Бергман је, како у својим филмовима и тако у својим литерарним делима и драмама изражавао сумњу у постојање Бога, што му је донело епитет »протестантског атеисте«. Бергману није спорно да ли се може веровати у нешто свето, сем ако то није Бог и тиме не доводи у питање своју релиигиозност. Бергманов религиозни Вјерују се огледа у наизглед неспојвом, речју, у Божјој одсутности и људској светости.
У филму »Као у огледалу«, на пример, отац и син разговарају о Богу. Син објашњава немогућност вере у Бога, између осталог и зато што се његовој психички оболелој сестри Бог привидео у облику отровног паука. Тако он закључује да и ако постоји Бог, онда је то само изнуђена илузија неке болесне особе, те да ни у том случају, Бог није добар. Отац му, као свештеник који проповеда, одговара како је свака врста љубави - доказ да Бог постоји, зато и није важно да ли Бог ћути или говори.
Бергман уводи у своју аутобиографију и један цитат из дневника своје мајке: »Молим се Богу без очекивања утехе. У животу треба чинити најбоље што је могуће«, али је ове речи Карин Бергман, њен син Ингмар Бергман, оставио без наводника, свесно се поистоветивши на тај начин са својом мајком и њеним начином комуникације са Богом и њеним животним ставом.
»Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом«, написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. Женско тело тангира границу између живота и смрти. Стално враћање на тему о Божјем ћутању је оно што омогућује Бергману да »кондензује« људско искуство.
Бергман се нарочито приближио Богу после смрти своје жене Ингрид фон Росен. »Сада када ти све више окрећеш леђа свему живом. Сада када се ти све више удаљаваш са својом интуицијом, твојим чуђењем и можда са твојим очекивењем, ја сам одлучио да »дам крила« мислима да ћу поново срести Ингрид«, написао је Бергман. Teлевизијски филм »Сарабанд« из 2003. године посвећен је овој последњој Бергмановој супрузи. У том филму син главног јунака кога игра Ерланд Јозефсон, оплакује своју мртву супругу, преносећи нам Бергманове мисли и осећања о смрти.
»Сада када сам се окренуо ка Смрти, одједном се подразумева и то да се окренем онимa који су већ мртви. Живео сам довољно дуго без да мислим на последице. Моје вечерње молитве, или вечерње медитације, у главном се састоје од дугачког низа именима од који су многа, они мртви«, написао је Ингмар Бергман. Ово неодољиво подсећа на филм »Фани и Александер«, када деца у својој молитви пре спавања, весело и на брзину помињу имена оца, мајке, ујака и ујни, желећи им добро здравље и Божју милост, да би у мраку наставили даље са дечијим играма, све док их не савлада сан. Сада знамо да је »демонски режисер« ипак у своју дубоку старост понео радост искрене молитве и веру у загробни живот кроз љубав према ближњима.
»Он је имао урођени таленат за причу, који је у изузетном финишу и експресивном узбуђењу могао у исто време да ослика сам живот, од породичних вечера, све до тоталног ужаса од вечности«, записао је Ларс Ринг о Ингмару Бергману.
»Многи Бергманови филмови су пуни мешавине фолклорних митова, љубавних напитака Шекспиријанске заиграности у природи и асоцијација на позориште 19. века и модерне ироније, па и се ови елементи уклапају као зупчаници у том сатном механизму«, пише Микаел Тим.
»У том смислу, митопоетски модел света је престава након артикулације природа-ритуал-мит-природа и може се рећи да се митопоетска категорија супроставља научном објашњењу тиме што га не потире већ га игнорише преузимајући за себе ексклузивитет стварања. То је рад који сређује хаос и претвара га у космос, у свеобухватну, микро-макрокосмичку и свеобухватну сферу у којој владају одређена правила«, указује Миомир Петровић.
Бог кога Бергман призива кроз своје јунаке је равнодушан и одсутан. Али за Бергмана лично, Бог је присутан као негативан отисак, као наличје прусутности, као мит и прича.
»Мит је... мање-више брижљиво изабрано рухо за апстрактну мисао. Сликовитост је неодвојива од мисли. Она представља облик у којем је доживљај постао свестан... За Леви-Строса, митска мисао није само роб догађаја и искуства која неуморно распоређује и преуређује да би открила неки смисао, она је и ослободитељка, јер устаје против одсуства смисла. Леви-Строс је у праву када, на крају свог истраживања, закључује да у миту, као и у лингвистици, формалнa анализа изазива непоседно питање: смисао., пише Миомир Петровић.
Ингмар Бергман, кроз лик Витеза, у филму »Седми печат« поставља питање смисла живота. Витез, који је тај смисао тражио годинама, такорећи на погрешним местима и ситуацијама, као што су, на пример рат или религија, на крају ипак нашао смисао у чуду детета и у породици. Седећи на цветној ливади он каже Мији: »Религија је мука. Да ли сте то знали? То је као да волите неког ко је тамо негде у тами али се никада не појави, без обзира како га гласно звали. Како безначајно и нереално ми то изгледа, сада, када седим овде са тобом и са твојим мужем. Како ми је то сада постало неважно.«
Ларс Ринг у чланку у новинама »Свенска дагбладет« поводом смрти Ингмара Бергмана, истиче сличност измећу улоге свештеника и улоге редитеља у односу на литерарни текст. Бергман је наиме, имао могућност да од раног детињства, кроз професију свог оца, изблиза посматра како проповед, заснована на одређеном тексту из Библије, прераста у ауторски текст свештеника скројен према потреби, у вези саме теме проповеди и свештеникоме намере.
»Уметници се служе митом због редефинисања света који их окружује и еманације једног потпуно различитог света. Пре свега, уметник је у оквиру поменутог модела врач, џу-џу, шаман, онај који руководи ритуалом и спроводи, актуелизује основне нивое ритуала. Циљ ритуала је, у митопоетском смислу, стварање света, односно његова преформулација и стога је, често, у уметничким делима која у себи садрже митску матрицу видан покушај снажнијег стваралачког деловања него што се очекује, јер је циљу метника превазишао миметичке услове«, пише Миомир Петровић.
У филму »Седми печат« Бергман је заправо и сам постао par excellence филозоф религије у филмској уметности.
»И када је Јагње отворило седми печат, настала је тишина на небу, која је трајала око пола сата. И седам анђела, који су држали седам труба припремили су се да засвирају у њих.« У Библији, Исус Христ је јагње које ломи седам печата да би на крају срео ђавола и победио га. Код сваког печата ђаво пушта по једну несрећу на земљу. Иза четвртог печата крије се Смрт која шаље кугу. Бергман се том темом управо користио у филму »Седми печат« када Витез у пределу где је завладала куга, сусреће Смрт. Преносимо део сценарија из тог филма:
СМРТ:
- Сада видим нешто интересантно.
ВИТЕЗ:
- Шта видиш?
СМРТ:
- Добићеш мат у следећем потезу.
ВИТЕЗ:
– Истина је.
СМРТ:
– Да ли ти је одлагање донело радост?
ВИТЕЗ:
– Да, донело је.
СМРТ:
– Драго ми је. Сад те остављам. Када се следећи пут сретнемо, твоје време и време твојих сапутника је истекло.
ВИТЕЗ:
– Значи, ти ништа не знаш?
СМРТ:
– Ја не носим никакве тајне.
ВИТЕЗ:
Значи, ти ништа не знаш.
СМРТ:
– Тачно је.
Витез хоће да одговори, али је смрт већ нестала.
Стриндберг је такође изазивао Смрт у својој књизи »Инферно«: »Да бих истражио линију раздвајања између живота и смрти наслањам се на кревет, отварам флашицу са цијанидом и пуштам да се отровни мирис шири. Смрт са косом се приближава, полако и добро је расположена, али у последњем тренутку увек неко дође и увек се нешто деси; гласник са неком поруком или пчела која је улетела кроз прозор. Силе ми одузимају моју једину радост и ја се покоравам њиховој вољи«.
У једном од својих ретких јавних наступа, у јулу 2005. године, на фестивалу »Бергманова недеља« који се одржава на на острву Фаро, овај витални осамдесетогодишњак је наједном почео да дискутује са бискупом из града Висби, Ленартом Коскиненеом, који је био позван да говори о религиозној тематици у филму »Као у огледалу«.
»Бискупе Коскинен« повикао је Бергман са свог места у публици, »да ти ли верујеш у Бога?« Коскинен је одговорио да он свакако верује у Бога, а Бергману је постављено исто питање. Бергман је, између осталог одговорио да је потпуно убеђен да ће срести своју преминулу жену и да је »Христ један филозоф, који даје доказ да постоје дуги светови. Исто као и Бах.«
»Бергман се у Ибзеновој драмаи »Сабласт« концентрише на мајку, госпођу Алвинг. У уводној сцени она стоји сама на позорници, окренута према прозору, кроз који се види неколико зимских гранчица које формирају калиграфски знак, као симбол велике, необуздане туге. А завршна сцена, у којој она свом сину Освалду даје прекомерену дозу морфијума да би га омогућила да умре, лепа је до бола. Он је наг, као новорођенче, на поду. Она га поново рађа, али овога пута не за живот, него за смрт«, пише Ларс Ринг.
У филму »Сарабанд«, остарели Ерланд Јосефсон каже, такође остарелој Лив Улман, да се плаши смрти и да је тај страх већ постао већи од њега самог. Некадашни супруг и љубавник, сада уплашени старац, моли своју бившу жену која је у посети, да га прими у кревет и мајчински заштити од смрти. У Бергмановим филмовима се чини као да је сваки сусрет два човека, Пијета а свака жена Мадона - жена која губи мушкарца кога је родила, или кога је у животу заволела.
У њој се, пише Давид Аквилон, здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност, Бела светлост, која поништава живот.
ИЗВОРИ:
Aquilon, David, »Magisk cirkel«, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad 2005.
Bibel, »Uppenbarelse boken 8:16«, Verbum, Stockholm
Библија, 8:16 Књига откровења Bibel, Uppenbarelse boken 8:16, Verbum, Stockholm 1999,
Ring, Lars, »Allt går igen hos Bergman Gengångare«, »Svenska Dagbladet«, Stockholm 23. 09. 2007.
http://hem.passagen.se/vogler/texter/detsjunde.htm.
http://www.dramaten.se.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face, »Myt och mänska«
Петровић, Миомир, »Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)«, докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Törnqvist, Egil, »Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs«, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Ring, Lars, »Svenska Dagbladet«, Stockholm, 31.7.2007.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Boken om Bergman«, »Norstedts«, Stockholm 2008, стр. 245.
БЕРГМАНОВ СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА ТРЕПТАЈА ОКА
Као што је драмски писац, Бен Џонсон, Шекспиров савременик и колега, још у шеснаестом веку указао на Шекспирову бесмртност написавши да Шекспир не припада само једном добу већ је писац за сва времена: »Shakespeare was not of an age, but for alltime«, тако је и Аки Каурисмаки, на свој специфичан поетски начин, изразио Бергманову безвременост рекавши да је Бергманов филм »свет између два трептаја ока...«
»Као трептај ока« прошле су четрдесет три године између премијере Бергмановог филма »Праскозорје« и премијере Бергманове драме »Праскозорје« у »Драматену«. Шведско краљевско позориште »Драметен« премијерно је извело адаптацију сценарија овог Бергмановог филма као позоришну представу, марта 2011. године. Ингмар Бергман је написао овај сценарио још 1964. Када је филм је био готов 1968. године, Бергман је био критикован како је у том филму експонирао цео свој унутрашњи живот. Нешто тако »сасвим лично«, као Бергманов Субјективистички експресионизам, постало је европско културно наслеђе 21. века, безвремено и универзално.
»Праскозорје« је једна »хибридна« позоришна представа са музиком и филмом. У представи игра и Алекса Лундберг, један двадесетдеветогодишњи трансексуални глумац, заправо глумица, која је у току позоришних студија променила свој мушки пол за женски. Избор ове глумице потпуно је у складу са Бергмановим универзалним ставом о љубави, која је није ограничена ни полом индивидуе, ни временом, ни нпростором.
»Праскозорје« је двадесети по реду Бергманов филмски сценарио или сценарио за телевизијски филм, који се изводи на некој позоришној сцени. Фондација Ингмар Бергман (Ingmar Bergman Foundation), је од 2006. године наследник ауторских права Бергманових драмских текстова, које се играју негде у свету. »Ingmar Bergman Face to Face« има секцију која се зове: »На сцени« (On Stage), презентујући где и када је неки Бергманов текст игран.
Говорећи о тесној вези свог рада на сцени са радом на филму, Бергман је 1963. године изјавио: »Моји филмови су само дестилат онога што радим у позоришту.« Један од највећих светских филмских редитеља, Ингмар Бергман, који себе није називао драмским писцем, због сенке које су на њега бацала два великана европске драме, Хенрик Ибзен и Аугуст Стриндберг, постао је један од водећих драмских писаца данашње Европе, управо преко сценарија својих филмова.
Бергманова безвременост, »туга између два откуцаја срца«, »живахност између два ударца длановима«, »један двадесетчетврти део секунде који је матаморфозиран и продужен на сат и по времена«, како је писао Аки Каурисмаки, продужен је на вечност, мада је Бергман сам записао: »Ја немам религију. Не припадам ни једној вери. Не треба ми Бог, спасење или вечни живот.« Упркос томе, Бергманова драмска дела после његове смрти освајају Еворпске позоришне сцене. Бергман се игра широм Скандинвије, у Лондону, у Београду...
И у представи »Као кроз стакло« Београдског драмског позоришта, у режији Ање Суше, која је имала премијеру у фебруару 2011. године, у фокусу је млада жена Карин. Док Агнес из Бергмановог филма »Крици и шапутања« умире од рака, Карин је психички оболела. Око ње су три мушкарца, као што су око Агнес биле три жене. Hаравно, ту је и одсутни доктор који дијагностицира болест. Отац, муж и млађи брат, преокупирани су собом, сваки на свој начин, као и Агнесине сестре. Иако физички здрава, Карин је означена као безнадежни случај и пре или касније, и њу ће узети »Бела светлост«, Смрт.
Само четири године после Бергманове смрти, кроз ову позоришну преставу, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, Бергманова брига за судбину модерне жене наставља се и у 21. веку, што је велики допринос Бергмана уметничком идентитету Европе.
Бергмана »својатају« како левичари, тако и конзервативни кругови. Ингмар Бергман је најчешће престављан као уметник и икона буржаоског друштва. »Не мора се бити левичар, да би неко био велики«, написала је Марија Пиа Боецијус. А Микаел Тим је написао да је Бергман пронашао један основни језик који је прешао националне и језичке границе, дакако и класне, не напуштајући на свом уметничкком путу и хришћанска обележја. Као и у филму »Седми печат«, Бергман је био инспирисан Библијом и за наслов филма, »Тако, као у огледалу«.
»Ако не морам да пазим на време, онда најбоље функционишем«, написао је Ингмар Бергман. Ово није само став према оном времену које је Бергман имао на располагању у свом приватном животу, већ и његова жеља да се превазиђе време, која провејава кроз цело Бергманово филмско ствараштво.
»Снимање филма је херојски чин (не увек, не често, али понекад). Постепена деструкција појавног света је заустављена за тренутак. Камера је оружје против трагедије ствари, против нестајања«, написао је Вим Вендерс, који дели Бергманову фасцинацију Стринберговим речима из предговора за »Игру снова«: »Време и простор не постоје; на једној безначајној основици стварности врти се уобразиља и тка нове мотиве: Једна мешавина сећања, доживљаја, стварних и измишљених нереалних ситуција и импровизација.«
Многобројни сатови у Бергмановим филмовима не мере време, већ људску усамљеност. У тим просторијама, време је престало да постоји иако сат стално откуцава. Чини се да је време умакло из сата, као у растопљеним сатовима у сликама Салвадора Далија. Агнес из Бергмановог филма »Крици и шапутања« вреднује присуство сестара као једини временски императив у свом краткотрајном постојању на земљи.
»Један минут је као много година, нема годишњих доба, снег лежи у летњем крајолику и липино лишће жути...«, како је Стриндберг написао у писму једном пријатељу.
Марет Коскинен је написала да су многи аналитичари истакли да је кључна реч Бергманове филмске естетике »сан«, или, како је и сам Бергман рекао у многим интервујима, да је његово поље стварања »природни систем снова«. Оно што је Бергман наследио од Сведенборга, Јунга и Стриндберга је поглед на живот као сан, те да окружење постоји само у нашој уобразиљи и у песничкој фанатазији.
Када је правио своје филмове, Бергман се трудио да из сценарија склони све непотребно. Тако да се не каже: »Сада долази сан«, већ да се одмах уђе у њега« , написао је Микаел Тим. »Ингмар Бергман је све подредио феномену времена. Деценије и »персоне« се преливају једна у другу«, пише Микаел Тим.
»Персоне се деле, удвостручавају, испаравају, згушњавају, истичу и сакупљају. Али једна свест доминира свиме, свест оног који сања; јер не постоје никаве тајне, никакве последице, никакви скрупули, никакав закон«, написао је Стриндберг у Игри снова.
»Ја сам свој сопствени Бог, сам обезбеђујем своје анђеле и демоне«, написао је Бергман имајући нарочито у виду своје стваралаштво. Бергман се врло одговорно односио према својој заоставштини. И сам је писао о свом филмском ствралаштву, а у научне сврхе пристајао је да буде да предмет истраживања и докторских дисертација, дајући потпуну ауторску слободу писцима књига о њему, као што су Марет Коскинен, Микаел Тим и Александар Андорил, аутор књиге »Редитељ«. За разлику од предусретљивости коју је показивао према научницима и писцима, Бергман је био резервисан када су били у питању новинари. На питање да ли чита критике својих филмова овако је одговорио у једном интервјуу: »Читам критике у четири шведска листа, само да бих имао увид у тренутну ситуацију. Али остало не – одузима превише времена. Да будем јаснији, не одузима толико времена само читање, већ ефекат оног што си прочитао остаје у теби на један врло чудан начин. Ако је повољна критика, остајеш сав расцвркутан, а ако је негативна, осећаш се отрованим. Само за неколико сати, али све једно, то је непотребно губљење времена.«
»Бергман је твридо да је направио своју каријеру упркос непријатељски расположеним критичарима«, написао је Ерик Недлинг у новинама »Свенска Дагбладет«, годину дана после Бергманове смрти. Ингмар Бергман никада није напуштао аутобиографски елемент у свом стваралаштву: »Ја ништа нисам измислио. То је могло бити сећање на неког рођака, нека реплика, дијалог, шара на тепету. Бакин стан, као рај на земљи са сатовима који куцају, тоалет од сиц-сомота, као омањи престо. Каљеве пећи у свакој соби, статуе и тапети са мотивима из Венеције«, што је све давало својеврстан осећај безвремености.
Као и Стриндберг, Бергман је био прецизан са таквим детаљима и то му је помогло да гради катедрале. Чек је себе називао »погонским горивом«, могло би се рећи и »грађевинским материјалом, написао је Микаел Тим.
Када је Марет Коскинен, професор на Филмским студијама Стокхолмског универзитета, посетила Бергмана у вези једног његовог необјављеног прозног текста из млађих дана, Бергман јој је, скоро у пролазу, рекао: »Чуј, имам овде на Форо једну собу, око пет квадратних метара и ту сам сакупио различит материјал. Све је ужасно несређено. Да ли би хтела да то погледаш?«
Фондација Ингмар Бергман, »Ингмар Бергман лицем у лице (»Stiftelsen Ingmar bergman, Ingmar Bergman Face to Face«), установљена је у јесен 2005. године, као интернет станица на шведском језику (а од 2006. године на енглеском) и садржи исцрпне податке о Бергмановом филмском опусу, ширећи тако Бергманов универзум и омогућујући посетиоцу дубље разумевање Бергмановог дела, са циљем да се одржи сећање на Ингмара Бергмана.
Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо је као већ класичан драмски писац и то оним редом којим је, у Минхену, лично поставио три премијере у једном истом дану: Прво Ибзен, затим Сtриндберг, а онда он сам, Бергман. Тако је било и остаће заувек, та повезаност позоришних представа: »Луткина кућа«, »Госпођица Јулија« и »Сцене из брачног живота«. У писму шведском сликару и пријатељу Кaрлу Ларсону датираном 2. новембра 1901. године, док је радио на својој драми »Игра снова«, Стриндберг је написао: »Мој живот је постао необјашњиво сновиђене, можда је смрт заправо – буђење.«
Бергманова драма »Сцене из брачног живота«, рађена по филму који је био Бергманов велики телевизијски успех из 1973. године, имала је своју нову премијеру на Великој сцени »Драматена« у мају 2011. године. Редитељ Стефан Ларшон пошао је од Бергманове верзије ове његове позоришне премијере из 1981. године у Минхенском позоришту »Theater im Marstall«.
»Моја намера није била да будем иноватор. Ја само желим да представим позоришну представу и да учиним да она живи у срцима публике”, написао је Бергман, а та жеља му се још за живота, дакако, испунила.
»Време је кратко, жеља је тако велика«, могао би бити Бергманов манифест »Безвремености« и временске универзалности Бергмановог дела.
ИЗВОРИ:
Jonson, Ben, »To the memory of my beloued, The AVTHOR MR. WILLIAM SHAKESPEARE: AND what he hath left vs, in Shakespeare«, William; Hinman, Charlton (ed.); Blayney, The First Folio of Shakespeare (2nd ed.), New York: W. W. Norton & Company, 1996, стр.10.
Conah, Roger, »К/К А Couple Of Finns And Some Donald Ducs Cinema in society«, Government printing centre, Helsninki 1991.
http://www. ingmarbergman.se, »Face to Face«.
Törnqvist, Egil, »Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs«, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face/Маркер
Boëthius, Maria-Pia, »Ingmar Bergman beundrade Hitler«, »Dagens Nyheter«, Stockholm, 12.08. 2007.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Вoken om Bergman«, Norstedts, Stockholm 2008.
Bergman, Ingmar, »Bilder«, »Norstedts«, Stockholm 2008.
Wood, Jason, »Wim Wenders« »Axiom Books«, London 2008.
Strindberg, August, »Dromspelet«, Norsteds, Stockholm 1988.
Strindberg, August, »Вrev till Emil Schering«, 13 maj 1902.
Koskinen, Maaret, »Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bergmans filmiska estetik«, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Boken om Bergman, Norstedts, Stockholm 2008.
Ahndoril, Alexander, »Regissören«, »Albert Bonniers Förlag«, Stockholm 2006.
Shargel, Raphael, »Ingmar Bergman interwiews«, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.
Hedling, Erik, »Bergmanbok värd en applåd«,«Svenska Dagbladet«, Stockholm, 28.04. 2008.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face
Duner, David, »Swedenborgs drömmar«, Рopuläр historia (nr. 3)
Dramaten.se Marker, Lisa-Lone, »Ingmar Bergman, A life in the Theater«, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
БЕРГМАНОВ РЕЛИГИОЗНИ АТЕИМЗАМ (И СМРТ)
Бергман је, како у својим филмовима и тако у својим литерарним делима и драмама изражавао сумњу у постојање Бога, што му је донело епитет »протестантског атеисте«. Бергману није спорно да ли се може веровати у нешто свето, сем ако то није Бог и тиме не доводи у питање своју релиигиозност. Бергманов религиозни Вјерују се огледа у наизглед неспојвом, речју, у Божјој одсутности и људској светости.
У филму »Као у огледалу«, на пример, отац и син разговарају о Богу. Син објашњава немогућност вере у Бога, између осталог и зато што се његовој психички оболелој сестри Бог привидео у облику отровног паука. Тако он закључује да и ако постоји Бог, онда је то само изнуђена илузија неке болесне особе, те да ни у том случају, Бог није добар. Отац му, као свештеник који проповеда, одговара како је свака врста љубави - доказ да Бог постоји, зато и није важно да ли Бог ћути или говори.
Бергман уводи у своју аутобиографију и један цитат из дневника своје мајке: »Молим се Богу без очекивања утехе. У животу треба чинити најбоље што је могуће«, али је ове речи Карин Бергман, њен син Ингмар Бергман, оставио без наводника, свесно се поистоветивши на тај начин са својом мајком и њеним начином комуникације са Богом и њеним животним ставом.
»Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом«, написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. Женско тело тангира границу између живота и смрти. Стално враћање на тему о Божјем ћутању је оно што омогућује Бергману да »кондензује« људско искуство.
Бергман се нарочито приближио Богу после смрти своје жене Ингрид фон Росен. »Сада када ти све више окрећеш леђа свему живом. Сада када се ти све више удаљаваш са својом интуицијом, твојим чуђењем и можда са твојим очекивењем, ја сам одлучио да »дам крила« мислима да ћу поново срести Ингрид«, написао је Бергман. Teлевизијски филм »Сарабанд« из 2003. године посвећен је овој последњој Бергмановој супрузи. У том филму син главног јунака кога игра Ерланд Јозефсон, оплакује своју мртву супругу, преносећи нам Бергманове мисли и осећања о смрти.
»Сада када сам се окренуо ка Смрти, одједном се подразумева и то да се окренем онимa који су већ мртви. Живео сам довољно дуго без да мислим на последице. Моје вечерње молитве, или вечерње медитације, у главном се састоје од дугачког низа именима од који су многа, они мртви«, написао је Ингмар Бергман. Ово неодољиво подсећа на филм »Фани и Александер«, када деца у својој молитви пре спавања, весело и на брзину помињу имена оца, мајке, ујака и ујни, желећи им добро здравље и Божју милост, да би у мраку наставили даље са дечијим играма, све док их не савлада сан. Сада знамо да је »демонски режисер« ипак у своју дубоку старост понео радост искрене молитве и веру у загробни живот кроз љубав према ближњима.
»Он је имао урођени таленат за причу, који је у изузетном финишу и експресивном узбуђењу могао у исто време да ослика сам живот, од породичних вечера, све до тоталног ужаса од вечности«, записао је Ларс Ринг о Ингмару Бергману.
»Многи Бергманови филмови су пуни мешавине фолклорних митова, љубавних напитака Шекспиријанске заиграности у природи и асоцијација на позориште 19. века и модерне ироније, па и се ови елементи уклапају као зупчаници у том сатном механизму«, пише Микаел Тим.
»У том смислу, митопоетски модел света је престава након артикулације природа-ритуал-мит-природа и може се рећи да се митопоетска категорија супроставља научном објашњењу тиме што га не потире већ га игнорише преузимајући за себе ексклузивитет стварања. То је рад који сређује хаос и претвара га у космос, у свеобухватну, микро-макрокосмичку и свеобухватну сферу у којој владају одређена правила«, указује Миомир Петровић.
Бог кога Бергман призива кроз своје јунаке је равнодушан и одсутан. Али за Бергмана лично, Бог је присутан као негативан отисак, као наличје прусутности, као мит и прича.
»Мит је... мање-више брижљиво изабрано рухо за апстрактну мисао. Сликовитост је неодвојива од мисли. Она представља облик у којем је доживљај постао свестан... За Леви-Строса, митска мисао није само роб догађаја и искуства која неуморно распоређује и преуређује да би открила неки смисао, она је и ослободитељка, јер устаје против одсуства смисла. Леви-Строс је у праву када, на крају свог истраживања, закључује да у миту, као и у лингвистици, формалнa анализа изазива непоседно питање: смисао., пише Миомир Петровић.
Ингмар Бергман, кроз лик Витеза, у филму »Седми печат« поставља питање смисла живота. Витез, који је тај смисао тражио годинама, такорећи на погрешним местима и ситуацијама, као што су, на пример рат или религија, на крају ипак нашао смисао у чуду детета и у породици. Седећи на цветној ливади он каже Мији: »Религија је мука. Да ли сте то знали? То је као да волите неког ко је тамо негде у тами али се никада не појави, без обзира како га гласно звали. Како безначајно и нереално ми то изгледа, сада, када седим овде са тобом и са твојим мужем. Како ми је то сада постало неважно.«
Ларс Ринг у чланку у новинама »Свенска дагбладет« поводом смрти Ингмара Бергмана, истиче сличност измећу улоге свештеника и улоге редитеља у односу на литерарни текст. Бергман је наиме, имао могућност да од раног детињства, кроз професију свог оца, изблиза посматра како проповед, заснована на одређеном тексту из Библије, прераста у ауторски текст свештеника скројен према потреби, у вези саме теме проповеди и свештеникоме намере.
»Уметници се служе митом због редефинисања света који их окружује и еманације једног потпуно различитог света. Пре свега, уметник је у оквиру поменутог модела врач, џу-џу, шаман, онај који руководи ритуалом и спроводи, актуелизује основне нивое ритуала. Циљ ритуала је, у митопоетском смислу, стварање света, односно његова преформулација и стога је, често, у уметничким делима која у себи садрже митску матрицу видан покушај снажнијег стваралачког деловања него што се очекује, јер је циљу метника превазишао миметичке услове«, пише Миомир Петровић.
У филму »Седми печат« Бергман је заправо и сам постао par excellence филозоф религије у филмској уметности.
»И када је Јагње отворило седми печат, настала је тишина на небу, која је трајала око пола сата. И седам анђела, који су држали седам труба припремили су се да засвирају у њих.« У Библији, Исус Христ је јагње које ломи седам печата да би на крају срео ђавола и победио га. Код сваког печата ђаво пушта по једну несрећу на земљу. Иза четвртог печата крије се Смрт која шаље кугу. Бергман се том темом управо користио у филму »Седми печат« када Витез у пределу где је завладала куга, сусреће Смрт. Преносимо део сценарија из тог филма:
СМРТ:
- Сада видим нешто интересантно.
ВИТЕЗ:
- Шта видиш?
СМРТ:
- Добићеш мат у следећем потезу.
ВИТЕЗ:
– Истина је.
СМРТ:
– Да ли ти је одлагање донело радост?
ВИТЕЗ:
– Да, донело је.
СМРТ:
– Драго ми је. Сад те остављам. Када се следећи пут сретнемо, твоје време и време твојих сапутника је истекло.
ВИТЕЗ:
– Значи, ти ништа не знаш?
СМРТ:
– Ја не носим никакве тајне.
ВИТЕЗ:
Значи, ти ништа не знаш.
СМРТ:
– Тачно је.
Витез хоће да одговори, али је смрт већ нестала.
Стриндберг је такође изазивао Смрт у својој књизи »Инферно«: »Да бих истражио линију раздвајања између живота и смрти наслањам се на кревет, отварам флашицу са цијанидом и пуштам да се отровни мирис шири. Смрт са косом се приближава, полако и добро је расположена, али у последњем тренутку увек неко дође и увек се нешто деси; гласник са неком поруком или пчела која је улетела кроз прозор. Силе ми одузимају моју једину радост и ја се покоравам њиховој вољи«.
У једном од својих ретких јавних наступа, у јулу 2005. године, на фестивалу »Бергманова недеља« који се одржава на на острву Фаро, овај витални осамдесетогодишњак је наједном почео да дискутује са бискупом из града Висби, Ленартом Коскиненеом, који је био позван да говори о религиозној тематици у филму »Као у огледалу«.
»Бискупе Коскинен« повикао је Бергман са свог места у публици, »да ти ли верујеш у Бога?« Коскинен је одговорио да он свакако верује у Бога, а Бергману је постављено исто питање. Бергман је, између осталог одговорио да је потпуно убеђен да ће срести своју преминулу жену и да је »Христ један филозоф, који даје доказ да постоје дуги светови. Исто као и Бах.«
»Бергман се у Ибзеновој драмаи »Сабласт« концентрише на мајку, госпођу Алвинг. У уводној сцени она стоји сама на позорници, окренута према прозору, кроз који се види неколико зимских гранчица које формирају калиграфски знак, као симбол велике, необуздане туге. А завршна сцена, у којој она свом сину Освалду даје прекомерену дозу морфијума да би га омогућила да умре, лепа је до бола. Он је наг, као новорођенче, на поду. Она га поново рађа, али овога пута не за живот, него за смрт«, пише Ларс Ринг.
У филму »Сарабанд«, остарели Ерланд Јосефсон каже, такође остарелој Лив Улман, да се плаши смрти и да је тај страх већ постао већи од њега самог. Некадашни супруг и љубавник, сада уплашени старац, моли своју бившу жену која је у посети, да га прими у кревет и мајчински заштити од смрти. У Бергмановим филмовима се чини као да је сваки сусрет два човека, Пијета а свака жена Мадона - жена која губи мушкарца кога је родила, или кога је у животу заволела.
У њој се, пише Давид Аквилон, здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност, Бела светлост, која поништава живот.
ИЗВОРИ:
Aquilon, David, »Magisk cirkel«, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad 2005.
Bibel, »Uppenbarelse boken 8:16«, Verbum, Stockholm
Библија, 8:16 Књига откровења Bibel, Uppenbarelse boken 8:16, Verbum, Stockholm 1999,
Ring, Lars, »Allt går igen hos Bergman Gengångare«, »Svenska Dagbladet«, Stockholm 23. 09. 2007.
http://hem.passagen.se/vogler/texter/detsjunde.htm.
http://www.dramaten.se.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face, »Myt och mänska«
Петровић, Миомир, »Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)«, докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Törnqvist, Egil, »Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs«, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Ring, Lars, »Svenska Dagbladet«, Stockholm, 31.7.2007.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Boken om Bergman«, »Norstedts«, Stockholm 2008, стр. 245.
БЕРГМАНОВ СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА ТРЕПТАЈА ОКА
Као што је драмски писац, Бен Џонсон, Шекспиров савременик и колега, још у шеснаестом веку указао на Шекспирову бесмртност написавши да Шекспир не припада само једном добу већ је писац за сва времена: »Shakespeare was not of an age, but for alltime«, тако је и Аки Каурисмаки, на свој специфичан поетски начин, изразио Бергманову безвременост рекавши да је Бергманов филм »свет између два трептаја ока...«
»Као трептај ока« прошле су четрдесет три године између премијере Бергмановог филма »Праскозорје« и премијере Бергманове драме »Праскозорје« у »Драматену«. Шведско краљевско позориште »Драметен« премијерно је извело адаптацију сценарија овог Бергмановог филма као позоришну представу, марта 2011. године. Ингмар Бергман је написао овај сценарио још 1964. Када је филм је био готов 1968. године, Бергман је био критикован како је у том филму експонирао цео свој унутрашњи живот. Нешто тако »сасвим лично«, као Бергманов Субјективистички експресионизам, постало је европско културно наслеђе 21. века, безвремено и универзално.
»Праскозорје« је једна »хибридна« позоришна представа са музиком и филмом. У представи игра и Алекса Лундберг, један двадесетдеветогодишњи трансексуални глумац, заправо глумица, која је у току позоришних студија променила свој мушки пол за женски. Избор ове глумице потпуно је у складу са Бергмановим универзалним ставом о љубави, која је није ограничена ни полом индивидуе, ни временом, ни нпростором.
»Праскозорје« је двадесети по реду Бергманов филмски сценарио или сценарио за телевизијски филм, који се изводи на некој позоришној сцени. Фондација Ингмар Бергман (Ingmar Bergman Foundation), је од 2006. године наследник ауторских права Бергманових драмских текстова, које се играју негде у свету. »Ingmar Bergman Face to Face« има секцију која се зове: »На сцени« (On Stage), презентујући где и када је неки Бергманов текст игран.
Говорећи о тесној вези свог рада на сцени са радом на филму, Бергман је 1963. године изјавио: »Моји филмови су само дестилат онога што радим у позоришту.« Један од највећих светских филмских редитеља, Ингмар Бергман, који себе није називао драмским писцем, због сенке које су на њега бацала два великана европске драме, Хенрик Ибзен и Аугуст Стриндберг, постао је један од водећих драмских писаца данашње Европе, управо преко сценарија својих филмова.
Бергманова безвременост, »туга између два откуцаја срца«, »живахност између два ударца длановима«, »један двадесетчетврти део секунде који је матаморфозиран и продужен на сат и по времена«, како је писао Аки Каурисмаки, продужен је на вечност, мада је Бергман сам записао: »Ја немам религију. Не припадам ни једној вери. Не треба ми Бог, спасење или вечни живот.« Упркос томе, Бергманова драмска дела после његове смрти освајају Еворпске позоришне сцене. Бергман се игра широм Скандинвије, у Лондону, у Београду...
И у представи »Као кроз стакло« Београдског драмског позоришта, у режији Ање Суше, која је имала премијеру у фебруару 2011. године, у фокусу је млада жена Карин. Док Агнес из Бергмановог филма »Крици и шапутања« умире од рака, Карин је психички оболела. Око ње су три мушкарца, као што су око Агнес биле три жене. Hаравно, ту је и одсутни доктор који дијагностицира болест. Отац, муж и млађи брат, преокупирани су собом, сваки на свој начин, као и Агнесине сестре. Иако физички здрава, Карин је означена као безнадежни случај и пре или касније, и њу ће узети »Бела светлост«, Смрт.
Само четири године после Бергманове смрти, кроз ову позоришну преставу, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, Бергманова брига за судбину модерне жене наставља се и у 21. веку, што је велики допринос Бергмана уметничком идентитету Европе.
Бергмана »својатају« како левичари, тако и конзервативни кругови. Ингмар Бергман је најчешће престављан као уметник и икона буржаоског друштва. »Не мора се бити левичар, да би неко био велики«, написала је Марија Пиа Боецијус. А Микаел Тим је написао да је Бергман пронашао један основни језик који је прешао националне и језичке границе, дакако и класне, не напуштајући на свом уметничкком путу и хришћанска обележја. Као и у филму »Седми печат«, Бергман је био инспирисан Библијом и за наслов филма, »Тако, као у огледалу«.
»Ако не морам да пазим на време, онда најбоље функционишем«, написао је Ингмар Бергман. Ово није само став према оном времену које је Бергман имао на располагању у свом приватном животу, већ и његова жеља да се превазиђе време, која провејава кроз цело Бергманово филмско ствараштво.
»Снимање филма је херојски чин (не увек, не често, али понекад). Постепена деструкција појавног света је заустављена за тренутак. Камера је оружје против трагедије ствари, против нестајања«, написао је Вим Вендерс, који дели Бергманову фасцинацију Стринберговим речима из предговора за »Игру снова«: »Време и простор не постоје; на једној безначајној основици стварности врти се уобразиља и тка нове мотиве: Једна мешавина сећања, доживљаја, стварних и измишљених нереалних ситуција и импровизација.«
Многобројни сатови у Бергмановим филмовима не мере време, већ људску усамљеност. У тим просторијама, време је престало да постоји иако сат стално откуцава. Чини се да је време умакло из сата, као у растопљеним сатовима у сликама Салвадора Далија. Агнес из Бергмановог филма »Крици и шапутања« вреднује присуство сестара као једини временски императив у свом краткотрајном постојању на земљи.
»Један минут је као много година, нема годишњих доба, снег лежи у летњем крајолику и липино лишће жути...«, како је Стриндберг написао у писму једном пријатељу.
Марет Коскинен је написала да су многи аналитичари истакли да је кључна реч Бергманове филмске естетике »сан«, или, како је и сам Бергман рекао у многим интервујима, да је његово поље стварања »природни систем снова«. Оно што је Бергман наследио од Сведенборга, Јунга и Стриндберга је поглед на живот као сан, те да окружење постоји само у нашој уобразиљи и у песничкој фанатазији.
Када је правио своје филмове, Бергман се трудио да из сценарија склони све непотребно. Тако да се не каже: »Сада долази сан«, већ да се одмах уђе у њега« , написао је Микаел Тим. »Ингмар Бергман је све подредио феномену времена. Деценије и »персоне« се преливају једна у другу«, пише Микаел Тим.
»Персоне се деле, удвостручавају, испаравају, згушњавају, истичу и сакупљају. Али једна свест доминира свиме, свест оног који сања; јер не постоје никаве тајне, никакве последице, никакви скрупули, никакав закон«, написао је Стриндберг у Игри снова.
»Ја сам свој сопствени Бог, сам обезбеђујем своје анђеле и демоне«, написао је Бергман имајући нарочито у виду своје стваралаштво. Бергман се врло одговорно односио према својој заоставштини. И сам је писао о свом филмском ствралаштву, а у научне сврхе пристајао је да буде да предмет истраживања и докторских дисертација, дајући потпуну ауторску слободу писцима књига о њему, као што су Марет Коскинен, Микаел Тим и Александар Андорил, аутор књиге »Редитељ«. За разлику од предусретљивости коју је показивао према научницима и писцима, Бергман је био резервисан када су били у питању новинари. На питање да ли чита критике својих филмова овако је одговорио у једном интервјуу: »Читам критике у четири шведска листа, само да бих имао увид у тренутну ситуацију. Али остало не – одузима превише времена. Да будем јаснији, не одузима толико времена само читање, већ ефекат оног што си прочитао остаје у теби на један врло чудан начин. Ако је повољна критика, остајеш сав расцвркутан, а ако је негативна, осећаш се отрованим. Само за неколико сати, али све једно, то је непотребно губљење времена.«
»Бергман је твридо да је направио своју каријеру упркос непријатељски расположеним критичарима«, написао је Ерик Недлинг у новинама »Свенска Дагбладет«, годину дана после Бергманове смрти. Ингмар Бергман никада није напуштао аутобиографски елемент у свом стваралаштву: »Ја ништа нисам измислио. То је могло бити сећање на неког рођака, нека реплика, дијалог, шара на тепету. Бакин стан, као рај на земљи са сатовима који куцају, тоалет од сиц-сомота, као омањи престо. Каљеве пећи у свакој соби, статуе и тапети са мотивима из Венеције«, што је све давало својеврстан осећај безвремености.
Као и Стриндберг, Бергман је био прецизан са таквим детаљима и то му је помогло да гради катедрале. Чек је себе називао »погонским горивом«, могло би се рећи и »грађевинским материјалом, написао је Микаел Тим.
Када је Марет Коскинен, професор на Филмским студијама Стокхолмског универзитета, посетила Бергмана у вези једног његовог необјављеног прозног текста из млађих дана, Бергман јој је, скоро у пролазу, рекао: »Чуј, имам овде на Форо једну собу, око пет квадратних метара и ту сам сакупио различит материјал. Све је ужасно несређено. Да ли би хтела да то погледаш?«
Фондација Ингмар Бергман, »Ингмар Бергман лицем у лице (»Stiftelsen Ingmar bergman, Ingmar Bergman Face to Face«), установљена је у јесен 2005. године, као интернет станица на шведском језику (а од 2006. године на енглеском) и садржи исцрпне податке о Бергмановом филмском опусу, ширећи тако Бергманов универзум и омогућујући посетиоцу дубље разумевање Бергмановог дела, са циљем да се одржи сећање на Ингмара Бергмана.
Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо је као већ класичан драмски писац и то оним редом којим је, у Минхену, лично поставио три премијере у једном истом дану: Прво Ибзен, затим Сtриндберг, а онда он сам, Бергман. Тако је било и остаће заувек, та повезаност позоришних представа: »Луткина кућа«, »Госпођица Јулија« и »Сцене из брачног живота«. У писму шведском сликару и пријатељу Кaрлу Ларсону датираном 2. новембра 1901. године, док је радио на својој драми »Игра снова«, Стриндберг је написао: »Мој живот је постао необјашњиво сновиђене, можда је смрт заправо – буђење.«
Бергманова драма »Сцене из брачног живота«, рађена по филму који је био Бергманов велики телевизијски успех из 1973. године, имала је своју нову премијеру на Великој сцени »Драматена« у мају 2011. године. Редитељ Стефан Ларшон пошао је од Бергманове верзије ове његове позоришне премијере из 1981. године у Минхенском позоришту »Theater im Marstall«.
»Моја намера није била да будем иноватор. Ја само желим да представим позоришну представу и да учиним да она живи у срцима публике”, написао је Бергман, а та жеља му се још за живота, дакако, испунила.
»Време је кратко, жеља је тако велика«, могао би бити Бергманов манифест »Безвремености« и временске универзалности Бергмановог дела.
ИЗВОРИ:
Jonson, Ben, »To the memory of my beloued, The AVTHOR MR. WILLIAM SHAKESPEARE: AND what he hath left vs, in Shakespeare«, William; Hinman, Charlton (ed.); Blayney, The First Folio of Shakespeare (2nd ed.), New York: W. W. Norton & Company, 1996, стр.10.
Conah, Roger, »К/К А Couple Of Finns And Some Donald Ducs Cinema in society«, Government printing centre, Helsninki 1991.
http://www. ingmarbergman.se, »Face to Face«.
Törnqvist, Egil, »Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs«, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face/Маркер
Boëthius, Maria-Pia, »Ingmar Bergman beundrade Hitler«, »Dagens Nyheter«, Stockholm, 12.08. 2007.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Вoken om Bergman«, Norstedts, Stockholm 2008.
Bergman, Ingmar, »Bilder«, »Norstedts«, Stockholm 2008.
Wood, Jason, »Wim Wenders« »Axiom Books«, London 2008.
Strindberg, August, »Dromspelet«, Norsteds, Stockholm 1988.
Strindberg, August, »Вrev till Emil Schering«, 13 maj 1902.
Koskinen, Maaret, »Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bergmans filmiska estetik«, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Timm, Mikael, »Lusten och dämonerna«, Boken om Bergman, Norstedts, Stockholm 2008.
Ahndoril, Alexander, »Regissören«, »Albert Bonniers Förlag«, Stockholm 2006.
Shargel, Raphael, »Ingmar Bergman interwiews«, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.
Hedling, Erik, »Bergmanbok värd en applåd«,«Svenska Dagbladet«, Stockholm, 28.04. 2008.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face
Duner, David, »Swedenborgs drömmar«, Рopuläр historia (nr. 3)
Dramaten.se Marker, Lisa-Lone, »Ingmar Bergman, A life in the Theater«, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
