U mojoj sobi, poluosvetljenoj, uprkos sveći koja je gorela na stolu iznad moje glave, na kojem je, stolu, pored pomenute sveće zabodene u metalni kič–čirak, bilo još sijaset sitnica kojima se poreklo jedva znalo – ili se na njega, kao na potpuno i svesno, dakle namerno, zaboravilo – uprkos sijalici, tom mudrom izumu Edisonovom ili verovatnije Teslinom, sijalici od 100 sveća, poluosvetljenoj usled silnog dima stvorenog od cigareta marke zeta, bez filtera, trošenih te večeri, kao što su, uostalom, uvek bile, trošene u ogromnim količinama, u mojoj su se (takvoj) sobi te večeri, potpuno nenadano, otškšrinula (širom otvorila?) vrata i u njihovoj kutiji su se pojavile Cicine kolosalne grudiš kao da su znale da sam ih toliko priželjkivao, baš kao da su znale, one ili vlasnica njihova, da bolje nisu mogle da urade od onoga što su uradile, odnosno da se pojave te zadimljene, tužne večeri – nisu li i druge večeri bile iste? – u mojoj sobi, sobi iz koje nisam izbijao, i neću, sve od one večeri kada sam prvi put ugledao Cicine grudi. Pogledao sam gore, u lice Cicino, i shvatio da ja nju jedino po grudima poznajem, začudih se tom, za mene, novom licu Cicinom, – bio bih spreman, da nisam video poznate mi grudi, na zakletvu da nisam nikada video to lice, ili da je to bilo nekada davno, pre 100 godina, pa da se danas u ovo gnjilo veče, s obzirom na vremenski faktor, ne mogu setiti tog lica s – tim velikim, plavim (?) očima, osmehu, za koji je ona – u kolikoj je samo zabludi bila! – mislila da mnogo govori, da govori, recimo, koliko me voli, a da pri tome nije znala da su moje misli bile posvećene onoj dragoj mi, omrznutoj gospođici, koja je u to veče, dok mi se Cica, misleći da čini bogzna kakvo humano delo, osmehivala, bila u bogzna čijem i kakvom krevetu (kakva li je samo ta hiljadita soba, taj hiljaditi nameštaj, miris, da li joj taj hiljaditi sa uspehom iznalazi erogene zone ili, poput svojih neveštih prethodnika, doživljava fijasko, da li se čuje monotono otkucavanje vekerice, da li ih telefon prekida (?????). Da li onoj miloj mi gospođici kojoj predlažem, najponiznije i najskromnije, da izvrši akupunkturu mog jadnog i napaćenog srca smeta taj, novi, možda hiljaditi.
Cica, ta mila krava, čijim grudima ovde dižem spomenik – nije li to literarni ili kvaziliterarni spomenik sa lapidarnim natpisom: »Grudi Cicine oko kojih lebde mi uzdrhtale i libidinozne ruke«, sa tim, dakle, epitafom koji nedvosmisleno govori o tome šta su sve te grudi u stanju da prirede mojim rukama, tim koščščatim mengelama, Cica, dakle, ćuti i čeka me da izustim neku reč, neku misao, pa da ospe svojim izrazitim soprančićem –(čudnog li glasa, neočekivanog li glasa naspram tih ogromnih grudi!) – i ja znam, pouzdano znam, da naše (njene) reči, misli formulisane nepravilnim rečenicama sa bezbroj sinkopa, neće uznemiriti onu, već pomenutu, dimnu zavesu, koja je, usled očaja, stvorena u mojoj sobi, onaj pepeo koji je, kao u podnožju kakvog vulkana, recimo Vezuva, bio svuda posut po mojoj sobi, jer meni se ne govori, meni uzbuđdjenje ne da da govorim, ja nemam vremena da govorim već jedva čekam da se zagnjurim u te grudi i da tu i umrem, bez obzira na to što bih onoj kobnoj gospođici uskratio zadovoljstvo da izvrši akupunkturu jadnog i napaćenog mi srca. Kada je shvatila da nemam nameru da govorim, da ničim, osim očima, osim ispruženim mi uzdrhtalim rukama, neću da izrazim ono što ustvari osećam, počela je da se osvrće po sobi ni malo se ne čudeći tom lomu, tom sinkretizmu Sodome i Gomore, baš kao da je znala da sam ja takav, nemaran, aljkav, iako se pri prvom našem susretu nisam odao, dao na znanje sa kakvim ona, ustvari, ima posla. Zadovoljivši svoju radoznalost (?), počela je da prelistava prašnjave, olinjale knjižurine, koje su, skoro do plafona, bile poređane na stolu iznad moje glave, pa kad joj je, konačno, i to dosadilo stala je da me uporno fiksira, valjda pokušavajući da odgonentne značenje mojih ispruženih ruku. I – oh, srećnog li trenutka! – uspela je, shvatila je i počela da se svlači, ja sam, umesto nje, viknuo eureka, a ona, začuvši moj glas, čuvši nepoznatu joj reč, zastade, doslovno: ukopa se sa rukama iznad glave u kojima je držala ivice bluze koju je upravo počela da svlači, i onda – oh, užasa! – začu se njen, donekle izmenjen, soprančić, što je bilo normalno, jer joj je glava bila obmotana bluzom. Taj glas je počeo da ispunjava svaki ugao moje sobe, koji je, glas, činilo mi se, poremetio moju dimnu zavesu, uskovitlao pepeo i dim, sobu okrenuo naopako, uši mi, oči mi napunio pepelom...
... Međutim, misli odjednom prave drugu liniju. – Mislim uvek po liniji i mislim da je ta linija prava, tj. da nije ograničena nikakvim tačkama. Jedina tačka, a ako je jedina onda i ne ograničava, svih tih linija sam ja. Sve one prolaze, u manjoj meri, kroz mene i izviru iz mene, a desi se, ali to su, moram to da mislim, retki slučajevi, da neke od njih dodirnu svet, mada, po zakonima stereometrije, sledi jedna neminovnost po kojoj svaka od tih prava dodiruje svet, i ne samo svet. Sve prave su medjusobno divergentne, tako da je i ova po kojoj, bez ikakvog razloga, samo prividno i optički, to ako bismo kroz jednu tačku u prostoru provukli bezbor pravih, raznorodne su, ali meni neki demoni, koji imaju svoju specijalnu tačku sa svojim linijama, mrse sve to i ne dozvoljavaju da prenebregnem taj privid i da, jednom za svagda, pomirim te prave, stvorim neku komunikaciju medju njima, orodim ih, ako je to potrebno, a potrebno je. Ili je ovako bolje? Trudim se, koliko je to moguće, da one prave koje prolaze kroz mene, dakle koje ne izviru iz mene, urade samo to, tj. samo da me probodu, da me malo zaboli, da me, eto, pristajem, mnogo zaboli, ali i da odnesu ono ono što sobom nose, a ne da mi to ostavljaju, jer, na kraju krajeva, šta će meni to njihovo, nisam ja dužan da trpim to njihovo, neka me ostave na miru, neka me izbuše, neka od mene naprave sito, samo neka me ostave na miru.
Sećam se, jednom takvom dolazećom linijom prostrujala je kroz mene vest da je umrla moja majka. Pa, dobro, zar mora i to da me potresa? Samo sam jednom video tu ženu, rekli su: to je tvoja majka, uzvratio sam da mi je drago što su doneli jednu takvu odluku, za čije su posledice znali, znao sam to, znali su da „će to moje prvo viđenje majke biti registrovano tamo gde patim, da me upoznaju, greška: da mi predstave moju majku o kojoj sam se jedno vreme pomno raspitivao, jer, video sam, čuo sam da su drugu decu rodile majke, a kasnije, kada sam shvatio i kada sam počinjao da shvatam da oni ne pomišljaju da me obaveste da li me je neko rodio i, ako me je ipak neko rodio, gde je taj, kasnije sam, dakle, uvideo svu iluzornost mog raspitivanja o majci, pa sam i prestao da se raspitujem i da se pitam, naročito onda kada sam počeo da zapažam da se gotovo svi koje sam pitao o svojoj majci nekako čudno, reklo bi se pakosno, podlo smejulje. I kada bih se, onako krišom od svih, u sebi zapitao gde li je ta moja majka, činilo mi se da svi znaju o čemu razmišljam, činilo mi se da mi se svi klibe, da me izigravaju, tako da mi je, vremenom, i samo razmišljanje o majci bilo ponižavajuće, pa sam prestao i da mislim o njoj, zaključujući da sam i do tada mogao da živim bez nje.
U ono vreme čuo sam i za reč otac, pa sam stao i o njemu da razmišljam. Govorili su mi da je, ukoliko je tačno ono što su istoričali zabeležili, do sada samo jedna devica ostala u drugom stanju i da se ta devica zvala Marija. Bilo je to ihi–hi, boktepita kada, kazali su. Pre Hrista. Još su kazali da je od onoga dana kada se Hrist rodio ta devica prestala da bude devica, jer je upravo ona rodila tog Isusa, i otada su je više zvali Bogorodica Marija nego Deva Marija. Čak je i u ono vreme, govorili su, njen muž Josif hteo da traži razvod braka, jer je ona bila trudna pre njivove prve bračne noći, ali su, kasnije, dok je spavao, neki duhovi uspeli da ga ubede da je plod u utrobi žene njegove dar gospodnji.
Silno sam se bio posle tog saznanja zamislio. U prvo vreme sam mislio da sam ja tu onako, bez veze, sam po sebi. Kasnije da sam ja možda drugi Isus Hrist, ali sam, vremenom, i tu misao odbacio i odlučio da, ako ikada budem video svoju majku, da je pitam gde je i ko je moj otac. Samo da je to pitam, makar komedija dostigla svoju kulminaciju. I, kada su mi je predstavili, ja sam već onda bio u krevetu, umalo da je to i upitam, ali me je, u krajnjem momentu, nešto, onda neobjašnjivo, sprečilo da to uradim.
Danas shvatam da nisam hteo da znam ko mi je otac, zato što i bez njega može sasvim lepo da se boluje...
Da, draga moja gospodjice, poslednji potomak, muški potomak naše porodice, kome nije bila pružena prilika da produži svoj rod, jer, jadnik (srećnik?) nije znao da odabere pravi objekata (?), trune (?) u krevetu bez i najmanje nade na bilo kakav potomak.
Danas sam se, mila moja, probudio (?) sa oreolom nad glavom. Pokušavao sam da ga uhvatim. Avaj! Izmicao je, uporno izmicao. A hteo sam, ljubljena moja, baš vama da ga pošaljem da se sa njim nad glavom oglednete. Oreol, jedina moja, nije materijalan. Ja to znam. Znam još nešto, ali neću danas da govorim o tome, jer danas sam glup – danas sam srećan. Suština je postala očigledna. Bez ikakvog filosofiranja sam danas do nje došao. Napolju, kroz otvoren prozor se to sasvim lepo oseća, noćna kiša se isparava pod stidljivim, sasvim neuverljim zracima sunca, i to sunca proleća, tog godišnjeg doba kome se toliko prepuštam, kome dozvoljavam da me teliko umara. I ptice su se pojavile – otkud ptice? I razni zvuci koji mi apsolutno ne smetaju. Ali, draga moja gospodjice, vi ste neograničeni vladar.
Dozvoljavam da se isprljama. Biće noći!
U nedelju, aprila 1973.
U mojoj sobi, poluosvetljenoj, uprkos sveći koja je gorela na stolu iznad moje glave, na kojem je, stolu, pored pomenute sveće zabodene u metalni kič–čirak, bilo još sijaset sitnica kojima se poreklo jedva znalo – ili se na njega, kao na potpuno i svesno, dakle namerno, zaboravilo – uprkos sijalici, tom mudrom izumu Edisonovom ili verovatnije Teslinom, sijalici od 100 sveća, poluosvetljenoj usled silnog dima stvorenog od cigareta marke zeta, bez filtera, trošenih te večeri, kao što su, uostalom, uvek bile, trošene u ogromnim količinama, u mojoj su se (takvoj) sobi te večeri, potpuno nenadano, otškšrinula (širom otvorila?) vrata i u njihovoj kutiji su se pojavile Cicine kolosalne grudiš kao da su znale da sam ih toliko priželjkivao, baš kao da su znale, one ili vlasnica njihova, da bolje nisu mogle da urade od onoga što su uradile, odnosno da se pojave te zadimljene, tužne večeri – nisu li i druge večeri bile iste? – u mojoj sobi, sobi iz koje nisam izbijao, i neću, sve od one večeri kada sam prvi put ugledao Cicine grudi. Pogledao sam gore, u lice Cicino, i shvatio da ja nju jedino po grudima poznajem, začudih se tom, za mene, novom licu Cicinom, – bio bih spreman, da nisam video poznate mi grudi, na zakletvu da nisam nikada video to lice, ili da je to bilo nekada davno, pre 100 godina, pa da se danas u ovo gnjilo veče, s obzirom na vremenski faktor, ne mogu setiti tog lica s – tim velikim, plavim (?) očima, osmehu, za koji je ona – u kolikoj je samo zabludi bila! – mislila da mnogo govori, da govori, recimo, koliko me voli, a da pri tome nije znala da su moje misli bile posvećene onoj dragoj mi, omrznutoj gospođici, koja je u to veče, dok mi se Cica, misleći da čini bogzna kakvo humano delo, osmehivala, bila u bogzna čijem i kakvom krevetu (kakva li je samo ta hiljadita soba, taj hiljaditi nameštaj, miris, da li joj taj hiljaditi sa uspehom iznalazi erogene zone ili, poput svojih neveštih prethodnika, doživljava fijasko, da li se čuje monotono otkucavanje vekerice, da li ih telefon prekida (?????). Da li onoj miloj mi gospođici kojoj predlažem, najponiznije i najskromnije, da izvrši akupunkturu mog jadnog i napaćenog srca smeta taj, novi, možda hiljaditi.
Cica, ta mila krava, čijim grudima ovde dižem spomenik – nije li to literarni ili kvaziliterarni spomenik sa lapidarnim natpisom: »Grudi Cicine oko kojih lebde mi uzdrhtale i libidinozne ruke«, sa tim, dakle, epitafom koji nedvosmisleno govori o tome šta su sve te grudi u stanju da prirede mojim rukama, tim koščščatim mengelama, Cica, dakle, ćuti i čeka me da izustim neku reč, neku misao, pa da ospe svojim izrazitim soprančićem –(čudnog li glasa, neočekivanog li glasa naspram tih ogromnih grudi!) – i ja znam, pouzdano znam, da naše (njene) reči, misli formulisane nepravilnim rečenicama sa bezbroj sinkopa, neće uznemiriti onu, već pomenutu, dimnu zavesu, koja je, usled očaja, stvorena u mojoj sobi, onaj pepeo koji je, kao u podnožju kakvog vulkana, recimo Vezuva, bio svuda posut po mojoj sobi, jer meni se ne govori, meni uzbuđdjenje ne da da govorim, ja nemam vremena da govorim već jedva čekam da se zagnjurim u te grudi i da tu i umrem, bez obzira na to što bih onoj kobnoj gospođici uskratio zadovoljstvo da izvrši akupunkturu jadnog i napaćenog mi srca. Kada je shvatila da nemam nameru da govorim, da ničim, osim očima, osim ispruženim mi uzdrhtalim rukama, neću da izrazim ono što ustvari osećam, počela je da se osvrće po sobi ni malo se ne čudeći tom lomu, tom sinkretizmu Sodome i Gomore, baš kao da je znala da sam ja takav, nemaran, aljkav, iako se pri prvom našem susretu nisam odao, dao na znanje sa kakvim ona, ustvari, ima posla. Zadovoljivši svoju radoznalost (?), počela je da prelistava prašnjave, olinjale knjižurine, koje su, skoro do plafona, bile poređane na stolu iznad moje glave, pa kad joj je, konačno, i to dosadilo stala je da me uporno fiksira, valjda pokušavajući da odgonentne značenje mojih ispruženih ruku. I – oh, srećnog li trenutka! – uspela je, shvatila je i počela da se svlači, ja sam, umesto nje, viknuo eureka, a ona, začuvši moj glas, čuvši nepoznatu joj reč, zastade, doslovno: ukopa se sa rukama iznad glave u kojima je držala ivice bluze koju je upravo počela da svlači, i onda – oh, užasa! – začu se njen, donekle izmenjen, soprančić, što je bilo normalno, jer joj je glava bila obmotana bluzom. Taj glas je počeo da ispunjava svaki ugao moje sobe, koji je, glas, činilo mi se, poremetio moju dimnu zavesu, uskovitlao pepeo i dim, sobu okrenuo naopako, uši mi, oči mi napunio pepelom...
... Međutim, misli odjednom prave drugu liniju. – Mislim uvek po liniji i mislim da je ta linija prava, tj. da nije ograničena nikakvim tačkama. Jedina tačka, a ako je jedina onda i ne ograničava, svih tih linija sam ja. Sve one prolaze, u manjoj meri, kroz mene i izviru iz mene, a desi se, ali to su, moram to da mislim, retki slučajevi, da neke od njih dodirnu svet, mada, po zakonima stereometrije, sledi jedna neminovnost po kojoj svaka od tih prava dodiruje svet, i ne samo svet. Sve prave su medjusobno divergentne, tako da je i ova po kojoj, bez ikakvog razloga, samo prividno i optički, to ako bismo kroz jednu tačku u prostoru provukli bezbor pravih, raznorodne su, ali meni neki demoni, koji imaju svoju specijalnu tačku sa svojim linijama, mrse sve to i ne dozvoljavaju da prenebregnem taj privid i da, jednom za svagda, pomirim te prave, stvorim neku komunikaciju medju njima, orodim ih, ako je to potrebno, a potrebno je. Ili je ovako bolje? Trudim se, koliko je to moguće, da one prave koje prolaze kroz mene, dakle koje ne izviru iz mene, urade samo to, tj. samo da me probodu, da me malo zaboli, da me, eto, pristajem, mnogo zaboli, ali i da odnesu ono ono što sobom nose, a ne da mi to ostavljaju, jer, na kraju krajeva, šta će meni to njihovo, nisam ja dužan da trpim to njihovo, neka me ostave na miru, neka me izbuše, neka od mene naprave sito, samo neka me ostave na miru.
Sećam se, jednom takvom dolazećom linijom prostrujala je kroz mene vest da je umrla moja majka. Pa, dobro, zar mora i to da me potresa? Samo sam jednom video tu ženu, rekli su: to je tvoja majka, uzvratio sam da mi je drago što su doneli jednu takvu odluku, za čije su posledice znali, znao sam to, znali su da „će to moje prvo viđenje majke biti registrovano tamo gde patim, da me upoznaju, greška: da mi predstave moju majku o kojoj sam se jedno vreme pomno raspitivao, jer, video sam, čuo sam da su drugu decu rodile majke, a kasnije, kada sam shvatio i kada sam počinjao da shvatam da oni ne pomišljaju da me obaveste da li me je neko rodio i, ako me je ipak neko rodio, gde je taj, kasnije sam, dakle, uvideo svu iluzornost mog raspitivanja o majci, pa sam i prestao da se raspitujem i da se pitam, naročito onda kada sam počeo da zapažam da se gotovo svi koje sam pitao o svojoj majci nekako čudno, reklo bi se pakosno, podlo smejulje. I kada bih se, onako krišom od svih, u sebi zapitao gde li je ta moja majka, činilo mi se da svi znaju o čemu razmišljam, činilo mi se da mi se svi klibe, da me izigravaju, tako da mi je, vremenom, i samo razmišljanje o majci bilo ponižavajuće, pa sam prestao i da mislim o njoj, zaključujući da sam i do tada mogao da živim bez nje.
U ono vreme čuo sam i za reč otac, pa sam stao i o njemu da razmišljam. Govorili su mi da je, ukoliko je tačno ono što su istoričali zabeležili, do sada samo jedna devica ostala u drugom stanju i da se ta devica zvala Marija. Bilo je to ihi–hi, boktepita kada, kazali su. Pre Hrista. Još su kazali da je od onoga dana kada se Hrist rodio ta devica prestala da bude devica, jer je upravo ona rodila tog Isusa, i otada su je više zvali Bogorodica Marija nego Deva Marija. Čak je i u ono vreme, govorili su, njen muž Josif hteo da traži razvod braka, jer je ona bila trudna pre njivove prve bračne noći, ali su, kasnije, dok je spavao, neki duhovi uspeli da ga ubede da je plod u utrobi žene njegove dar gospodnji.
Silno sam se bio posle tog saznanja zamislio. U prvo vreme sam mislio da sam ja tu onako, bez veze, sam po sebi. Kasnije da sam ja možda drugi Isus Hrist, ali sam, vremenom, i tu misao odbacio i odlučio da, ako ikada budem video svoju majku, da je pitam gde je i ko je moj otac. Samo da je to pitam, makar komedija dostigla svoju kulminaciju. I, kada su mi je predstavili, ja sam već onda bio u krevetu, umalo da je to i upitam, ali me je, u krajnjem momentu, nešto, onda neobjašnjivo, sprečilo da to uradim.
Danas shvatam da nisam hteo da znam ko mi je otac, zato što i bez njega može sasvim lepo da se boluje...
Da, draga moja gospodjice, poslednji potomak, muški potomak naše porodice, kome nije bila pružena prilika da produži svoj rod, jer, jadnik (srećnik?) nije znao da odabere pravi objekata (?), trune (?) u krevetu bez i najmanje nade na bilo kakav potomak.
Danas sam se, mila moja, probudio (?) sa oreolom nad glavom. Pokušavao sam da ga uhvatim. Avaj! Izmicao je, uporno izmicao. A hteo sam, ljubljena moja, baš vama da ga pošaljem da se sa njim nad glavom oglednete. Oreol, jedina moja, nije materijalan. Ja to znam. Znam još nešto, ali neću danas da govorim o tome, jer danas sam glup – danas sam srećan. Suština je postala očigledna. Bez ikakvog filosofiranja sam danas do nje došao. Napolju, kroz otvoren prozor se to sasvim lepo oseća, noćna kiša se isparava pod stidljivim, sasvim neuverljim zracima sunca, i to sunca proleća, tog godišnjeg doba kome se toliko prepuštam, kome dozvoljavam da me teliko umara. I ptice su se pojavile – otkud ptice? I razni zvuci koji mi apsolutno ne smetaju. Ali, draga moja gospodjice, vi ste neograničeni vladar.
