SPUSTITI GLAVU NA TVOJE KRILO / SPUSTITI GLAVO NA TVOJE KRILO
IPAK TE NEMA
Još je dan, dok god ga sunce za sobom vuče,
i vetar nevoljno kroz zlom proređene krošnje tumara.
Misli mi dugo već same odlaze nekuda,
pa se, proklete bile, vrate kad zažele ko lažljivo pseto…
Daleko sam bio dete pa eto, cela večnost treba da se vrate.
Zato ko kamen ovde stojim a telo mi mrtvo, drema…
Ne pomisli da ne marim što nisi tu,
al kud bih mogao znati da te više nema…
To je samo pesma. Boli dok je pišem…
A posle nje i bol prođe, sve dok te pogled ka suncu ne opazi.
Ista si ko što si bila, samo te takvu i pamtim.
Još od prve reči, od suze i smeha.
Al vidiš da ovde nevreme se sprema.
Nebo je crno od patnji i greha.
Samo nemoj misliti da te ne pamtim,
al kud bih mogao znati da te više nema…
MOJE MILO
Neću znati da me nema
kada me jednom ne bude bilo.
Al ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
»sve si mi na svetu, moje milo«.
Neću znati da me nije
kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.
Neću sresti tu tvoju suzu
al znaću kad vetar glas mi donese.
Kad publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.
NOČ
San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…
I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…
Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…
IPAK TE NEMA
Još je dan, dok god ga sunce za sobom vuče,
i vetar nevoljno kroz zlom proređene krošnje tumara.
Misli mi dugo već same odlaze nekuda,
pa se, proklete bile, vrate kad zažele ko lažljivo pseto…
Daleko sam bio dete pa eto, cela večnost treba da se vrate.
Zato ko kamen ovde stojim a telo mi mrtvo, drema…
Ne pomisli da ne marim što nisi tu,
al kud bih mogao znati da te više nema…
To je samo pesma. Boli dok je pišem…
A posle nje i bol prođe, sve dok te pogled ka suncu ne opazi.
Ista si ko što si bila, samo te takvu i pamtim.
Još od prve reči, od suze i smeha.
Al vidiš da ovde nevreme se sprema.
Nebo je crno od patnji i greha.
Samo nemoj misliti da te ne pamtim,
al kud bih mogao znati da te više nema…
MOJE MILO
Neću znati da me nema
kada me jednom ne bude bilo.
Al ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
»sve si mi na svetu, moje milo«.
Neću znati da me nije
kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.
Neću sresti tu tvoju suzu
al znaću kad vetar glas mi donese.
Kad publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.
NOČ
San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…
I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…
Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…
