Sve manje je bifea, bircuza, bistroa kao i krčmi, onih baš kafana, ali to nije nova stvar. Ne smeta mi to zbog toga da bih sada tupio o odlasku nekog usranog »starog duha« ovog, uostalom, kenjigrada. Bože sakloni i sačuvaj. A i za istoriju arhitekture, te s njom povezani estetski izgled mnogo me zabole. Meni su gore pomenuti objekti potrebni. U praktične svrhe. Da se odmorim od familije. I nije da sad ja idealizujem društvo (da ne kažem ekipu) tamo, u stilu kafana je majka i tajka naših sirotih umetnika i boema i slično. Ne. Pre svega, umetnike i živu silu ne jebem ni pet para. A drugo, govana ima gde god se okreneš. I pre. Mislim, i pre ih je bilo. Toliko, da ne pomislite da ću da opletem žvaku o nekadašnjoj boemiji, to jok ja. Osim toga, nisam ja umetnik (to ste mogli već da naslutite) i šalabajzer, već pošten čovek. Trebaju mi te kafane da mogu da odmorim dušu od familije, a istovremeno da ne potrošim sve što imam u novčaniku. (Oni moderni kafići su em preskupi em im je preglasna muzika em samo čekam da me neki klinac upuca, kako ono vele drkoši – »utokom«. Ja znam da postoji pritoka i utoka reke; tol’ko sam naučio iz geografije.) Imam poštene razloge što volim stare krčme i bistroe.
Jer te kafane, s tim jeftinim jelima, »domaćim«, škembićima, pasuljem (»praznim«), prebrancem, uz tri parčeta ‘leba, e one su narodna majka za nas. Odavno smo prestali da se hvališemo kulinarskim umećem (ono – kuvanje za po kući), pa kad nam zakrče creva posle stomaklijâ (da, da, množina, brale, kad je jedna stomaklija bila dosta?), piva, kafe (i vutre, da ne vidu bake) – e, onda ti je pasulj s rebrima (pa neka je i s bajatim ‘lebom) - spas. Hm, čini mi se da sam neskromno skrenuo u »mi«. Mä, jok. Ja sam ja. Ali čak i kada su to samo bistroi pa nema šta da se jede, dobro je što je pićence jeftino, a usput se mazne koja pizza ili pljeska, i eto.
Ovog leta nismo bili na letovanju. Tačnije letovali smo, ali nismo putovali da mi žena plakne guzicu. Moja zlobnija polovina me kolje zbog zamrzivača. Propustismo da ga napunimo marelama, ribizlama, malinama od njenih. To je još jedan dokaz koliko ih (ne) cenim, znam da ona to tako doživljava – kako bi kenjali psiholozi pička im materina bleferska – ali, nema se. Renovirali smo kupatilo. Neplanirano, poplava nas naterala, ali dobro je ispalo. Oduvek sam sanjao o tuš-kabini. I eve mi ga. Ili je. Zahvaljujući komšiji koji je odozgo pravio vodopade u kućnoj režiji. I auto smo morali da sredimo da on ne sredi nas na nekoj krivini. I eto, nema se. Ali, ide svinjokolj. Zamrzivač mora da se osposobi za ono mesište koje nam njeni šalju. Kao da me podsećaju da su oni tu, da se brinu. I da sam hranilac za kurac. E, za koga li se udala...
Imam 46. Sin ima 18. Ne znam kada sam tačno izgubio poštovanje u njegovim očima? Da li onda kada se na roditeljskom sastanku nisam suprotstavio prestrogom profi koji je maltretirao celo njegovo odeljenje (nisam, pravo da kažem, ni skontao o čemu se radilo), ili kada me je prvi put – slučajno – video kako sedim u bircuzu i pijem i isecam kupone za neku usranu nagradnu igru, a rekao sam im da idem da im završim to i to (svečano sam obećao, ne sećam se više šta), ili posle indoktrinacije njenih.
On od mene ne očekuje ništa. Od ćaleta. Čak ni pare. Proćelav, pogrbljen, neambiciozan zamenik šefa kadrovske službe u opštini, pravnik koji voli pecanje i traži izgovor da nije kod kuće. Ne uspevam da ga fasciniram znanjem koje sam nekada skupljao. Citatima. Opštom kulturom. Da ih jebala i ta »kultura«. Osećam se kao da imam 66. Izgledam kao da imam 50. I možda još koju. Slabije pamtim, primećujem. Da mogu, sad bih u penziju. Umor neki. Ne umem da objasnim. Sve mi je dosadno i brzo se zamaram. Sin me gleda i misli, koja si ti olupina, ćale. To boli. Majku sluša. Ali ne dovoljno da bi bio dobar đak. Drkoš. Iz inata ženi želim da ništa ne studira. Još me nisu ni obavestili planira li potomak nešto u tom pravcu.
Pecanje mi je penzija pre vremena. Miris reke, kažu. Kurac. Trulež drveta i travuljine, ima i govana kako animalnih tako i humanih, vonj (čuj mene – vonj!) nafte, i to. Priroda, kažu. Jes’ malo sutra. Đubreta ima, prirode nigde. Gliste ne mogu očima da vidim. Pecam na ‘lebac. Belice, i, veoma retko, šarana divljaka na plovak. Posle ga ispečem s krompirom pa krkljam koske i jedem krompir i zalivam špricerom. Ja sam pecaroš koji peca samoću.
Subota je odavno prestala da mi bude rajska. Do 40-te sam još pokušavao da džogiram, tada me je i sin još fermao, a mogao sam i da jebem kao nekad. Dizao mi se i na ženu. Čak. Još sam mogao da trčim duže od sina. Kad se setim. Još je hteo sa tatom – bio sam tada tata – da igra badminton. Jebote, koje zavaravanje. Pa onda, kao, jutarnja gimnastika. Po video kaseti s metodom Ali MekGrou. Još je dobra pička. Bravo Stive! (I sine Mekvine, šmekeru neka ti je laka zemlja!) Joga i kalanetiks. I društvo sam imao za ozbiljnije stvari. Karavanski put automobilima (i oni su bili mlađi, da ih jebeš) do crnogorskog primorja, partije remija d ortacima uz stomakliju i pivo i pornić iz videoteke. Šta se desilo između 42-uge i 43-će godine života mi moga?
Znam šta se desilo. Pare. Novac. Lova. Kriza me je konačno sjebala. Ko je ono rekao da sve na kraju svodi na novac. A i krštenica, brale. U određenim godinama, ne vredi ti sama ambicija. U određenim godinama dođe umor. Krštenica deluje. »Vrši radnju«. I tada samo pare mogu da te izvade. Ako ih nemaš, onda životariš. A onda ti sleduje čamotinja. I tada požališ što si se oženio i decu napravio.
Pravnik. A plata mi manja nego pomoćniku automehaničara ili vodoinstalatera. »Pa što nisi automehaniačar i vodoinstalater?!«, pita me moja žena. Prezir. Kada je počela da me prezire? I zašto me ne ostavi? Nisam, kako bi rekli Ameri, good provider, u krevetu joj u poslednje dve godine nisam mnogo pružio, nikada me nije volela, to jest nikada nije bila zaljubljena u mene, mislim, ima ona matore koji su još u stanju da je obezbede, koji ću joj ja? Ponekad pomislim da joj je sadistička uživancija da sina koristi protiv mene. Onako pasivno-agresivno: da se udruže u tihom podsmehu i preziru. Ubeđen sam: ona mu priča o mojoj impotenciji. Pizda!
Višnjica mi je blizu. I kafana i bircuz u jednom. Ima nečeg dirljivog u tome kada vidiš matorce – gle ko kaže! – kako halapljivo jedu jela, koja bi im svaki normalan doktor zabranio imajući u vidu njihove probavne traktove. Pasuljaga, kupus i to sirovi, škembići, beli hleb. To bre neka gimnastičarka zategnuta kao guma ne može da svari. A inače, kad rekoh gimnastičarka, ono, diže mi se, ali na klinke. Evo gledam slike ovih teniserki, raskrečenih u žaru borbe, na fotografijama iz sportskih rubrika, pa se napalim. Hoću sebi da dokažem da mogu. Fala si ga Bogu i američkim naučnicima jednom na finom otkriću! Da je drkanje korisno i za oženjene muškarce u zrelim godinama. Eto. Imam jedan običaj, mislim, onako, evo da ga kažem. Kad se tako napalim na sportašice, kako ih ja zovem, ili neke klinke na fotkama iz novina, onda odem u ve-ce tog dotičnog bifea i izdrkam ga na brzinu. Pa onda naručim jelo. Da se povratim iz malaksalosti.
Subotu volim leti. Kada je prazan grad. Mislim da sam posle četrdesete batalio letovanje jer mi je postalo žao što propuštam gradske puste ulice. Naročito letnje subote i nedelje. Ali subote najviše. Tri puta sam uspeo da »pošaljem« ženu i sina na letovanje bez mene i to su mi najlepša leta u poslednjih 10 godina. Sedim u baštama i gledam guze kako prolaze. Klinke šetaju kučiće ili trknu do samoposluge, gotovo gole. Bolje mi je nego da odem na Adu. A tamo bih morao da pokazujem svoje škembe i svoje rođene sise.
Gde mi je nestala ambicija? Gde mi je oduševljenje? Zašto više ne igram ni loto? Sedmica postiže rekorde. Ili sportsku prognozu? Greb-greb lutriju?
Kažu da kad čovek umre, da mu se čitav život odigra u vidu crno-belog filma, ama baš sve, i važno i nevažno – usrani naučnici su bajagi otkrili da mozak sve pamti – i da se ta projekcija dogodi u »deliću sekunde«. E ovo me muči: Da li se i izlapelima i onim obolelim od Alchajmera vrti taj film? Nikako da nađem nekog doktora da ga to pitam. Ili je to onda kao iscepana kopija iz Kinoteke? Ko li izmisli tu sintagmu »delić sekunde«?
To me je uvek podsećalo na cepanje atoma. Čekićem. Nije važno, šta sam ono mislio... Polako, ali sigurno, sve više zaboravljam. Uskoro ću, kada izađem iz kuće, kao pitomac staračkog doma morati sa sobom da nosim broj sopstvenog telefona i ime i prezime na papiriću. Ili lancu oko vrata.
Aha, setio sam se, meni se film dosadašnjeg života odvrti svakog bogovetnog dana, čim uspem da ustanem iz kreveta. To podsećanje ne volim. To boli. Ne inspiriše. Naprotiv. Kao da umirem svakog dana. Ma da nije to onaj, kako kažu ti naučnici oca im jebem, serotonin ili tako neko sranje? U krvi treba da ga bude toliko i toliko, i ako ga ima manje, ili više, jebemliga, nemam pojma, onda si tužan. Ili, po seljački, depresivan. Eh što bih ja klopao te pilule. Ne bi me bilo stra’.
Samo, sramota me da kažem doktoru koji mi je turao prs’ u dupe da vidi da li sam sjebao prostatu, sramota ma da njemu kažem da mi treba i za ono. I za glavu, to jest. Bojim se, pročuće se. Zato ne spominjem impotenciju lekarima. Tačnije, nikome. Neke stvari Orijentalcima ne smeš da kažeš. Doduše, ovaj moj gastroenterolog – onaj što mi je turao prst u dupe –, a jedino u njega bih mogao da imam poverenja (samo što nisam sto posto siguran), e on ionako misli da ja ne znam gde mi je dupe a gde glava pa bi možda mogao preko veze da mi napiše recept za povišavanje (ili snižavanje, jebemliga) tog sranja, mislim, serotonina. To jest. Ali, plašim se. Jesam neuspešan matori prdonja, ali samo mi to još fali, da se komšije i ženetine iz kraja okreću za mnom na ulici ili u hodniku solitera i podgurkuju se i, kao šatro, šapuću, kao fol, a čuje se do pijace »Vidi ga ludak« .
Vutra diže raspoloženje (a i apetit), ali ona ima, moram da priznam, nuspojave. Tuga mi je posle još veća a povremeno me fata i proliv pa mi sve, i škembići i pasulj i kiseli kupus i bajat ‘leba, prođe kao da sam ‘tičica. Ili je to želudac propao zbog tolike stomaklije i kafe?
»Jesi li zvao Paju?«, kevće mi žena. Paja je majstor za bojlere-šporete-vodokotliće-frižidere, pa i zamrzivače. Udebljala se, ne znam kada se poslednji put našminkala ujutru. Nju krivim najviše što me sin prezire. Kako je mogla to da mu kaže, da je ne jebem više?! Da kupim tiket za sportsku prognozu, pa da počnem da igram sistem. To mi treba.
»Zvaću ga.«
»Je l’ ove godine?!«, kevće ona.
»Po gregorijanskom kalendaru!«, ne dam se ja.
Čujem je kako psuje, onako »građanski«, kako ona zamišlja da psuju građani. Ma kočijaški. Jebalo je kobajagi građansko poreklo. A baba joj koprivom brisala guzicu.
Ovo je moja subota. Jedna pod poslednjih letnjih. Započeo sam je kao i obično – žena mi zvoca. Sina nema, ko zna gde je, ko zna gde je bio noćas, i da li se vratio? Ne pada mi na pamet da pitam ženu. Sad je kasno da izigravam očinji autoritet.
Ma... Ona mala koju je jednom doveo, guzu ima kao dve lopte za rukomet ispod vrućih pantalonica. Mogao bih da im kažem koju o Igiju Popu. Da napravim utisak na obe strane. »Na obje bande« , odjednom mi dođe, i preselim se u lude dvadesete. Moje. Rovinj, Pula, Trst. A opet predratne. Kako se nekad uživalo! Nikada ne bih pogodio da će se ovde zaratiti usred Evrope i da neće da bude III svetski rat, nikad. Ja sam budala.
Da, to je ideja. Iskopaću neke podatke o Igiju Popu, i kada onoj mojoj budali dođe riba, onako šatro slučajno, gle rokenrol. Imam utisak da klinke vole kul rokere koji se još drže. Na osnovu časopisa, mis’im. Ono, kao Skandal, Zoom i slično. Kad odem u predsoblje da obujem sandale pogledam se u ono ogledalo iznad cipela, pa pomislim: Ti si brale kul leš a ne roker. Kao da si šuster iz mrtvačnice. Pinokija da drkaš ako možeš, a ne da se zanosiš.
»Za deset dana dolazi nam meso!!«, krešti žena. Taman kad meni u nos uđe smrad mojih bosih nogu dok vezujem sandale. Nisam se istuširao. Koji će ti meso bez ‘leba, mislim.
Fala Bogu i svetome Vasiliju, izađoh živ iz kuće, samo da dođem do Višnjice.
Leto još peče, i pogled na brojne gole nožice, dupenceta i sisiće (a i sisetine) popravio mi je raspoloženje.
Usput kupim i novine, i kada prođem pored kioska sa lozovima pored stanice u 29. novembra, po ko zna koji put odlučim da ću sigurno da počnem da igram sistem. Engleska i italijanska liga. Na klupi ispod nastrešnice na stanici sedi oronuli starkelja i grebe. Greb greb češ češ, svaka druga dobija, a mercedese dele kao ulje u vreme Slobe. U stvari, pogled na olupine koje igraju loto i uplaćuju te tikete me uvek odvrati da odmah i ja ne potrošim koju na to. Neću bre da se mešam s barabama i propalitetima.
Mada .. .prognozu igraju svi. A i žene, domaćice, i one kupe loz. I grebu. Nije da ne grebu. Ali ova olupina me postiđuje. Ličim li ja na njega?! Jer, istog čoveka, retkih zuba, neobrijanog i neurednog (ali ne klošara, da se razumemo, to je ono strašno) stalno srećem kako već od ranog jutra kupuje Večernje novosti i unuče. Ili neki put ne kupi novine (znam: štedi!) već uzme one badava novine koje ostavljaju pored staničnih stubova. Tamo gde su nekada bile one nefunkcionalne kantice za đubre. U koje uvek neka budala stavi tetrapak od 100 metara kubnih. Čekamo na istoj stanici, samo ne i isti bus. I on stanuje negde u blizini, to je sigurno. Ima li i on porodicu? Nekako mislim da je samac. Udovac, razveden, svejedno, ako ima decu, odselila su se.
Ali, to kupovanje unučića. To je naročita krivica koju pokazuju prdonje kada kupuju unučad u kioscima. Vidi se da ih je sramota. Treba im sledovanje, znam. Tiho »naručuju«, jedan vinjačić, jednu stomakliju – a jeftinije bi im došlo da u diskontu uzmu flašu od litar, ali...gde bi to popili? Mesto za pijenje je važno kao i samo piće. Tako da, možda, ova ruina i nema svoju kuću svoju slobodicu, konačno mi je logika proradila. Jebeš ga, kad mi žena zvoca ne znam gde sam. kao neko đače, bre, kad radi matematiku. Saće naručim pa će sednem.
Krivica se vidi, ona se oseća. Kad kupuješ unuče, oboriš pogled, sramota te od prodavačice. I od onih koji čekaju iza tebe. Platiš brzo, često ni kusur ne uzmeš, samo da šmugneš. Iako bi ti te pare dobro došle, a toga se setiš čim isprazniš onu flašicu.
Posle krivice, sledi olakšanje. Brzo udaljavanje od kioska, a onda prva zavetrina, uz neko drvo, na klupi, pored nekog ulaza. I onda kratkotrajno uživanje u sledovanju.
Sam sebi čestitam što nisam takav. Ja, evo, idem u Višnjicu. Porodica, kak’a - tak’a. Hajde, odluka je pala: od sledeće nedelje igram sistem. Da se raspitam prvo koliko će da me koštaju engleska i italijanska liga, pa da napravim budžet za to. Da vidim koliko moram da odbijem od pićenceta. Od duvana ne odbijam, vala, ništa. Setim se da mi i to treba, pa se vratim da kupim i cigarete. Zaboravio sam ih jebemliga, žena me zbunila s onim Pajom. Zvaću ga jebogaja, evo iz kafane, poneo sam mobilni. Popraviće nam zamrzivač možda i džabe, a ako i naplati, neće da nam zacepi. Znači nema problema. Vratim se dakle do kioska da i kupim i cigarete, a moram onda – setim se - i upaljač. Da ne moljakam okolo po kafani.
Kad vidim onu ruinu kako i dalje grebe ono sranje, iz inata odustanemo od jeftinog Yorka pa kupim skuplje cigare. Ronhill rich. Da se iskupim za govna u kojima sam. Ima tu i nostalgije za nekadašnjim letovanjima, da, hajde, nisam ja duduk za te frojdističke drkaline, ali nemojmo preterivati. Jebeš Frojda. I upaljač sa onom finom baterijicom. Dobro će mi doći za podrum. I njega moram da sredim. Obećao sam ženi. Jebote, pa ja sam rob. Služim je kao egipatsku faraonku, ali to sve pada u vodu zbog mesišta koje će da pošalju njeni!
Zapalim cigaru i moja usrana opšta kultura mi šalje hint da se to lepo može objasniti, to što je žena fascinirana mesom, koje treba da ispuni zamrzivač. Pre samo koju hiljadu godina, brale, mi smo se tako dokazivali našim besposlenijim polovinama – naime pećinama, sušenim mastodontima, kljovama od istih, i tako.
Ali, zato ona meni može da kaže: »Ja te ‘ranim i odevam, čistim...a ti?!«
Zašto ja više nemam s kim da razgovaram o ovome?! Pre samo koju godinu smo se tako lepo zezali uz preferans ili remi. Ali Žile mi je riknuo na vojnoj vežbi – nesrećan slučaj, a Mrkša se odselio u Južnu Afriku, tamo su mnogo tražili elektroničare sa srednjom spremom, i bole njega ga uvo. A Šeki? Šeki se šlogirao. Ne voli da se »pokazuje«, kaže mi njegova žena. Bio sam kod njega jednom, izigravao klovna, kao tešim ga, kao ne daj se, samo Bog odlučuje kada će da nas uzme k sebi (jao kako sam srao dođe mi u zemlju da propadnem), jedem govna, sam ne verujem u to što baljezgam. On ćuti. Ne može da govori. Gleda me, vidim kako me prezire. Žena njegova nas gleda, oči joj vlažne. Ništa, popio sam kafu s njom, oboje smo pogledavali u Šekija, onako na invalidskim kolicima, bilo je u-ža-sno! Jedva sam čekao da odem. A sram me pojeo od mog ponašanja. Nisam ti ja bre za tešitelja. I posle više nisam ni otišao. I onda vidim kako više i nemam nijednog drugara.
Evo i Višnjice. Fala si ga Bože.
Prvi Ronhill sam ispušio dok konačno dođoh. Premišljam se, jal’ napolju jal’ unutra. Mnogo je upeklo. Deset dana nas lažu »ovo je poslednji tropski dan, od sutra dolazi jesen s kišom itd.«, a ono ništa. Napolju imam pogled na pičke. Ali, baš je pripeklo, onako zapara, teško je. A unutra je ipak er kondišn. Oću-neću oću-neću, i – uđem unutra.
Raširim novine, a zna se kad kažem novine mislim na nju. Konobarica me naravno zna. Samo da pita šta mi je dunulo tog dana. Ili pola litra belog ili crnog ili rozea, a nekad se držim piva. Nisam isključiv, volim da menjam. I cigarete menjam. Ne verujem onima što seru da je »zdravije« držati se jedne marke. Kurac. Ništa nije zdravo kad se držiš kao pijan plota, ni žena ni cigara ni sir, bre, ni ‘rana, ni pos’o, sve treba da se menja i isproba. Sve dosadi. I tako ja menjam cigare, ko im jebe mater. Dobar ovaj Ronhil. Ih što je onaj Fort iz Vranja bio jak, s 14 mg katrana i 1 miligramom nikotina, do prošlog leta su se još prodavale stare kutije čak i bez onog upozorenja da ćemo da opandrčimo od milion bolesti, našao sam u jednom kiosku u Železniku. Slučajno.
»Šta ćete, komšija?«, pita konobarica.
»Pola litra crnog (znam da drže makedonsku Kratošiju) i pola litre mineralne i led u čaši« Dakle nameštaj. Kako se to već zove u struci.
I krenem da bistrim novine. Uz drugo ronhilče. Po cigaretama može da se proceni čovek. Inače, trenutno, bašta poluprazna. Na jednom stolu debeljuškasti komšija takođe bistri svoje novine, na drugom omladinski par uz sokiće, na trećem neki nepoznati tipovi cevče kiselu i kafu. Unutra samo jedan sto zauzet. Cigarete pokazuju makar deo karaktera ili porekla. Romi obožavaju Bond. Sadisti, koji imaju (ili su imali) bar neku rukovodeću funkciju, puše dugi Winston (i njega su oslabili sa 13 mg katrana na samo 12), pecaroši, boemi i splavadžije nešto čuvaju zdravlje pa purnjaju »plavo More« , ili plavi Gold Coast, radnička klasa voli Fast, dečurlija oba roda i odraslije cure vole Lucky Strike, klinci u punoj snazi puše jaki Marlboro, a umetnici i ženske vole »lajt« Marlboro. Drinu bez filtera vole predratni udarnici iz predgrađa, a Moravu niža srednja klasa i siromašne zanatlije. Tanke ženske čačkalice (ono sranje s mentolom) puše bogate pizde i pederuše.
Vino mi stigne, a ja se zablenuh u teniserku koja se raskrečila na sportskoj strani, a kroz gaćice joj riba zinula kao da je na suhom. Butine zategnute. Digne mi se, nije da se ne digne. Ma šta sad, ostavim ja pola Ronhilčeta u pepeljari, pa da iskoristim priliku pre nego što me vino ošamuti, šmugnem u ve-ce. Drkajlo. Dok se vratim, Ronhilče izgorelo. Nema veze. Dan mi ipak ide u boljem pravcu.
Đubretar lokalac, znam ga, dolazi da u svoje ćoše pored frižidera odloži kapu, metlu i pribor, ‘oće da da’ne dušom uz pivo. Klimnemo jedan drugom. Gde si komšija, kako je, tu sam, šta ima, kako smo, dobro smo, evo ništa, srećan rad, i vama. Ulazi jedan – mogu da procenim – par koji će da se ženi uskoro (e kolega, saučešće!), na subotnji ručak; iz kraja; i njima pretoplo napolju.
Pređem na šahovsku rubriku – nema nijedna partija da je preigram u glavi – pa na unutrašnjopolitičke kolumne i pisma čitalaca. Vince me već ‘vata. Naši »komentatori« su još gori od meteorologa. Hajde ovi spoljnopolitički, ko ih pita, sve se bajagi razumeju šta će biti u Nemačkoj Francuskoj Britaniji Americi Pakistanu, pa sve promaše. Ali, ovi unutrašnjopolitički – pa oni u životu nisu ništa pogodili. A opet na kraju napišu, posle, »pa bilo je za očekivati«. Ko to uopšte plaća, kada samo dan posle njihovih prognoza sve bude kontra. Evo svi su znali da Toma neće da razbija radikale, a on osnovao stranku. Svi su znali da Čeda neće da pređe cenzus, a eno ga u parlamentu. Svi su znali da će Vučić da bude gradonačelnik, a eno ga Đilas. I tako dalje.
Uđe baba u kafanu. Ja pređem na horoskop, Hogara Strašnog, zanimljivosti, Da li znate. JI dalje mi fali Paja Patak. Pamtim još te epizode, te šlajfne. Ono, kad je bio u pozorištu, gledao Romea i Juliju, ali mu smeta neki glavonja koji sedi baš ispred njega. I onda se Paja doseti pa se lepo popne na pozornicu, na balkon na kojem se Julija lepo pogovara s Romeom! Horoskop: zaljubljeni u vašem znaku su pod dejstvom Venere. Neće biti iznenađenje ako zaprosite osobu s kojom ste u vezi. Zaprosio sam pinokija malo pre, fala, i jedite govna, ko bre čita te horoskope.
Baba sela za sto pored mene uz prilične muke. Ima štap. Ide kao robokap. Kukovi kalirali, vidi se. Štap nije samo za onako, bogme mora da se osloni i to svom težinom. Raspituje se za dvnevni jelovnik. Zbog vrućine i slabe letnje posete, ima samo dva jela: škembići i pasulj po 275 dinara. Eto zato su ovakva mesta spas za usamljenike. Džabaka a ne morate sami da kuvate. Pa da vas posle prljava kuhinja baci u očajanje. Gasim treći Ronhil, i odmah pripaljujem četvrti. Dovršavam drugu čašu bevande s ledom. Posmatram oklembešenu babinu nadlakticu, taj izlapeli triceps. Noge – »Đurđevi stupovi« (tačnije: »dorski stubovi« jer »stup« je zvonik, ali smisao je isti), ni minimuma estetike tu nema, starost je stigla, zgrabila i više da pusti neće. Kosa, seda, kratko podšišana. Nema tu više farbanja u onu sivkastocrvenkastu spaljenu boju, nema minđuša i loše šminke. Ali bar nije ćelava. Haljina, debele gaće i klompe u koje je jedva ugurala dva debela oluka i to je to.
Primetila je da sam je pogledao dva puta. Ja se zadubim u spoljnopolitičku rubriku. Kao da gledam izveštaj o životu na Marsu. Železnička nesreća u Indiji, Sarkozi i ona njegova riba, pa poplava u Čileu, a onda Buš prdnuo. Kada se opet okrenem, vidim baba se premestila iza mene. U ćošak. I još mi okrenula leđa. Mislim da znam: došla mi lucidnost koja me drži pola sata nakon prvog pića – sramota ju je od propalosti; želi da sačuva dignitet dok kusa taj svoj obrok. Starost je poniženje. Ako sam je ja postideo, nisam za bacanje. Još.
Moram da zamolim za još leda. Baba zove za čašu vode. Palim peti Ronhil i čitam čitulje i tv program. Nacvrcao sam se. Stomak traži hranu. Odem do šanka, da ne zovem konobaricu, i čudim se koliko se teturam. Poručim gurmanske škembiće, pomfrit, šopsku salatu i pivo. Da se malo otreznim od ovog vina. Prejaka je Kratošija za ovoliku žegu. Krenem opet na sport i već sam i zaboravo šta sam ono pročitao čim sam ušao u Višnjicu. Znoj me obliva. Trebalo je da uzmem pivo. Budala.
U šopskoj salati, četiri koluta ljute papričice. Osvežava. Hleb umačem u škembiće, pošto malo razgrnem strugani sir odozgo. Pomrfit krcka, nabadam ga po 3-4 na viljušku. (Baba ne znam kad je platila, ali odlazi. Polako, kao da hoda po pokretnoj traci. Kao da hoda na onoj napravi za vežbanje po kući, onoj mamipari iz telešopa, onoj imitaciji hodanja na skijama, ali u slou moušnu.) Hleb svež, ukusan. Treba mi hrana, vino me udarilo. (Baba još nije izašla iz kafane.) Pobiberim obilato, gladan sam. Na kraju iseckam škembiće i preko njih izručim ostatak salate, pa nabodem: parče krastavca-štapić pomfrita-parče škembeta. Dobro je. Najeo sam se. Oporavio sam se. (Babe nema.) Ali – gola sam voda. Malo od vina, malo od ljute papričice, malo od žege.
Novine sam prostudirao, hajd’ da vidim i kulturnu rubriku uz šesti ronhil. Po meni, kulturnjaci su najveći lopovi i najsujetnij ljudi. Zašto? Zato što se bave samo dvema stvarima – novcem koji neko treba da im da (da ih dotira) i nagradama. Kad ste čuli da se neki pravnik ili ekonomista (oni rade ozbiljan posao!) ili naučnik bavi nagradama ili da traži od države da mu dâ milion dinara za neki «projekat«? To se bre radi štrajkovima, pošteno. A kako će umetnik da štrajkuje? Da neće da preti da će da prestane da škraba i kreči po platnu ili da će da prestane da mrči neke romane koje niko neće da mu štampa? Ko ih jebe, umetnike.
Platim, izađem, zapalim sedmi ronhil, krenem kući. Laganica. Drinčićeva ulica je mirna. Još ima onu ustajalost 50-ih i 60-ih, kada je podignuta većina zgrada. Od tada je nisu ni »održavali«. Na samom početku, doduše, blizu kafane, postoji jedna građevinska nakaza – mame im mafijašku – sa lokalima u prizemlju i ulazom u garažu, i to tek treba da se unovči – još sve zvrji prazno.
Idem i gledam prljav grad. Podrignem, ugasim sedmi Ronhil i odmah pripalim osmi. Zaglavljene i trule roletne s početka šezdesetih odmah do balkona mramorne novogradnje. Preko puta, zamandaljeni ulaz pravo s trotoara, ta gvozdena vrata sigurno nisu otvarana još od 1978. godine. Na pola Drinčićeve nazirem već Bajlonijevu pijacu, naslućujem sinagogu zdesna. I – primetim kako sam sustigao babu.
Ona napravi desetak koraka kao na veoma usporenoj spravi koja simulira hodanje na smučkama, pri čemu se vidi sa se iz sve snage oslanja na štap u desnoj ruci, a onda stane. Mora da predahne. Usporim korak. Kada opet krene, oklembešeni triceps joj drhturi od napora. Ne znam otkud mi to, ali pomislim: tako su joj butine drhturile od orgazma kad je bila mlada. Onda se setim: na teniserkine batake sam drkao. Frojde, jedi govna.
Setim se one klinke koju je moj drkoš doveo kući nekoliko puta. Šorts tesan, a guzovi kao dinje. Moram da se preslišam za Igija Popa. Dolazi na Taš za koji dan. Koncert za moju generaciju. Da probam da uspostavim kontakt. Klinka je opasna. Gleda me, nije da me ne gleda. Odmerava. Mljacka žvaku i razvlači je, i ko zna, možda je bilo nečeg u njenom pogledu? I tata bi.
Prestignem babu. Zapalim deveti ronhil. Kada će meni trebati štap? Ne umem da objasnim, hipnotiše me taj ritam – desetak koraka kao početnik na smučkama pa odmor. Dok sam prolazio pored robokapice, vidim da se nije oznojila. Nema u sebi tečnosti čak ni za znoj iako je milion stepeni i sparno. Nije se čak ni okrenula da me pogleda. Gleda pred sebe. Ko zna, možda je pasuljaga počela da joj jebe želudac. Da li i ona misli na svoj kraj kao ja, svakog jutra? Da li se bar dovoljno izjebala dok je mogla?
Zvuči jeftino, ali radoznalost je bolesna: moram da vidim gde stanuje babac. Bole me noge, ali stojim i gledam kuda će, u koju će zgradu da uđe ta fosilna smučarka. Fosil. Danas mladi tako ne govore. Ili možda govore? Eto još jedne teme za razgovor. S klinkom. Da vam kaže fosil nešto o Igiju Popu. Pa odmah, kažete li fosil ili imate neki drugi izraz? I ponudim je Ronhilom. I budem šmeker. To!
Baba ide-ide, pa stane. Vala potrošila je sve kalorije od pasuljčine, samo još dupe da joj izdrži prdež i da nekako iskenja onolike »balastne materije«. Prošla je pored sinagoge i sada se gega prema ribljem restoranu, koji se nalazi na početku Pavla Papa, zguza Bajlonijevoj pijaci. Dakle tu je. Zgrada odmah pored. Kao da sam rešio neki važan problem, lakne mi. Pa mi se zatim smuči. Malakšem. Uđem u riblji restoran i naručim pivo. Ledeno.
Kod pola flaše, moram u njihov ve-ce da se ispovraćam. Komadi paprike krastavca paradajza luka škembića hleba jaka crvena boja kratošije pomfrit. Platim i ne dovršim pivo. Konobar me nekako gleda. Valjda sam izmučen u licu.
Dok se vraćam prema sinagogi, prođem pored pečenjare, koja osim pečenja na kilo nudi i spržu i gulaš od bubaca uz somune. S nogu, u plehanim tanjirima. Smuči mi se od pogleda na to. Potrčim prema kontejneru i kleknem na novine koje prostrem ispod kolena i opet povratim. Nema ništa. Samo zelena jed. I to sam našao baš ispred privatne samoposluge da povraćam – prodavačica i dva kupca me gledaju kroz izlog. Vidim da su novine prljave, pa ih bacim u kontejner.
Dođem kući.
»Jesi li zvao Paju?!«, kevće žena. »Sređuje« kuću po ovoj vrućini, ludača, uvezala kosu trakom, znojava. Gleda me krvnički.
»Čuj, idem sada do njega.«
I izađem opet iz kuće.
Idem da uplatim tiket engleske i italijanske lige. Sistem.
Sve manje je bifea, bircuza, bistroa kao i krčmi, onih baš kafana, ali to nije nova stvar. Ne smeta mi to zbog toga da bih sada tupio o odlasku nekog usranog »starog duha« ovog, uostalom, kenjigrada. Bože sakloni i sačuvaj. A i za istoriju arhitekture, te s njom povezani estetski izgled mnogo me zabole. Meni su gore pomenuti objekti potrebni. U praktične svrhe. Da se odmorim od familije. I nije da sad ja idealizujem društvo (da ne kažem ekipu) tamo, u stilu kafana je majka i tajka naših sirotih umetnika i boema i slično. Ne. Pre svega, umetnike i živu silu ne jebem ni pet para. A drugo, govana ima gde god se okreneš. I pre. Mislim, i pre ih je bilo. Toliko, da ne pomislite da ću da opletem žvaku o nekadašnjoj boemiji, to jok ja. Osim toga, nisam ja umetnik (to ste mogli već da naslutite) i šalabajzer, već pošten čovek. Trebaju mi te kafane da mogu da odmorim dušu od familije, a istovremeno da ne potrošim sve što imam u novčaniku. (Oni moderni kafići su em preskupi em im je preglasna muzika em samo čekam da me neki klinac upuca, kako ono vele drkoši – »utokom«. Ja znam da postoji pritoka i utoka reke; tol’ko sam naučio iz geografije.) Imam poštene razloge što volim stare krčme i bistroe.
Jer te kafane, s tim jeftinim jelima, »domaćim«, škembićima, pasuljem (»praznim«), prebrancem, uz tri parčeta ‘leba, e one su narodna majka za nas. Odavno smo prestali da se hvališemo kulinarskim umećem (ono – kuvanje za po kući), pa kad nam zakrče creva posle stomaklijâ (da, da, množina, brale, kad je jedna stomaklija bila dosta?), piva, kafe (i vutre, da ne vidu bake) – e, onda ti je pasulj s rebrima (pa neka je i s bajatim ‘lebom) - spas. Hm, čini mi se da sam neskromno skrenuo u »mi«. Mä, jok. Ja sam ja. Ali čak i kada su to samo bistroi pa nema šta da se jede, dobro je što je pićence jeftino, a usput se mazne koja pizza ili pljeska, i eto.
Ovog leta nismo bili na letovanju. Tačnije letovali smo, ali nismo putovali da mi žena plakne guzicu. Moja zlobnija polovina me kolje zbog zamrzivača. Propustismo da ga napunimo marelama, ribizlama, malinama od njenih. To je još jedan dokaz koliko ih (ne) cenim, znam da ona to tako doživljava – kako bi kenjali psiholozi pička im materina bleferska – ali, nema se. Renovirali smo kupatilo. Neplanirano, poplava nas naterala, ali dobro je ispalo. Oduvek sam sanjao o tuš-kabini. I eve mi ga. Ili je. Zahvaljujući komšiji koji je odozgo pravio vodopade u kućnoj režiji. I auto smo morali da sredimo da on ne sredi nas na nekoj krivini. I eto, nema se. Ali, ide svinjokolj. Zamrzivač mora da se osposobi za ono mesište koje nam njeni šalju. Kao da me podsećaju da su oni tu, da se brinu. I da sam hranilac za kurac. E, za koga li se udala...
Imam 46. Sin ima 18. Ne znam kada sam tačno izgubio poštovanje u njegovim očima? Da li onda kada se na roditeljskom sastanku nisam suprotstavio prestrogom profi koji je maltretirao celo njegovo odeljenje (nisam, pravo da kažem, ni skontao o čemu se radilo), ili kada me je prvi put – slučajno – video kako sedim u bircuzu i pijem i isecam kupone za neku usranu nagradnu igru, a rekao sam im da idem da im završim to i to (svečano sam obećao, ne sećam se više šta), ili posle indoktrinacije njenih.
On od mene ne očekuje ništa. Od ćaleta. Čak ni pare. Proćelav, pogrbljen, neambiciozan zamenik šefa kadrovske službe u opštini, pravnik koji voli pecanje i traži izgovor da nije kod kuće. Ne uspevam da ga fasciniram znanjem koje sam nekada skupljao. Citatima. Opštom kulturom. Da ih jebala i ta »kultura«. Osećam se kao da imam 66. Izgledam kao da imam 50. I možda još koju. Slabije pamtim, primećujem. Da mogu, sad bih u penziju. Umor neki. Ne umem da objasnim. Sve mi je dosadno i brzo se zamaram. Sin me gleda i misli, koja si ti olupina, ćale. To boli. Majku sluša. Ali ne dovoljno da bi bio dobar đak. Drkoš. Iz inata ženi želim da ništa ne studira. Još me nisu ni obavestili planira li potomak nešto u tom pravcu.
Pecanje mi je penzija pre vremena. Miris reke, kažu. Kurac. Trulež drveta i travuljine, ima i govana kako animalnih tako i humanih, vonj (čuj mene – vonj!) nafte, i to. Priroda, kažu. Jes’ malo sutra. Đubreta ima, prirode nigde. Gliste ne mogu očima da vidim. Pecam na ‘lebac. Belice, i, veoma retko, šarana divljaka na plovak. Posle ga ispečem s krompirom pa krkljam koske i jedem krompir i zalivam špricerom. Ja sam pecaroš koji peca samoću.
Subota je odavno prestala da mi bude rajska. Do 40-te sam još pokušavao da džogiram, tada me je i sin još fermao, a mogao sam i da jebem kao nekad. Dizao mi se i na ženu. Čak. Još sam mogao da trčim duže od sina. Kad se setim. Još je hteo sa tatom – bio sam tada tata – da igra badminton. Jebote, koje zavaravanje. Pa onda, kao, jutarnja gimnastika. Po video kaseti s metodom Ali MekGrou. Još je dobra pička. Bravo Stive! (I sine Mekvine, šmekeru neka ti je laka zemlja!) Joga i kalanetiks. I društvo sam imao za ozbiljnije stvari. Karavanski put automobilima (i oni su bili mlađi, da ih jebeš) do crnogorskog primorja, partije remija d ortacima uz stomakliju i pivo i pornić iz videoteke. Šta se desilo između 42-uge i 43-će godine života mi moga?
Znam šta se desilo. Pare. Novac. Lova. Kriza me je konačno sjebala. Ko je ono rekao da sve na kraju svodi na novac. A i krštenica, brale. U određenim godinama, ne vredi ti sama ambicija. U određenim godinama dođe umor. Krštenica deluje. »Vrši radnju«. I tada samo pare mogu da te izvade. Ako ih nemaš, onda životariš. A onda ti sleduje čamotinja. I tada požališ što si se oženio i decu napravio.
Pravnik. A plata mi manja nego pomoćniku automehaničara ili vodoinstalatera. »Pa što nisi automehaniačar i vodoinstalater?!«, pita me moja žena. Prezir. Kada je počela da me prezire? I zašto me ne ostavi? Nisam, kako bi rekli Ameri, good provider, u krevetu joj u poslednje dve godine nisam mnogo pružio, nikada me nije volela, to jest nikada nije bila zaljubljena u mene, mislim, ima ona matore koji su još u stanju da je obezbede, koji ću joj ja? Ponekad pomislim da joj je sadistička uživancija da sina koristi protiv mene. Onako pasivno-agresivno: da se udruže u tihom podsmehu i preziru. Ubeđen sam: ona mu priča o mojoj impotenciji. Pizda!
Višnjica mi je blizu. I kafana i bircuz u jednom. Ima nečeg dirljivog u tome kada vidiš matorce – gle ko kaže! – kako halapljivo jedu jela, koja bi im svaki normalan doktor zabranio imajući u vidu njihove probavne traktove. Pasuljaga, kupus i to sirovi, škembići, beli hleb. To bre neka gimnastičarka zategnuta kao guma ne može da svari. A inače, kad rekoh gimnastičarka, ono, diže mi se, ali na klinke. Evo gledam slike ovih teniserki, raskrečenih u žaru borbe, na fotografijama iz sportskih rubrika, pa se napalim. Hoću sebi da dokažem da mogu. Fala si ga Bogu i američkim naučnicima jednom na finom otkriću! Da je drkanje korisno i za oženjene muškarce u zrelim godinama. Eto. Imam jedan običaj, mislim, onako, evo da ga kažem. Kad se tako napalim na sportašice, kako ih ja zovem, ili neke klinke na fotkama iz novina, onda odem u ve-ce tog dotičnog bifea i izdrkam ga na brzinu. Pa onda naručim jelo. Da se povratim iz malaksalosti.
Subotu volim leti. Kada je prazan grad. Mislim da sam posle četrdesete batalio letovanje jer mi je postalo žao što propuštam gradske puste ulice. Naročito letnje subote i nedelje. Ali subote najviše. Tri puta sam uspeo da »pošaljem« ženu i sina na letovanje bez mene i to su mi najlepša leta u poslednjih 10 godina. Sedim u baštama i gledam guze kako prolaze. Klinke šetaju kučiće ili trknu do samoposluge, gotovo gole. Bolje mi je nego da odem na Adu. A tamo bih morao da pokazujem svoje škembe i svoje rođene sise.
Gde mi je nestala ambicija? Gde mi je oduševljenje? Zašto više ne igram ni loto? Sedmica postiže rekorde. Ili sportsku prognozu? Greb-greb lutriju?
Kažu da kad čovek umre, da mu se čitav život odigra u vidu crno-belog filma, ama baš sve, i važno i nevažno – usrani naučnici su bajagi otkrili da mozak sve pamti – i da se ta projekcija dogodi u »deliću sekunde«. E ovo me muči: Da li se i izlapelima i onim obolelim od Alchajmera vrti taj film? Nikako da nađem nekog doktora da ga to pitam. Ili je to onda kao iscepana kopija iz Kinoteke? Ko li izmisli tu sintagmu »delić sekunde«?
To me je uvek podsećalo na cepanje atoma. Čekićem. Nije važno, šta sam ono mislio... Polako, ali sigurno, sve više zaboravljam. Uskoro ću, kada izađem iz kuće, kao pitomac staračkog doma morati sa sobom da nosim broj sopstvenog telefona i ime i prezime na papiriću. Ili lancu oko vrata.
Aha, setio sam se, meni se film dosadašnjeg života odvrti svakog bogovetnog dana, čim uspem da ustanem iz kreveta. To podsećanje ne volim. To boli. Ne inspiriše. Naprotiv. Kao da umirem svakog dana. Ma da nije to onaj, kako kažu ti naučnici oca im jebem, serotonin ili tako neko sranje? U krvi treba da ga bude toliko i toliko, i ako ga ima manje, ili više, jebemliga, nemam pojma, onda si tužan. Ili, po seljački, depresivan. Eh što bih ja klopao te pilule. Ne bi me bilo stra’.
Samo, sramota me da kažem doktoru koji mi je turao prs’ u dupe da vidi da li sam sjebao prostatu, sramota ma da njemu kažem da mi treba i za ono. I za glavu, to jest. Bojim se, pročuće se. Zato ne spominjem impotenciju lekarima. Tačnije, nikome. Neke stvari Orijentalcima ne smeš da kažeš. Doduše, ovaj moj gastroenterolog – onaj što mi je turao prst u dupe –, a jedino u njega bih mogao da imam poverenja (samo što nisam sto posto siguran), e on ionako misli da ja ne znam gde mi je dupe a gde glava pa bi možda mogao preko veze da mi napiše recept za povišavanje (ili snižavanje, jebemliga) tog sranja, mislim, serotonina. To jest. Ali, plašim se. Jesam neuspešan matori prdonja, ali samo mi to još fali, da se komšije i ženetine iz kraja okreću za mnom na ulici ili u hodniku solitera i podgurkuju se i, kao šatro, šapuću, kao fol, a čuje se do pijace »Vidi ga ludak« .
Vutra diže raspoloženje (a i apetit), ali ona ima, moram da priznam, nuspojave. Tuga mi je posle još veća a povremeno me fata i proliv pa mi sve, i škembići i pasulj i kiseli kupus i bajat ‘leba, prođe kao da sam ‘tičica. Ili je to želudac propao zbog tolike stomaklije i kafe?
»Jesi li zvao Paju?«, kevće mi žena. Paja je majstor za bojlere-šporete-vodokotliće-frižidere, pa i zamrzivače. Udebljala se, ne znam kada se poslednji put našminkala ujutru. Nju krivim najviše što me sin prezire. Kako je mogla to da mu kaže, da je ne jebem više?! Da kupim tiket za sportsku prognozu, pa da počnem da igram sistem. To mi treba.
»Zvaću ga.«
»Je l’ ove godine?!«, kevće ona.
»Po gregorijanskom kalendaru!«, ne dam se ja.
Čujem je kako psuje, onako »građanski«, kako ona zamišlja da psuju građani. Ma kočijaški. Jebalo je kobajagi građansko poreklo. A baba joj koprivom brisala guzicu.
Ovo je moja subota. Jedna pod poslednjih letnjih. Započeo sam je kao i obično – žena mi zvoca. Sina nema, ko zna gde je, ko zna gde je bio noćas, i da li se vratio? Ne pada mi na pamet da pitam ženu. Sad je kasno da izigravam očinji autoritet.
Ma... Ona mala koju je jednom doveo, guzu ima kao dve lopte za rukomet ispod vrućih pantalonica. Mogao bih da im kažem koju o Igiju Popu. Da napravim utisak na obe strane. »Na obje bande« , odjednom mi dođe, i preselim se u lude dvadesete. Moje. Rovinj, Pula, Trst. A opet predratne. Kako se nekad uživalo! Nikada ne bih pogodio da će se ovde zaratiti usred Evrope i da neće da bude III svetski rat, nikad. Ja sam budala.
Da, to je ideja. Iskopaću neke podatke o Igiju Popu, i kada onoj mojoj budali dođe riba, onako šatro slučajno, gle rokenrol. Imam utisak da klinke vole kul rokere koji se još drže. Na osnovu časopisa, mis’im. Ono, kao Skandal, Zoom i slično. Kad odem u predsoblje da obujem sandale pogledam se u ono ogledalo iznad cipela, pa pomislim: Ti si brale kul leš a ne roker. Kao da si šuster iz mrtvačnice. Pinokija da drkaš ako možeš, a ne da se zanosiš.
»Za deset dana dolazi nam meso!!«, krešti žena. Taman kad meni u nos uđe smrad mojih bosih nogu dok vezujem sandale. Nisam se istuširao. Koji će ti meso bez ‘leba, mislim.
Fala Bogu i svetome Vasiliju, izađoh živ iz kuće, samo da dođem do Višnjice.
Leto još peče, i pogled na brojne gole nožice, dupenceta i sisiće (a i sisetine) popravio mi je raspoloženje.
Usput kupim i novine, i kada prođem pored kioska sa lozovima pored stanice u 29. novembra, po ko zna koji put odlučim da ću sigurno da počnem da igram sistem. Engleska i italijanska liga. Na klupi ispod nastrešnice na stanici sedi oronuli starkelja i grebe. Greb greb češ češ, svaka druga dobija, a mercedese dele kao ulje u vreme Slobe. U stvari, pogled na olupine koje igraju loto i uplaćuju te tikete me uvek odvrati da odmah i ja ne potrošim koju na to. Neću bre da se mešam s barabama i propalitetima.
Mada .. .prognozu igraju svi. A i žene, domaćice, i one kupe loz. I grebu. Nije da ne grebu. Ali ova olupina me postiđuje. Ličim li ja na njega?! Jer, istog čoveka, retkih zuba, neobrijanog i neurednog (ali ne klošara, da se razumemo, to je ono strašno) stalno srećem kako već od ranog jutra kupuje Večernje novosti i unuče. Ili neki put ne kupi novine (znam: štedi!) već uzme one badava novine koje ostavljaju pored staničnih stubova. Tamo gde su nekada bile one nefunkcionalne kantice za đubre. U koje uvek neka budala stavi tetrapak od 100 metara kubnih. Čekamo na istoj stanici, samo ne i isti bus. I on stanuje negde u blizini, to je sigurno. Ima li i on porodicu? Nekako mislim da je samac. Udovac, razveden, svejedno, ako ima decu, odselila su se.
Ali, to kupovanje unučića. To je naročita krivica koju pokazuju prdonje kada kupuju unučad u kioscima. Vidi se da ih je sramota. Treba im sledovanje, znam. Tiho »naručuju«, jedan vinjačić, jednu stomakliju – a jeftinije bi im došlo da u diskontu uzmu flašu od litar, ali...gde bi to popili? Mesto za pijenje je važno kao i samo piće. Tako da, možda, ova ruina i nema svoju kuću svoju slobodicu, konačno mi je logika proradila. Jebeš ga, kad mi žena zvoca ne znam gde sam. kao neko đače, bre, kad radi matematiku. Saće naručim pa će sednem.
Krivica se vidi, ona se oseća. Kad kupuješ unuče, oboriš pogled, sramota te od prodavačice. I od onih koji čekaju iza tebe. Platiš brzo, često ni kusur ne uzmeš, samo da šmugneš. Iako bi ti te pare dobro došle, a toga se setiš čim isprazniš onu flašicu.
Posle krivice, sledi olakšanje. Brzo udaljavanje od kioska, a onda prva zavetrina, uz neko drvo, na klupi, pored nekog ulaza. I onda kratkotrajno uživanje u sledovanju.
Sam sebi čestitam što nisam takav. Ja, evo, idem u Višnjicu. Porodica, kak’a - tak’a. Hajde, odluka je pala: od sledeće nedelje igram sistem. Da se raspitam prvo koliko će da me koštaju engleska i italijanska liga, pa da napravim budžet za to. Da vidim koliko moram da odbijem od pićenceta. Od duvana ne odbijam, vala, ništa. Setim se da mi i to treba, pa se vratim da kupim i cigarete. Zaboravio sam ih jebemliga, žena me zbunila s onim Pajom. Zvaću ga jebogaja, evo iz kafane, poneo sam mobilni. Popraviće nam zamrzivač možda i džabe, a ako i naplati, neće da nam zacepi. Znači nema problema. Vratim se dakle do kioska da i kupim i cigarete, a moram onda – setim se - i upaljač. Da ne moljakam okolo po kafani.
Kad vidim onu ruinu kako i dalje grebe ono sranje, iz inata odustanemo od jeftinog Yorka pa kupim skuplje cigare. Ronhill rich. Da se iskupim za govna u kojima sam. Ima tu i nostalgije za nekadašnjim letovanjima, da, hajde, nisam ja duduk za te frojdističke drkaline, ali nemojmo preterivati. Jebeš Frojda. I upaljač sa onom finom baterijicom. Dobro će mi doći za podrum. I njega moram da sredim. Obećao sam ženi. Jebote, pa ja sam rob. Služim je kao egipatsku faraonku, ali to sve pada u vodu zbog mesišta koje će da pošalju njeni!
Zapalim cigaru i moja usrana opšta kultura mi šalje hint da se to lepo može objasniti, to što je žena fascinirana mesom, koje treba da ispuni zamrzivač. Pre samo koju hiljadu godina, brale, mi smo se tako dokazivali našim besposlenijim polovinama – naime pećinama, sušenim mastodontima, kljovama od istih, i tako.
Ali, zato ona meni može da kaže: »Ja te ‘ranim i odevam, čistim...a ti?!«
Zašto ja više nemam s kim da razgovaram o ovome?! Pre samo koju godinu smo se tako lepo zezali uz preferans ili remi. Ali Žile mi je riknuo na vojnoj vežbi – nesrećan slučaj, a Mrkša se odselio u Južnu Afriku, tamo su mnogo tražili elektroničare sa srednjom spremom, i bole njega ga uvo. A Šeki? Šeki se šlogirao. Ne voli da se »pokazuje«, kaže mi njegova žena. Bio sam kod njega jednom, izigravao klovna, kao tešim ga, kao ne daj se, samo Bog odlučuje kada će da nas uzme k sebi (jao kako sam srao dođe mi u zemlju da propadnem), jedem govna, sam ne verujem u to što baljezgam. On ćuti. Ne može da govori. Gleda me, vidim kako me prezire. Žena njegova nas gleda, oči joj vlažne. Ništa, popio sam kafu s njom, oboje smo pogledavali u Šekija, onako na invalidskim kolicima, bilo je u-ža-sno! Jedva sam čekao da odem. A sram me pojeo od mog ponašanja. Nisam ti ja bre za tešitelja. I posle više nisam ni otišao. I onda vidim kako više i nemam nijednog drugara.
Evo i Višnjice. Fala si ga Bože.
Prvi Ronhill sam ispušio dok konačno dođoh. Premišljam se, jal’ napolju jal’ unutra. Mnogo je upeklo. Deset dana nas lažu »ovo je poslednji tropski dan, od sutra dolazi jesen s kišom itd.«, a ono ništa. Napolju imam pogled na pičke. Ali, baš je pripeklo, onako zapara, teško je. A unutra je ipak er kondišn. Oću-neću oću-neću, i – uđem unutra.
Raširim novine, a zna se kad kažem novine mislim na nju. Konobarica me naravno zna. Samo da pita šta mi je dunulo tog dana. Ili pola litra belog ili crnog ili rozea, a nekad se držim piva. Nisam isključiv, volim da menjam. I cigarete menjam. Ne verujem onima što seru da je »zdravije« držati se jedne marke. Kurac. Ništa nije zdravo kad se držiš kao pijan plota, ni žena ni cigara ni sir, bre, ni ‘rana, ni pos’o, sve treba da se menja i isproba. Sve dosadi. I tako ja menjam cigare, ko im jebe mater. Dobar ovaj Ronhil. Ih što je onaj Fort iz Vranja bio jak, s 14 mg katrana i 1 miligramom nikotina, do prošlog leta su se još prodavale stare kutije čak i bez onog upozorenja da ćemo da opandrčimo od milion bolesti, našao sam u jednom kiosku u Železniku. Slučajno.
»Šta ćete, komšija?«, pita konobarica.
»Pola litra crnog (znam da drže makedonsku Kratošiju) i pola litre mineralne i led u čaši« Dakle nameštaj. Kako se to već zove u struci.
I krenem da bistrim novine. Uz drugo ronhilče. Po cigaretama može da se proceni čovek. Inače, trenutno, bašta poluprazna. Na jednom stolu debeljuškasti komšija takođe bistri svoje novine, na drugom omladinski par uz sokiće, na trećem neki nepoznati tipovi cevče kiselu i kafu. Unutra samo jedan sto zauzet. Cigarete pokazuju makar deo karaktera ili porekla. Romi obožavaju Bond. Sadisti, koji imaju (ili su imali) bar neku rukovodeću funkciju, puše dugi Winston (i njega su oslabili sa 13 mg katrana na samo 12), pecaroši, boemi i splavadžije nešto čuvaju zdravlje pa purnjaju »plavo More« , ili plavi Gold Coast, radnička klasa voli Fast, dečurlija oba roda i odraslije cure vole Lucky Strike, klinci u punoj snazi puše jaki Marlboro, a umetnici i ženske vole »lajt« Marlboro. Drinu bez filtera vole predratni udarnici iz predgrađa, a Moravu niža srednja klasa i siromašne zanatlije. Tanke ženske čačkalice (ono sranje s mentolom) puše bogate pizde i pederuše.
Vino mi stigne, a ja se zablenuh u teniserku koja se raskrečila na sportskoj strani, a kroz gaćice joj riba zinula kao da je na suhom. Butine zategnute. Digne mi se, nije da se ne digne. Ma šta sad, ostavim ja pola Ronhilčeta u pepeljari, pa da iskoristim priliku pre nego što me vino ošamuti, šmugnem u ve-ce. Drkajlo. Dok se vratim, Ronhilče izgorelo. Nema veze. Dan mi ipak ide u boljem pravcu.
Đubretar lokalac, znam ga, dolazi da u svoje ćoše pored frižidera odloži kapu, metlu i pribor, ‘oće da da’ne dušom uz pivo. Klimnemo jedan drugom. Gde si komšija, kako je, tu sam, šta ima, kako smo, dobro smo, evo ništa, srećan rad, i vama. Ulazi jedan – mogu da procenim – par koji će da se ženi uskoro (e kolega, saučešće!), na subotnji ručak; iz kraja; i njima pretoplo napolju.
Pređem na šahovsku rubriku – nema nijedna partija da je preigram u glavi – pa na unutrašnjopolitičke kolumne i pisma čitalaca. Vince me već ‘vata. Naši »komentatori« su još gori od meteorologa. Hajde ovi spoljnopolitički, ko ih pita, sve se bajagi razumeju šta će biti u Nemačkoj Francuskoj Britaniji Americi Pakistanu, pa sve promaše. Ali, ovi unutrašnjopolitički – pa oni u životu nisu ništa pogodili. A opet na kraju napišu, posle, »pa bilo je za očekivati«. Ko to uopšte plaća, kada samo dan posle njihovih prognoza sve bude kontra. Evo svi su znali da Toma neće da razbija radikale, a on osnovao stranku. Svi su znali da Čeda neće da pređe cenzus, a eno ga u parlamentu. Svi su znali da će Vučić da bude gradonačelnik, a eno ga Đilas. I tako dalje.
Uđe baba u kafanu. Ja pređem na horoskop, Hogara Strašnog, zanimljivosti, Da li znate. JI dalje mi fali Paja Patak. Pamtim još te epizode, te šlajfne. Ono, kad je bio u pozorištu, gledao Romea i Juliju, ali mu smeta neki glavonja koji sedi baš ispred njega. I onda se Paja doseti pa se lepo popne na pozornicu, na balkon na kojem se Julija lepo pogovara s Romeom! Horoskop: zaljubljeni u vašem znaku su pod dejstvom Venere. Neće biti iznenađenje ako zaprosite osobu s kojom ste u vezi. Zaprosio sam pinokija malo pre, fala, i jedite govna, ko bre čita te horoskope.
Baba sela za sto pored mene uz prilične muke. Ima štap. Ide kao robokap. Kukovi kalirali, vidi se. Štap nije samo za onako, bogme mora da se osloni i to svom težinom. Raspituje se za dvnevni jelovnik. Zbog vrućine i slabe letnje posete, ima samo dva jela: škembići i pasulj po 275 dinara. Eto zato su ovakva mesta spas za usamljenike. Džabaka a ne morate sami da kuvate. Pa da vas posle prljava kuhinja baci u očajanje. Gasim treći Ronhil, i odmah pripaljujem četvrti. Dovršavam drugu čašu bevande s ledom. Posmatram oklembešenu babinu nadlakticu, taj izlapeli triceps. Noge – »Đurđevi stupovi« (tačnije: »dorski stubovi« jer »stup« je zvonik, ali smisao je isti), ni minimuma estetike tu nema, starost je stigla, zgrabila i više da pusti neće. Kosa, seda, kratko podšišana. Nema tu više farbanja u onu sivkastocrvenkastu spaljenu boju, nema minđuša i loše šminke. Ali bar nije ćelava. Haljina, debele gaće i klompe u koje je jedva ugurala dva debela oluka i to je to.
Primetila je da sam je pogledao dva puta. Ja se zadubim u spoljnopolitičku rubriku. Kao da gledam izveštaj o životu na Marsu. Železnička nesreća u Indiji, Sarkozi i ona njegova riba, pa poplava u Čileu, a onda Buš prdnuo. Kada se opet okrenem, vidim baba se premestila iza mene. U ćošak. I još mi okrenula leđa. Mislim da znam: došla mi lucidnost koja me drži pola sata nakon prvog pića – sramota ju je od propalosti; želi da sačuva dignitet dok kusa taj svoj obrok. Starost je poniženje. Ako sam je ja postideo, nisam za bacanje. Još.
Moram da zamolim za još leda. Baba zove za čašu vode. Palim peti Ronhil i čitam čitulje i tv program. Nacvrcao sam se. Stomak traži hranu. Odem do šanka, da ne zovem konobaricu, i čudim se koliko se teturam. Poručim gurmanske škembiće, pomfrit, šopsku salatu i pivo. Da se malo otreznim od ovog vina. Prejaka je Kratošija za ovoliku žegu. Krenem opet na sport i već sam i zaboravo šta sam ono pročitao čim sam ušao u Višnjicu. Znoj me obliva. Trebalo je da uzmem pivo. Budala.
U šopskoj salati, četiri koluta ljute papričice. Osvežava. Hleb umačem u škembiće, pošto malo razgrnem strugani sir odozgo. Pomrfit krcka, nabadam ga po 3-4 na viljušku. (Baba ne znam kad je platila, ali odlazi. Polako, kao da hoda po pokretnoj traci. Kao da hoda na onoj napravi za vežbanje po kući, onoj mamipari iz telešopa, onoj imitaciji hodanja na skijama, ali u slou moušnu.) Hleb svež, ukusan. Treba mi hrana, vino me udarilo. (Baba još nije izašla iz kafane.) Pobiberim obilato, gladan sam. Na kraju iseckam škembiće i preko njih izručim ostatak salate, pa nabodem: parče krastavca-štapić pomfrita-parče škembeta. Dobro je. Najeo sam se. Oporavio sam se. (Babe nema.) Ali – gola sam voda. Malo od vina, malo od ljute papričice, malo od žege.
Novine sam prostudirao, hajd’ da vidim i kulturnu rubriku uz šesti ronhil. Po meni, kulturnjaci su najveći lopovi i najsujetnij ljudi. Zašto? Zato što se bave samo dvema stvarima – novcem koji neko treba da im da (da ih dotira) i nagradama. Kad ste čuli da se neki pravnik ili ekonomista (oni rade ozbiljan posao!) ili naučnik bavi nagradama ili da traži od države da mu dâ milion dinara za neki «projekat«? To se bre radi štrajkovima, pošteno. A kako će umetnik da štrajkuje? Da neće da preti da će da prestane da škraba i kreči po platnu ili da će da prestane da mrči neke romane koje niko neće da mu štampa? Ko ih jebe, umetnike.
Platim, izađem, zapalim sedmi ronhil, krenem kući. Laganica. Drinčićeva ulica je mirna. Još ima onu ustajalost 50-ih i 60-ih, kada je podignuta većina zgrada. Od tada je nisu ni »održavali«. Na samom početku, doduše, blizu kafane, postoji jedna građevinska nakaza – mame im mafijašku – sa lokalima u prizemlju i ulazom u garažu, i to tek treba da se unovči – još sve zvrji prazno.
Idem i gledam prljav grad. Podrignem, ugasim sedmi Ronhil i odmah pripalim osmi. Zaglavljene i trule roletne s početka šezdesetih odmah do balkona mramorne novogradnje. Preko puta, zamandaljeni ulaz pravo s trotoara, ta gvozdena vrata sigurno nisu otvarana još od 1978. godine. Na pola Drinčićeve nazirem već Bajlonijevu pijacu, naslućujem sinagogu zdesna. I – primetim kako sam sustigao babu.
Ona napravi desetak koraka kao na veoma usporenoj spravi koja simulira hodanje na smučkama, pri čemu se vidi sa se iz sve snage oslanja na štap u desnoj ruci, a onda stane. Mora da predahne. Usporim korak. Kada opet krene, oklembešeni triceps joj drhturi od napora. Ne znam otkud mi to, ali pomislim: tako su joj butine drhturile od orgazma kad je bila mlada. Onda se setim: na teniserkine batake sam drkao. Frojde, jedi govna.
Setim se one klinke koju je moj drkoš doveo kući nekoliko puta. Šorts tesan, a guzovi kao dinje. Moram da se preslišam za Igija Popa. Dolazi na Taš za koji dan. Koncert za moju generaciju. Da probam da uspostavim kontakt. Klinka je opasna. Gleda me, nije da me ne gleda. Odmerava. Mljacka žvaku i razvlači je, i ko zna, možda je bilo nečeg u njenom pogledu? I tata bi.
Prestignem babu. Zapalim deveti ronhil. Kada će meni trebati štap? Ne umem da objasnim, hipnotiše me taj ritam – desetak koraka kao početnik na smučkama pa odmor. Dok sam prolazio pored robokapice, vidim da se nije oznojila. Nema u sebi tečnosti čak ni za znoj iako je milion stepeni i sparno. Nije se čak ni okrenula da me pogleda. Gleda pred sebe. Ko zna, možda je pasuljaga počela da joj jebe želudac. Da li i ona misli na svoj kraj kao ja, svakog jutra? Da li se bar dovoljno izjebala dok je mogla?
Zvuči jeftino, ali radoznalost je bolesna: moram da vidim gde stanuje babac. Bole me noge, ali stojim i gledam kuda će, u koju će zgradu da uđe ta fosilna smučarka. Fosil. Danas mladi tako ne govore. Ili možda govore? Eto još jedne teme za razgovor. S klinkom. Da vam kaže fosil nešto o Igiju Popu. Pa odmah, kažete li fosil ili imate neki drugi izraz? I ponudim je Ronhilom. I budem šmeker. To!
Baba ide-ide, pa stane. Vala potrošila je sve kalorije od pasuljčine, samo još dupe da joj izdrži prdež i da nekako iskenja onolike »balastne materije«. Prošla je pored sinagoge i sada se gega prema ribljem restoranu, koji se nalazi na početku Pavla Papa, zguza Bajlonijevoj pijaci. Dakle tu je. Zgrada odmah pored. Kao da sam rešio neki važan problem, lakne mi. Pa mi se zatim smuči. Malakšem. Uđem u riblji restoran i naručim pivo. Ledeno.
Kod pola flaše, moram u njihov ve-ce da se ispovraćam. Komadi paprike krastavca paradajza luka škembića hleba jaka crvena boja kratošije pomfrit. Platim i ne dovršim pivo. Konobar me nekako gleda. Valjda sam izmučen u licu.
Dok se vraćam prema sinagogi, prođem pored pečenjare, koja osim pečenja na kilo nudi i spržu i gulaš od bubaca uz somune. S nogu, u plehanim tanjirima. Smuči mi se od pogleda na to. Potrčim prema kontejneru i kleknem na novine koje prostrem ispod kolena i opet povratim. Nema ništa. Samo zelena jed. I to sam našao baš ispred privatne samoposluge da povraćam – prodavačica i dva kupca me gledaju kroz izlog. Vidim da su novine prljave, pa ih bacim u kontejner.
Dođem kući.
»Jesi li zvao Paju?!«, kevće žena. »Sređuje« kuću po ovoj vrućini, ludača, uvezala kosu trakom, znojava. Gleda me krvnički.
»Čuj, idem sada do njega.«
I izađem opet iz kuće.
Idem da uplatim tiket engleske i italijanske lige. Sistem.
