»Изгледало ми је као да чујем огроман, бесконачан, крик природе« рекао је норвешки сликар Едвард Мунк за своју познату експресионистичку слику »Крик« (1893).
У филму »Крици и шапутања«, Ингмар Бергман је такође на екпресионистички начин осликао човеков страх од смрти и очај пред неминовношћу нестанка. Покушао је да покаже, као и Мунк, да, као једини сведок људског постојања остаје управо - »Крик«. На почетку прималан, затим крик одраслог човека који протествује, реагује на свет око себе и самим тим - ствара, покушавајући тиме да се некако »нагоди« са самом смрћу. Из тог крика, настала су сва саврема уметничка дела - како Мункове слике тако и Бергманови филмови и дела стваралаца пpe после њих. Ингмар Бергман је свој Субјективистички експресионизам пренео даље у филмску уметност кроз 20. и 21. век, направивши преко шездесет филмова у свом, осамдесет девет година дугом животу.
Његова три филма: »Седми печат« (Det sjunde inseglet, 1957), »Крици и шапутања« (Viskingar och rop, 1972) и »Фани и Александер« (Fanny och Alexander, 1982) воде нас од дилема средњевековног витеза, преко проблематике грађанске породице с почетка 20. века, све до »унутарњег« прелома жене.
Настанак ова три филма протеже се кроз Бергманов стваралачки период у временском оквиру од двадесет пет година. Овај временски период је својеврсна „временска машина«, кроз коју се могу пратити динамичке промене културолошке мапе Европе.
Анализом ових Берманових филмова и освртом на велике савремене, европске редитеље који су стварали и даље стварају своја велика филмска дела под утицајем Бергманове естетике, Бергманово филмско дело може посматрати и као својеврсни мост преко кога је експресионистичка драма, која се појавила око 1910. године, постала саставни део данашњег »Независног европског филма« тe ce огледа у филмовима аутора као што су Ларс фон Трир, Вим Вендерс, браћа Каурисмаки као и амерички редитељ Гaс Ван Сант и многи други. Бергман је наставио оно што је било карактеристично за експресионизам, а то је својеврсно »изобличавање стварности«. Вертикални систем живота и смрти, Бергман поставља у хоризонтални, метафизички свет и обратно.
Ингмар Бергман је светски признати мајстор широког плана, којим приказује суптилну емоцију својих филмских ликова. Користио га је увек када је желео да покаже фотогеничну неурастенију својих ликова, али и тешко уочљиве обрисе персоне. Управо тај »фотогенични флуид« је постао знак препознавања Бергмановог филмског стваралаштва и његовог Субјективистичког експресионизма. И ми ћемо се послужити Епштајновим афоризмом: »Лице није никада фотогенично, али његова емоција понекад јесте«
Бергман је, увођењем психоанализе у драматургију својих филмова и показивањем структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и најзад, историјом постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе.
Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала je апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва, баш као и Фриц Ланг, немачки експресиониcтa, аутор »Метрополисa«.
Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса: »Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење.«
Културолошка реперкусија Бергманове филмске естетике огледа се у томе да је она у естетику савремене Европе увела појмове као што су »постапокалиптична зебња« и »индивидуа«.
»Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао «, написао је Лејф Зерн у листу »Дагенс Нихетер«.
Давид Аквилон (1965-1999) у својој недовршеној, али постумно објављеној докторској дисетацији са маркантним насловом »Магични круг«, каже како Бергман приказује директну визију светлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја: »У јаким бојама и оштрим контрастима Бергман слика непријатну слику човека који у исто време носи добро и зло. Злочинац и жртва стоје раме уз раме«
Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на његово филмско стваралаштво, а то су Албертус Пиктор, шведско-немачки сликар из петнаестог века, чија му је слика »Смрт игра шах« послужила као вeликa инспирација за филм »Седми печат«, као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође »уградио« у свој филм »Крици и шапутања« што су »Болесна девојчица« из 1896. године, »Црвено и бело« (1894), »Кpај одра« (1895), »Девојке на мосту« (1900) и многе друге слике. Бергман је својој кући имао и један Мунков цртеж, Стриндбергов портрет, а код Бергманa, знамо да ништа није случајно.
»Бела светлост« као наговештај смрти у Бергмановим филмовима, има свој зачетак у Мунковим сликама, нарочито у слици »Пролеће« из 1889. године, на којој веома болесна девојчица cеди крај прозора, кроз који допире обиље светлости, док поветарац напиње завесу као једро. »У овом контексту светлости и снаге, девојка изгледа крхка, слаба и беспомоћна. Она не гледа кроз прозор, већ изгледа као да ce потпуно предала својoj судбини« пише у коментару слике.
»Бела светлост« као да у девојчицу удахњује Cмрт, уместо Живота.
Непроцењиву вредност за историју филмске уметности представљају женски ликови у Бергмановим филмовима с којима савремена жена може у потпуности да се идентификује, што је такође један од великих утицаја у изван-филмској сфери, односно општег културолошког утицаја овог аутора и његовог богатог опуса на културолошку мапу савремене Европе. Његови женски ликови, наиме, имају обично већи контакт са својом сексуалношћу од мушких, и не боје се да то обзнане, понекада на тако шокантан начин као у филму »Крици и шапутања«. У интервјуу који је 1964. године дао америчком часопису »Плејбој« Бергман је рекао да je за њега манифестација секса врло важна, јер изнад свега не жели да ради веселе интелектуалне филмове.
Продуживши постјунговски поглед на свет све до краја прошлог века, Бергман је подстакнуо гледаоце, филмске ствараоце и научнике да уживају, истражују и стварају уметничка и научна дела надахнута његовим Субјективистичким експресионизмом, јер као што Жак Омон пише, Бергман је пронашао »сањану, ослабљену, изравнату, увећану, искривљену, опсесивну слику тајног света, у који се повлачимо у будном и уснулом стању, слику тог живота већег од живота, у којем живе злочини и јуначка дела која ми никад не починимо и у којем се губе наша разочарања и рађају наше најлуђе наде«, јер је вредновање експресионистичког доживљаја повезано са вредновањем сваког појединца посебно.
Бергманово филмско стварлаштву препуно је митова и митопоетских симбола као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.
»На пољу уметничког стварања мит је, дакле, »прича над причама«, односно прича пре свих других прича и она која зачиње, генерише све остале, потоње приче. Отуда је овај термин потеребно, најпре, ослободити уских оквира и значења по којима митска прича претпоставља јасно одређену конгрегацију верника да би се оваплотила, веру која не постоји без верника. Пре ће бити да неку причу као митску одређује степен универзалности, бављења суштинским и увек довољно апрстактним питањима o егзистенцији света и човека у њему«, пише Миомир Петровић у својој доктрорској дисертацији.
Велика Бергманова филмолошка и лична заоставштина, која се готово у целости налази у Шведском филмском институту у Стокхолму, пружa обиље материјала за изучавање Бергмановог филмског опуса и његовог свакодневног утицаја на свет око нас.
»Ми живимо као бродоломници између својих успомена и тражимо доказ да смо живели. Дневници, фотографија, писма и други документи добијају драматичан садржај када Бергман описује кризе и сличне прекретнице у нашем животу: Оне сведоче о крхкој садашњости«, написао је Лејф Церн у својој књизи о Бергману.
Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом »Од лажи и истине« , 2011. године кoja ce састојaлa од следећих делова: »Пролог«, »Трагање,« »Уметник«, »Вера«, »Релације«, »Форо« (Fårö), »Егзил у Немачкој« и »Резиме«.
»Безвременост« или временска универзалност такође су карактеристични за Бергманов филмски опус. У насловној причи у америчком магазину »Тајм« из 1960. године, Бергман је за себе рекао да се осећа као илузиониста док прави своје филмове.
»Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива«, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, »Квелспостен«.
»Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке«, написао је Миомир Петровић.
Подробније бављење Бергмановим књижевним и драмским опусом излази из оквира овог рада. Али је зато билo немогуће не осврнути се на драмске писце, као што су Стриндберг, Ибзен и Бихнер, управо због њиховог директног утицаја на Бергмана лично, на његов филмски опус и на Бергманов даљи утицај на друге филмске ауторе.
Иако Бергман није превасходно био драмски писац, његови филмови се, после његове смрти, изводе као позоришна дела.
У Данској, у Копенхагену вeћ почетком априла 2011. године, одржана je промоција позоришне представе »Фани и Александер«, која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма. Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо као позоришни писац!
Позоришна престава, »Као кроз стакло«, рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није »земља касног цветања«, где новитети стижу са великим закашњењем.
Бергман користи игру светлости и таме као шаховско поље стварности и премешта људе као фигуре са светлих у тамна поља, из живота у смрт. Феномен шаха Бергман преноси и на филмско платно. У филму »Седми печат« смрт буквално игра шах са главним јунаком, који ту шаховску партију игра са улогом сачињеним од сопственог живота.
Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: »Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.«
Фасцинантна je чињеница дa је Бергман, на неки начин, чини се предосетио своју величину још у раној младости: »Дубоко у мојој сулудој души има једна охола помисао: Mожда ће једном, ипак, нешто светло и лепо да се изроди из ове беде. Као један малени, малени, малени бисер из црног, проклетог оклопа шкољке. И ако икада нешто лепо буде могло да изађе из мене, онда сам ја испунио свој задатак у животу«, записао je Бергман као двадесетогодишњак, a Марет Коскинен, професор на Шведском филмском институту, преноси тo у својој студији o Бергмановом раном књижевном стваралаштву.
Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма »Седми печат«, да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.
Бергманово »Вјерују«, изражено кроз речи кловна Фроста у филму »Вече жонглера« из 1953. године, је тежња повратку мајци, у време пре рођења.
VIII. ЛИТЕРАТУРА
Blackwell, Marilyn, Johns, »Gender and Representation in the Films of Ingemar Bergman«, Camden House, INC, 1997.
Boëthius, Maria-Pia, »Kvinnorna finns inte längre«, »Svenska Dagbladet«, 06.10. 2005.
Strindberg, August, »Fadern, Fröken Julie Ur förordet till Fröken Julie«, »Natur och Kultur«, Stockholm 2009.
Srtindberg, August, »Brev till Verner von Heiderstam«, 1888.
Strindberg, August, »Dromspelet«, »Norsteds«, Stockholm 1988.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Boken om Bergman, »Norstedts«, Stockholm 2008.
Boëthius, Maria-Pia, »Kultureliten är stendöd«,»Ekspressen«, Stockholm, 07.08. 2007.
Shargel, Raphael, »Ingmar Bergman interwiews«, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.
Gudmundson, Per, »Män som matar kvinnor«, »Svenska Dagbladet«,, 27.03.2011.
Jacobs, Marc, »2020 års treneder idag!« »H&M Magasine«, vinter 2010. Stockholm.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap, Stockholm, W&W, 2002.
Koskinen, Maaret, »Mannen som ville vara kvinna - feminister om Bergman«, DN.se
Aquilon, David, »Magisk cirkel«, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad 2005.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face, »Myt och mänska«
Петровић, Миомир, »Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)«, докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Törnqvist, Egil, »Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs,« »Amstrdam Univerity Preess«, Amstredam 1995. (Јеванђеље по Јовану: 19.30)
Ring, Lars, »Svenska Dagbladet«, Stockholm, 31.7.2007.
Jonson, Ben, »To the memory of my beloued, The AVTHOR MR. WILLIAM SHAKESPEARE: AND what he hath left vs, in Shakespeare«, William; Hinman, Charlton (ed.); Blayney, The First Folio of Shakespeare (2nd ed.), New York: W. W. Norton & Company, 1996, стр.10.
Conah, Roger, »К/К А Couple Of Finns And Some Donald Ducs Cinema in society«, Government printing centre, Helsninki 1991.
http://www. ingmarbergman.se, »Face to Face«.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face/Мarker
Wood, Jason, »Wim Wenders« »Axiom Books«, London 2008.
Strindberg, August, »Вrev till Emil Schering«, 13 maj 1902.
Koskinen, Maaret, »Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bergmans filmiska estetik«, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Ahndoril, Alexander, »Regissören«, »Albert Bonniers Förlag«, Stockholm 2006.
Hedling, Erik, »Bergmanbok värd en applåd«,»Svenska Dagbladet«, Stockholm, 28.04. 2008.
Duner, David, »Swedenborgs drömmar«, Рopuläр historia (nr. 3)
Marker, Lisa-Lone, »Ingmar Bergman, A life in the Theater«, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
Pavičić, Jurica, Ingmar Bergman - Odlazak filmske ikone 20. stoljeća, »Jutarnji list,« Zagreb 30.07.2007
Винавер, Станислав, »Громобран свемира«, Свесловенска књижарница М.С. Стефановића и друга, Београд 1921. »Манифест експресионистичке школе«
Bergman, Ingmar, »Laterna Magica«, Cinematograph AB, »Norsteds«, Stockholm 1988.
David, Duner, »Swedenborgs drömmar«, »Рopulär historia« (nr. 3) Stockholm.
Ring, Lars, »Bergmans saga får en egen ton«, »Svenska Dagbladet«, Stockholm 18. 09. 2010.
Koskinen, Maaret, »Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bermans filmiska estetik«, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Zern, Leif, »Se Bergman«,»Norsteds«, Stockholm 1993.
Bergman, Ingmar: »The screen: I am a conjurer«, »Time Magasine«, New York, 14. 03. 1969.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn, Deutsche Kinematheks stora Bergmanutställning.
Павловић, Миливоје, »Србија и свет: четири деценије сигнализма (1969-2009)«,
»Комуникације, Медији, Култура«, број 2, год. II (2010), Годишњак Факултата за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, Београд 2010.
Селенић, Слободан, »Драмски правци« XX века, Уметничка академија у Београду, Београд 1971.
Bergman, Ingmar: The screen: I am a conjurer, Time Magasine, New York, 14. 03. 1969.
Омон, Жак; Бергала, Ален; Мишел, Мари; Верне, Марк, Појмовник теорије филма 3 у Теорије синеаста, Clio, Београд 2007.
IX. ABSTRACT
Ingmar Bergman (1918-2007) poet with filmcamera, with his films he created his own world with expressionisam, post-Jungism and mythpoeticism, wich has been very influenced on contempory film directs, or like an alternative of a special kind to the majority of film and other esthetic waves. Films of prestige film directors such as Lars von Trier, Gus van Sant, Mika Karusmaki, Aki Karusmaki and Wim Wenders, they heritage Bergman´s expressionistic poetry and they present contempory »Independent European film«.
Cinema opus of this famous Swedish film director and theatre director is his own »time machine«, when the question is about dynamic change culturalistic map of Europe. Bergman equally successfully shows dilemmas of a medieval knight, as well as the problematic of a dynamic bourgoise family in the beginning of the 1900th century, as well as »inside mirror motif« contempory woman, through giving birth to and destroying life and family.
Bergman’s films carry with themselves the symbolic marked expressionism: »twisting« reality with a goal to introduce the artist’s inside world and feelings, put on the white screen. Timelessness or time universal, are characteristic for Bergman’s cinema opus.
Ingmar Bergman has taken in charge the elements subjectivistic expressionism first part of the 1900th century and in his parts makes one mans microcosmos, getting deeper in the psychoantropological segments of the individual. The European aesthetic in the cinematic and culturalistic way, would not be the same without the apperence of this, genuine and original film director.
Bergman has extended the expressionistic view on the world till the end of the last century, which is important not only for the cinematic art and European culture, even for the fullborded and development the thouhgt of learning, because the knowledge in the cinema art, not only fun, are for education. Bergman’s cinema opus present a lot of important source for studing contempory European culture and civilisation.
X. БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Алексанадра Лутхандер (03.08.1982, Минхен, Немачка) је након основних студија на Филозофском факултету, Одсек за културу и медије у Стокхолму, магистрирала на Филмском институту Универзитета у Стокхолму 2005. године.
Одбранила је докторску дисертацију у Београду: »УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА«, на Мегатренд универзитету - Факултет за културу и медије, 18. јула 2011. године, стекавши назив доктора културолошких наука.
За време магистарских студија у Стокхолму, била је на обавезној пракси у Дому културе у Стокхолму, радећи као асистент продуцента у постављању изложби и организацији књижевних програма. Том приликом је сарађивала са главним кореографом у Кући плеса у реализацији плесних пројеката у Дому културе. Са истим кореографом је за време својих основних студија сарађивала, тада као члан европског плесног пројекта »Neutrancemision Dance Co«.
Као део магистарског рада такође је имала праксу на Отвореном ТВ каналу у Стокхолму као асистент камермана. Припремала је и текстове за програме различитих етничких културно-уметничких друштава у Стокхолму.
Списак објављених радова:
»Феномен жене као диве и мајке у Фелинијевим филмовима«, Филмски институт у Стокхолму 2005.
»Значај сарадње европског плесног пројекта »Neutrnasmision Dance Co« са реномираном плесном компанијом Вејна Мекгрегора, »Random Company«, за развој плеса младих у Шведској«, »Dansens Tidning«, Стокхолм.
Организовала је локална такмичења у поезији, такозвани »Poetry Slam« у Стокхолму. И сама се такмичила као песникиња, како на локалним такмичењима, тако и на Шведском првенству у поезији 2001. године. Песме су јој објављене у неколико шведских и српских антологија поезије.
XI. РЕЦЕНЗИЈE
РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ »Бергман и жене« аутора Др Александре Лутхандер
Књига Александре Лутхандер »Бергман и жене« , (други део књиге »Бергман је умро – живео Бергман«) поред свих културолошких, филмолошких, наратолошких и структуролошких апеката Бергманoвoг Субјективистчког експресионизма, као и виртуозних анализа филмова, гoвори заправо о томе, да у историји уметности није постојао уметник који је био срећнији од Ингмара Бергмана и пре и после смрти, главна је порука ове књиге др Алекандре Лутхандер, која је произашла из њене докторске дисертације под називом »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века«. Бергман је био песник с камером, доказ да су стихови Бранка Миљковића путоказ за срећу: »Један несрећан човек не може бити песник«!
Бергман је живео дуго, скоро деведесет година, никада није био гладан, остварио је све своје замишљене филмске и позоришне пројекте. Никада није имао проблема са новцем. Женио се пет пута и добио деветоро деце. Готово цео свој живот је провео у својој вољеној Шведској, пишући сценарије за своје филмове на свом матерњем језику. Радио је са фантастичним глумцима, који су му били пријатељи и са глумицама које су му биле одане љубавнице. Родио се у имућној, интелекуалној породици. Отац му је био парох. Као дечак је становао у лепом здању, само неколко кваротва удаљеном од Шведског краљеваког прозоришта, »Драматен«, из кога је после пола века отишао у заслужену пензију.
Једино што није ишло »по плану« је то, да је Ингмар Бергман надживео своју пету жену, са којом је био у браку преко двадесет година. Хтео је да оде пре ње. Мада се још у младости одрекао религије, када је она умрла поново је постао религиозан, желећи да је сретне и после овоземаљског живота. Ако следимо Бергманов сан, онда можемо да замислимо како са својом вољеном супругом, која га је иначе веома подсећала на његову мајку, удобно седи у у ложи у »Драматену«, где је некада као дечак био сакривен и гледао Стриндбергове представе, а сада може поносно даглада – »сам себе«, представу »Фани и Александер«; гледа и то како у његов идилични дом на шведском острву Форо, долазе велики европски филмски редитељи, као Вим Вендерс, који следе његов пут, као што се Бергман »уселио« у Ибзенову »Луткину кућу« и доследно следио Стриндбергов пут (»Пут у Дамаск«). А већ следеће године би, приликом куповине, плаћао са новчаницом на којој би видео свој лик...
Пред крај свог боравка у Минхену, где је једно време је био у пореском егзилу, Бергман је у току само једног дана приказао три представе у својој режији: »Луткину кућу«, »Госпођицу Јулију« и своју предстваву »Сцене из брачног живота«. Ибзен, Стриндберг, Бергман. Тако је и сада. Скандинавска драмска тројка језди у краљевским кочијама у Kраљевско драмско позоришете. Само неколико година после Берманове смрти, у позориштима се приказују његове представе раме уз рамеса представама Бихнера, Шекспира, Молиера, Ибзена, Стриндберга, свих оних великих драмских писаца, које је он цео свој живот неуморно режирао. Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо као позоришни писац!
»Ни један други редитељ, као Ингмар Бергман, није дошао на филм са толиком зависношћу од литетратуре, са толиком јединственошћу и књижевном културом своје земље«, цитира Александра Лутхандер Јорна Донера, директора шведског Филмског института.
Вођена сигурном руком свог ментора, др Миомира Петровића, који је и сам књижевник, од пријаве рада до његове одбране пред трочланом комисијом, Александра Лутхандер је према оцени те комисје написала докторску дисертацију која »представља пример анализе мултимедијалне синергије Бергмановог филмског опуса а исходиште рада је, дакле, ширег - културолошког карактера - те припада врсти научног истраживања и усавршавања какви се негују на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду.«
Књижевник Миливој Анђелковић је на свом сајту www. amika.rs годину дана објављивао део по део Александриног докторског рада који улазе у ову књигу. Литерарни електронски часопис P.U.L.S.E је такође објавио најзанимљивије делове рада, адекватно и обилато илустроване. »Афирматор« такође објављује делове Александриног докторског рада.
Александра Лутхандер се и у свом магистарском раду, одбрањеном 2005. године на Филмском институту Универзитета у Стокхолму, бавила (трагичном) судбином жене у Фелинијевим филмовима (између диве и проститутке), да би у свом даљем истраживачком, научном раду на филмском опусу Ингмара Бергмана, доказала тезу да је жена, према Бергмановој визији, заправо најзаштићенија у оквиру породице, те да је породица та која преживљава, а не индивидуа, што је Ингмар Бергман јасно и приказао у својим филмовима. Тако је итлијански израз »la famiglia« заживео пуним плућима кроз Бергманов филм »Фани и Александер«. Треба нагласити да је то породица која је реалистична и добронамерна, која прашта свим својим члановима ситне људске слабости и подстиче њихове таленте, те представља збир индивидуа које повезује љубав, толеранција и разумевање. То је тај заштићени, »мали« Бергманов свет пун личне среће, дакако у једној богатој скандинавској земљи, пуној подршке за индивидуу, што би могло да послужи као пример за остваривање срећнијег живота, ма где се он одвијао.
Много тога у биогафији др Александре Лутхандер је повезано са Бергманом.Александра је рођена у Минхену 3. августа 1982. године, у време док је Бергман јошживео и радио у том граду, као и њен отац, шведски новинар Пер Лутхандер.
Александра је последњи пут видела Бергмана како у локалној радњи на Карлаплану број десет купује млеко. Пре него што се дефинитивно одселио на Форо, пред крај живота, Бергман је живео у Стриндберговој такозваној »Црвеној кући« у Стокхолму. Били су тако рећи суседи. Њени родитељи су се срели са Бергманом и видели све три поменуте Бергманове премијере у Минхену. А док је био дописник из Београда, средином седамдестих година прошлог века, Пер Лутхандер је испред тадашњег биоскопа »Јадран«, срео њену мајку. Можда је тога дана на репертоару био неки Бергманов филм... Случајни, али судбоносни сусрет по Александру, забележио је Перов фотограф и пријатељ, Бела Унгер и објавио у »Експресену«. Тим шведскимновинама Бергман је касније у Минхену дао ексклузивни интервју.
Пер Лутхандер је коаутор књиге »Југословенска лица«, а Ленарт Лутхандер, његов отац, написао је књигу »Стриндберг у Данској«. Александра је у свом докторском раду цитирала и свог деду, великог Стриндберговог познаваоца, Ленарта Лутхандера, чији је стриц Пер В. Лутхандер, пореклом валонац, основао 1856. године шведску пивару Обро, која је у сећање на свог оснивача лансирала ексклузивно светло пиво »Лутхандер«. Лутхандерова је са флашом »свог« пива прославила са колегегама у Београду свој успешно одбрањени докторат о Бергману.
Али, Александра је и кћи српскo- сведске песникiње. На промоцији њене песничке књиге у Скадарлији, један песник и професор на Мегатренд универзитету је упознао њену ћерку, Александру Лутхандер, тада магистра наука и препознао њен огромни радни капацитет и интересовање за филм, које гаји још од малих ногу, те јој је убрзо указано поверње и част да нам, пишући ћирилићним писмом, пренесе своје велико знање о делу Ингмара Бергмана и да са 28. година, у Београду, постане доктор култуолошких наука, а убрзо и аутор књиге »Бергман је умро – живео Бергман!«.
Eleonora Luthander
РEЦЕНЗИЈА докторске дисертације »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века«, Мр Александре Лутхандер
Третман теме докторске дисертације Александре Лутхандер под називом »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века« превазишао је уобичајене нормативе филмолошке и театролошке методологије. Ауторка је, служећи се методологијом интердисциплинарности, структурализма, аутоцитатности, компаративне анализе па и биографским методом (који се у теорији савремене уметности сматра и превазиђеним али налази своје јасно место када је у питању лик и дело Ингмара Бергмана), израдила рад који речито говори о културолошким импликацијама опуса овог филмског редитеља. На тај начин, ова докторска дисертација представља пример анализе мултимедијалне синергије Бергмановог филмског опуса а исходиште рада је, дакле, ширег - културолошког карактера - те припада врсти научног истраживања и усавршавања какви се негују на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду.
Предмет рада Мр Александре Лутхандер »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века« представља филмски опус чувеног шведског филмског и позоришног редитеља Ингмара Бергмана (1918-2007) са посебним освртом (узорци рада) на његова три филма: Седми печат (1957), Крици и шапутања (1972) и Фани и Александер (1982). Настанак ова три филма протеже се кроз Бергманов стваралачки период у оквиру од двадесет пет година. С друге стране, теме узорака водили су кандидаткињу од дилеме средњевековног витеза преко проблематике динамичне грађанске породице с почетка 20. века све до »унутарњег прелома« савремене жене. Циљ докторске дисертације Мр Александре Лутхандер био је да докаже утицај који су Бергманов поетски хабитус и филмска естетика извршили у: 1) појмању савремене филмске, као и драмске уметности и; 2) реперкусије које су поменуте категорије извршиле на пољу модалитета стваралаштва и културног идентитета савремене Европе. Другим речима, циљ овог докторског рада било је доказивање да европска естетика, у филмолошком и културолошком смислу, не би била иста без појаве оваквог аутора.
Бергманов филмски опус представља вишеструко значајан извор за проучавање савремене европске културе и цивилизације и, у много чему, испуњава празнине и омогућава нове погледе на ту тему. Основна хипотеза докторског рада Мр Александре Лутхандер лежала је у тврдњи да је Ингмар Бергман, преузевши елементе Субјективистичког експресионизма прве половине 20. века, а третирајући у својим делима микрокосмос појединца и задирући у психоантрополошке наносе индивидуе (очитоване у драмским ликовима), створио аутохтону естетику чији је развојни ток у много чему био паралелан и независан у односу на темпоралне стилове, жанрове и естетске одреднице (модернизам, постмодернизам) те их је надживео. У томе је ауторка у потпуности успела.
Научни допринос овог докторског рада је идентификовање Бергмана као једног од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе, увођењем анализе и показивањем структуре индивидуе и њеног сукоба с друштвеним токовима и, најзад, историјом. Другим речима, испуњен је научни резултат овог рада кроз доказивање изванфилмолошког, односно шире: културолошког утицаја аутора и његовог богатог опуса на културну мапу савремене Европе.
Др Миомир Петровић
ИЗВОРИ
ИЗВОРИ za »Krici i saputanja«
Bergman, Ingmar, »Bilder«, Norstedts, Stockholm. 2008.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna, Boken om Bergman«, »Norstedts«, Stockholm 2008.
Zern, Leif, »Se Bergman«,»Norsteds«, Stockholm 1993.
Bergman, Ingmar: »The screen: I am a conjurer«, »Time Magasine«, New York, 14. 03. 1969.
Aquilon, David, »Magisk cirkel«, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad, 2005.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn, Deutsche Kinematheks stora Bergmanutställning.
Павловић, Миливоје, »Србија и свет: четири деценије сигнализма (1969-2009)«,
»Комуникације, Медији, Култура«, број 2, год. II (2010), Годишњак Факултата за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, Београд 2010.
Marker, Lisa-Lone, »Ingmar Bergman, A life in the Theater«, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
Петровић, Миомир, »Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)«, докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Селенић, Слободан, »Драмски правци« XX века, Уметничка академија у Београду, Београд 1971.
Bergman, Ingmar: The screen: I am a conjurer, Time Magasine, New York, 14. 03. 1969.
Омон, Жак; Бергала, Ален; Мишел, Мари; Верне, Марк, Појмовник теорије филма 3 у Теорије синеаста, Clio, Београд 2007.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap,W&W, Stockholm 2002.
»Изгледало ми је као да чујем огроман, бесконачан, крик природе« рекао је норвешки сликар Едвард Мунк за своју познату експресионистичку слику »Крик« (1893).
У филму »Крици и шапутања«, Ингмар Бергман је такође на екпресионистички начин осликао човеков страх од смрти и очај пред неминовношћу нестанка. Покушао је да покаже, као и Мунк, да, као једини сведок људског постојања остаје управо - »Крик«. На почетку прималан, затим крик одраслог човека који протествује, реагује на свет око себе и самим тим - ствара, покушавајући тиме да се некако »нагоди« са самом смрћу. Из тог крика, настала су сва саврема уметничка дела - како Мункове слике тако и Бергманови филмови и дела стваралаца пpe после њих. Ингмар Бергман је свој Субјективистички експресионизам пренео даље у филмску уметност кроз 20. и 21. век, направивши преко шездесет филмова у свом, осамдесет девет година дугом животу.
Његова три филма: »Седми печат« (Det sjunde inseglet, 1957), »Крици и шапутања« (Viskingar och rop, 1972) и »Фани и Александер« (Fanny och Alexander, 1982) воде нас од дилема средњевековног витеза, преко проблематике грађанске породице с почетка 20. века, све до »унутарњег« прелома жене.
Настанак ова три филма протеже се кроз Бергманов стваралачки период у временском оквиру од двадесет пет година. Овај временски период је својеврсна „временска машина«, кроз коју се могу пратити динамичке промене културолошке мапе Европе.
Анализом ових Берманових филмова и освртом на велике савремене, европске редитеље који су стварали и даље стварају своја велика филмска дела под утицајем Бергманове естетике, Бергманово филмско дело може посматрати и као својеврсни мост преко кога је експресионистичка драма, која се појавила око 1910. године, постала саставни део данашњег »Независног европског филма« тe ce огледа у филмовима аутора као што су Ларс фон Трир, Вим Вендерс, браћа Каурисмаки као и амерички редитељ Гaс Ван Сант и многи други. Бергман је наставио оно што је било карактеристично за експресионизам, а то је својеврсно »изобличавање стварности«. Вертикални систем живота и смрти, Бергман поставља у хоризонтални, метафизички свет и обратно.
Ингмар Бергман је светски признати мајстор широког плана, којим приказује суптилну емоцију својих филмских ликова. Користио га је увек када је желео да покаже фотогеничну неурастенију својих ликова, али и тешко уочљиве обрисе персоне. Управо тај »фотогенични флуид« је постао знак препознавања Бергмановог филмског стваралаштва и његовог Субјективистичког експресионизма. И ми ћемо се послужити Епштајновим афоризмом: »Лице није никада фотогенично, али његова емоција понекад јесте«
Бергман је, увођењем психоанализе у драматургију својих филмова и показивањем структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и најзад, историјом постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе.
Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала je апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва, баш као и Фриц Ланг, немачки експресиониcтa, аутор »Метрополисa«.
Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса: »Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење.«
Културолошка реперкусија Бергманове филмске естетике огледа се у томе да је она у естетику савремене Европе увела појмове као што су »постапокалиптична зебња« и »индивидуа«.
»Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао «, написао је Лејф Зерн у листу »Дагенс Нихетер«.
Давид Аквилон (1965-1999) у својој недовршеној, али постумно објављеној докторској дисетацији са маркантним насловом »Магични круг«, каже како Бергман приказује директну визију светлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја: »У јаким бојама и оштрим контрастима Бергман слика непријатну слику човека који у исто време носи добро и зло. Злочинац и жртва стоје раме уз раме«
Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на његово филмско стваралаштво, а то су Албертус Пиктор, шведско-немачки сликар из петнаестог века, чија му је слика »Смрт игра шах« послужила као вeликa инспирација за филм »Седми печат«, као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође »уградио« у свој филм »Крици и шапутања« што су »Болесна девојчица« из 1896. године, »Црвено и бело« (1894), »Кpај одра« (1895), »Девојке на мосту« (1900) и многе друге слике. Бергман је својој кући имао и један Мунков цртеж, Стриндбергов портрет, а код Бергманa, знамо да ништа није случајно.
»Бела светлост« као наговештај смрти у Бергмановим филмовима, има свој зачетак у Мунковим сликама, нарочито у слици »Пролеће« из 1889. године, на којој веома болесна девојчица cеди крај прозора, кроз који допире обиље светлости, док поветарац напиње завесу као једро. »У овом контексту светлости и снаге, девојка изгледа крхка, слаба и беспомоћна. Она не гледа кроз прозор, већ изгледа као да ce потпуно предала својoj судбини« пише у коментару слике.
»Бела светлост« као да у девојчицу удахњује Cмрт, уместо Живота.
Непроцењиву вредност за историју филмске уметности представљају женски ликови у Бергмановим филмовима с којима савремена жена може у потпуности да се идентификује, што је такође један од великих утицаја у изван-филмској сфери, односно општег културолошког утицаја овог аутора и његовог богатог опуса на културолошку мапу савремене Европе. Његови женски ликови, наиме, имају обично већи контакт са својом сексуалношћу од мушких, и не боје се да то обзнане, понекада на тако шокантан начин као у филму »Крици и шапутања«. У интервјуу који је 1964. године дао америчком часопису »Плејбој« Бергман је рекао да je за њега манифестација секса врло важна, јер изнад свега не жели да ради веселе интелектуалне филмове.
Продуживши постјунговски поглед на свет све до краја прошлог века, Бергман је подстакнуо гледаоце, филмске ствараоце и научнике да уживају, истражују и стварају уметничка и научна дела надахнута његовим Субјективистичким експресионизмом, јер као што Жак Омон пише, Бергман је пронашао »сањану, ослабљену, изравнату, увећану, искривљену, опсесивну слику тајног света, у који се повлачимо у будном и уснулом стању, слику тог живота већег од живота, у којем живе злочини и јуначка дела која ми никад не починимо и у којем се губе наша разочарања и рађају наше најлуђе наде«, јер је вредновање експресионистичког доживљаја повезано са вредновањем сваког појединца посебно.
Бергманово филмско стварлаштву препуно је митова и митопоетских симбола као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.
»На пољу уметничког стварања мит је, дакле, »прича над причама«, односно прича пре свих других прича и она која зачиње, генерише све остале, потоње приче. Отуда је овај термин потеребно, најпре, ослободити уских оквира и значења по којима митска прича претпоставља јасно одређену конгрегацију верника да би се оваплотила, веру која не постоји без верника. Пре ће бити да неку причу као митску одређује степен универзалности, бављења суштинским и увек довољно апрстактним питањима o егзистенцији света и човека у њему«, пише Миомир Петровић у својој доктрорској дисертацији.
Велика Бергманова филмолошка и лична заоставштина, која се готово у целости налази у Шведском филмском институту у Стокхолму, пружa обиље материјала за изучавање Бергмановог филмског опуса и његовог свакодневног утицаја на свет око нас.
»Ми живимо као бродоломници између својих успомена и тражимо доказ да смо живели. Дневници, фотографија, писма и други документи добијају драматичан садржај када Бергман описује кризе и сличне прекретнице у нашем животу: Оне сведоче о крхкој садашњости«, написао је Лејф Церн у својој књизи о Бергману.
Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом »Од лажи и истине« , 2011. године кoja ce састојaлa од следећих делова: »Пролог«, »Трагање,« »Уметник«, »Вера«, »Релације«, »Форо« (Fårö), »Егзил у Немачкој« и »Резиме«.
»Безвременост« или временска универзалност такође су карактеристични за Бергманов филмски опус. У насловној причи у америчком магазину »Тајм« из 1960. године, Бергман је за себе рекао да се осећа као илузиониста док прави своје филмове.
»Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива«, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, »Квелспостен«.
»Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке«, написао је Миомир Петровић.
Подробније бављење Бергмановим књижевним и драмским опусом излази из оквира овог рада. Али је зато билo немогуће не осврнути се на драмске писце, као што су Стриндберг, Ибзен и Бихнер, управо због њиховог директног утицаја на Бергмана лично, на његов филмски опус и на Бергманов даљи утицај на друге филмске ауторе.
Иако Бергман није превасходно био драмски писац, његови филмови се, после његове смрти, изводе као позоришна дела.
У Данској, у Копенхагену вeћ почетком априла 2011. године, одржана je промоција позоришне представе »Фани и Александер«, која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма. Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо као позоришни писац!
Позоришна престава, »Као кроз стакло«, рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није »земља касног цветања«, где новитети стижу са великим закашњењем.
Бергман користи игру светлости и таме као шаховско поље стварности и премешта људе као фигуре са светлих у тамна поља, из живота у смрт. Феномен шаха Бергман преноси и на филмско платно. У филму »Седми печат« смрт буквално игра шах са главним јунаком, који ту шаховску партију игра са улогом сачињеним од сопственог живота.
Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: »Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.«
Фасцинантна je чињеница дa је Бергман, на неки начин, чини се предосетио своју величину још у раној младости: »Дубоко у мојој сулудој души има једна охола помисао: Mожда ће једном, ипак, нешто светло и лепо да се изроди из ове беде. Као један малени, малени, малени бисер из црног, проклетог оклопа шкољке. И ако икада нешто лепо буде могло да изађе из мене, онда сам ја испунио свој задатак у животу«, записао je Бергман као двадесетогодишњак, a Марет Коскинен, професор на Шведском филмском институту, преноси тo у својој студији o Бергмановом раном књижевном стваралаштву.
Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма »Седми печат«, да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.
Бергманово »Вјерују«, изражено кроз речи кловна Фроста у филму »Вече жонглера« из 1953. године, је тежња повратку мајци, у време пре рођења.
VIII. ЛИТЕРАТУРА
Blackwell, Marilyn, Johns, »Gender and Representation in the Films of Ingemar Bergman«, Camden House, INC, 1997.
Boëthius, Maria-Pia, »Kvinnorna finns inte längre«, »Svenska Dagbladet«, 06.10. 2005.
Strindberg, August, »Fadern, Fröken Julie Ur förordet till Fröken Julie«, »Natur och Kultur«, Stockholm 2009.
Srtindberg, August, »Brev till Verner von Heiderstam«, 1888.
Strindberg, August, »Dromspelet«, »Norsteds«, Stockholm 1988.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Boken om Bergman, »Norstedts«, Stockholm 2008.
Boëthius, Maria-Pia, »Kultureliten är stendöd«,»Ekspressen«, Stockholm, 07.08. 2007.
Shargel, Raphael, »Ingmar Bergman interwiews«, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.
Gudmundson, Per, »Män som matar kvinnor«, »Svenska Dagbladet«,, 27.03.2011.
Jacobs, Marc, »2020 års treneder idag!« »H&M Magasine«, vinter 2010. Stockholm.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap, Stockholm, W&W, 2002.
Koskinen, Maaret, »Mannen som ville vara kvinna - feminister om Bergman«, DN.se
Aquilon, David, »Magisk cirkel«, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad 2005.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face, »Myt och mänska«
Петровић, Миомир, »Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)«, докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Törnqvist, Egil, »Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs,« »Amstrdam Univerity Preess«, Amstredam 1995. (Јеванђеље по Јовану: 19.30)
Ring, Lars, »Svenska Dagbladet«, Stockholm, 31.7.2007.
Jonson, Ben, »To the memory of my beloued, The AVTHOR MR. WILLIAM SHAKESPEARE: AND what he hath left vs, in Shakespeare«, William; Hinman, Charlton (ed.); Blayney, The First Folio of Shakespeare (2nd ed.), New York: W. W. Norton & Company, 1996, стр.10.
Conah, Roger, »К/К А Couple Of Finns And Some Donald Ducs Cinema in society«, Government printing centre, Helsninki 1991.
http://www. ingmarbergman.se, »Face to Face«.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face/Мarker
Wood, Jason, »Wim Wenders« »Axiom Books«, London 2008.
Strindberg, August, »Вrev till Emil Schering«, 13 maj 1902.
Koskinen, Maaret, »Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bergmans filmiska estetik«, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Ahndoril, Alexander, »Regissören«, »Albert Bonniers Förlag«, Stockholm 2006.
Hedling, Erik, »Bergmanbok värd en applåd«,»Svenska Dagbladet«, Stockholm, 28.04. 2008.
Duner, David, »Swedenborgs drömmar«, Рopuläр historia (nr. 3)
Marker, Lisa-Lone, »Ingmar Bergman, A life in the Theater«, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
Pavičić, Jurica, Ingmar Bergman - Odlazak filmske ikone 20. stoljeća, »Jutarnji list,« Zagreb 30.07.2007
Винавер, Станислав, »Громобран свемира«, Свесловенска књижарница М.С. Стефановића и друга, Београд 1921. »Манифест експресионистичке школе«
Bergman, Ingmar, »Laterna Magica«, Cinematograph AB, »Norsteds«, Stockholm 1988.
David, Duner, »Swedenborgs drömmar«, »Рopulär historia« (nr. 3) Stockholm.
Ring, Lars, »Bergmans saga får en egen ton«, »Svenska Dagbladet«, Stockholm 18. 09. 2010.
Koskinen, Maaret, »Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bermans filmiska estetik«, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Zern, Leif, »Se Bergman«,»Norsteds«, Stockholm 1993.
Bergman, Ingmar: »The screen: I am a conjurer«, »Time Magasine«, New York, 14. 03. 1969.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn, Deutsche Kinematheks stora Bergmanutställning.
Павловић, Миливоје, »Србија и свет: четири деценије сигнализма (1969-2009)«,
»Комуникације, Медији, Култура«, број 2, год. II (2010), Годишњак Факултата за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, Београд 2010.
Селенић, Слободан, »Драмски правци« XX века, Уметничка академија у Београду, Београд 1971.
Bergman, Ingmar: The screen: I am a conjurer, Time Magasine, New York, 14. 03. 1969.
Омон, Жак; Бергала, Ален; Мишел, Мари; Верне, Марк, Појмовник теорије филма 3 у Теорије синеаста, Clio, Београд 2007.
IX. ABSTRACT
Ingmar Bergman (1918-2007) poet with filmcamera, with his films he created his own world with expressionisam, post-Jungism and mythpoeticism, wich has been very influenced on contempory film directs, or like an alternative of a special kind to the majority of film and other esthetic waves. Films of prestige film directors such as Lars von Trier, Gus van Sant, Mika Karusmaki, Aki Karusmaki and Wim Wenders, they heritage Bergman´s expressionistic poetry and they present contempory »Independent European film«.
Cinema opus of this famous Swedish film director and theatre director is his own »time machine«, when the question is about dynamic change culturalistic map of Europe. Bergman equally successfully shows dilemmas of a medieval knight, as well as the problematic of a dynamic bourgoise family in the beginning of the 1900th century, as well as »inside mirror motif« contempory woman, through giving birth to and destroying life and family.
Bergman’s films carry with themselves the symbolic marked expressionism: »twisting« reality with a goal to introduce the artist’s inside world and feelings, put on the white screen. Timelessness or time universal, are characteristic for Bergman’s cinema opus.
Ingmar Bergman has taken in charge the elements subjectivistic expressionism first part of the 1900th century and in his parts makes one mans microcosmos, getting deeper in the psychoantropological segments of the individual. The European aesthetic in the cinematic and culturalistic way, would not be the same without the apperence of this, genuine and original film director.
Bergman has extended the expressionistic view on the world till the end of the last century, which is important not only for the cinematic art and European culture, even for the fullborded and development the thouhgt of learning, because the knowledge in the cinema art, not only fun, are for education. Bergman’s cinema opus present a lot of important source for studing contempory European culture and civilisation.
X. БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Алексанадра Лутхандер (03.08.1982, Минхен, Немачка) је након основних студија на Филозофском факултету, Одсек за културу и медије у Стокхолму, магистрирала на Филмском институту Универзитета у Стокхолму 2005. године.
Одбранила је докторску дисертацију у Београду: »УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА«, на Мегатренд универзитету - Факултет за културу и медије, 18. јула 2011. године, стекавши назив доктора културолошких наука.
За време магистарских студија у Стокхолму, била је на обавезној пракси у Дому културе у Стокхолму, радећи као асистент продуцента у постављању изложби и организацији књижевних програма. Том приликом је сарађивала са главним кореографом у Кући плеса у реализацији плесних пројеката у Дому културе. Са истим кореографом је за време својих основних студија сарађивала, тада као члан европског плесног пројекта »Neutrancemision Dance Co«.
Као део магистарског рада такође је имала праксу на Отвореном ТВ каналу у Стокхолму као асистент камермана. Припремала је и текстове за програме различитих етничких културно-уметничких друштава у Стокхолму.
Списак објављених радова:
»Феномен жене као диве и мајке у Фелинијевим филмовима«, Филмски институт у Стокхолму 2005.
»Значај сарадње европског плесног пројекта »Neutrnasmision Dance Co« са реномираном плесном компанијом Вејна Мекгрегора, »Random Company«, за развој плеса младих у Шведској«, »Dansens Tidning«, Стокхолм.
Организовала је локална такмичења у поезији, такозвани »Poetry Slam« у Стокхолму. И сама се такмичила као песникиња, како на локалним такмичењима, тако и на Шведском првенству у поезији 2001. године. Песме су јој објављене у неколико шведских и српских антологија поезије.
XI. РЕЦЕНЗИЈE
РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ »Бергман и жене« аутора Др Александре Лутхандер
Књига Александре Лутхандер »Бергман и жене« , (други део књиге »Бергман је умро – живео Бергман«) поред свих културолошких, филмолошких, наратолошких и структуролошких апеката Бергманoвoг Субјективистчког експресионизма, као и виртуозних анализа филмова, гoвори заправо о томе, да у историји уметности није постојао уметник који је био срећнији од Ингмара Бергмана и пре и после смрти, главна је порука ове књиге др Алекандре Лутхандер, која је произашла из њене докторске дисертације под називом »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века«. Бергман је био песник с камером, доказ да су стихови Бранка Миљковића путоказ за срећу: »Један несрећан човек не може бити песник«!
Бергман је живео дуго, скоро деведесет година, никада није био гладан, остварио је све своје замишљене филмске и позоришне пројекте. Никада није имао проблема са новцем. Женио се пет пута и добио деветоро деце. Готово цео свој живот је провео у својој вољеној Шведској, пишући сценарије за своје филмове на свом матерњем језику. Радио је са фантастичним глумцима, који су му били пријатељи и са глумицама које су му биле одане љубавнице. Родио се у имућној, интелекуалној породици. Отац му је био парох. Као дечак је становао у лепом здању, само неколко кваротва удаљеном од Шведског краљеваког прозоришта, »Драматен«, из кога је после пола века отишао у заслужену пензију.
Једино што није ишло »по плану« је то, да је Ингмар Бергман надживео своју пету жену, са којом је био у браку преко двадесет година. Хтео је да оде пре ње. Мада се још у младости одрекао религије, када је она умрла поново је постао религиозан, желећи да је сретне и после овоземаљског живота. Ако следимо Бергманов сан, онда можемо да замислимо како са својом вољеном супругом, која га је иначе веома подсећала на његову мајку, удобно седи у у ложи у »Драматену«, где је некада као дечак био сакривен и гледао Стриндбергове представе, а сада може поносно даглада – »сам себе«, представу »Фани и Александер«; гледа и то како у његов идилични дом на шведском острву Форо, долазе велики европски филмски редитељи, као Вим Вендерс, који следе његов пут, као што се Бергман »уселио« у Ибзенову »Луткину кућу« и доследно следио Стриндбергов пут (»Пут у Дамаск«). А већ следеће године би, приликом куповине, плаћао са новчаницом на којој би видео свој лик...
Пред крај свог боравка у Минхену, где је једно време је био у пореском егзилу, Бергман је у току само једног дана приказао три представе у својој режији: »Луткину кућу«, »Госпођицу Јулију« и своју предстваву »Сцене из брачног живота«. Ибзен, Стриндберг, Бергман. Тако је и сада. Скандинавска драмска тројка језди у краљевским кочијама у Kраљевско драмско позоришете. Само неколико година после Берманове смрти, у позориштима се приказују његове представе раме уз рамеса представама Бихнера, Шекспира, Молиера, Ибзена, Стриндберга, свих оних великих драмских писаца, које је он цео свој живот неуморно режирао. Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо као позоришни писац!
»Ни један други редитељ, као Ингмар Бергман, није дошао на филм са толиком зависношћу од литетратуре, са толиком јединственошћу и књижевном културом своје земље«, цитира Александра Лутхандер Јорна Донера, директора шведског Филмског института.
Вођена сигурном руком свог ментора, др Миомира Петровића, који је и сам књижевник, од пријаве рада до његове одбране пред трочланом комисијом, Александра Лутхандер је према оцени те комисје написала докторску дисертацију која »представља пример анализе мултимедијалне синергије Бергмановог филмског опуса а исходиште рада је, дакле, ширег - културолошког карактера - те припада врсти научног истраживања и усавршавања какви се негују на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду.«
Књижевник Миливој Анђелковић је на свом сајту www. amika.rs годину дана објављивао део по део Александриног докторског рада који улазе у ову књигу. Литерарни електронски часопис P.U.L.S.E је такође објавио најзанимљивије делове рада, адекватно и обилато илустроване. »Афирматор« такође објављује делове Александриног докторског рада.
Александра Лутхандер се и у свом магистарском раду, одбрањеном 2005. године на Филмском институту Универзитета у Стокхолму, бавила (трагичном) судбином жене у Фелинијевим филмовима (између диве и проститутке), да би у свом даљем истраживачком, научном раду на филмском опусу Ингмара Бергмана, доказала тезу да је жена, према Бергмановој визији, заправо најзаштићенија у оквиру породице, те да је породица та која преживљава, а не индивидуа, што је Ингмар Бергман јасно и приказао у својим филмовима. Тако је итлијански израз »la famiglia« заживео пуним плућима кроз Бергманов филм »Фани и Александер«. Треба нагласити да је то породица која је реалистична и добронамерна, која прашта свим својим члановима ситне људске слабости и подстиче њихове таленте, те представља збир индивидуа које повезује љубав, толеранција и разумевање. То је тај заштићени, »мали« Бергманов свет пун личне среће, дакако у једној богатој скандинавској земљи, пуној подршке за индивидуу, што би могло да послужи као пример за остваривање срећнијег живота, ма где се он одвијао.
Много тога у биогафији др Александре Лутхандер је повезано са Бергманом.Александра је рођена у Минхену 3. августа 1982. године, у време док је Бергман јошживео и радио у том граду, као и њен отац, шведски новинар Пер Лутхандер.
Александра је последњи пут видела Бергмана како у локалној радњи на Карлаплану број десет купује млеко. Пре него што се дефинитивно одселио на Форо, пред крај живота, Бергман је живео у Стриндберговој такозваној »Црвеној кући« у Стокхолму. Били су тако рећи суседи. Њени родитељи су се срели са Бергманом и видели све три поменуте Бергманове премијере у Минхену. А док је био дописник из Београда, средином седамдестих година прошлог века, Пер Лутхандер је испред тадашњег биоскопа »Јадран«, срео њену мајку. Можда је тога дана на репертоару био неки Бергманов филм... Случајни, али судбоносни сусрет по Александру, забележио је Перов фотограф и пријатељ, Бела Унгер и објавио у »Експресену«. Тим шведскимновинама Бергман је касније у Минхену дао ексклузивни интервју.
Пер Лутхандер је коаутор књиге »Југословенска лица«, а Ленарт Лутхандер, његов отац, написао је књигу »Стриндберг у Данској«. Александра је у свом докторском раду цитирала и свог деду, великог Стриндберговог познаваоца, Ленарта Лутхандера, чији је стриц Пер В. Лутхандер, пореклом валонац, основао 1856. године шведску пивару Обро, која је у сећање на свог оснивача лансирала ексклузивно светло пиво »Лутхандер«. Лутхандерова је са флашом »свог« пива прославила са колегегама у Београду свој успешно одбрањени докторат о Бергману.
Али, Александра је и кћи српскo- сведске песникiње. На промоцији њене песничке књиге у Скадарлији, један песник и професор на Мегатренд универзитету је упознао њену ћерку, Александру Лутхандер, тада магистра наука и препознао њен огромни радни капацитет и интересовање за филм, које гаји још од малих ногу, те јој је убрзо указано поверње и част да нам, пишући ћирилићним писмом, пренесе своје велико знање о делу Ингмара Бергмана и да са 28. година, у Београду, постане доктор култуолошких наука, а убрзо и аутор књиге »Бергман је умро – живео Бергман!«.
Eleonora Luthander
РEЦЕНЗИЈА докторске дисертације »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века«, Мр Александре Лутхандер
Третман теме докторске дисертације Александре Лутхандер под називом »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века« превазишао је уобичајене нормативе филмолошке и театролошке методологије. Ауторка је, служећи се методологијом интердисциплинарности, структурализма, аутоцитатности, компаративне анализе па и биографским методом (који се у теорији савремене уметности сматра и превазиђеним али налази своје јасно место када је у питању лик и дело Ингмара Бергмана), израдила рад који речито говори о културолошким импликацијама опуса овог филмског редитеља. На тај начин, ова докторска дисертација представља пример анализе мултимедијалне синергије Бергмановог филмског опуса а исходиште рада је, дакле, ширег - културолошког карактера - те припада врсти научног истраживања и усавршавања какви се негују на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду.
Предмет рада Мр Александре Лутхандер »Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века« представља филмски опус чувеног шведског филмског и позоришног редитеља Ингмара Бергмана (1918-2007) са посебним освртом (узорци рада) на његова три филма: Седми печат (1957), Крици и шапутања (1972) и Фани и Александер (1982). Настанак ова три филма протеже се кроз Бергманов стваралачки период у оквиру од двадесет пет година. С друге стране, теме узорака водили су кандидаткињу од дилеме средњевековног витеза преко проблематике динамичне грађанске породице с почетка 20. века све до »унутарњег прелома« савремене жене. Циљ докторске дисертације Мр Александре Лутхандер био је да докаже утицај који су Бергманов поетски хабитус и филмска естетика извршили у: 1) појмању савремене филмске, као и драмске уметности и; 2) реперкусије које су поменуте категорије извршиле на пољу модалитета стваралаштва и културног идентитета савремене Европе. Другим речима, циљ овог докторског рада било је доказивање да европска естетика, у филмолошком и културолошком смислу, не би била иста без појаве оваквог аутора.
Бергманов филмски опус представља вишеструко значајан извор за проучавање савремене европске културе и цивилизације и, у много чему, испуњава празнине и омогућава нове погледе на ту тему. Основна хипотеза докторског рада Мр Александре Лутхандер лежала је у тврдњи да је Ингмар Бергман, преузевши елементе Субјективистичког експресионизма прве половине 20. века, а третирајући у својим делима микрокосмос појединца и задирући у психоантрополошке наносе индивидуе (очитоване у драмским ликовима), створио аутохтону естетику чији је развојни ток у много чему био паралелан и независан у односу на темпоралне стилове, жанрове и естетске одреднице (модернизам, постмодернизам) те их је надживео. У томе је ауторка у потпуности успела.
Научни допринос овог докторског рада је идентификовање Бергмана као једног од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе, увођењем анализе и показивањем структуре индивидуе и њеног сукоба с друштвеним токовима и, најзад, историјом. Другим речима, испуњен је научни резултат овог рада кроз доказивање изванфилмолошког, односно шире: културолошког утицаја аутора и његовог богатог опуса на културну мапу савремене Европе.
Др Миомир Петровић
ИЗВОРИ
ИЗВОРИ za »Krici i saputanja«
Bergman, Ingmar, »Bilder«, Norstedts, Stockholm. 2008.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna, Boken om Bergman«, »Norstedts«, Stockholm 2008.
Zern, Leif, »Se Bergman«,»Norsteds«, Stockholm 1993.
Bergman, Ingmar: »The screen: I am a conjurer«, »Time Magasine«, New York, 14. 03. 1969.
Aquilon, David, »Magisk cirkel«, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad, 2005.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn, Deutsche Kinematheks stora Bergmanutställning.
Павловић, Миливоје, »Србија и свет: четири деценије сигнализма (1969-2009)«,
»Комуникације, Медији, Култура«, број 2, год. II (2010), Годишњак Факултата за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, Београд 2010.
Marker, Lisa-Lone, »Ingmar Bergman, A life in the Theater«, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
Петровић, Миомир, »Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)«, докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
