Poznati beogradski boem i lutalica Radoš Terzić (Ivanovci 1931 – Beograd 1985) sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka »ušao« je i u literaturu na »velika vrata«. Ovog ortodoksnog, kako sam za sebe kaže, marksistu i nepriznatog »revolucionarnog« pesnika u roman je »ubacio« naš spisatelj Moma Dimić, već poznat po svom literarno-dokumentarnom nervu (»Živeo život Tola Manojlović«, 1966). Radoš Terzić je posredstvom Dimića »unišao«, kako bi sam rekao, u roman »Šumski gradjanin« (»Srpska književna zadruga«, Beograd, 1982). I ne samo da je »unišao«, već se čitav tamo zavukao. »Šumski gradjanin« je knjiga o njemu! Tako je, konačno, ovaj nepriznati, bespravno – kako gorko zvuči kad to sam za sebe kaže – revolucionarni pesnik, propovednik Marksovih ideja, izučavalac medicine i drugih teških nauka i zaljubljenik u Čeovu revoluciju (Če Gevari je posvetio podužu poemu pisanu u desetercu), dobio »svoj« roman i na taj način ušao u istoriju i pamćenje.
Pisac ovih redova poznaje i Dimića, autora romana, i Terzića, glavnog (anti)junaka romana. Sa Terzićem sam se upoznavao dva puta. Prvi put kada me je M. Dimić odveo kod njega, bilo je to negde krajem januara 1978, drugi put čitajući »Šumskog gradjanina«. I, zaista, Terzića ćete, ako vam je uopšte do toga, najbolje upoznati čitajući roman.
Moma Dimić mi je još pre tog januara 1978. pričao da piše knjigu o još jednom biću iz stvarnog života. Čak mi je pokazao fotografiju tog svog bradatog junaka u kupaćim gaćama-minimalkama sa belom štraftom preko sredine i s nekakvom knjigom u ruci. Verovatno zbog ovog rekvizita (knjige) izraz njegovog lica delovao je još uvek mladićki misaono dubok.
Uz tu sliku, Dimić je posedovao i vizit kartu junakovu na kojoj je pisalo : »Radoš Terzić, revolucionarni pesnik, hotel žparkž, Beograd«. Ime »hotela« nije bilo štamparskom greškom napisano malim slovom. Jednostavno, prebivalište čoveka sa fotografije bili su parkovi glavnog grada
Izrazio sam želju da se upoznam sa ovim stanarom parkova i da pokušam da napravim intervju sa njim. Medjutim, Dimić mi reče da je nedavno izmedju Terzića i njega došlo do žestoke svadje na moralnom planu. Naime, Terzić je zahtevao od svog »biografa« (ovu titulu je sam dodelio Dimiću) da mu ovaj u svom dvorištu još za života podigne monumentalni spomenik. Pošto »biograf« nije bio spreman da mu u tom trenutku tako nešto ispuni, Terzić se smrtno uvredio.
Posle dve godine, baš pomenutog januara 1978, obrem se ponovo kod Dimića. U razgovoru se ponovo dotaknemo pisanja njegovog novog romana. Nije se još pomirio sa glavnim junakom, ali je, u medjuvremenu, uspeo da napiše pet-šest poglavlja, odnosno priča romana. Ostatak je tek trebalo da se dopiše. Dakle, pomirenje je neminovno! Stoga odlučujemo da baš tog dana odemo do Terzića, na »ručak pomirenja«, kako smo kasnije krstili taj Dimićev novi, a moj prvi susret sa Terzićem.
Iz Mirijeva, sela na rubu Beograda, gde je Dimić nastanjen, krenemo autobusom do Trga republike. Sa trga pešice do Terazija, sa Terazija sidjemo u Balkansku ulicu. »Zar Terzić živi baš u centru Beograda? – pitam. – Šta je sa parkovima?« »Januar je«, odgovara Dimić.
I, evo nas: Balkanska 26. Stara četvorospratna kuća. Pored samog ulaza za stanare te kuće nalazi se prodavnica prehrambenih proizvoda. Dimić ulazi u prodavnicu i kupuje kilogram hleba. »Da nahranim junaka«, kaže… Penjemo se strmim, uskim, mračnim i prljavim stepeništem na sam vrh zgrade, na tavan. Prolazimo kroz neke zamršene, uske hodničiće, koji su, očigledno, proizvod mnogih daščanih pregrada napravljenih od strane ko zna kakve armije beskućnika. Stižemo do nekakvih zelenih vrata izdignutih iznad poda tavana. Kucamo i uskačemo u malenu, daskama ogradjenu prostoriju, jedva tri sa tri metra.
Prvo što sam ugledao bio je krevet. Na njemu ogromna ljudina zarasla u bradu. To je Terzić. Zista, podseća na Marksa! Levo od kreveta stoji jedna omanja, ali pozamašna žena (kasnije ću saznati da je to gospodja Reza) i na rešou bačenom na sred sobe prži ribu. Terzićeva pregrada-golubarnik nema prozore, tako da se od Rezine ribe jedva vidi i diše. Domaćin Terzić nas, naizgled, potpuno nezainteresovano pogleda.
ŽRTVA OSTATAKA KOMUNIZMA
Pošto se prihvatismo skronog obeda, počeh da snimam intervju sa junakom Dimićevog romana još uvek u nastajanju.
D: … Vi počnite… Pričajte… A ja ću kasnije da napravim uvod…
R: Radoš Terzić iz sela Ivanovaca kod LJiga … Pa, rodjen sam u seoskoj porodici kao deveto neželjeno dete i otada su potekle sve muke životne. U devetoj godini, kao nezavršeno djače osnovne škole, krenuo sam u svet, trbuhom za kruhom, kao sluga seoski da zaradjujem hleb… Služio sam gazdu devet godina. On mi je obećao da mi da zemlju ali da čekam dok odu Nemci, a kada su otišli Nemci onda je on rekao čekaj dok odu partizani. I tako sam uzalud služio i video da od toga nema ništa, jer sam već bio u omladini i SKOJ-u i znao da neće nikada partizani otići. Onda sam krenuo na dobrovoljne radne akcije, a odmah potom i na kovački zanat u Beograd… Budući da je bio Beograd razoren i nije imalo državnih preduzeća, bio sam prinudjen da učim autokovački zanat kod privatnika koji me je krvoločno i krvopijski eksploatisao do konačnog onesposobljenja, jer od teškog i napornog rada kičma je stradala i pršljenovi. Posle toga ležao sam u gipsu tri godine u Risnu i to vreme iskoristio kao svoj univerzitet – izučavanje marksizma i lenjinizma kao već tadašnji skojevac… i posle toga ostao sam invalid stoprocentni, a invalidska penzija nije rešena zbog nepriznavanja svog tog radnog staža slugovanja, šegrtovanja i bolovanja. Tako sam dalje nastavio izučavanje marksizma i iskovao sebe u revolucionara i revolucionarnog pesnika. Mada se vodila borba protiv eksploatacije čoveka protiv čoveka, ja sam bio žrtva tih ostataka trulih kapitalističkih elemenata, koji su, nažalost, ostali, a trebali su biti likvidirani ili u zadruge udruženi da im se ne ostavi pravo da nesmetano ekploatišu mlade ljude i uništavaju ih kao i ranije.
Kasnije sam nastavio svoju revolucionarnu izgradnju izučavanjem marksizma i lenjinizma, zatim i čegevarizma. Onda sam počeo da pišem revolucionarnu poeziju.
D: Kada već rekoste da ste počeli da pišete revolucionarnu poeziju, vi ste napisali jednu poemu koja se zove »Najvećem revolucionaru«. Ona je, u stvari, posvećena Če Gevari. Pa, hoćete li da nam nešto kažete o stvaranju te poeme?
R: Da! Hoću! Budući da sam izučavao kubansku revoluciju i ona me je neobično inspirisala, jer je zaista izvedena na jedan fantastičan način u takvom svetu Latinske Amerike, kapitalističke, gde su se pojavili takvi divovi kao što je Fidel Kastro i Če Gevara, koji je sebe uzeo da je profesionalni revolucionar i ostavio izvojevanu revoluciju, ministarski kabinet i pošao dalje u svet da izvodi svetsku revoluciju… Jer, u istoriji čovečanstva nismo imali čoveka takvog kalibra, takve snage i duha i takve veličine, idejne i moralne čistote, da krene iz zemlje u zemlju da diže revoluciju čisto socijalnu u klasičnom smislu marksizma i da se odrekne svega – porodice i sopstvenog života, i ta njegova moralna veličina, idejna čistota njegovog morala me je inspirisala da sam mu napisao himnu, ideološku odu, onakav kakav je bio, pa, eto, želim da vam je odrecitujem, jer sam je recitovao u Sali heroja, na dan njegove komemoracije, koja je doživela najveću slavu i uspeh i koju su svi zavoleli, pa sam tako, eto, i rešio da je odštampam, ali, eto, zbog svoje revolucionarne oštrine i zbog toga što sam je napisao u epu, u narodnom stihu, ne mogu je štampati o trošku nekog preduzeća, već moram u sopstvenom izdanju, ali mi je stalo jer sam zaljubljen u Čea zato što je ostao dosledam sebi. On je rekao da revolucionar mora da ostane onakav kakav je u revoluciji takav do kraja, a revoluciju treba gurati napred kao bicikli, jer ako se ne gura ona brzo pada i propada… I, eto, želeo bih da vam je odrecitujem, neka je, neka bude posvećena narodu…
Dubokim, promuklim baritonom, dva puta glasnije nego do tada: »ERNESTU ČE GEVARI… Najvećem revolcionaru ovog sveta«…. Govori čitavu poemu iz glave. Na nahtaksni pored kreveta, desetak bočica raznih lekova, dve ispražnjene i jedna do pola ispijena flaša piva i ostaci nekakve ribe koju je za sve vreme našeg razgovora, stvarajući nepodnošljiv mastan dim, pržila pozamašna i uporna gospodja Reza.
Recitovanje je, posle dobrih petnaestak minuta, završeno sjajnim usklikom:
»O, GEVARA, MOJ IDEJNI I DUHOVNI BRATE, I KAD BUDEM UMIRAO MISLIĆU JA NA TE!«
Posle kratkog, spontanog aplauza prisutnih, intervju se nastavlja.
JEDAN OD NAJVEĆIH USPEHA
D: Vi ne samo da se bavite književnošću, već ste i neke naše pisce inspirisali da o vama pišu. Naime, u knjizi Milovana Danojlića »Kako je Dobroslav protrčao kroz Jugoslaviju«, u kojoj se govori o nepriznatim jugoslovenskim pesnicima, vi zauzimate značajno mesto. Tu vas Danojlić pominje pod punim imenom i prezimenom i citira jedan vaš stih, po vašem mišljenju veoma oštar. Hoćete li nešto o tome da nam kažete?
R: Da! Hoću! (Posle svakog pitanja ovako počinje. Ovo »da, hoću« veoma glasno izgovara tako da se ima utisak da će odmah posle toga kao iz rukava dati odgovor na postavljeno pitanje. Medjutim, izmedju »da, hoću« i sledeće rečenice pravi vrlo dugu pauzu i duboko uzdiše). To mi je bio, da kažem, jedan od najvećih uspeha posle pisanja drugih u raznim novinama i časopisima. Ja sam doživeo da uidjem u istoriju književnosti kao revolucionarni pesnik baš u toj knjizi Milovana Danojlića, mojeg seljaka i zemljaka, i, da kažem, jedne vrste učenika. Samo, on je otišao drugim putem školaraca i profesionalnih pisaca, dok sam ja ostao kao revolucionarni pesnik, nepriznati gotovo, jer nisam stigao da objavim ništa svoje.
Taj stih je zaista samo jedan iz moje životne poeme isto tako velike kao ova o Če Gevari, a on je se zaista borio (misli na Danojlića) punih dvadeset godina da objavi taj stih – »Vreme za ugnjetače i ugnjetene promenilo se nije/ Treba nova revolucija da se diže/ i nova krv da se lije« – jer, zaista, bilo je velike borbe oko toga, ali, eto, zahvaljujući razumevanju i Javnog tužilaštva i ostalih, on je ostao kao jedino moje, da kažem, duhovno čedo objavljeno, koje je otišlo u javnost. Moram da zahvalim Milovanu Danojliću na tome, a, inače, žao mi je što nije mogla da ode cela životna poema i što, kao što navodi iz mojeg obimnog životopisa »Kako su me idioti uništili u životu«. Nažalost to ne mogu objaviti, jer sam proučavanjem medicine, pa i filozofije i psihologije i ostalih nauka, budući da sam mnogo voleo da čitam i izučavam, došao do otkrića bliskog kraja koji će doći usled najpodmuklije bolesti koju, nažalost, nisu shvatili, nisu hteli da shvate ti uobraženi lekari-grandomani, mitomanijaci, koji misle da sve oni znaju, a mi drugi pacijenti, ljudi, ništa. Moram da objasnim taj stih prvo iz one životne filozofije da svako zašto ima svoje zato i da dalje predjem na marksizam da uslovi prave čoveka – kako kaže Marks: »Sve zavisi od uslova, mesta i vremena.« Ja, kao skrhani sin radničke klase i socijalno-imovinski obespravljen, izučavajući marksizam, lenjinizam, kao i čegevarizam, vršeći psihoanalizu društva i sebe – jer, ja sam ortodoksni marksista i moj je pogled na svet marksistički – taj gnev, taj stid, kako je još i Marks govorio da je i stid impuls revolucionarnog žara, jer sam, na neki način, eto, na dnu društva, socijalni problem, a, po svojim vrednostima, unutrašnjim, intelektualnim i intiutivnim i kvalitetnim, ljudskim, trebao bih da budem na, da kažem, daleko većem nivou. No, nažalost, nije još uspelo, nije još marksistički, da kažem, primenjeno i stvoreni uslovi da se svakom da prema svojoj sposobnosti… Jer, ja sam bio još u detinjstvu i osnovnoj školi odličan i prvi djak, kao i dalje u zanatskoj školi, i bila mi je želja za daljim učenjem, ali nisam imao za to uslove, a niko mi ih nije hteo pružiti. Od porodice seosko-idiotske, nesposobne, pa do dalje, nažalost…
JUNAK OBIMNOG ŽIVOTOPISA
D: Recite nam kako živi jedan nepravedno nepriznati ortodoksni marksist i nepriznati revolucionarni pesnik.
R: Po tom pitanju moram da kažem zaista teške reči. Kao što Milovan Danojlić, moj zemljak iz Ivanovaca, navodi u toj knjizi kako se po jednom psiho-socijalnom, mislim psihoanalitičkom utvrdjenju vidi da se ti ljudi stvaraju, zbog tih faza nemoći u kojima ne mogu da dodju do izražaja, čak stvaraju i zločinci… A ja sam, zahvaljujući marksizmu, kao i drugim filozofijama, sebe u tom pogledu sačuvao na najvećoj moralnoj visini i nekako, po onoj narodnoj, da svak mora da nosi krst svoje sudbine… Ali, vrlo je, vrlo teško i moram da kažem da zaista treba da se pruži mogućnost ljudima koji se bave poezijom, pa iako nisu na nivou savremene proze, jer ona se svuda lansira, dok se ova, eto, narodna ne priznaje. Mislim da je to žalosno, jer odavna se priča da se ne vole odnarodjeni političari i tako dalje. Uopšte, problem taj otudjenja najveći je problem sveta, razumljivo taj problem je Marks najdublje obradio i ja sam ga dugo proučavao. Ta nemoć ljudska može da uništi čoveka, jer tu su dva puta: ili samouništenje sebe ili protest protiv tog društva. Mislim, ta nemoć, kao što znamo uopšte u istoriji ljudskog roda, stvarala je i bogove i crkve i ratove i… to sve može da se liši može da se nadje leka tome. Jer, danas vidimo te ljude kako se bore i kako rade i kako sami štampaju i kako žele da to poklone narodu oduzimajući od svojih usta, eto, kao što i ja sam gladujem da bi to štampao i poklonio narodu, jer vidim da narod to vole i traži, a ne mogu da ih ovako naštampam privatno na geštetneru ili fotokopiji… Mislim da treba dozvoliti, treba pružiti uslove i tim ljudima, narodnim pesnicima, zato što mi danas imamo, nažalost, dosta nepismenih, eto, koji još umesto potpisa stavljaju otisak palca, pa naravno da ne razumeju tu savremenu prozu. Treba da bude jedan blagi prelaz izmedju naivne poezije i proze. Mislim da bez rime, bez stiha, pesma nema svoju dubinu i toplinu i da se mora razlikovati od proze. Mada savremena proza ima široku moć izražavanja, ali gubi onu toplinu i dubinu i snagu narodne pesme. Mi znamo iz istorije da »pesma nas je održala, pesmi hvala«, a ja moram da dodam još i stihove: »U pesnike i hajduke ne ide se bez velike muke«. To je teška stvar koju malo ko može da razume, sem onaj ko piše. Ja moram da dodam da sam tu poemu o Če Gevari pisao u suzama devet dana kada je on poginuo i zato je i doživela najveći uspeh, pa, moram još i to da dodam, da je bila jedna od inspiracija studentskih demonstracija (1968 – prim. autora), jer sam je poklanjao studentima i tražili su štampajući na geštetnere, na principu Če Gevarine borbe, poštenja, čistote i revolucionarnosti, da se bude što doslednije revoluciji.
Zbog toga mislim i poručujem da treba narodne pesnike sačuvati od zaborava i treba im pomoći, jer oni dolaze do samouništenja, a to je tragedija. Danas su veoma, veoma skupe štampane stvari. Kao što znamo, milionska suma treba za jedan štampani tabak. Evo, ja već punih deset godina se borim da bi ovu himnu o Če Gevari odštampao i, eto, još nisam uspeo mada je vole i intelektalci i radnici, jer sam je pisao za široke mase.
REVOLUCIONARNI PESNICI – MISLIOCI
D: Recite nam koje jugoslovenske pisce cenite i zašto.
R: Ja, kao ortodoksni marksist, beskompromisni revolucionar i revolucionarni pesnik, cenim samo revolucionarne pisce i angažovanu književnost, jer književnost mora da bude angažovana, mora da ima poruku umetničku i da se svet menja u bolji život. Inače, apstraktnu književnost ne cenim, apstraktnu poeziju ne volim. Vidim da to mnogi ljudi čitaju, ali, ipak, nadjem, tu i tamo, bačenu knjigu ili knjižicu, što mi teško pada (Uzdah!).. Sada, razumljivo da cenim mislioce, budući da sam i ja rodjeni mislilac, obučeni i izgradjeni, i ozbiljnu književnost koja stvarno mora da ima svoje značenje. Izmišljenu ne cenim i stvarno ne znam čemu ona služi zato što smatram da u ovom svetu i u ovom životu našem ima dovoljno drama, tragedija koje treba opisati kao preživljene i doživljene, jer smatram da ono što je doživljeno to je najjače i sa ciljem da se menja u bolje, da to se više ne ponovi. Sad moram da ovde parafraziram misli Alberta Moravije, takodje marksističkog pisca, koji kaže da je uvek imala politika veći uticaj na književnost, nego književnost na politiku. Zbog toga, razumljivo, cenim revolucionarne pisce, pesnike-mislioce kao što je bio Andrić, zatim i Dobrica Ćosić i Bećković Matija i drugi slični pisci me zanimaju.
D: Šta najviše čitate?
R : Ja najviše čitam marksizam, lenjinizam, a zatim revolucionarne pesnike… (Moja bezuspešna upadica: »A od naših pisaca koga najradje…«)… kao što vidite u mojoj biblioteci Branka Miljkovića, revolucionarnog pesnika, i, takodje, iz medicine dosta čitam, iz filozofije i psihologije, sociologija me zanima i, eto, moram da kažem, moj prijatelj Radomir Lukić, koji takodje smelo piše, kao što znate, o sociologiji morala, kaže da je društvo tek u povoju, da su veliki ostaci kapitalizma, buržoaske psihologije i da je društvo bolesno koje treba lečiti kao što lekar leči pacijenta. Moram da mu odam priznanje kao što je on meni odao za ovu himnu o Če Gevari kada sam je recitovao i tražio da mu je dam, jer nije čuo jaču himnu i pesmu. Takodje, i on mi je odao priznanje da sam genijalac kakav se ne radja u sto miliona ljudi. Volim ljude iskrene, poštene, mudre, koji govore bez dlake na jeziku, jer nas marksizam uči da se uništi homo dupleks, taj dupli čovek, dvoličan čovek, koji se razvio kroz istoriju, nažalost, naopaku istoriju čovečanstva, kroz ratove, kroz špijunaže, kroz privatnu svojinu i novac, koje treba uništiti i uništiti tim homo dupleks čoveka, a stvoriti pravog, iskrenog čoveka.
Ja sam sebe izgradio u takvog čoveka i evoluirao za jednu epohu. Nalazim se na nekom pijedestalu Marksovog čoveka, ali, nažalost, tamo sam usamljen i tako nisam shvaćen i prihvaćen. A, takodje sam ostavio Marksu jedan stih, morao sam napisati: »O, kako je Marks genije bio/ kad je svoju misao stvorio/ da su prava, klase, novac i svojina/ za muzej starina/ i sa njima svaka državna mašina.« Ali, to su daleka vremena u koja sam ja svojom bogatom vizijom i intuicijom stigao i u tom ognju revolucinarnog žara, izučavanja, želje da se to ostvari, eto, sagoreo u svojoj, da kažem, punoj zrelosti.
PRELAZAK U PROFESIONALNU DEFORMACIJU
D: Rekoste na početku ovog našeg razgovora da ste bolesni, da ne možete više da radite. Čuli smo takodje da sve te pesme koje pišete ne možete da štampate, nemate novca za to, a izdavači neće da ih prihvate. Pa, od čega živite?
R: Pa, mnogi se za to interesuju, ali ja moram da kažem da živim apostolski, dakle ja sam jedna vrsta marksističkog apostola. Imam, recimo, ljude koji me cene, poštuju i vole i tako uvek me pozovu na ulici, ne mogu proći ni deset-dvajest koraka dok me neko ne počasti i, takodje, razumljivo, pita da li mi treba… Meni je to teško da primam. No, što se tiče moje skromnosti, ja najskromnije živim, jer skromnost je najveća vrlina, tako nas je još i veliki Lenjin učio. Treba skratiti želje, treba svoj ego korigovati, jer svo zlo čovečanstva leži u egu ljudskom koje je nezajažljivo i nema granice. To nas je još Niče učio, koji je zaista najdublje obradio ljudski ego. Marksizam neminovno dolazi kao najkompletnija, najuniverzalnija nauka i filozofija i ideologija, sociologija, ekonomija, politika, poezija, budući da je on bio sve to, da leči ljudski egoizam i da ga svede na najmanje mere.
D: Da li to znači da živite od marksizma?
R: To mi nije profesija, ali me ljudi cene i vole kao izvornog marksistu. Kao što i vidite, ličim na njega, pa me tako i zovu. Recimo, Milutin Čolić, naš poznati filmski kritičar, uvek me počastvuje kad je FEST da gledam besplatno i zove me jugoslovenski Marks… I drugi tako pametni ljudi i marksisti.
D: Da vam, kojim slučajem, odnekud padne neka velika svota novca, da dobijete od nekoga, da, recimo, nasledite bogatu tetku iz Amerike, da li biste u tom slučaju bili bolji pesnik, bolji marksist, ili bi vas, možda, to omelo u svem tom radu?
R: Mene nikakva sila na svetu, da kažem, od marksizma ne bi odvojila, jer sam sebe izgradio u takvog marksistu, revolucionara, koga ne bi mogla zaneti slava i novac. Samo mali duhovi padaju pod uticaj slave i novca. Pravi i veliki ljudi nikada sebi nisu dopustili da ih zanese slava i novac, već su ostali do kraja zaista pravi ljudi…
D: Živite u Balkanskoj ulici u Beogradu, u jednoj prostoriji ne većoj od devet kvadratnih metara. Ko vam je dao ovu prostoriju?
R: Da, to je, eto, kao što vidite, van kategorije stanova. Ovo je, kao što vidite, tavan i mansarda, kao što su živeli pesnici i umetnici ranije… Kako se to govorilo, ne znam, bliže bogu, pošto ja ne verujem kao marksist…
D: Plaćate li nešto za ovu prostoriju?
R : Da, to je simbolično malo, to je van kategorije stanova, jer se, što kažu, i volu i konju zidaju bolji stanovi…
D: Medjutim, ovde uopšte nemate uslove za stvaranje…
R: Sad nemam! To mi je najteže što ne mogu toliko mnogo da čitam, jer su me i oči izdale. A ko zna da li mi i dioptrija ovih pozajmljenih naočara odgovara. Osim toga, i ova najstravičnija bolest – kancer je metastazirao pa ne mogu da pišem, jer me bole ruke, pa moram da molim drugoga da mi čini tu uslugu. (Ovo je, najverovatnije aluzija na njegovog privatnog »biografa« Dimića).
D: Ovde imamo jedan primerak, to je jedan jedini primerak otkucan na pisaćoj mašini, ove vaše poeme »Najvećem revolucionaru«. Na kraju knjižice ispisano je nekoliko reči o autoru, tj. o vama, o tome šta trenutno radite. Ovde piše:«Trenutno je zaposlen kao junak u romanu u nastanku Mome Dimića »Babi Pupuška pre starosti«. Hoćete li da nam kažete nešto o tome, o tom radnom mestu… Kako je biti junak u romanu?
R: Pa, moram da priznam da je to, isto takodje, vrlo teško.
U NAJTEŽIM USLOVIMA
D: Nemate honorar za to?
R: Ne, zato što to nije gotovo, a, druga stvar, teško je sebe dokazati i iskazati realno, objektivno, sagledati realno stvari oko sebe marksističkim pogledom na svet, koji ja imam, pa, zbog toga, to je vrlo teško. Isto tako kao što je teško biti i slavan, jer tu čovek gubi u vremenu. Susreće ljude koji ga traže, mora sa njima da razgovara, a ja, budući da sam filantrop, da volim ljude, onda gubim takodje na vremenu, a, moram da priznam, od tih ljudi mogu malo da naučim, dok je moja nezajažljiva želja za znanjem.
Što se tiče samog junaka, to je vrlo teško pitanje biti danas, mada u svakom vremena moraju da budu i junaci u raznim oblicima i formama. Meni prilično teško pada što ne mogu da dodjem do potpunog izražaja, onakav kakav jesam, jer me u protivnom shvataju kao antijunaka, a ja sam iskovao sebe, na osnovu marksizma i lenjinizma, u čistog proletera, revolucionara, i želeo bih, kao takav, da se i dokažem, ali, kako je to Marks genijalno rekao da sve zavisi od uslova, mesta i vremena, ne mogu jer se nalazim u najtežim uslovima, u najtežim vremenima…
D: Ali ste ipak junak…
R: Idejno gledano, po mislima, jesam, jer imam smelosti da kažem šta mislim svuda, a to ljudi vole i cene, mada, moram da priznam, često dodje do raznih konflikta i posledica.
RAZGOVOR O LJUBAVI
D: U ovom našem razgovoru vi često pominjete ljubav i ističete da je ona nešto najplemenitije na svetu. Iza vas je skoro pet decenija života. Mora da imate bogato ljubavno iskustvo…
Samo što sam izgovorio ovu reč, gospodja Reza ciknu: »A, to ne može, Dragane, izvini, ali to ne može!«… Medjutim, Radoš, obradovan pitanjem, po svaku cenu hoće da da odgovor… Prepisujem sa magnetofonske trake tajno snimljenu prepirku…
Reza:…Šta tu lupaš…
M. Dimić (očigledno u nameri da izazove još veću svadju, staje na stranu gospoje Reze): …To je isuviše oštro…
Reza: Da…
M. Dimić: Pominješ prostitutke…
Radoš: Molim?!
M. Dimić: Pominješ tamo prostitutke…
Radoš: Pa, dobro, ja žoću…
Reza: Ma šta ti žoćeš! Daj ti lepo nemoj da zvrndaš, molim te…
Radoš:… jednu misao o ljubavi…
M. Dimić: Dobro je, završili smo, znaš…
Reza: Završi to! Kakvoj ljubavi, jebžo ti bog ljubav…
(Čuje se smeh petog čoveka koji se, u medjuvremenu, ušunjao u Radošev golubarnik. Taj peti imao je iskolačene oči, beretku na glavi, bio je pijan i to mu nije bilo dovoljno. Otpijao je ostatak Radoševog piva koristeći se novonastalom situacijom.)
Radoš (uporno, obraća se meni): Uključi!
Reza (nastavlja): Di može revolucionar da priča o tome, pa posle o ljubavi… i da zvrndaš tu… Je lž Nikola Tesla pisao o ljubavi?
Radoš (sigurno): Nije!
M. Dimić: Ne, on je isključiv. Kaže, nauka isključuje…
Reza: …Da, jeste…
Peti glas:… Isključuje ženu…
Reza: Onda, nemoj ti da brljaviš tu. Isključi to, brale!
(Opšti smeh. Smeje se i Reza. Medjutim, Radoš je mrtav ozbiljan i nekako frustrirano izgleda).
M. Dimić: Teško ženama ako se priča o njima…
Reza: Da, isključi to!
Radoš: Čekaj, bre…
Reza: Ma ostavi se ti tvoje gluposti, znaš! Nemoj tu da brljaviš ništa. Sad ja živim s tobom, mene ne smeš pomenuti, a i drugu ne smeš i, prema tome (obraća se meni), zaključi, dečko, to!
Radoš : … Ali, samo…
Reza: žAjdž, zinž ti, pa ću se ja čutž…
Radoš: Ćuti, kad ti kažem!
Reza: Ma, nemoj, sve ćeš zasrati, da izvinu ovi dečki. Nemoj, molim te, ja te molim…
Radoš: Ne, ne, žoću da kažem..
Reza: Ma, šta žšž ti da kažeš sade?!
Radoš: Kako sam se borio. Pusti, ćuti, kad ti kažem… (dalje nešto mrmlja, ali već pomirljivo i kao da je uplašen).
Reza: Ma, ne seri, kad ceo svet zna, bože me oprosti kad moram pred ovim ljudima tako… Mene ne smeš spomenut, a ni onu preda mnom…
Radoš: Neću da spominjem poimence nikog…
Reza: E, pa ne smeš ni mene!
Radoš: Ma, nemaš veze!
Reza: Mene ne smeš ni u kaki slučaju, ni, ni…
Radoš: Ne, ne, ja govorim marksistički…
Reza: Ma, idi ti, kaki marksistički…
Radoš: Da dopunim šta je hteo Marks…
M. Dimić (obraća se Rezi): Evo, vidite kakve mi ratove vodimo…
Reza (ne čuvši Dimića): Ma, ne, ne možeš ti kako žoćeš! Dragane, ne dam! I molim! Zaključi to!
I tako je ovaj veliki revolucionar, ortodoksni marksista, Marksov, Čeov i NJegošev fizički dvojnik, izgubio još jedan rat. O ostalim njegovim ratovima govori »Šumski gradjanin« Mome Dimića.
»Zum reporter«, Beograd, broj 833, 30. septembar 1982. godine
Odlomek iz knjige »Zapisi iz gipsa«, ki je izšla pri Ibarskih novostih, Kraljevo, 2007
ČOVEK SLEDEĆE EPOHE
Poznati beogradski boem i lutalica Radoš Terzić (Ivanovci 1931 – Beograd 1985) sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka »ušao« je i u literaturu na »velika vrata«. Ovog ortodoksnog, kako sam za sebe kaže, marksistu i nepriznatog »revolucionarnog« pesnika u roman je »ubacio« naš spisatelj Moma Dimić, već poznat po svom literarno-dokumentarnom nervu (»Živeo život Tola Manojlović«, 1966). Radoš Terzić je posredstvom Dimića »unišao«, kako bi sam rekao, u roman »Šumski gradjanin« (»Srpska književna zadruga«, Beograd, 1982). I ne samo da je »unišao«, već se čitav tamo zavukao. »Šumski gradjanin« je knjiga o njemu! Tako je, konačno, ovaj nepriznati, bespravno – kako gorko zvuči kad to sam za sebe kaže – revolucionarni pesnik, propovednik Marksovih ideja, izučavalac medicine i drugih teških nauka i zaljubljenik u Čeovu revoluciju (Če Gevari je posvetio podužu poemu pisanu u desetercu), dobio »svoj« roman i na taj način ušao u istoriju i pamćenje.
Pisac ovih redova poznaje i Dimića, autora romana, i Terzića, glavnog (anti)junaka romana. Sa Terzićem sam se upoznavao dva puta. Prvi put kada me je M. Dimić odveo kod njega, bilo je to negde krajem januara 1978, drugi put čitajući »Šumskog gradjanina«. I, zaista, Terzića ćete, ako vam je uopšte do toga, najbolje upoznati čitajući roman.
Moma Dimić mi je još pre tog januara 1978. pričao da piše knjigu o još jednom biću iz stvarnog života. Čak mi je pokazao fotografiju tog svog bradatog junaka u kupaćim gaćama-minimalkama sa belom štraftom preko sredine i s nekakvom knjigom u ruci. Verovatno zbog ovog rekvizita (knjige) izraz njegovog lica delovao je još uvek mladićki misaono dubok.
Uz tu sliku, Dimić je posedovao i vizit kartu junakovu na kojoj je pisalo : »Radoš Terzić, revolucionarni pesnik, hotel žparkž, Beograd«. Ime »hotela« nije bilo štamparskom greškom napisano malim slovom. Jednostavno, prebivalište čoveka sa fotografije bili su parkovi glavnog grada
Izrazio sam želju da se upoznam sa ovim stanarom parkova i da pokušam da napravim intervju sa njim. Medjutim, Dimić mi reče da je nedavno izmedju Terzića i njega došlo do žestoke svadje na moralnom planu. Naime, Terzić je zahtevao od svog »biografa« (ovu titulu je sam dodelio Dimiću) da mu ovaj u svom dvorištu još za života podigne monumentalni spomenik. Pošto »biograf« nije bio spreman da mu u tom trenutku tako nešto ispuni, Terzić se smrtno uvredio.
Posle dve godine, baš pomenutog januara 1978, obrem se ponovo kod Dimića. U razgovoru se ponovo dotaknemo pisanja njegovog novog romana. Nije se još pomirio sa glavnim junakom, ali je, u medjuvremenu, uspeo da napiše pet-šest poglavlja, odnosno priča romana. Ostatak je tek trebalo da se dopiše. Dakle, pomirenje je neminovno! Stoga odlučujemo da baš tog dana odemo do Terzića, na »ručak pomirenja«, kako smo kasnije krstili taj Dimićev novi, a moj prvi susret sa Terzićem.
Iz Mirijeva, sela na rubu Beograda, gde je Dimić nastanjen, krenemo autobusom do Trga republike. Sa trga pešice do Terazija, sa Terazija sidjemo u Balkansku ulicu. »Zar Terzić živi baš u centru Beograda? – pitam. – Šta je sa parkovima?« »Januar je«, odgovara Dimić.
I, evo nas: Balkanska 26. Stara četvorospratna kuća. Pored samog ulaza za stanare te kuće nalazi se prodavnica prehrambenih proizvoda. Dimić ulazi u prodavnicu i kupuje kilogram hleba. »Da nahranim junaka«, kaže… Penjemo se strmim, uskim, mračnim i prljavim stepeništem na sam vrh zgrade, na tavan. Prolazimo kroz neke zamršene, uske hodničiće, koji su, očigledno, proizvod mnogih daščanih pregrada napravljenih od strane ko zna kakve armije beskućnika. Stižemo do nekakvih zelenih vrata izdignutih iznad poda tavana. Kucamo i uskačemo u malenu, daskama ogradjenu prostoriju, jedva tri sa tri metra.
Prvo što sam ugledao bio je krevet. Na njemu ogromna ljudina zarasla u bradu. To je Terzić. Zista, podseća na Marksa! Levo od kreveta stoji jedna omanja, ali pozamašna žena (kasnije ću saznati da je to gospodja Reza) i na rešou bačenom na sred sobe prži ribu. Terzićeva pregrada-golubarnik nema prozore, tako da se od Rezine ribe jedva vidi i diše. Domaćin Terzić nas, naizgled, potpuno nezainteresovano pogleda.
ŽRTVA OSTATAKA KOMUNIZMA
Pošto se prihvatismo skronog obeda, počeh da snimam intervju sa junakom Dimićevog romana još uvek u nastajanju.
D: … Vi počnite… Pričajte… A ja ću kasnije da napravim uvod…
R: Radoš Terzić iz sela Ivanovaca kod LJiga … Pa, rodjen sam u seoskoj porodici kao deveto neželjeno dete i otada su potekle sve muke životne. U devetoj godini, kao nezavršeno djače osnovne škole, krenuo sam u svet, trbuhom za kruhom, kao sluga seoski da zaradjujem hleb… Služio sam gazdu devet godina. On mi je obećao da mi da zemlju ali da čekam dok odu Nemci, a kada su otišli Nemci onda je on rekao čekaj dok odu partizani. I tako sam uzalud služio i video da od toga nema ništa, jer sam već bio u omladini i SKOJ-u i znao da neće nikada partizani otići. Onda sam krenuo na dobrovoljne radne akcije, a odmah potom i na kovački zanat u Beograd… Budući da je bio Beograd razoren i nije imalo državnih preduzeća, bio sam prinudjen da učim autokovački zanat kod privatnika koji me je krvoločno i krvopijski eksploatisao do konačnog onesposobljenja, jer od teškog i napornog rada kičma je stradala i pršljenovi. Posle toga ležao sam u gipsu tri godine u Risnu i to vreme iskoristio kao svoj univerzitet – izučavanje marksizma i lenjinizma kao već tadašnji skojevac… i posle toga ostao sam invalid stoprocentni, a invalidska penzija nije rešena zbog nepriznavanja svog tog radnog staža slugovanja, šegrtovanja i bolovanja. Tako sam dalje nastavio izučavanje marksizma i iskovao sebe u revolucionara i revolucionarnog pesnika. Mada se vodila borba protiv eksploatacije čoveka protiv čoveka, ja sam bio žrtva tih ostataka trulih kapitalističkih elemenata, koji su, nažalost, ostali, a trebali su biti likvidirani ili u zadruge udruženi da im se ne ostavi pravo da nesmetano ekploatišu mlade ljude i uništavaju ih kao i ranije.
Kasnije sam nastavio svoju revolucionarnu izgradnju izučavanjem marksizma i lenjinizma, zatim i čegevarizma. Onda sam počeo da pišem revolucionarnu poeziju.
D: Kada već rekoste da ste počeli da pišete revolucionarnu poeziju, vi ste napisali jednu poemu koja se zove »Najvećem revolucionaru«. Ona je, u stvari, posvećena Če Gevari. Pa, hoćete li da nam nešto kažete o stvaranju te poeme?
R: Da! Hoću! Budući da sam izučavao kubansku revoluciju i ona me je neobično inspirisala, jer je zaista izvedena na jedan fantastičan način u takvom svetu Latinske Amerike, kapitalističke, gde su se pojavili takvi divovi kao što je Fidel Kastro i Če Gevara, koji je sebe uzeo da je profesionalni revolucionar i ostavio izvojevanu revoluciju, ministarski kabinet i pošao dalje u svet da izvodi svetsku revoluciju… Jer, u istoriji čovečanstva nismo imali čoveka takvog kalibra, takve snage i duha i takve veličine, idejne i moralne čistote, da krene iz zemlje u zemlju da diže revoluciju čisto socijalnu u klasičnom smislu marksizma i da se odrekne svega – porodice i sopstvenog života, i ta njegova moralna veličina, idejna čistota njegovog morala me je inspirisala da sam mu napisao himnu, ideološku odu, onakav kakav je bio, pa, eto, želim da vam je odrecitujem, jer sam je recitovao u Sali heroja, na dan njegove komemoracije, koja je doživela najveću slavu i uspeh i koju su svi zavoleli, pa sam tako, eto, i rešio da je odštampam, ali, eto, zbog svoje revolucionarne oštrine i zbog toga što sam je napisao u epu, u narodnom stihu, ne mogu je štampati o trošku nekog preduzeća, već moram u sopstvenom izdanju, ali mi je stalo jer sam zaljubljen u Čea zato što je ostao dosledam sebi. On je rekao da revolucionar mora da ostane onakav kakav je u revoluciji takav do kraja, a revoluciju treba gurati napred kao bicikli, jer ako se ne gura ona brzo pada i propada… I, eto, želeo bih da vam je odrecitujem, neka je, neka bude posvećena narodu…
Dubokim, promuklim baritonom, dva puta glasnije nego do tada: »ERNESTU ČE GEVARI… Najvećem revolcionaru ovog sveta«…. Govori čitavu poemu iz glave. Na nahtaksni pored kreveta, desetak bočica raznih lekova, dve ispražnjene i jedna do pola ispijena flaša piva i ostaci nekakve ribe koju je za sve vreme našeg razgovora, stvarajući nepodnošljiv mastan dim, pržila pozamašna i uporna gospodja Reza.
Recitovanje je, posle dobrih petnaestak minuta, završeno sjajnim usklikom:
»O, GEVARA, MOJ IDEJNI I DUHOVNI BRATE, I KAD BUDEM UMIRAO MISLIĆU JA NA TE!«
Posle kratkog, spontanog aplauza prisutnih, intervju se nastavlja.
JEDAN OD NAJVEĆIH USPEHA
D: Vi ne samo da se bavite književnošću, već ste i neke naše pisce inspirisali da o vama pišu. Naime, u knjizi Milovana Danojlića »Kako je Dobroslav protrčao kroz Jugoslaviju«, u kojoj se govori o nepriznatim jugoslovenskim pesnicima, vi zauzimate značajno mesto. Tu vas Danojlić pominje pod punim imenom i prezimenom i citira jedan vaš stih, po vašem mišljenju veoma oštar. Hoćete li nešto o tome da nam kažete?
R: Da! Hoću! (Posle svakog pitanja ovako počinje. Ovo »da, hoću« veoma glasno izgovara tako da se ima utisak da će odmah posle toga kao iz rukava dati odgovor na postavljeno pitanje. Medjutim, izmedju »da, hoću« i sledeće rečenice pravi vrlo dugu pauzu i duboko uzdiše). To mi je bio, da kažem, jedan od najvećih uspeha posle pisanja drugih u raznim novinama i časopisima. Ja sam doživeo da uidjem u istoriju književnosti kao revolucionarni pesnik baš u toj knjizi Milovana Danojlića, mojeg seljaka i zemljaka, i, da kažem, jedne vrste učenika. Samo, on je otišao drugim putem školaraca i profesionalnih pisaca, dok sam ja ostao kao revolucionarni pesnik, nepriznati gotovo, jer nisam stigao da objavim ništa svoje.
Taj stih je zaista samo jedan iz moje životne poeme isto tako velike kao ova o Če Gevari, a on je se zaista borio (misli na Danojlića) punih dvadeset godina da objavi taj stih – »Vreme za ugnjetače i ugnjetene promenilo se nije/ Treba nova revolucija da se diže/ i nova krv da se lije« – jer, zaista, bilo je velike borbe oko toga, ali, eto, zahvaljujući razumevanju i Javnog tužilaštva i ostalih, on je ostao kao jedino moje, da kažem, duhovno čedo objavljeno, koje je otišlo u javnost. Moram da zahvalim Milovanu Danojliću na tome, a, inače, žao mi je što nije mogla da ode cela životna poema i što, kao što navodi iz mojeg obimnog životopisa »Kako su me idioti uništili u životu«. Nažalost to ne mogu objaviti, jer sam proučavanjem medicine, pa i filozofije i psihologije i ostalih nauka, budući da sam mnogo voleo da čitam i izučavam, došao do otkrića bliskog kraja koji će doći usled najpodmuklije bolesti koju, nažalost, nisu shvatili, nisu hteli da shvate ti uobraženi lekari-grandomani, mitomanijaci, koji misle da sve oni znaju, a mi drugi pacijenti, ljudi, ništa. Moram da objasnim taj stih prvo iz one životne filozofije da svako zašto ima svoje zato i da dalje predjem na marksizam da uslovi prave čoveka – kako kaže Marks: »Sve zavisi od uslova, mesta i vremena.« Ja, kao skrhani sin radničke klase i socijalno-imovinski obespravljen, izučavajući marksizam, lenjinizam, kao i čegevarizam, vršeći psihoanalizu društva i sebe – jer, ja sam ortodoksni marksista i moj je pogled na svet marksistički – taj gnev, taj stid, kako je još i Marks govorio da je i stid impuls revolucionarnog žara, jer sam, na neki način, eto, na dnu društva, socijalni problem, a, po svojim vrednostima, unutrašnjim, intelektualnim i intiutivnim i kvalitetnim, ljudskim, trebao bih da budem na, da kažem, daleko većem nivou. No, nažalost, nije još uspelo, nije još marksistički, da kažem, primenjeno i stvoreni uslovi da se svakom da prema svojoj sposobnosti… Jer, ja sam bio još u detinjstvu i osnovnoj školi odličan i prvi djak, kao i dalje u zanatskoj školi, i bila mi je želja za daljim učenjem, ali nisam imao za to uslove, a niko mi ih nije hteo pružiti. Od porodice seosko-idiotske, nesposobne, pa do dalje, nažalost…
JUNAK OBIMNOG ŽIVOTOPISA
D: Recite nam kako živi jedan nepravedno nepriznati ortodoksni marksist i nepriznati revolucionarni pesnik.
R: Po tom pitanju moram da kažem zaista teške reči. Kao što Milovan Danojlić, moj zemljak iz Ivanovaca, navodi u toj knjizi kako se po jednom psiho-socijalnom, mislim psihoanalitičkom utvrdjenju vidi da se ti ljudi stvaraju, zbog tih faza nemoći u kojima ne mogu da dodju do izražaja, čak stvaraju i zločinci… A ja sam, zahvaljujući marksizmu, kao i drugim filozofijama, sebe u tom pogledu sačuvao na najvećoj moralnoj visini i nekako, po onoj narodnoj, da svak mora da nosi krst svoje sudbine… Ali, vrlo je, vrlo teško i moram da kažem da zaista treba da se pruži mogućnost ljudima koji se bave poezijom, pa iako nisu na nivou savremene proze, jer ona se svuda lansira, dok se ova, eto, narodna ne priznaje. Mislim da je to žalosno, jer odavna se priča da se ne vole odnarodjeni političari i tako dalje. Uopšte, problem taj otudjenja najveći je problem sveta, razumljivo taj problem je Marks najdublje obradio i ja sam ga dugo proučavao. Ta nemoć ljudska može da uništi čoveka, jer tu su dva puta: ili samouništenje sebe ili protest protiv tog društva. Mislim, ta nemoć, kao što znamo uopšte u istoriji ljudskog roda, stvarala je i bogove i crkve i ratove i… to sve može da se liši može da se nadje leka tome. Jer, danas vidimo te ljude kako se bore i kako rade i kako sami štampaju i kako žele da to poklone narodu oduzimajući od svojih usta, eto, kao što i ja sam gladujem da bi to štampao i poklonio narodu, jer vidim da narod to vole i traži, a ne mogu da ih ovako naštampam privatno na geštetneru ili fotokopiji… Mislim da treba dozvoliti, treba pružiti uslove i tim ljudima, narodnim pesnicima, zato što mi danas imamo, nažalost, dosta nepismenih, eto, koji još umesto potpisa stavljaju otisak palca, pa naravno da ne razumeju tu savremenu prozu. Treba da bude jedan blagi prelaz izmedju naivne poezije i proze. Mislim da bez rime, bez stiha, pesma nema svoju dubinu i toplinu i da se mora razlikovati od proze. Mada savremena proza ima široku moć izražavanja, ali gubi onu toplinu i dubinu i snagu narodne pesme. Mi znamo iz istorije da »pesma nas je održala, pesmi hvala«, a ja moram da dodam još i stihove: »U pesnike i hajduke ne ide se bez velike muke«. To je teška stvar koju malo ko može da razume, sem onaj ko piše. Ja moram da dodam da sam tu poemu o Če Gevari pisao u suzama devet dana kada je on poginuo i zato je i doživela najveći uspeh, pa, moram još i to da dodam, da je bila jedna od inspiracija studentskih demonstracija (1968 – prim. autora), jer sam je poklanjao studentima i tražili su štampajući na geštetnere, na principu Če Gevarine borbe, poštenja, čistote i revolucionarnosti, da se bude što doslednije revoluciji.
Zbog toga mislim i poručujem da treba narodne pesnike sačuvati od zaborava i treba im pomoći, jer oni dolaze do samouništenja, a to je tragedija. Danas su veoma, veoma skupe štampane stvari. Kao što znamo, milionska suma treba za jedan štampani tabak. Evo, ja već punih deset godina se borim da bi ovu himnu o Če Gevari odštampao i, eto, još nisam uspeo mada je vole i intelektalci i radnici, jer sam je pisao za široke mase.
REVOLUCIONARNI PESNICI – MISLIOCI
D: Recite nam koje jugoslovenske pisce cenite i zašto.
R: Ja, kao ortodoksni marksist, beskompromisni revolucionar i revolucionarni pesnik, cenim samo revolucionarne pisce i angažovanu književnost, jer književnost mora da bude angažovana, mora da ima poruku umetničku i da se svet menja u bolji život. Inače, apstraktnu književnost ne cenim, apstraktnu poeziju ne volim. Vidim da to mnogi ljudi čitaju, ali, ipak, nadjem, tu i tamo, bačenu knjigu ili knjižicu, što mi teško pada (Uzdah!).. Sada, razumljivo da cenim mislioce, budući da sam i ja rodjeni mislilac, obučeni i izgradjeni, i ozbiljnu književnost koja stvarno mora da ima svoje značenje. Izmišljenu ne cenim i stvarno ne znam čemu ona služi zato što smatram da u ovom svetu i u ovom životu našem ima dovoljno drama, tragedija koje treba opisati kao preživljene i doživljene, jer smatram da ono što je doživljeno to je najjače i sa ciljem da se menja u bolje, da to se više ne ponovi. Sad moram da ovde parafraziram misli Alberta Moravije, takodje marksističkog pisca, koji kaže da je uvek imala politika veći uticaj na književnost, nego književnost na politiku. Zbog toga, razumljivo, cenim revolucionarne pisce, pesnike-mislioce kao što je bio Andrić, zatim i Dobrica Ćosić i Bećković Matija i drugi slični pisci me zanimaju.
D: Šta najviše čitate?
R : Ja najviše čitam marksizam, lenjinizam, a zatim revolucionarne pesnike… (Moja bezuspešna upadica: »A od naših pisaca koga najradje…«)… kao što vidite u mojoj biblioteci Branka Miljkovića, revolucionarnog pesnika, i, takodje, iz medicine dosta čitam, iz filozofije i psihologije, sociologija me zanima i, eto, moram da kažem, moj prijatelj Radomir Lukić, koji takodje smelo piše, kao što znate, o sociologiji morala, kaže da je društvo tek u povoju, da su veliki ostaci kapitalizma, buržoaske psihologije i da je društvo bolesno koje treba lečiti kao što lekar leči pacijenta. Moram da mu odam priznanje kao što je on meni odao za ovu himnu o Če Gevari kada sam je recitovao i tražio da mu je dam, jer nije čuo jaču himnu i pesmu. Takodje, i on mi je odao priznanje da sam genijalac kakav se ne radja u sto miliona ljudi. Volim ljude iskrene, poštene, mudre, koji govore bez dlake na jeziku, jer nas marksizam uči da se uništi homo dupleks, taj dupli čovek, dvoličan čovek, koji se razvio kroz istoriju, nažalost, naopaku istoriju čovečanstva, kroz ratove, kroz špijunaže, kroz privatnu svojinu i novac, koje treba uništiti i uništiti tim homo dupleks čoveka, a stvoriti pravog, iskrenog čoveka.
Ja sam sebe izgradio u takvog čoveka i evoluirao za jednu epohu. Nalazim se na nekom pijedestalu Marksovog čoveka, ali, nažalost, tamo sam usamljen i tako nisam shvaćen i prihvaćen. A, takodje sam ostavio Marksu jedan stih, morao sam napisati: »O, kako je Marks genije bio/ kad je svoju misao stvorio/ da su prava, klase, novac i svojina/ za muzej starina/ i sa njima svaka državna mašina.« Ali, to su daleka vremena u koja sam ja svojom bogatom vizijom i intuicijom stigao i u tom ognju revolucinarnog žara, izučavanja, želje da se to ostvari, eto, sagoreo u svojoj, da kažem, punoj zrelosti.
PRELAZAK U PROFESIONALNU DEFORMACIJU
D: Rekoste na početku ovog našeg razgovora da ste bolesni, da ne možete više da radite. Čuli smo takodje da sve te pesme koje pišete ne možete da štampate, nemate novca za to, a izdavači neće da ih prihvate. Pa, od čega živite?
R: Pa, mnogi se za to interesuju, ali ja moram da kažem da živim apostolski, dakle ja sam jedna vrsta marksističkog apostola. Imam, recimo, ljude koji me cene, poštuju i vole i tako uvek me pozovu na ulici, ne mogu proći ni deset-dvajest koraka dok me neko ne počasti i, takodje, razumljivo, pita da li mi treba… Meni je to teško da primam. No, što se tiče moje skromnosti, ja najskromnije živim, jer skromnost je najveća vrlina, tako nas je još i veliki Lenjin učio. Treba skratiti želje, treba svoj ego korigovati, jer svo zlo čovečanstva leži u egu ljudskom koje je nezajažljivo i nema granice. To nas je još Niče učio, koji je zaista najdublje obradio ljudski ego. Marksizam neminovno dolazi kao najkompletnija, najuniverzalnija nauka i filozofija i ideologija, sociologija, ekonomija, politika, poezija, budući da je on bio sve to, da leči ljudski egoizam i da ga svede na najmanje mere.
D: Da li to znači da živite od marksizma?
R: To mi nije profesija, ali me ljudi cene i vole kao izvornog marksistu. Kao što i vidite, ličim na njega, pa me tako i zovu. Recimo, Milutin Čolić, naš poznati filmski kritičar, uvek me počastvuje kad je FEST da gledam besplatno i zove me jugoslovenski Marks… I drugi tako pametni ljudi i marksisti.
D: Da vam, kojim slučajem, odnekud padne neka velika svota novca, da dobijete od nekoga, da, recimo, nasledite bogatu tetku iz Amerike, da li biste u tom slučaju bili bolji pesnik, bolji marksist, ili bi vas, možda, to omelo u svem tom radu?
R: Mene nikakva sila na svetu, da kažem, od marksizma ne bi odvojila, jer sam sebe izgradio u takvog marksistu, revolucionara, koga ne bi mogla zaneti slava i novac. Samo mali duhovi padaju pod uticaj slave i novca. Pravi i veliki ljudi nikada sebi nisu dopustili da ih zanese slava i novac, već su ostali do kraja zaista pravi ljudi…
D: Živite u Balkanskoj ulici u Beogradu, u jednoj prostoriji ne većoj od devet kvadratnih metara. Ko vam je dao ovu prostoriju?
R: Da, to je, eto, kao što vidite, van kategorije stanova. Ovo je, kao što vidite, tavan i mansarda, kao što su živeli pesnici i umetnici ranije… Kako se to govorilo, ne znam, bliže bogu, pošto ja ne verujem kao marksist…
D: Plaćate li nešto za ovu prostoriju?
R : Da, to je simbolično malo, to je van kategorije stanova, jer se, što kažu, i volu i konju zidaju bolji stanovi…
D: Medjutim, ovde uopšte nemate uslove za stvaranje…
R: Sad nemam! To mi je najteže što ne mogu toliko mnogo da čitam, jer su me i oči izdale. A ko zna da li mi i dioptrija ovih pozajmljenih naočara odgovara. Osim toga, i ova najstravičnija bolest – kancer je metastazirao pa ne mogu da pišem, jer me bole ruke, pa moram da molim drugoga da mi čini tu uslugu. (Ovo je, najverovatnije aluzija na njegovog privatnog »biografa« Dimića).
D: Ovde imamo jedan primerak, to je jedan jedini primerak otkucan na pisaćoj mašini, ove vaše poeme »Najvećem revolucionaru«. Na kraju knjižice ispisano je nekoliko reči o autoru, tj. o vama, o tome šta trenutno radite. Ovde piše:«Trenutno je zaposlen kao junak u romanu u nastanku Mome Dimića »Babi Pupuška pre starosti«. Hoćete li da nam kažete nešto o tome, o tom radnom mestu… Kako je biti junak u romanu?
R: Pa, moram da priznam da je to, isto takodje, vrlo teško.
U NAJTEŽIM USLOVIMA
D: Nemate honorar za to?
R: Ne, zato što to nije gotovo, a, druga stvar, teško je sebe dokazati i iskazati realno, objektivno, sagledati realno stvari oko sebe marksističkim pogledom na svet, koji ja imam, pa, zbog toga, to je vrlo teško. Isto tako kao što je teško biti i slavan, jer tu čovek gubi u vremenu. Susreće ljude koji ga traže, mora sa njima da razgovara, a ja, budući da sam filantrop, da volim ljude, onda gubim takodje na vremenu, a, moram da priznam, od tih ljudi mogu malo da naučim, dok je moja nezajažljiva želja za znanjem.
Što se tiče samog junaka, to je vrlo teško pitanje biti danas, mada u svakom vremena moraju da budu i junaci u raznim oblicima i formama. Meni prilično teško pada što ne mogu da dodjem do potpunog izražaja, onakav kakav jesam, jer me u protivnom shvataju kao antijunaka, a ja sam iskovao sebe, na osnovu marksizma i lenjinizma, u čistog proletera, revolucionara, i želeo bih, kao takav, da se i dokažem, ali, kako je to Marks genijalno rekao da sve zavisi od uslova, mesta i vremena, ne mogu jer se nalazim u najtežim uslovima, u najtežim vremenima…
D: Ali ste ipak junak…
R: Idejno gledano, po mislima, jesam, jer imam smelosti da kažem šta mislim svuda, a to ljudi vole i cene, mada, moram da priznam, često dodje do raznih konflikta i posledica.
RAZGOVOR O LJUBAVI
D: U ovom našem razgovoru vi često pominjete ljubav i ističete da je ona nešto najplemenitije na svetu. Iza vas je skoro pet decenija života. Mora da imate bogato ljubavno iskustvo…
Samo što sam izgovorio ovu reč, gospodja Reza ciknu: »A, to ne može, Dragane, izvini, ali to ne može!«… Medjutim, Radoš, obradovan pitanjem, po svaku cenu hoće da da odgovor… Prepisujem sa magnetofonske trake tajno snimljenu prepirku…
Reza:…Šta tu lupaš…
M. Dimić (očigledno u nameri da izazove još veću svadju, staje na stranu gospoje Reze): …To je isuviše oštro…
Reza: Da…
M. Dimić: Pominješ prostitutke…
Radoš: Molim?!
M. Dimić: Pominješ tamo prostitutke…
Radoš: Pa, dobro, ja žoću…
Reza: Ma šta ti žoćeš! Daj ti lepo nemoj da zvrndaš, molim te…
Radoš:… jednu misao o ljubavi…
M. Dimić: Dobro je, završili smo, znaš…
Reza: Završi to! Kakvoj ljubavi, jebžo ti bog ljubav…
(Čuje se smeh petog čoveka koji se, u medjuvremenu, ušunjao u Radošev golubarnik. Taj peti imao je iskolačene oči, beretku na glavi, bio je pijan i to mu nije bilo dovoljno. Otpijao je ostatak Radoševog piva koristeći se novonastalom situacijom.)
Radoš (uporno, obraća se meni): Uključi!
Reza (nastavlja): Di može revolucionar da priča o tome, pa posle o ljubavi… i da zvrndaš tu… Je lž Nikola Tesla pisao o ljubavi?
Radoš (sigurno): Nije!
M. Dimić: Ne, on je isključiv. Kaže, nauka isključuje…
Reza: …Da, jeste…
Peti glas:… Isključuje ženu…
Reza: Onda, nemoj ti da brljaviš tu. Isključi to, brale!
(Opšti smeh. Smeje se i Reza. Medjutim, Radoš je mrtav ozbiljan i nekako frustrirano izgleda).
M. Dimić: Teško ženama ako se priča o njima…
Reza: Da, isključi to!
Radoš: Čekaj, bre…
Reza: Ma ostavi se ti tvoje gluposti, znaš! Nemoj tu da brljaviš ništa. Sad ja živim s tobom, mene ne smeš pomenuti, a i drugu ne smeš i, prema tome (obraća se meni), zaključi, dečko, to!
Radoš : … Ali, samo…
Reza: žAjdž, zinž ti, pa ću se ja čutž…
Radoš: Ćuti, kad ti kažem!
Reza: Ma, nemoj, sve ćeš zasrati, da izvinu ovi dečki. Nemoj, molim te, ja te molim…
Radoš: Ne, ne, žoću da kažem..
Reza: Ma, šta žšž ti da kažeš sade?!
Radoš: Kako sam se borio. Pusti, ćuti, kad ti kažem… (dalje nešto mrmlja, ali već pomirljivo i kao da je uplašen).
Reza: Ma, ne seri, kad ceo svet zna, bože me oprosti kad moram pred ovim ljudima tako… Mene ne smeš spomenut, a ni onu preda mnom…
Radoš: Neću da spominjem poimence nikog…
Reza: E, pa ne smeš ni mene!
Radoš: Ma, nemaš veze!
Reza: Mene ne smeš ni u kaki slučaju, ni, ni…
Radoš: Ne, ne, ja govorim marksistički…
Reza: Ma, idi ti, kaki marksistički…
Radoš: Da dopunim šta je hteo Marks…
M. Dimić (obraća se Rezi): Evo, vidite kakve mi ratove vodimo…
Reza (ne čuvši Dimića): Ma, ne, ne možeš ti kako žoćeš! Dragane, ne dam! I molim! Zaključi to!
I tako je ovaj veliki revolucionar, ortodoksni marksista, Marksov, Čeov i NJegošev fizički dvojnik, izgubio još jedan rat. O ostalim njegovim ratovima govori »Šumski gradjanin« Mome Dimića.
»Zum reporter«, Beograd, broj 833, 30. septembar 1982. godine
Odlomek iz knjige »Zapisi iz gipsa«, ki je izšla pri Ibarskih novostih, Kraljevo, 2007
