Juź się jesień kończy, liście z drzewa leci : — Gdzie się dwoje kocha, niepotrzebny trzeci. — Krakowiak.
U zemlji slovinskoj vidi se grad jedan, Kano grad od pčelah krasan i uredan.
U tom gradu stoji moja duša sada, Drhtjuć kô na drěvu list, kim větar vlada.
Oj grade, oj grade, hrano mojih želja’, Ki po carstvu svome krstio te Lelja !
Zašto sada mene s milom ti razstavi, Te tužim kô golub samcat u dubravi ?
Oj grade, kolik si zvězdnom nebu sličan, Gdě ti blistaš od sto lěpoticah dičan !
Pa zar nedospěva taj ures tvôj slavi, Te ti meni ote i sunce ljubavi ?
Sladko žutovoljka žubori u čreti, Bi rekô, Nje diku svu će proizrěti.
Dična ti je dična ; al sve već i veće Drhtjuć sluti srdce : »Věk tvoja bit neće !«
Još me nij’ sa sankom zora razstavila, Pade mi na prozor ptica bělokrila.
Pade i zapěva pěsmu tužnu toli, Te me još i danas od nje srdce boli.
Urani urani jadni moj junače ! Sunce se već radja i na prozor skače.
Urani i zábi na te svoje vaje, Jer tvoja se ljuba za drugog udaje.
Već se crkvi sprema od svatovah kita, Gdě pop snahu čeka i ovako pita:
»Hoćeš li ga ljubit i danju i noćju ?« Tvoja ljuba plače, ali kaže: »Hoću!«
Oj ptice, oj ptice, crna zlokobnice ! Koja te doněla běda mi pred lice ?
Ah pocrnula ti sněžnoběla krila, Što si mi ti jadno srdce probit smîla.
Jesen se naklanja, lištje s granah letje: — Gdě se dvoje ljubi, nij’ potrebno tretje.
Ah moj listopade, dalko se odstranio ! Jer si mi najlěpši cvět lěta stamanio.
Nesretna je ptica, koju bura shvati, Sred mora odnese, te neima gdě stati.
A kamo je ono srdce nesretnije, Što na srdce kuca, u kom věre nije.
Znadeš li, kako si šaptala bez broja Usta mi ljubeći : »Uvěk ... uvěk tvoja !«
Bog je čuo prisegu, pa pedepsa sada : Ti si progrěšila, a strělj na me pada.
Tvoja usta su mi obricala radost, A sad tužno krasna prolazi mi mladost.
Ti si me turila iz neba razbluda’ — Na zemlju već stranu, te sad neznam kuda.
Kad suza dozrie, padne kô jabuka ... A zašto ja plačem ženo běloruka ?
Po raju sam šetao, dok sam bio s tobom, A sada bi měnjao i s najgorim robom.
Mehke kô jastuci, běle pavulice — To Nje lěpe běle nebiahu ručice :
Već Vila ogrli svoga prijatelja, Te ga sad věk nosi za njom travna želja.
Ti sladki glasovi kô pěsme angjela — Nebiahu ne rěči Njejna grla běla :
Već biahu čarobna rajske tice pěnja, Koja mi proleti vrh staze življenja.
Luči vedre, tople kô dvě lětne noći, To nikak nebiahu Njejne crne oči :
Već to biahu brate, dvě nebeske svěće, Koje razsvětliše praznost moje sreće.
Ona sladost ljubka kano miris južni, Nebiaše Nje ustih cělov dušodružni :
Već biahu do tri kapi rajskog meda, Da sad bolje ćutim gorkost zemskih běda’.
Zvězda, koja plane s neba visokoga, Věk nemože naći natrag puta svoga.
Lěpo je u nebu, i ja jednom tu bih, Al nemrem pogodit na put, koj izgubih.
Někoč mi trpaše ljubav na put sreće Ruže i ljubice i razliko cvětje.
A sad na Golgotu krst mi veli nesti, Suzam stazu rosit, trn u věnac plesti.
Opoji mi trudno srdce san ugodan, Te viděh sred mora otok divnorodan ;
Oko njega stati stěne od korala’, Gdě se sunce igra kano sred zrcala.
Taj je otok labud, kî po moru pliva ; Taj je otok měsec, kî iz mora sîva ;
Taj je otok kruna, kâ nikog netišti, S koje sto kamenah i sto zvězdah blišti.
Kano svilen šator crna harapina Nad otokom tim se razstire vedrina.
Kao da ovo čuva mlězimče prirode Njišuć u kolěvci mora bez pogode.
Najlěpšimi dari izkiti ga mati : Tu žuta naranča, lěr i ruža cvati ;
Tu jug u kolěvci od cvětja se ljulja — Pěsmom od goluba’, pěsmom od slavulja’.
Taj otok pučini morskoj tol omili, Te věk zatravljena oko njega cvili.
I brižno od njega na stran drži bure, Noseć mu ponude — šarene ljušture.
Tu stoji med cvětjem stanak od mramora, Kog mâ duša voli od najsjajnjeg dvora.
Tu dolazi često kô k studencu roblje : Tu j’ moje ljubavi kolěvka i groblje.
Kad oko pónoći svět se već utrudi, Svak se dragi mrtvac makne i probudi.
Uzkrsne tvâ prva rečca od ljubavi, I šaptjuć po groblju sa snom se razstavi.
San metju s očiuh razgovori tisi ; Probudjeni prše med lištje uzdisi ;
A ljubkih cělovah družbica vesela Sěda na cvět ruže u prilici pčela’.
I ljubezni sanci dižu se iz groba, Stvarajuć si těla u lěpih podoba’.
Stiču modra krila, na njih zlatne pruge, Pršeć po cvětnjaku, tražeć svoje druge.
Tim i suze prenu — radosti děčica — Iz zraka se liju ružicam na lica.
Najmučniji j’ uzkrs .věri tvojoj jadnoj, Kâ stenjajuć puze po zemljici hladnoj.
Pošto svako prene, mio žamor nastane, Kô kad za dvě duše dan ljubavi svane.
Da ti j’ slušat, kako to razbludno traje, Mnio bi, da si došo u vilinske raje.
Koliko krat Njeno ime bude zvano ! A na divan njemu moje odazvano.
Tako tajni šapat sve slědi rěč po rěč, Stravljeno si služeć, ljubezno se dvoreć.
I ti razgovori tolik čas se čuju, Dok nestane noćnih pěsamah slavuju.
Kako svanu jutrom pěsme golubove, Sve umukne, i opet padne u grobove.
Razpěvao si se stravljen slavulj veće, Tihom noćcom těran od boli ljubeće.
Sad se ti razplači, ostavljen golube, Ustama raztuži, što se već neljube.
Kad si se razplakao, raztužio u jadu, Tada nebom krila prostri pram zapadu,
Gdě na tudjem spava golubica krilu ! Srni, kloni, pani, razmini u cvilu.
Tamo gdě jug diže krila, bezkonačne S neba motre zvězdah oči modrozračne.
Tamo stoji polje, na polju brežuljak, Na brežuljku lipa, na lipi slavuljak.
Tu vi, kad pěsnik sa světom oprosti, Položite u grob njegve trudne kosti.
Nek sluša slavulja, lištja sbor šaptjući, I glas žeteljicah, kad prolaze kući.
Kad ste sahranili kosti izpod trave, Nemetjte mu na grob zlatan věnac slave.
Jer tko je iz čaše od ljubavi pio, Taj j’ već za života pod věncem hodio.
Već vi na gomilu ploču zavalite, A na ploču rěči ove postavite :
Pěsnik rajske tice ču pěvanje milo, Pa nij’ sětio tvrdo od godinah krilo.
Glasi pěsnih mojih, u tužnoj prilici Od ljubavne sreće věrni nadgrobnici !
Ruka mâ tim rečma na grob vas prostěra : Ostavi nas sreća, al nam osta věra.
O ti crni prami, kî mi někoč milo Vruć obraz hladiše kô větrića krilo :
Sad ih tek poznavam, da su guje ljute, Sve u razcviljeno srdce zagriznute.
Ustiuh rěči, ke ih duša poslušaše, Bi reć da ju isti angjeo u raj zvaše.
Ah koliko sada strašne mi se čine, Kô trublja od suda, il trěsak s visine.
I očiuh Njenih pogledi — te strîle ! Kê su mi srdašce dušo zarobile.
Ah da sad slobodno puste ta dva roba, Te ja nebi vukô verig tja do groba.
Usta su Joj puna božanskoga směha, Oči vedre, jasne, čiste i bez grěha.
Usti moje něme, oči roneć suze ; Jer što mi da nebo, to mi zemlja uze.
Čuješ moj prstene ! rajska tico moja ! Tebe žude, ištu želje mê bez broja.
Ah vrati se vrati, raj nam je odprti, A u raju město za naju — do smrti.
Meni j’ kô u staklu zatvorenoj ribi, Il metulju, děčak što ga iglom pribi.
Riba i metulj krilma kretju bez umora, Al nemogu preći uzkoga prostora.
O od srdca moga tice, mâ ljubavi ! Zašto se ti opet kod mene ujavi ?
Istina, još ima u prsiuh města, Al si zahman došla, jer hrane već nesta.
Ajd na one kraje, gdě ti je stajala Zibka, a uz zibku Sestrica pěvala ;
Gdě su ti »tri žene« prorekle někada Baš malo radosti, ali puno jada’.
Ovdě, znadem, se je rodila mâ sreća, I streptala krilma kô lepir prolětja.
Da, ovo je město gdě ju ja ostavi’, Gdě u kolo smělo uhvatih se Slavi.
Evo zrak, kî mi je kolěvku nadkrivô ; Vetrić, kî se š njime natěcavô živo ;
Lipa, gdě sam čitao ja Oměra za dne, Ili Vile slušao do hore zapadne.
Ovdě je gaj, gdě te Lada prigrlila ; Gdě si se u kolo uhvatio Vila’.
Ovdě je dolina, ovdě i studenac, Gdě na glavu sestra metnula ti věnac.
Evo gaj, u kolo gdě se hvatah Vilah, I studenac, Lada gdě me zagrlila,
A dušu mi rajskim željam nadahnula, U ruke podala tamburu Tibula.
Slušaj po dolini pěsme milovanja, I slavuljah žuber, što srdašce tranja.
Ah netranja ga već glas Vilah slovinskih, Niti sladki žuber ticah žeravinskih.
Želja te je vukla amo neprestance, Gdě mladost spletala od cvětja ti lance.
Al ih ti raztrže, te sad tražiš radost, Odkle ti ju progna nepokojna mladost.
U dalekoj stranoj zemlji stoje sade Sreća, pokoj, radost I sve tvoje nade :
Tu ti zarobljeno srdce je ubogo, Kukavice jedna ! Višnji ti pomogô !
Bolji j’ jedan danak radosti prolětne, Nego sto godinah od dobe bezcvětne.
I meni dadoše taj dan dvě ustnice, Al me sada stoji težke godinice.
Kad me něgda mati u zibku děvala, Prekrstiv me svagda suze je takala.
O sada razumim skrb i suzna lica : Ništa sretna neču od mîh Rojenica’.
Dok me sprovadjaše svud molitve tvoje, Slobodne i mirne biahu prsi moje ;
A sada, zelena čim te trava krije, Hiljada strelicah moje srdce bije.
Da ti opet mogu na krilu počivat, Piti od ust sapu, i o raju snivat!
Ah da je to meni, znala bi dušica, Gdě izvire žednim voda zabitnica.
Prstene prodati, věnče moj zeleni ! Tko će opet vratit tvoju ruku meni ?
Svět, što mi ju ote prot volji od zgora, Opet jednom vratit morat će te mora.
Brodar ide na sve četir strane světa, Al ga větar kući odnese opeta.
Gdě si ti, moj větre, čekan od dne do dne ? Te bi me vratio na obale rodne.
Koliko na tebi, Savo, brodah ima ! Kolko te prepliva košut s jelenima !
I ticah i ribah, i ljudih prebrodi ! Sam jedan na tebi broda nenahodi.
Vidjam vas opeta zdravo mi svedj bili, Vi krajevi meni i ljubavi mili !
O zdravo mi bio ti rajski světe moj ! Gdě mi sunce izišlo i zašlo u pokoj.
Evo soba, gdě mi kano zvězda tajna Razsvětlila dušu Nje lěpota sjajna.
Evo vrata i prag, gdě mâ kob uzroči, Da se sastadoše dviuh blaženih oči.
Evo ti je potok, gdě još viděh lani, Rajskom svom lěpotom gdě sve kolo zani.
Evo je i prozor, gdě zoru čekaše, I na »dobro jutro« »Bog daj« mi vratjaše.
Eno zelen travnik, gdě u bujnoj travi Braše cvětje, pletuć věnac mojoj glavi.
Eno prodol, za nju gdě kupih jagode, Vrelo, gdě rukama zacrpi mi vode.
Zelene gorice, gdě su vama Vile, Śto su něgda ovdě pojuć žito plîle ?
Ah otšle su otšle za tragovi sestre, Jer sad drač i kukolj polja, livade stre.
Jeko starog grada, gospodarko draga ! Zašto neprelaziš već visoka praga ?
Minuše vremena, neima krasne mome : Zato ostavljena mučiš mramorkome.
