Jedno sam se vreme zanosio kako ne treba umreti odmah. Onda, protokom godina, a već sam ih navršio skoro šezdeset, shvatih kako je zgodno umreti odmah.
Ne, nisam odlučio da izvršim samoubistvo! Shvatio sam da su ovi svi koji su u mom okruženju spremni da me odmah ubiju. Dakle, ja nikoga neću izazivati da me ubije. Ja ih samo čekam da mi se prikradu i da mi ispale metak u teme ili, možda, u čelo. Ustvari, oni se i neće šunjati - doći će, uz dozvolu i podršku vlasti, da me legalno ubiju.
Sve sam im govorio, pokušavao da ih dovedem u red! Ništa nije vredelo! Zato im se sada, neobaveštenim, zaostalim i nekulturnim, prepuštam: dajem im svoju glavu! Neka oni i dalje žive u zabludi i neka me odmah ubiju. A već su me ubili! Ovaj koji sada piše nije onaj nekada ovdašnji - on je sa neke druge planete. On sada sa te kosmičke udaljenosti od nekoliko hiljada svetlosnih godina, posmatra svoje ubice.
Sve sam govorio - oni su se smejali i navijali za pogrešne. Ovo nije politički pamflet. Ovo je istina koja će, na kraju, i ubice staviti pred streljački stroj. A da li uopšte treba bilo koga ubijati, da li se to oružje mora svuda širiti, da li će »jedan gad pojesti drugog«... To je još u devetnaestom veku napisao Fjodor Mihajlovič Dostojevski... A mi i dalje tumaramo....
... Danil Harms ima jednu sjajnu knjižicu pod naslovom »Slučajevi«. Čak je po njoj i ovde pre tridesetak godina napravljen jedan film u kojem igra Frano Lasić u koga su sve devojčice bile zaljubljene.
Zašto pominjem »Slučajeve«? U toj se knjizi opisuju nadnaravni događaji, ono što se, u mirskom životu, ne može dogoditi. Ali, samo naizgled. Sve što je taj mlađani Rus tada napisao uopšte nije fikcija, to je, u stvari, stvarnost. I meni se događaju takvi »slučajevi« od kojih me je već sramota. Retko odlazim na posao. Idem samo u krajnjoj nuždi, inače sve radim kod kuće. Ali kad idem, u autobusu, osim vozača i, po neki put, konduktera i mene, muškaraca nema. Voze se samo žene, ulickane, namirisane, u lepoj odeći, u cipelama dugačkim pola metra. To je slika naše države danas – muškarci su odavno već izgubili posao, dok se to malo državnih službenica drži ponosito i svakog jutra odlazi u ta svoja nadleštva da tamo sedi ne znajući šta treba da radi. I onda, mene, kao jednog od retkih muškaraca koji još nije izgubio posao, mada me poslednjih meseci uopšte i ne plaćaju, u takvoj svakodnevnoj slici biva sramota, prosto se osećam krivim što se vozim sa tim ženama, dok njihovi muževi ili spavaju ili već loču u nekoj od bezbroj kafana kojima je naš komšiluk okružen. I, onda, jednog dana, posle nekoliko godina vožnje sa tim ženama, počeo sam malo, naravno diskretno, i da ih posmatram. Izlazile se ispred mene iz autobusa i čim bi stale na pločnik prvo bi zauzele stav za vrckavi hod, izazivajući ono malo muškog sveta na razne pornografske primisli. Počeh potom da gledam u njihove zadnjice i shvatih da je taj deo ženskog tela sada najvažniji. Više niko ne obraća pažnju na grudi, na lice, na frizuru, noge, ruke, ten – važna je samo ta zadnjica...
… Pošto slutim da ću umreti odmah, smatram da bi bilo poželjno da napišem nekoliko reči o mom ukopu. U kovčeg, ako se na bilo koji način nabavi, nikako ne stavljati pokojnika, tj. mene u nekakvom odelu, koje, uostalom, za života, nisam ni imao. Staviti me golog, jer sam takav i stigao na ovaj svet. Ali, kovčeg zatvoriti, da se prisutne dame ne bi, zbog nekih detalja na mom telu, skandalizovale. Ti detalji su, ipak, nešto najvažnije na muškom telu i za njima hrle sve žene…
