo jednu rečcu malenu i kratku, Nu kao od spasenja slovu — rajskosladku.
Već ju j’ zabilježio na prvi list lěta, Cělovom upisao sred ružina cvěta ;
S večera njom krila jugu nadahnuo, I sred tajne noći zvězdam prišaptnuo.
Ah nesmi je kazat sad još sinak tebi, Ali su ju čuli angjeli na nebi.
Doć će Gjurgjev danak, nebo se otvorit, Zlatnimi trubljami rěč s neba proorit.
Sto će onda krunah svět ponudit tebi, Ti nećeš neg lipov věnac uzet sebi ;
Poslědnji razkršit světu mač krvavi, Vladat čověčanstvo u miru i slavi.
Odnesi, ma Vilo, na svom tankom krilu Moj slovenski pozdrav na slovensku Zilu ;
Gdě pod cvětnom lipom plešu momci krasni I děvojke čiste kano měsec jasni.
Silena tu bura od sěvera puše, Da se Zvon i Dobrač i tresu i ruše.
Rěke uzpredaju, al, kô mati prava, Opet neostavlja svoju děcu Slava.
Tu ćeš naći do dvě šibke kolěvčice, Uz koe proricaše dobro Rojenice.
Tu dva sinka Slava poljubi u čelo, — Tu i ti dva věnca ostavi veselo.
Dalje pram zapadu u mirnom zavětju Stoji narod veseo kô děte u cvětju.
Slabo ga kraj hrani, al kô ptice nebom Veselo razhode po světu za hlěbom.
I tu kitu blagoj čeljadi ostavi, A mater mi Slavu tim slovom pozdravi :
U tih hridih neimaš ni srebra ni zlata, Al si tu, carice ! na srdcih bogata.
Tam niže k izoku rečju groma punom, — Gdě pravěki Triglav govori s Perunom, —
Ti napiši zlatnim perom nasred stěne : »Věčna slava pěvcu Ilirie oživljene !«
Tu leži raj jedan pod strěhom Triglava, Kog drži kô děte u naručju Sava,
I čim ga kao mati milo gleda i ljulja, Zabavlja ga pěnjem vilah i slavulja’.
Usred toga raja nać ćeš nje zrcalo Cvětjem ohvatjeno — nać jezero malo :
Kod jezera toga duše golubinje Dvě Slovenke divne Vile jezerkinje.
Kad na Gjurgjev danak na vodu urane, Te od zapada větrić na jezero dahne :
Metni na talase južnih stranah cvětje, Koje tu nerodi onda još prolětje.
Talasi će odanj věnce, kite sviti, A na brěg skačući tihi šapat iti :
Evo seke uzdar od vašega druga, Što stoji daleko na krajini juga.
Slavan si, Triglave, care groma i trěska ! Na glavi tri krune od divnog ti blěska.
Kruna sunčnog zlata, kruna srebra sněžnog, I dar Vilah — kruna od nevehna něžnog.
Slavan si ti s toga i s tvoe hćerce Save, Al si kamo slavnii s krasnih hćerih Slave, —
Hćerih, što se šetju po zelen-dolina’ Kan ovce pod okom starog čobanina.
Krasna je Gorenka , kad kućom upravlja ; Krasna, u kolěvci kad čedo uspavlja ;
Krasna kraj vatre i kraj kolovrata, Krasnija i dražja od srebra i zlata.
Krasna je Gorenka na stanu planinskom, Gorske Vile pěsmom kad budi slovinskom ;
Krasna kad na polju lěti srpom vlada, Il pojuć kad rani na vodicu mlada.
Krasna je Gorenka , kad se raju kretje, Krasna u bělini u crkvu kad šetje ;
Krasna kada šuti , il šaptje il sbori Kô angjeo u nebu kô Vila u gori.
Čije god, Gorenke , oko vas vidilo , Njemu se deveto nebo otvorilo :
I ja kad pomislim na čas tolkih dika’, Srdce mi uzigra kano trepetljika.
Idi čedo duše, pěsmo tankokrila! Dalje gdě na nebu sjaje zvězda mila.
Pod tom zvězdom stoji grob mladog pastira , A na grobu truhne ostavljena lira.
Na grob metni věnac od cvětja lipova, Na svaki napiši list evo ta slova :
»Tko se i jedan danak čist borio za Slavu , Tomu neće nikad minut věnac glavu.«
A taj věnac nesi na grob širok lakat, Gdě ćeš nać u dolu slavsku Vilu plakat.
Jer tu leže kosti silnoga orline, Što j’ zakrilio letom sve slavske krajine.
Žarko dan svaniva, krvcom trava rosi, Strašan grom topovah nebo, zemlju trosi.
Eto, bratjo, ide kći nebeskog roda, Vratjajuć se s neba na zemlju — sloboda.
Zlatnim mačem misli duh skrši veruge, Te dopre slobodan i u naše luge.
Kô što pčele iza sna probudi glas Vesne, I u naših luzih svaki um uzkresne.
Veselo izlete na dvor kô metulji I udare glasom sladkim kô slavulji.
I doli i gore zamněše od veselja, I srdca i duše stravi divna želja.
Nada sve se uzdignu s krilma velikanskim Pod nebo naš orô s klikom proročanskim.
Al do malo opet studen sěver duhnu, Te razprši ticah slutnju slasti punu.
Kano pokoljenje grešno Izraila Do dušice pustoš iztrěbi nemila :
Tako mu izumroše il dušom il tělom Druzi , nadajuć se željno danku bělom.
Samo ti preosta drugog věka dube ! Ti moj Miovile , běli naš golube !
Te kô Aron gledaš sad tvoj narod směli, Gdě pustoš ostaviv u Kanaan se děli.
Kano ptica , gnjezdo kôj zavio sněg ljuti , Pokraj gnjezda sědeć razcviljena šuti :
Tako i ginu prorok , pěsnik uzajmnosti , Dok mu u grob nepanu I nada i kosti.
Al opet ukloni jug na nebu bure , Zaigraše srdca kô žice tambure.
Na nebu slovinskom sto zvězdah zablista , Sto slavuljah pěvnu čim gora zalista.
Nu kad jednom planu osvěštjenja zublja I zahrže Gjurgjev zelenko kô trublja :
Tad će se razigrat svaka duša troma , Kan bezkrajno nebo od silnoga groma.
Ej ustat će Marko , kad dodje ta doba, I Matjaš sa svojim’ vojaci iz groba ;
Sveti mač u ruci ić od roda k rodu , Noseć u krilu staru věru i slobodu.
Nu pazite dobro , bratjo , na taj danak, Da Vas nezateče kano smrtni sanak ;
Sakupljajte ulje za svoe světilnice , Jer će ga predhodit tri dana od tmice.
Mraz metulja, pčelu Na polju zadavi , Prvim blěskom sunca što svoj ulj ostavi.
Nebudite pamet od pčele, metulja, Koe svak blěsk izmami I u smrt zaljulja.
Nije svaka iskra sunca žar veseli , Nije svaka světlost već i danak běli.
Neg ka će se suncem raztopit dno groba , Znajte, da j’ prolětje ! — onda da je doba.
Nu nête čekajuć duhom klonut, bratjo , Kad Vam se nebude dan bez mukah vratjô ;
Jer prvo neg sunce izteče — jest zima, Prvo — neg dolazi Vesna — bure ima.
