SEDAM NOĆI ZA MRTVU PESMU / SEDEM NOČI ZA MRTVO PESEM
NOĆ PRVA
Razmišljam... tmina se uvlači u nerasanjena čula. Nadolaze neprepoznatljivi koraci, prekopavaju ledine podsvesti odavno zaveštane večnosti. Kao aveti prostreljuju me upitnici. Interpunkcijski znaci nisu pesničko nadahnuće. Sećanja su to... sačuvane slike u korenu umršene kose.
Provlačim se kradom kroz sopstvenu mekost, pokidana, razgoljena i beskrajno tuđa umirem po ko zna koji put od urođene žeđi za nepoznatim...
Nema me u centru kruga. Svetlosna laž me poseduje. Iza sna prepoznajem obris isčezle senke jučerašnjeg postojanja. Kao slankasta kap klizim strminom noseći umiruću ćeliju koja izvan krvotoka postoji jedino kao bledi mikroskopski uzorak.
Tamo, iza noćne tišine slutim sebe. Osećam... to jesen kiši.
NOĆ DRUGA
Na nedodirnutim stazama ostajemo bez putokaznih snova.
Pege zaboravljene svetlosti bude sumnju.
Negde iza zabravljenih vrata čekaju prašnjave police biblioteke. Želja je kao munja. Misao klizi u maglu. Tišina ujeda.
Zaboravljeni peroni pozivaju na razvodnjeni čaj od planinskog bilja. U devetnaestom satu. Naslikani bulevari odavno spavaju.
Sve je to samo još jedna sasvim obična priča dokonih lovaca tuđih usuda.
NOĆ POSLE DRUGOG DANA
Reči jecaju na dlanu raspuklom od dugih čekanja. Ponekad zaskitaju, izgube smisao, oteraju poneki glas okrivljujući ga za nesklad nadolazeće misli. Pa opet pomahitalo jure tražeći vezu kojom bi očuvale svoj smisao.
Sahranjujem istrulele veličine i znam da će ponovo ustati, otresti sav prah i oblikovati se u prazninu neke druge nesanice.
U ISČEKIVANJU ČETVRTOG JUTRA
Kasno je. Možda i nije. Noć je već duboko stara.
Stare čežnje se rađaju iz zgarišta zaboravljenih dodira. Grebu i zavijaju, potom samo šaputanja šušte. Uvek drugačije. Glasno proklinjem. Menjaju oblik i ponovo napadaju. Kao da olovne kapi dobuju po prozorskom staklu.
Prihvatam krivicu i znam da sam negde uzvodno posustala, izgubila korak, promašila stranu. Ali jutro ponovo ulazi u moje oči.
NOĆ PETA
Molim se koži zaljubljenoj u beličasti odsjaj naših prevara. I noć ova je neverna, strasna i podatna predaje svoje užeglo telo svetlosti koja se nazire iza horizonta.
A mogla sam naslikati nestvarni tren ukroćenog groma u tvojim očima.
Mogla sam postati nebo, ili proteći kao reka, mogla sam pomilovati zvezdani put i zagristi rub meseca... mogla sam ti vid lečiti anđeoskim treptajima ili te buditi đavoljim smehom.
Prekratka je bila naša noć, nevernica koja je hitala zabranjenom zagrljaju jutra.
Ko zna možda bi naši sinovi podizali revolucije i po ko zna koji put prolivala bi se krv naših predaka u našoj budućnosti. Možda bih uvijena u crne halje proklinjala tu istu noć što nije jutru otvorila dveri.
GLADNA NOĆ
Prvi zraci praskozorja grebu glatku površinu noći. Postelja je odavno utrnula od hladnoće. Utroba joj cvili. I ova noć odlazi... nepovratno. Sve reči su odavno utrošene... popusto.
Znam da ćeš jednom doći, pre samog svitanja nebi li prozeblu dušu položio na toplom dlanu nadanja. Sve gladne reči otvoriće ti prolaz i ponuditi ti prazninu zaboravljenih značenja. A ja ću ostati nedodirnuta tvojim odsustvom... možda ću tek onda pronaći glas za sve neizgovorene tajne.
NOĆ ZA PESMU
Jalovo bludi tišina
prašina se taloži preko stolnjaka
na kojem čeka već odavno
užeglo žito sa šlagom.
Nečekamo te više.
Ova noć i nije neka prilika
da se poprave iskrivljeni pogledi.
NOĆ PRVA
Razmišljam... tmina se uvlači u nerasanjena čula. Nadolaze neprepoznatljivi koraci, prekopavaju ledine podsvesti odavno zaveštane večnosti. Kao aveti prostreljuju me upitnici. Interpunkcijski znaci nisu pesničko nadahnuće. Sećanja su to... sačuvane slike u korenu umršene kose.
Provlačim se kradom kroz sopstvenu mekost, pokidana, razgoljena i beskrajno tuđa umirem po ko zna koji put od urođene žeđi za nepoznatim...
Nema me u centru kruga. Svetlosna laž me poseduje. Iza sna prepoznajem obris isčezle senke jučerašnjeg postojanja. Kao slankasta kap klizim strminom noseći umiruću ćeliju koja izvan krvotoka postoji jedino kao bledi mikroskopski uzorak.
Tamo, iza noćne tišine slutim sebe. Osećam... to jesen kiši.
NOĆ DRUGA
Na nedodirnutim stazama ostajemo bez putokaznih snova.
Pege zaboravljene svetlosti bude sumnju.
Negde iza zabravljenih vrata čekaju prašnjave police biblioteke. Želja je kao munja. Misao klizi u maglu. Tišina ujeda.
Zaboravljeni peroni pozivaju na razvodnjeni čaj od planinskog bilja. U devetnaestom satu. Naslikani bulevari odavno spavaju.
Sve je to samo još jedna sasvim obična priča dokonih lovaca tuđih usuda.
NOĆ POSLE DRUGOG DANA
Reči jecaju na dlanu raspuklom od dugih čekanja. Ponekad zaskitaju, izgube smisao, oteraju poneki glas okrivljujući ga za nesklad nadolazeće misli. Pa opet pomahitalo jure tražeći vezu kojom bi očuvale svoj smisao.
Sahranjujem istrulele veličine i znam da će ponovo ustati, otresti sav prah i oblikovati se u prazninu neke druge nesanice.
U ISČEKIVANJU ČETVRTOG JUTRA
Kasno je. Možda i nije. Noć je već duboko stara.
Stare čežnje se rađaju iz zgarišta zaboravljenih dodira. Grebu i zavijaju, potom samo šaputanja šušte. Uvek drugačije. Glasno proklinjem. Menjaju oblik i ponovo napadaju. Kao da olovne kapi dobuju po prozorskom staklu.
Prihvatam krivicu i znam da sam negde uzvodno posustala, izgubila korak, promašila stranu. Ali jutro ponovo ulazi u moje oči.
NOĆ PETA
Molim se koži zaljubljenoj u beličasti odsjaj naših prevara. I noć ova je neverna, strasna i podatna predaje svoje užeglo telo svetlosti koja se nazire iza horizonta.
A mogla sam naslikati nestvarni tren ukroćenog groma u tvojim očima.
Mogla sam postati nebo, ili proteći kao reka, mogla sam pomilovati zvezdani put i zagristi rub meseca... mogla sam ti vid lečiti anđeoskim treptajima ili te buditi đavoljim smehom.
Prekratka je bila naša noć, nevernica koja je hitala zabranjenom zagrljaju jutra.
Ko zna možda bi naši sinovi podizali revolucije i po ko zna koji put prolivala bi se krv naših predaka u našoj budućnosti. Možda bih uvijena u crne halje proklinjala tu istu noć što nije jutru otvorila dveri.
GLADNA NOĆ
Prvi zraci praskozorja grebu glatku površinu noći. Postelja je odavno utrnula od hladnoće. Utroba joj cvili. I ova noć odlazi... nepovratno. Sve reči su odavno utrošene... popusto.
Znam da ćeš jednom doći, pre samog svitanja nebi li prozeblu dušu položio na toplom dlanu nadanja. Sve gladne reči otvoriće ti prolaz i ponuditi ti prazninu zaboravljenih značenja. A ja ću ostati nedodirnuta tvojim odsustvom... možda ću tek onda pronaći glas za sve neizgovorene tajne.
NOĆ ZA PESMU
Jalovo bludi tišina
prašina se taloži preko stolnjaka
na kojem čeka već odavno
užeglo žito sa šlagom.
Nečekamo te više.
Ova noć i nije neka prilika
da se poprave iskrivljeni pogledi.
