Napasoh morske medvjedice
i legoh mirno na plažu
nisam mislio ni na šta
ni na Antu ni na Dražu
kad eto ti po vragu tebe
u liku kita i geparda
odmah se pretvorih u skočimiša
u Švabu i u Sefarda
a ti u zajedničko tržište
ostadoh ja bez gaća.
Evo ti predajem sablju
priznajem da si jača.
/.../
Ivan Slamnig - PROTEJ
Ako bih rekao da sam od malih nogu znao da ću biti pisac, lagao bih. Uostalom, kao što se vidi iz naslova, ako sam i bio, više nisam. To onda naravno znači da nisam znao ni da ću da prestanem, ali to je druga priča.
Ni to što sam vrlo rano naučio slova, nije me privlačilo pisanju i piskaranju, više žvrljanju, ali moje vaspitanje nije išlo za tim da u meni otkriva bilo kakve talente.
Poezija mi je uvek bila nerazumljiva, a lektira u prvim razredima osnovne škole mi je ogadila i prozu: više sam voleo slike u Bukvaru. »Dve Marije« Koče Racina i »Kako se kalio čelik« Nikolaja Ostrovskog su učinili da mi se i pri samom pogledu na korice neke knjige smuči.
Poslednji pokušaj da pročitam nešto ljudski, ili bolje reći dečje, bila je knjiga »Srce« Edmonda de Amičisa. To delo sam dobio na poklon, sa posvetom, od nekog đaka ko zna odakle, ne sećam se, ali takav je nekada bio običaj da učenici širom SFRJ poklanjaju knjige anonimnom drugu... E ta poučna knjiga mi je delimično ogadila i sam život. ?ednonog dobošara s? Sardinije ili možda Sicilije i danas sanjam, a život mi je podario istu sudbinu kao onom dečaku koji zamazanom i pocepanom odećom prlja nameštaj svojih domaćina a nije imao para ni za hleb ni za knjige.
Ne treba ni pominjati da me pismeni zadaci iz srpsko-hrvatskog nisu inspirisali ni na šta drugo osim na otaljavanje. Prvi čas mi je odlazio na ispisivanje naslova i datuma, da bih tek u poslednjih petnaestak minuta drugog časa nešto napisao, od bede, tek onako. Moji partizani i Nemci su uglavnom ličili na junake iz kaubojskih filmova. U trenucima očaja pomišljam da je Hajrudin Krvavac nekako došao do svesaka sa mojim pismenim zadacima i odatle pokrao ideje za svoje ratne filmove.
U godinama kada je ekonomska kriza dostigla vrhunac u onom patrljku zemlje, koji patrljak je ličio na »Trup« Ive Andrića, svako ko je imao manje od 80 godina i više od 80 poena na testu inteligencije žudeo je za stalnim iseljenjem u inostranstvo.
Dok sam imao utisak da svi oko mene imaju »nekog tamo« da im pomogne da odu, meni je preostalo da gledam slike dalekih bogatih predela sa svetlim supermarketima, finim potkrovljima, i rumenim i veselim čikama i tetama, i da nazirem debele novčanike u njihovim džepovima. U međuvremenu, da bih tom maštanju dao privid nečeg realnog, upisao sam se na novoosnovanu katedru za katalanski, retoromanski, oksitanski, galicijski, ligurijski sa đenovljanksim, i druge male romanske jezike na Filološkom fakultetu pod vođstvom doktora Grubiše Bajića. (U to vreme još nismo imali lektora za baskijski. A kada smo ga i dobili, čovek je greškom aktivirao eskploziv u naliv-peru i ne samo ubio sebe i dve čistačice i domara već je uništio i skromnu biblioteku naše katedre koju tek što smo dobili u vidu donacije od pretendenta na titulu nekog sicilijanskog ili sardinijskog kralja.)
Ko zna zašto, ali studije su mi krenule odlično. Verovatno je iluzija da ću s diplomom tih egzotičnih jezika kojima govore ljudi u zemljma sa najvišim standardom na svetu lakše pronaći put napolje, činila da sve što sam slušao na predavanjima odmah i zapamtim. Gotovo sve ispite sam polagao u junu. Ne samo da sam sa ogromnom voljom i prilježnošću koju nikada pre - ? bogami i nikada posle - nisam pokazivao, učio svaki podatak vezan za istoriju, slikarstvo, arhitekturu, književnost, muziku i politiku tih zemalja od ledenog doba, ranog Srednjeg veka pa naovamo, već sam samostalno istraživao gde god sam mogao. Postao sam deo nameštaja Gradske biblioteke.
I neprimetno, postao sam stručnjak za brojne književnosti i jezike koji ne zanimaju ni poštenu radničku klasu u tim zemljama; o seljacima da i ne govorim. Znao sam sve kraljeve Kaledonije, i monarhe Lombardije i potomke plemenite loze Vasalo sa Sicilije, naravno dok ih nisu zamenili frankofonski kraljevi, a imao sam problema da razlikujem neke Obrenoviće od nekih Karađorđevića. I ne samo to, već sam imao teškoća da razlikujem dobrog konja od lošeg političara, zbog čega tvrdoglavo insistiram da spomenik na Trgu republike zovem »Konj«.
Ogromnu radost zbog dobijanja diplome, ubrzo je smenilo stravično saznanje da od iseljavanja nema ništa. Naime, nakon tromesečnog turističkog boravka na razmeni studenata u Švajcarskoj, ostao sam, protivno svim savetima, da radim na crno kao čistač ulica u severnoj Italiji, Monaku, Galiciji i Provansi. Bio sam jedini đubretar diplomirani filolog na svetu. Niko nikada više nije skupljao lišće po parkovima i nabadao tetrapake po travnjacima i mučio se sa kontejnerima - koji su ponekad bili čistiji od naših samoposluga - a da je istovremeno po glavi premetao praktična ograničenja jampskog deveterca i versifikacijske probleme pri prelasku na akcenatski stih. Ali, imigracioni policajci Monaka, Švajcarske, Italije, Andore, Španije i San Marina uopšte nisu bili impresionirani mojim poznavanjem njihovih kultura i jezika. Kasnije mi je tek palo na pamet da sam ih verovatno postideo svojim enciklopedijskim znanjem i pokazao im koliko malo znaju o svojim domovinama s tako visokim standardom života. Deportovan sam po kratkom postupku.
Prevođenje se tako na prvi pogled pokazalo kao zanimanje, koje, ako ništa drugo, u izolovanoj zemlji bar daje priliku za rad u sopstvenoj sobi, a honorar i društveno priznanje koji, mislio sam, sleduju uz taj cenjeni i plemeniti ?????, bili bi uteha. Radost zbog prvog objavljenog prevoda trajala je oko mesec dana, i nije j? umanjilo ni to što nisam dobio obećani honorar. Jednostavno sam bio opčinjen slavom, koju sam, to se pokazalo kasnije, samo ja video. Honorari su stizali toliko retko da sam smatrao da radim besplatno. Dugovi su se gomilali. Pokazalo se da u jednom malom jeziku kao što je naš ne postoji makar ni solidarno zanimanje za druge »male« jezike, a časopisa je bilo premalo da bi u svakom broju objavljivali moje prevode, pod uslovom da uopšte redovno izlaze, što najčešće nije bio slučaj.
Tako je jedini izvor satisfakcije postalo samo prevođenje; Kantova ideja o bezinteresnom zadovoljstvu nije mogla da nađe bolje otelotvorenje na prelazu u novi milenijum; uživao ?am u tome da sam jedini ili možda jedan od dvoje-troje ljudi u celoj državi koji imaju pojma o piscima koje prevodim, o njihovim delima i književnostima tih malih jezika, često na granici izumiranja. Bio sam gord, sam sebi sudija, osećao sam se kao dobrovoljni izgnanik koji sa pust?g ostrva šalje, iz čistog ćefa, poruke u boci u obliku prevoda pisaca za koje ni u njihovim malenim državama nisu svi čuli. Sporadični odgovori urednika više nisu izazivali onu žar koju sam osetio posle prvih objavljenih radova, ali mi je pogled na policu na kojoj su se gomilali primerci časopisa pričinjavao nejasno kumulativno zadovoljstvo. Sa knjigama nisam imao toliko sreće. Naime, dve knjige koje mi je objavila jedna novoosnovana ad hoc izdavačka kuća, preveo sam preko volje (bilo mi je dosadnO), a urednik mi nije isplatio honorar. I ne samo to, već je taj medijski i izdavački kriminalac, nezadovoljan što sam odbio da badava radim i dalje, ostvario onu pretnju iz holivudskih filmova: više nećeš nigde raditi u slobodnom svetu! U verziji: više nigde u tranziciji!
Ali, već u prvom prevodu dogodilo mi se nešto neobično. Ili se meni samo činilo da je neobično. Naime, radnja priče me je ponela, poistovetio sam se sa junakom, tipičnim romantičarskim pripovedačom u prvom licu koji sa ironijom oštrom poput Supermenovog infra-crvenog pogleda, analizira mentalitet malog mesta. U jednom veoma dinamičnom opisu bala na kojem se plesala kvadrila, i dramatičnog događaja prilikom razmene partnera prepunom značenja, osetio sam da nešto fali. Požel?o sam da ubacim jednu rečenicu. Prosto mi se činilo da tu pristaje. Ne znam šta mi je bilo, ali dopisao sam rečenicu koje uopšte nije bilo u originalnom tekstu, napisanom još u prvoj polovini XIX veka. Možda je na tu moju impulsivnu odluku uticala i činjenica da je autor već odavno bio mrtav, kao i to da praktično nije bilo nikog ko bi mogao da kontroliše moje prevode. (Profesor Bajić je bio na nagradnoj ekskurziji romanista na Islandu, a Isidora Sekulović, autorka »Pisama iz Esperantije«, bila je zavejana u zimovniku na Andori). Prevod priče je objavljen i sve je prošlo bez problema. Moram da priznam da sam izvesno vreme čak i očekivao, ne bez nelagode, nekakvu reakciju; čiju, to ne bih umeo da objasnim.
Ako su kod Pirandela likovi tražili pisca, mene su tražili duhovi pokojnih pisaca kao i pseudonimi pod kojima sam objavljivao, čime se još jednom pokazalo da je Dubravka Ugrešić bila u pravu kada je, kroz usta jedne svoje književne persone, rekla »Ovde život piše romane a književnost nam je za kurac!«
Uglavnom, tekstovi koje sam prevodio su me inspirisali, imao sam utisak da tačno ulazim u tok misli autora ali i spisateljica, i uvek mi se dešavalo da naiđem na mesta gde sam osećao da pisac gubi nadahnuće, da nije na nivou; nije nalazio/ili nalazila, prave reči! To me je bolelo. Grehota je bilo, mislio sam, za taj tekst, a bogme, šteta je bila i za moju reputaciju, jer svako će misliti – u to sam bio uveren – misliti da je prevod loš a ne da je pisac zaribao! Tako sam počeo da pomažem piscima koje sam prevodio. Ulazio sam u likove, naročito ženske, i doživljavao svakojaka uzbuđenja. Dopunjavao sam mesta u kojima su, što sam mogao da osetim, pisali na silu, propuštajući da svoje delo dovedu do zasluženog vrhunca. I uvek bih ubacio bar jednu svoju rečenicu. Bilo je to nešto kao rediteljski kameo Alfreda Hičkoka, ili masonski šifrovani potpis koji su samo odabrani mogli da razumeju, u ovom slučaju samo ja.
U početku nisam ni bio svestan da sam se tako oslobodio inhibicije koja me je pratila od samog početka mog svesnog života – inhibicije pisanja. Ja nijedno pismo nisam bio napisao u životu. Uskoro nisam bio zadovoljan da dopišem samo jednu rečenicu. Počeo sam da dopunjavam radnju, da opisujem unutrašnji svet nekih likova koji su po mom mišljenju bili zapostavljeni, menjao sam završetke koji su bili nemotivisani, i već u šestom prevodu sam shvatio da sam napisao celo jedno poglavlje koje u originalu nije ni postojalo!
Uskoro nisam bio zadovoljan ni biografijama mojih pisaca i spisateljica, pa sam i njih ulepšavao, dodavao sam događaje u njihovim – mislio sam – nedostojno dosadnim životima, i izmišljao sam čitava dela koja su, navodno napisali. Nisam valjda mogao da dozvolim da prevodim knjigu čoveka koji iam amo jednu knjigu, ceo život je proveo u kancelariji za pisaćim stolom i nije se ženio niti ratovao?! Morao sam da mu pribavim bar jednu suprugu i dva razvoda, sabrana dela nažalost spaljena i zauvek izgubljena, službovanje u afrikanskom logoru i još jedno prekomorsko putešestvije s brodolomom i srećnim ishodom. Takođe sam mnoge pisce koji su vodili uredan život pretvorio u pijandure, neke i u sifilitičare, jer kakav je to pisac koji ne pije i ne puši? Spisateljice nisam mogao da ostavim samo sa dosadnim univerzitetskim karijermama, morao sam da ih – što je i inače moderno i politički korektno – pretvorim u lezbijke, feministknije, a neke sam pretvarao u radodajkei sakalude, dok sam druge stavljao u zatvor zbog političkih protesta i slično. Uglavnom sam ih proglašavao neurotičnim i samoubicama.
Tu sam međutim sam sebi natovario problem na vrat kada sam, zabuniviši se oko imena, jednu zdravu i čilu devojku u biografiji proglasio samoubicom, dok je ona, živa živcata nastavila da piše! Pod hitno sam morao da izmislim – sve inspirisan sapunicama – spisateljičinu sestru bliznakinju koja je naprasno otkrila talenat za pisanje kada je, kao sobarica na nekoj hacijendi, saznala u tv-vestima za samoubistvo svoje sestre.
Naši kritičari i publika koje nema naravno da nisu ništa primetili jer samo dve osobe znaju brazilski portugalski, pravi italijanski i retoromanski – profesor Bajić i ja.
Tu sam se, dakle, mnogo namučio, ali kada je ta nesmajnica, ta dosadna hiperaktivna spisateljica poginula u terorističkom napada na metro u Madridu samo godinu dana posle ataka na Njujork, mojoj sreći nije bilo kraja. Morao sam onda i bliznakinju da sahranim, što sam nepunih godinu dana kasnije sve pevajući učinio, plagirajući sudbinu Orijane Falači. Njen bolesnički dnevnik sam samo transponovao u neki oblik leukemije, a čak sam iskoristio i njenu knjigu »Pisma nerođenom detetu« u smislu da ova moja autorica piše nestalom mužu koji se – budući da je arheolog – skršio avionom u prašumama južne amerike. Bilo je lako ono obraćanje i tepanje bebi, pa još nerođenoj, prebaciti u obraćanje muškarcu, jer svi znamo kako se žene obraćaju svojim muževima, bar oni koji su iskusili makar jedan brak. Naravno da od toga ne bi bilo ništa da su naši prevodioci za italijanski dobri, ali kao što znate na primeru Umberta Eka, mi uopšte ne umemo da prevodimo sa italijanskog, a ja neću iz inata.
Kada sam konačno potpisao svoje delo vlastitim imenom, osetio sam istinsko oslobođenje. Moje ime je, ako to do sada nisam rekao – Jordan Mlatišumić – zvani deda Mlatko. Naime tako su me prozvali na studijama na Filološkom fakultetu, gde sam bio jedan od dvojice najstarijih studenata. Drugi je bio po zanimanju poštar, na anglistici. Ime se pročulo i ubrzo su počeli da mi se javljaju ljudi koji su se raspitivali o mom poreklu; najdirljiviji je bio susret sa hercegovačkim plemenom Mlatišumića. Pitali su me da li sam njihov i ja sam rekao...da. Bilo je lepo imati poreklo. Sažalio sam se na njih. Mada su najviše uticali ukusni prehrambeni prozvodi koje su mi doneli na poklon, pršutu, sir, kobasice. Od svojih sveže stečenih rođaka dobijao sam svinjske polutke i kajmaka i sira, i nikad se nisam tako dobro hranio kao tada, u vreme kada sam verovao da sam zahvaljujući književnom stvaralaštvu stekao i porodicu.
To je međutim kratko trjalao. Imam utisak da ih je neko slagao da ja nisam u vezi s njima, i oni su prestali da me posećuju i da šalju gastronomske specijalitete iz, verovao sam, mog rodnog kraja.
I, onda... kada sam pomislio da sam otkrio profesiju od koje ću moći da gladujem celog svog života, profesiju koja upravo pogoduje mom tipu ličnosti, što je inače dobro i za društvo, jer kad pomislim šta bih sve uradio da imam vlast, dođe mi da plačem pa da se radujem nad sudbinom ove planete, dakle, kada sam već mislio da sam pronašao sebe u spisateljskom pozivu, jedan san me je upozorio na opasnost koja vreba.
U tom snu ja sam se šetao ulicama Valensije iako su ulice ličile na Barselonu. Ko zna zašto je to bilo sumnjivo. Tako šetajući, prošao sam pored izloga jedne knjižare. U izlogu je bila moja knjiga. Prepoznao sam je po naslovu. Iako je naslov bio skroz pogrešno preveden. I kada sam hteo da viknem, »Pa nisam ja tako napisao!«, glasa nije bilo. Probudio sam se okupan u znoju kako kažu loši pisci koji se uvek ispomažu šablonima, ja ću zato reći, probudio sam se istuširan znojem.
Kako to da se do tada u svesnom stanju nisam setio te opasnosti koja vreba nad mojim delom? A šta ako neko mene krene da dopisuje kao što sam ja dopisivao druge?! Eto u snu ni naslov mi nije ostao pošteđen.
Istog dana, dok još nisam bio svestan odluke koju ću uskoro doneti, počeo sam kompulzivno da kupujem sve moguće rečnike. Prvo iz romanskih jezika, počeo sam naravno sa đenovljanksim, katalanskim i retoromanskim, pa sa malteškim prcoljkom od jezičića koji i nije zapravo romanski, pa sam nastavio sa baskijskim i umbrijskim dijalekatskim rečnikom severno-italijanskog.
Već sledećeg dana ni to mi nije bilo dovoljno i počeo sam sistematski da kupujem sve moguće rečnike, i malih i velikih jezika. Od Vide Ognjenović sam iskamčio svahili-norveški i norveško-svahili rečnik, a po Zaječarskim pijacama sam zapisivao umotvorine vlaških preprodavaca, i sedmog dana od tog zlokobnog sna, desilo se ono što je san i predvideo.
Primio sam pismo katalonske fondacije za promociju katalanske kulture, jezika, istorije a najviše književnosti. Tražili su autorska prava za moj roman o Don Kihotu sa Zvezdare. Koji je, što je posledica strujnih udara od juriša na trafo-stanice gore kod Kruševačke, onemeo i ogluveo, čime se kvalifikovao da postane moj alter ego.
Pismo sam čitao i čitao celu noć, i ujutro sam doneo odluku.
Više nijednu reć neću da napišem.
Jer imam važniji zadatak pred sobom.
Sve što sam do sada napisao moram što pre, dok sam živ i u snazi, da prevedem na sve moguće jezike na svetu.
Naravno počeo sam od egzotičnih romanskih koje sam poznavao, pa odmah potom prešao na španski, potrugalski i francuski, dok sam italijanski spojio sa latinskim, novolatinskim i rumunskim, a vlaški sam spojio sa kanadskim francuskim i švajcarskim francuskim dijalektima.
Razume se da ne bih sve mogao sam da uradim. Kada bih radio 24 sata dnevno, sam, trebalo bi mi 234 godine 7 meseci, 12 dana, 8 sati i možda 25 minuta da završim sav posao.
Ali dosetio sam se kako da sve to izvedem.
Naime, iskoristio sam prevodilačku mašineriju koja ionako radi u prazno, a nalazi se na dohvat ruke.
To je prevodilačka kafkijanska služba Evropske Unije, Ujedinjenih Nacija i UNPROFORA, UNMIKA, UNESCA itd...
Iskoristivši svoje poznanstvo sa profesorom Grubišom Bajićem šefom katedre katalanskog, galicijskog i retoromanskog, motao sam se oko visokih službenika UNMIKA, UN-a itd. Počeo sam non-stop da nosim plavu pletenu kapu na glavi.
Podmetao sam svoje tekstove, romane, priče, eseje, pesme, i davao na prevođenje pod svakojakim izgovorima, na primer da su to priznanja i izjave optuženih i osumnjičenih pred tribunalom u Hagu. Budući da je u mojim delima bilo mnogo klanja, ubijanja, mrtvih, ranjenih i masovno izginulih, bilo je lako to sve zamaskirati u ratna događanja.
Kako koji tekst prevedem na, na primer, nemački i arapski, ja to onda odnesem Brazilcima ili Ukrajincima u mirovnim trupama u Avganistanu i njima dam da prevedu na svoje jezike itd.
U Haškom tribunalu se verovatno čude kako to da odjednom ima toliko mnogo osumnjičenih iz južne Afrike, plemena Bantu (e tu sam imao teškoće da prevedem moju knjigu o Don Kihotu na Zvezdari!), ili indijanskih plemena iz brazilskih prašuma... Ali dovoljno je bilo da navedem da se tu možda krije podatak o mestu prebivališta Ratka Mladića i posao bi mi završili dok si rekao Mahti Ahtisari.
Tako se posao veoma ubrzao i ako nastavim ovim tempom do kraja 2023. godine prevešću sva svoja dela na sve jezike sveta.
Za pisanjem više uopšte ne žalim.
Za prevođenje nemam više vremena.
Drugi pišu istoriju o meni i za mene.
Napasoh morske medvjedice
i legoh mirno na plažu
nisam mislio ni na šta
ni na Antu ni na Dražu
kad eto ti po vragu tebe
u liku kita i geparda
odmah se pretvorih u skočimiša
u Švabu i u Sefarda
a ti u zajedničko tržište
ostadoh ja bez gaća.
Evo ti predajem sablju
priznajem da si jača.
/.../
Ivan Slamnig - PROTEJ
Ako bih rekao da sam od malih nogu znao da ću biti pisac, lagao bih. Uostalom, kao što se vidi iz naslova, ako sam i bio, više nisam. To onda naravno znači da nisam znao ni da ću da prestanem, ali to je druga priča.
Ni to što sam vrlo rano naučio slova, nije me privlačilo pisanju i piskaranju, više žvrljanju, ali moje vaspitanje nije išlo za tim da u meni otkriva bilo kakve talente.
Poezija mi je uvek bila nerazumljiva, a lektira u prvim razredima osnovne škole mi je ogadila i prozu: više sam voleo slike u Bukvaru. »Dve Marije« Koče Racina i »Kako se kalio čelik« Nikolaja Ostrovskog su učinili da mi se i pri samom pogledu na korice neke knjige smuči.
Poslednji pokušaj da pročitam nešto ljudski, ili bolje reći dečje, bila je knjiga »Srce« Edmonda de Amičisa. To delo sam dobio na poklon, sa posvetom, od nekog đaka ko zna odakle, ne sećam se, ali takav je nekada bio običaj da učenici širom SFRJ poklanjaju knjige anonimnom drugu... E ta poučna knjiga mi je delimično ogadila i sam život. ?ednonog dobošara s? Sardinije ili možda Sicilije i danas sanjam, a život mi je podario istu sudbinu kao onom dečaku koji zamazanom i pocepanom odećom prlja nameštaj svojih domaćina a nije imao para ni za hleb ni za knjige.
Ne treba ni pominjati da me pismeni zadaci iz srpsko-hrvatskog nisu inspirisali ni na šta drugo osim na otaljavanje. Prvi čas mi je odlazio na ispisivanje naslova i datuma, da bih tek u poslednjih petnaestak minuta drugog časa nešto napisao, od bede, tek onako. Moji partizani i Nemci su uglavnom ličili na junake iz kaubojskih filmova. U trenucima očaja pomišljam da je Hajrudin Krvavac nekako došao do svesaka sa mojim pismenim zadacima i odatle pokrao ideje za svoje ratne filmove.
U godinama kada je ekonomska kriza dostigla vrhunac u onom patrljku zemlje, koji patrljak je ličio na »Trup« Ive Andrića, svako ko je imao manje od 80 godina i više od 80 poena na testu inteligencije žudeo je za stalnim iseljenjem u inostranstvo.
Dok sam imao utisak da svi oko mene imaju »nekog tamo« da im pomogne da odu, meni je preostalo da gledam slike dalekih bogatih predela sa svetlim supermarketima, finim potkrovljima, i rumenim i veselim čikama i tetama, i da nazirem debele novčanike u njihovim džepovima. U međuvremenu, da bih tom maštanju dao privid nečeg realnog, upisao sam se na novoosnovanu katedru za katalanski, retoromanski, oksitanski, galicijski, ligurijski sa đenovljanksim, i druge male romanske jezike na Filološkom fakultetu pod vođstvom doktora Grubiše Bajića. (U to vreme još nismo imali lektora za baskijski. A kada smo ga i dobili, čovek je greškom aktivirao eskploziv u naliv-peru i ne samo ubio sebe i dve čistačice i domara već je uništio i skromnu biblioteku naše katedre koju tek što smo dobili u vidu donacije od pretendenta na titulu nekog sicilijanskog ili sardinijskog kralja.)
Ko zna zašto, ali studije su mi krenule odlično. Verovatno je iluzija da ću s diplomom tih egzotičnih jezika kojima govore ljudi u zemljma sa najvišim standardom na svetu lakše pronaći put napolje, činila da sve što sam slušao na predavanjima odmah i zapamtim. Gotovo sve ispite sam polagao u junu. Ne samo da sam sa ogromnom voljom i prilježnošću koju nikada pre - ? bogami i nikada posle - nisam pokazivao, učio svaki podatak vezan za istoriju, slikarstvo, arhitekturu, književnost, muziku i politiku tih zemalja od ledenog doba, ranog Srednjeg veka pa naovamo, već sam samostalno istraživao gde god sam mogao. Postao sam deo nameštaja Gradske biblioteke.
I neprimetno, postao sam stručnjak za brojne književnosti i jezike koji ne zanimaju ni poštenu radničku klasu u tim zemljama; o seljacima da i ne govorim. Znao sam sve kraljeve Kaledonije, i monarhe Lombardije i potomke plemenite loze Vasalo sa Sicilije, naravno dok ih nisu zamenili frankofonski kraljevi, a imao sam problema da razlikujem neke Obrenoviće od nekih Karađorđevića. I ne samo to, već sam imao teškoća da razlikujem dobrog konja od lošeg političara, zbog čega tvrdoglavo insistiram da spomenik na Trgu republike zovem »Konj«.
Ogromnu radost zbog dobijanja diplome, ubrzo je smenilo stravično saznanje da od iseljavanja nema ništa. Naime, nakon tromesečnog turističkog boravka na razmeni studenata u Švajcarskoj, ostao sam, protivno svim savetima, da radim na crno kao čistač ulica u severnoj Italiji, Monaku, Galiciji i Provansi. Bio sam jedini đubretar diplomirani filolog na svetu. Niko nikada više nije skupljao lišće po parkovima i nabadao tetrapake po travnjacima i mučio se sa kontejnerima - koji su ponekad bili čistiji od naših samoposluga - a da je istovremeno po glavi premetao praktična ograničenja jampskog deveterca i versifikacijske probleme pri prelasku na akcenatski stih. Ali, imigracioni policajci Monaka, Švajcarske, Italije, Andore, Španije i San Marina uopšte nisu bili impresionirani mojim poznavanjem njihovih kultura i jezika. Kasnije mi je tek palo na pamet da sam ih verovatno postideo svojim enciklopedijskim znanjem i pokazao im koliko malo znaju o svojim domovinama s tako visokim standardom života. Deportovan sam po kratkom postupku.
Prevođenje se tako na prvi pogled pokazalo kao zanimanje, koje, ako ništa drugo, u izolovanoj zemlji bar daje priliku za rad u sopstvenoj sobi, a honorar i društveno priznanje koji, mislio sam, sleduju uz taj cenjeni i plemeniti ?????, bili bi uteha. Radost zbog prvog objavljenog prevoda trajala je oko mesec dana, i nije j? umanjilo ni to što nisam dobio obećani honorar. Jednostavno sam bio opčinjen slavom, koju sam, to se pokazalo kasnije, samo ja video. Honorari su stizali toliko retko da sam smatrao da radim besplatno. Dugovi su se gomilali. Pokazalo se da u jednom malom jeziku kao što je naš ne postoji makar ni solidarno zanimanje za druge »male« jezike, a časopisa je bilo premalo da bi u svakom broju objavljivali moje prevode, pod uslovom da uopšte redovno izlaze, što najčešće nije bio slučaj.
Tako je jedini izvor satisfakcije postalo samo prevođenje; Kantova ideja o bezinteresnom zadovoljstvu nije mogla da nađe bolje otelotvorenje na prelazu u novi milenijum; uživao ?am u tome da sam jedini ili možda jedan od dvoje-troje ljudi u celoj državi koji imaju pojma o piscima koje prevodim, o njihovim delima i književnostima tih malih jezika, često na granici izumiranja. Bio sam gord, sam sebi sudija, osećao sam se kao dobrovoljni izgnanik koji sa pust?g ostrva šalje, iz čistog ćefa, poruke u boci u obliku prevoda pisaca za koje ni u njihovim malenim državama nisu svi čuli. Sporadični odgovori urednika više nisu izazivali onu žar koju sam osetio posle prvih objavljenih radova, ali mi je pogled na policu na kojoj su se gomilali primerci časopisa pričinjavao nejasno kumulativno zadovoljstvo. Sa knjigama nisam imao toliko sreće. Naime, dve knjige koje mi je objavila jedna novoosnovana ad hoc izdavačka kuća, preveo sam preko volje (bilo mi je dosadnO), a urednik mi nije isplatio honorar. I ne samo to, već je taj medijski i izdavački kriminalac, nezadovoljan što sam odbio da badava radim i dalje, ostvario onu pretnju iz holivudskih filmova: više nećeš nigde raditi u slobodnom svetu! U verziji: više nigde u tranziciji!
Ali, već u prvom prevodu dogodilo mi se nešto neobično. Ili se meni samo činilo da je neobično. Naime, radnja priče me je ponela, poistovetio sam se sa junakom, tipičnim romantičarskim pripovedačom u prvom licu koji sa ironijom oštrom poput Supermenovog infra-crvenog pogleda, analizira mentalitet malog mesta. U jednom veoma dinamičnom opisu bala na kojem se plesala kvadrila, i dramatičnog događaja prilikom razmene partnera prepunom značenja, osetio sam da nešto fali. Požel?o sam da ubacim jednu rečenicu. Prosto mi se činilo da tu pristaje. Ne znam šta mi je bilo, ali dopisao sam rečenicu koje uopšte nije bilo u originalnom tekstu, napisanom još u prvoj polovini XIX veka. Možda je na tu moju impulsivnu odluku uticala i činjenica da je autor već odavno bio mrtav, kao i to da praktično nije bilo nikog ko bi mogao da kontroliše moje prevode. (Profesor Bajić je bio na nagradnoj ekskurziji romanista na Islandu, a Isidora Sekulović, autorka »Pisama iz Esperantije«, bila je zavejana u zimovniku na Andori). Prevod priče je objavljen i sve je prošlo bez problema. Moram da priznam da sam izvesno vreme čak i očekivao, ne bez nelagode, nekakvu reakciju; čiju, to ne bih umeo da objasnim.
Ako su kod Pirandela likovi tražili pisca, mene su tražili duhovi pokojnih pisaca kao i pseudonimi pod kojima sam objavljivao, čime se još jednom pokazalo da je Dubravka Ugrešić bila u pravu kada je, kroz usta jedne svoje književne persone, rekla »Ovde život piše romane a književnost nam je za kurac!«
Uglavnom, tekstovi koje sam prevodio su me inspirisali, imao sam utisak da tačno ulazim u tok misli autora ali i spisateljica, i uvek mi se dešavalo da naiđem na mesta gde sam osećao da pisac gubi nadahnuće, da nije na nivou; nije nalazio/ili nalazila, prave reči! To me je bolelo. Grehota je bilo, mislio sam, za taj tekst, a bogme, šteta je bila i za moju reputaciju, jer svako će misliti – u to sam bio uveren – misliti da je prevod loš a ne da je pisac zaribao! Tako sam počeo da pomažem piscima koje sam prevodio. Ulazio sam u likove, naročito ženske, i doživljavao svakojaka uzbuđenja. Dopunjavao sam mesta u kojima su, što sam mogao da osetim, pisali na silu, propuštajući da svoje delo dovedu do zasluženog vrhunca. I uvek bih ubacio bar jednu svoju rečenicu. Bilo je to nešto kao rediteljski kameo Alfreda Hičkoka, ili masonski šifrovani potpis koji su samo odabrani mogli da razumeju, u ovom slučaju samo ja.
U početku nisam ni bio svestan da sam se tako oslobodio inhibicije koja me je pratila od samog početka mog svesnog života – inhibicije pisanja. Ja nijedno pismo nisam bio napisao u životu. Uskoro nisam bio zadovoljan da dopišem samo jednu rečenicu. Počeo sam da dopunjavam radnju, da opisujem unutrašnji svet nekih likova koji su po mom mišljenju bili zapostavljeni, menjao sam završetke koji su bili nemotivisani, i već u šestom prevodu sam shvatio da sam napisao celo jedno poglavlje koje u originalu nije ni postojalo!
Uskoro nisam bio zadovoljan ni biografijama mojih pisaca i spisateljica, pa sam i njih ulepšavao, dodavao sam događaje u njihovim – mislio sam – nedostojno dosadnim životima, i izmišljao sam čitava dela koja su, navodno napisali. Nisam valjda mogao da dozvolim da prevodim knjigu čoveka koji iam amo jednu knjigu, ceo život je proveo u kancelariji za pisaćim stolom i nije se ženio niti ratovao?! Morao sam da mu pribavim bar jednu suprugu i dva razvoda, sabrana dela nažalost spaljena i zauvek izgubljena, službovanje u afrikanskom logoru i još jedno prekomorsko putešestvije s brodolomom i srećnim ishodom. Takođe sam mnoge pisce koji su vodili uredan život pretvorio u pijandure, neke i u sifilitičare, jer kakav je to pisac koji ne pije i ne puši? Spisateljice nisam mogao da ostavim samo sa dosadnim univerzitetskim karijermama, morao sam da ih – što je i inače moderno i politički korektno – pretvorim u lezbijke, feministknije, a neke sam pretvarao u radodajkei sakalude, dok sam druge stavljao u zatvor zbog političkih protesta i slično. Uglavnom sam ih proglašavao neurotičnim i samoubicama.
Tu sam međutim sam sebi natovario problem na vrat kada sam, zabuniviši se oko imena, jednu zdravu i čilu devojku u biografiji proglasio samoubicom, dok je ona, živa živcata nastavila da piše! Pod hitno sam morao da izmislim – sve inspirisan sapunicama – spisateljičinu sestru bliznakinju koja je naprasno otkrila talenat za pisanje kada je, kao sobarica na nekoj hacijendi, saznala u tv-vestima za samoubistvo svoje sestre.
Naši kritičari i publika koje nema naravno da nisu ništa primetili jer samo dve osobe znaju brazilski portugalski, pravi italijanski i retoromanski – profesor Bajić i ja.
Tu sam se, dakle, mnogo namučio, ali kada je ta nesmajnica, ta dosadna hiperaktivna spisateljica poginula u terorističkom napada na metro u Madridu samo godinu dana posle ataka na Njujork, mojoj sreći nije bilo kraja. Morao sam onda i bliznakinju da sahranim, što sam nepunih godinu dana kasnije sve pevajući učinio, plagirajući sudbinu Orijane Falači. Njen bolesnički dnevnik sam samo transponovao u neki oblik leukemije, a čak sam iskoristio i njenu knjigu »Pisma nerođenom detetu« u smislu da ova moja autorica piše nestalom mužu koji se – budući da je arheolog – skršio avionom u prašumama južne amerike. Bilo je lako ono obraćanje i tepanje bebi, pa još nerođenoj, prebaciti u obraćanje muškarcu, jer svi znamo kako se žene obraćaju svojim muževima, bar oni koji su iskusili makar jedan brak. Naravno da od toga ne bi bilo ništa da su naši prevodioci za italijanski dobri, ali kao što znate na primeru Umberta Eka, mi uopšte ne umemo da prevodimo sa italijanskog, a ja neću iz inata.
Kada sam konačno potpisao svoje delo vlastitim imenom, osetio sam istinsko oslobođenje. Moje ime je, ako to do sada nisam rekao – Jordan Mlatišumić – zvani deda Mlatko. Naime tako su me prozvali na studijama na Filološkom fakultetu, gde sam bio jedan od dvojice najstarijih studenata. Drugi je bio po zanimanju poštar, na anglistici. Ime se pročulo i ubrzo su počeli da mi se javljaju ljudi koji su se raspitivali o mom poreklu; najdirljiviji je bio susret sa hercegovačkim plemenom Mlatišumića. Pitali su me da li sam njihov i ja sam rekao...da. Bilo je lepo imati poreklo. Sažalio sam se na njih. Mada su najviše uticali ukusni prehrambeni prozvodi koje su mi doneli na poklon, pršutu, sir, kobasice. Od svojih sveže stečenih rođaka dobijao sam svinjske polutke i kajmaka i sira, i nikad se nisam tako dobro hranio kao tada, u vreme kada sam verovao da sam zahvaljujući književnom stvaralaštvu stekao i porodicu.
To je međutim kratko trjalao. Imam utisak da ih je neko slagao da ja nisam u vezi s njima, i oni su prestali da me posećuju i da šalju gastronomske specijalitete iz, verovao sam, mog rodnog kraja.
I, onda... kada sam pomislio da sam otkrio profesiju od koje ću moći da gladujem celog svog života, profesiju koja upravo pogoduje mom tipu ličnosti, što je inače dobro i za društvo, jer kad pomislim šta bih sve uradio da imam vlast, dođe mi da plačem pa da se radujem nad sudbinom ove planete, dakle, kada sam već mislio da sam pronašao sebe u spisateljskom pozivu, jedan san me je upozorio na opasnost koja vreba.
U tom snu ja sam se šetao ulicama Valensije iako su ulice ličile na Barselonu. Ko zna zašto je to bilo sumnjivo. Tako šetajući, prošao sam pored izloga jedne knjižare. U izlogu je bila moja knjiga. Prepoznao sam je po naslovu. Iako je naslov bio skroz pogrešno preveden. I kada sam hteo da viknem, »Pa nisam ja tako napisao!«, glasa nije bilo. Probudio sam se okupan u znoju kako kažu loši pisci koji se uvek ispomažu šablonima, ja ću zato reći, probudio sam se istuširan znojem.
Kako to da se do tada u svesnom stanju nisam setio te opasnosti koja vreba nad mojim delom? A šta ako neko mene krene da dopisuje kao što sam ja dopisivao druge?! Eto u snu ni naslov mi nije ostao pošteđen.
Istog dana, dok još nisam bio svestan odluke koju ću uskoro doneti, počeo sam kompulzivno da kupujem sve moguće rečnike. Prvo iz romanskih jezika, počeo sam naravno sa đenovljanksim, katalanskim i retoromanskim, pa sa malteškim prcoljkom od jezičića koji i nije zapravo romanski, pa sam nastavio sa baskijskim i umbrijskim dijalekatskim rečnikom severno-italijanskog.
Već sledećeg dana ni to mi nije bilo dovoljno i počeo sam sistematski da kupujem sve moguće rečnike, i malih i velikih jezika. Od Vide Ognjenović sam iskamčio svahili-norveški i norveško-svahili rečnik, a po Zaječarskim pijacama sam zapisivao umotvorine vlaških preprodavaca, i sedmog dana od tog zlokobnog sna, desilo se ono što je san i predvideo.
Primio sam pismo katalonske fondacije za promociju katalanske kulture, jezika, istorije a najviše književnosti. Tražili su autorska prava za moj roman o Don Kihotu sa Zvezdare. Koji je, što je posledica strujnih udara od juriša na trafo-stanice gore kod Kruševačke, onemeo i ogluveo, čime se kvalifikovao da postane moj alter ego.
Pismo sam čitao i čitao celu noć, i ujutro sam doneo odluku.
Više nijednu reć neću da napišem.
Jer imam važniji zadatak pred sobom.
Sve što sam do sada napisao moram što pre, dok sam živ i u snazi, da prevedem na sve moguće jezike na svetu.
Naravno počeo sam od egzotičnih romanskih koje sam poznavao, pa odmah potom prešao na španski, potrugalski i francuski, dok sam italijanski spojio sa latinskim, novolatinskim i rumunskim, a vlaški sam spojio sa kanadskim francuskim i švajcarskim francuskim dijalektima.
Razume se da ne bih sve mogao sam da uradim. Kada bih radio 24 sata dnevno, sam, trebalo bi mi 234 godine 7 meseci, 12 dana, 8 sati i možda 25 minuta da završim sav posao.
Ali dosetio sam se kako da sve to izvedem.
Naime, iskoristio sam prevodilačku mašineriju koja ionako radi u prazno, a nalazi se na dohvat ruke.
To je prevodilačka kafkijanska služba Evropske Unije, Ujedinjenih Nacija i UNPROFORA, UNMIKA, UNESCA itd...
Iskoristivši svoje poznanstvo sa profesorom Grubišom Bajićem šefom katedre katalanskog, galicijskog i retoromanskog, motao sam se oko visokih službenika UNMIKA, UN-a itd. Počeo sam non-stop da nosim plavu pletenu kapu na glavi.
Podmetao sam svoje tekstove, romane, priče, eseje, pesme, i davao na prevođenje pod svakojakim izgovorima, na primer da su to priznanja i izjave optuženih i osumnjičenih pred tribunalom u Hagu. Budući da je u mojim delima bilo mnogo klanja, ubijanja, mrtvih, ranjenih i masovno izginulih, bilo je lako to sve zamaskirati u ratna događanja.
Kako koji tekst prevedem na, na primer, nemački i arapski, ja to onda odnesem Brazilcima ili Ukrajincima u mirovnim trupama u Avganistanu i njima dam da prevedu na svoje jezike itd.
U Haškom tribunalu se verovatno čude kako to da odjednom ima toliko mnogo osumnjičenih iz južne Afrike, plemena Bantu (e tu sam imao teškoće da prevedem moju knjigu o Don Kihotu na Zvezdari!), ili indijanskih plemena iz brazilskih prašuma... Ali dovoljno je bilo da navedem da se tu možda krije podatak o mestu prebivališta Ratka Mladića i posao bi mi završili dok si rekao Mahti Ahtisari.
Tako se posao veoma ubrzao i ako nastavim ovim tempom do kraja 2023. godine prevešću sva svoja dela na sve jezike sveta.
Za pisanjem više uopšte ne žalim.
Za prevođenje nemam više vremena.
Drugi pišu istoriju o meni i za mene.
