Зовем те пред поноћ, надом неизмерном.
Јеси ли, поново, на перону туге.
Или јединствена у часу неверном,
Страсти своје бојиш шаренилом дуге.
Глас тишине ниси, зато жеља буди,
Гитара и вихор док стих спава мирно.
Нек нико не проба, нек се не усуди,
Да прекине моју наду безобзирно.
Не дозивам кишу, круг патње ти не дам,
Ал осмех ти дајем нек те штити нежно.
Ти спавај, једина, док те мирно гледам,
И док патњу своју носим неизбежно.
Покрени звук чежње на тренутак само,
Буди се искрена и силна ко плима.
Да, има те свуда - и овде и тамо,
Ал у моме срцу најмање те има.
О, ватрено срце, исконску лепоту,
Да ли слутиш сада у њеном кораку.
Ил сретање са њом, у моме животу,
Биће ход по трњу, биће ход по мраку.
Слутим, песмо моја, тишином ме будиш,
Колико до сада скривале ме сене.
То сам ја, погледај, немој да ми судиш,
И немој предати забораву мене.
Нестаћу у трену када будеш хтела,
Одлазим, памти ме, или ми опрости,
Што се нада моја узалуд занела,
Покајање моје што те сад жалости.
Ја сам, неко ко је, љубио те тајно,
Загрли ме твојом временском лепотом.
Буди остварење непрекидно, трајно,
Оном што се клео у тебе животом.
ДУША
Навикла је душа да ти збори име,
Да те удну баште , насмејану гледа.
И када је сломе надахнуте риме
Само би о срећи да ти приповеда.
И речи најслађе само би да збори,
Да те њима краси посебну и милу.
Да је мрачна зебња никад не покори,
Да спокојно сања, срећна у твом крилу.
Без љубави твоје нек се не пробуди,
Нека траје занос непрекидне среће,
Нека нова зора никад не заруди,
Ако је твој осмех пробудити неће.
ЗВЕЗДЕ
Звезде су ми опет сломиле тишину,
Развиле ми немир, повампирен рано.
Мољене да чежњу утопле и збрину,
Презриво су мени одмахнуле само.
Бескрајно далеке, васионом круже,
Месечином срме својих жеља стазе.
Када их замолим да ми сјаја пруже,
Ледене и сиве душу ми прегазе.
Слеђенога даха, замршене наде,
Гледам према небу, док киша ромиња.
Очаран тренутком помислих да паде,
Ал та задња, моја, још на небу тиња.
СНОВИ
У моје си снове дошла изненада,
Вече прије тога гледах небо ведро.
Желећи да звезде, изнад мога града,
Начине на њему твоје тело једро.
Да смишљена мојом илузијом трена.
Засијаш у ватри сновиђења, које
Чини да си моја, само моја, жена,
Да украдеш сунцу светлину и боје.
Слутих да би могла, мада страх окива
Залеђено срце, које туга краси,
Слутих да би могла васкрсла и жива
Та лепота твоја да ми душу спаси.
О, да ли ће, икад, ови снови проћи,
И сада те сневам скоро вече свако.
Моје мисли нижу жеље сваке ноћи,
Да потраје нежност макар и овако.
Овако те снови вечно чине живом,
Додирљива скоро мојим си рукама.
Ако се пробудим у тренутку кривом,
Краја бити неће болу и мукама.
Зато нека снови што дуже потрају.
Моје маште дело нек живи што дуже.
Иако ће немир донети на крају,
Нека ми, док сањам, сву лепоту пруже.
ОПЕТ
Владиславу Петковићу Дису
Опет време, Владиславе, да се стрепи,
Опет суза на лицу је мога рода.
Нигде сунца да умири и окрепи,
Поново су част и слава код изрода.
Опет класа клас неродни уврх њива,
Родно семе уништише љути мрази.
Преплави нас нанос блата, страх окива,
Срце што на груду мотри, што је пази.
Извикаше да не треба да се брани,
Белег међе, од дедова што нам оста.
Важнији су путокази инострани,
Од светиња, наше вере и од поста.
Нигде зденца, воду чисту да захватиш,
Прљави су и још мутни сви извори.
Залуд нада у висину да дохватиш,
Забрањене све су жеље и избори.
Опет време надничара и робова,
Нигде нити да нас веже са прецима.
Све је више споменика и гробова,
И вапаја према Богу и свецима.
Само то је слика земље која чека,
Остварење давних снова, мира давног.
Да изгори амнезија срамног века,
И васкрсне време нашег претка славног.
КОСОВО
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
У Видовдан вежем свога срца пола,
Половину другу нудим роду своме.
А умјесто сузе, преломљен од бола,
Котрља се божур по образу моме.
Моја десна рука држи воштанице,
Не видим кроз тмину, а пламен се гаси.
Ако не досегнем порту Грачанице,
Ко ће моју душу да збрине и спаси.
Сваки уздах боли, ствара нове ране,
Нејака ми плећа, а претешко бреме,
Само да угледам Високе Дечане,
И Девич да смотрим - светиње знамене.
Тешко нога крочи, посрћем и падам,
Сав сам у молитви да снага проклија.
Ако ми судбина одреди да страдам,
Нека ме пригрли моја Пећаршија.
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
ВАПАЈ
Још, само, тишина на Косову збори,
Још трепере, само, палих Срба душе.
Понека светиња, запаљена гори,
Понеку, бездушни, тек пале и руше.
Судбина је овдје пркосом зачета,
У облаку тамном настањена рида.
На прагу остаде јабука начета,
На трави икона крај срушеног зида.
Грачаницу зову звона са Дечана,
Ситница потекла подно Пећаршије,
Рањеном божуру, из самртних рана,
Бол се љута точи да поље залије.
Небом мрак и тама, зоре уплашене,
Ниоткуда сунца да кроз тмину сине.
Зебу беспомоћно наде угашене,
Вапај ослушкују са Голеш планине.
СЛУТЊА
Из белине ноћи, ко из несанице,
Понешена једом слутња се порађа.
Да ли ће ми душа да падне ничице
Пред остатке њеног васкрслог безнађа.
Стрепи ли то срце чим јој сену види,
Чемера и зебње бујају ли воде,
Носе ли таласи на слеђене хриди
Наде што пучином нестајања броде.
Замршене снове да ли туга кочи,
Уморене жеље нестају ли чудно.
Како ли ће ломно тело да уочи
Да не вреди отпор, да је узалудно...
ЈА СAM НEKO
Зовем те пред поноћ, надом неизмерном.
Јеси ли, поново, на перону туге.
Или јединствена у часу неверном,
Страсти своје бојиш шаренилом дуге.
Глас тишине ниси, зато жеља буди,
Гитара и вихор док стих спава мирно.
Нек нико не проба, нек се не усуди,
Да прекине моју наду безобзирно.
Не дозивам кишу, круг патње ти не дам,
Ал осмех ти дајем нек те штити нежно.
Ти спавај, једина, док те мирно гледам,
И док патњу своју носим неизбежно.
Покрени звук чежње на тренутак само,
Буди се искрена и силна ко плима.
Да, има те свуда - и овде и тамо,
Ал у моме срцу најмање те има.
О, ватрено срце, исконску лепоту,
Да ли слутиш сада у њеном кораку.
Ил сретање са њом, у моме животу,
Биће ход по трњу, биће ход по мраку.
Слутим, песмо моја, тишином ме будиш,
Колико до сада скривале ме сене.
То сам ја, погледај, немој да ми судиш,
И немој предати забораву мене.
Нестаћу у трену када будеш хтела,
Одлазим, памти ме, или ми опрости,
Што се нада моја узалуд занела,
Покајање моје што те сад жалости.
Ја сам, неко ко је, љубио те тајно,
Загрли ме твојом временском лепотом.
Буди остварење непрекидно, трајно,
Оном што се клео у тебе животом.
ДУША
Навикла је душа да ти збори име,
Да те удну баште , насмејану гледа.
И када је сломе надахнуте риме
Само би о срећи да ти приповеда.
И речи најслађе само би да збори,
Да те њима краси посебну и милу.
Да је мрачна зебња никад не покори,
Да спокојно сања, срећна у твом крилу.
Без љубави твоје нек се не пробуди,
Нека траје занос непрекидне среће,
Нека нова зора никад не заруди,
Ако је твој осмех пробудити неће.
ЗВЕЗДЕ
Звезде су ми опет сломиле тишину,
Развиле ми немир, повампирен рано.
Мољене да чежњу утопле и збрину,
Презриво су мени одмахнуле само.
Бескрајно далеке, васионом круже,
Месечином срме својих жеља стазе.
Када их замолим да ми сјаја пруже,
Ледене и сиве душу ми прегазе.
Слеђенога даха, замршене наде,
Гледам према небу, док киша ромиња.
Очаран тренутком помислих да паде,
Ал та задња, моја, још на небу тиња.
СНОВИ
У моје си снове дошла изненада,
Вече прије тога гледах небо ведро.
Желећи да звезде, изнад мога града,
Начине на њему твоје тело једро.
Да смишљена мојом илузијом трена.
Засијаш у ватри сновиђења, које
Чини да си моја, само моја, жена,
Да украдеш сунцу светлину и боје.
Слутих да би могла, мада страх окива
Залеђено срце, које туга краси,
Слутих да би могла васкрсла и жива
Та лепота твоја да ми душу спаси.
О, да ли ће, икад, ови снови проћи,
И сада те сневам скоро вече свако.
Моје мисли нижу жеље сваке ноћи,
Да потраје нежност макар и овако.
Овако те снови вечно чине живом,
Додирљива скоро мојим си рукама.
Ако се пробудим у тренутку кривом,
Краја бити неће болу и мукама.
Зато нека снови што дуже потрају.
Моје маште дело нек живи што дуже.
Иако ће немир донети на крају,
Нека ми, док сањам, сву лепоту пруже.
ОПЕТ
Владиславу Петковићу Дису
Опет време, Владиславе, да се стрепи,
Опет суза на лицу је мога рода.
Нигде сунца да умири и окрепи,
Поново су част и слава код изрода.
Опет класа клас неродни уврх њива,
Родно семе уништише љути мрази.
Преплави нас нанос блата, страх окива,
Срце што на груду мотри, што је пази.
Извикаше да не треба да се брани,
Белег међе, од дедова што нам оста.
Важнији су путокази инострани,
Од светиња, наше вере и од поста.
Нигде зденца, воду чисту да захватиш,
Прљави су и још мутни сви извори.
Залуд нада у висину да дохватиш,
Забрањене све су жеље и избори.
Опет време надничара и робова,
Нигде нити да нас веже са прецима.
Све је више споменика и гробова,
И вапаја према Богу и свецима.
Само то је слика земље која чека,
Остварење давних снова, мира давног.
Да изгори амнезија срамног века,
И васкрсне време нашег претка славног.
КОСОВО
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
У Видовдан вежем свога срца пола,
Половину другу нудим роду своме.
А умјесто сузе, преломљен од бола,
Котрља се божур по образу моме.
Моја десна рука држи воштанице,
Не видим кроз тмину, а пламен се гаси.
Ако не досегнем порту Грачанице,
Ко ће моју душу да збрине и спаси.
Сваки уздах боли, ствара нове ране,
Нејака ми плећа, а претешко бреме,
Само да угледам Високе Дечане,
И Девич да смотрим - светиње знамене.
Тешко нога крочи, посрћем и падам,
Сав сам у молитви да снага проклија.
Ако ми судбина одреди да страдам,
Нека ме пригрли моја Пећаршија.
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
ВАПАЈ
Још, само, тишина на Косову збори,
Још трепере, само, палих Срба душе.
Понека светиња, запаљена гори,
Понеку, бездушни, тек пале и руше.
Судбина је овдје пркосом зачета,
У облаку тамном настањена рида.
На прагу остаде јабука начета,
На трави икона крај срушеног зида.
Грачаницу зову звона са Дечана,
Ситница потекла подно Пећаршије,
Рањеном божуру, из самртних рана,
Бол се љута точи да поље залије.
Небом мрак и тама, зоре уплашене,
Ниоткуда сунца да кроз тмину сине.
Зебу беспомоћно наде угашене,
Вапај ослушкују са Голеш планине.
СЛУТЊА
Из белине ноћи, ко из несанице,
Понешена једом слутња се порађа.
Да ли ће ми душа да падне ничице
Пред остатке њеног васкрслог безнађа.
Стрепи ли то срце чим јој сену види,
Чемера и зебње бујају ли воде,
Носе ли таласи на слеђене хриди
Наде што пучином нестајања броде.
Замршене снове да ли туга кочи,
Уморене жеље нестају ли чудно.
Како ли ће ломно тело да уочи
Да не вреди отпор, да је узалудно...
