Зовем те пред поноћ, надом неизмерном.
Јеси ли, поново, на перону туге.
Или јединствена у часу неверном,
Страсти своје бојиш шаренилом дуге.
Глас тишине ниси, зато жеља буди,
Гитара и вихор док стих спава мирно.
Нек нико не проба, нек се не усуди,
Да прекине моју наду безобзирно.
Не дозивам кишу, круг патње ти не дам,
Ал осмех ти дајем нек те штити нежно.
Ти спавај, једина, док те мирно гледам,
И док патњу своју носим неизбежно.
Покрени звук чежње на тренутак само,
Буди се искрена и силна ко плима.
Да, има те свуда - и овде и тамо,
Ал у моме срцу најмање те има.
О, ватрено срце, исконску лепоту,
Да ли слутиш сада у њеном кораку.
Ил сретање са њом, у моме животу,
Биће ход по трњу, биће ход по мраку.
Слутим, песмо моја, тишином ме будиш,
Колико до сада скривале ме сене.
То сам ја, погледај, немој да ми судиш,
И немој предати забораву мене.
Нестаћу у трену када будеш хтела,
Одлазим, памти ме, или ми опрости,
Што се нада моја узалуд занела,
Покајање моје што те сад жалости.
Ја сам, неко ко је, љубио те тајно,
Загрли ме твојом временском лепотом.
Буди остварење непрекидно, трајно,
Оном што се клео у тебе животом.
ДУША
Навикла је душа да ти збори име,
Да те удну баште , насмејану гледа.
И када је сломе надахнуте риме
Само би о срећи да ти приповеда.
И речи најслађе само би да збори,
Да те њима краси посебну и милу.
Да је мрачна зебња никад не покори,
Да спокојно сања, срећна у твом крилу.
Без љубави твоје нек се не пробуди,
Нека траје занос непрекидне среће,
Нека нова зора никад не заруди,
Ако је твој осмех пробудити неће.
ЗВЕЗДЕ
Звезде су ми опет сломиле тишину,
Развиле ми немир, повампирен рано.
Мољене да чежњу утопле и збрину,
Презриво су мени одмахнуле само.
Бескрајно далеке, васионом круже,
Месечином срме својих жеља стазе.
Када их замолим да ми сјаја пруже,
Ледене и сиве душу ми прегазе.
Слеђенога даха, замршене наде,
Гледам према небу, док киша ромиња.
Очаран тренутком помислих да паде,
Ал та задња, моја, још на небу тиња.
СНОВИ
У моје си снове дошла изненада,
Вече прије тога гледах небо ведро.
Желећи да звезде, изнад мога града,
Начине на њему твоје тело једро.
Да смишљена мојом илузијом трена.
Засијаш у ватри сновиђења, које
Чини да си моја, само моја, жена,
Да украдеш сунцу светлину и боје.
Слутих да би могла, мада страх окива
Залеђено срце, које туга краси,
Слутих да би могла васкрсла и жива
Та лепота твоја да ми душу спаси.
О, да ли ће, икад, ови снови проћи,
И сада те сневам скоро вече свако.
Моје мисли нижу жеље сваке ноћи,
Да потраје нежност макар и овако.
Овако те снови вечно чине живом,
Додирљива скоро мојим си рукама.
Ако се пробудим у тренутку кривом,
Краја бити неће болу и мукама.
Зато нека снови што дуже потрају.
Моје маште дело нек живи што дуже.
Иако ће немир донети на крају,
Нека ми, док сањам, сву лепоту пруже.
JA СAM НЕКO
Зовем те пред поноћ, надом неизмерном.
Јеси ли, поново, на перону туге.
Или јединствена у часу неверном,
Страсти своје бојиш шаренилом дуге.
Глас тишине ниси, зато жеља буди,
Гитара и вихор док стих спава мирно.
Нек нико не проба, нек се не усуди,
Да прекине моју наду безобзирно.
Не дозивам кишу, круг патње ти не дам,
Ал осмех ти дајем нек те штити нежно.
Ти спавај, једина, док те мирно гледам,
И док патњу своју носим неизбежно.
Покрени звук чежње на тренутак само,
Буди се искрена и силна ко плима.
Да, има те свуда - и овде и тамо,
Ал у моме срцу најмање те има.
О, ватрено срце, исконску лепоту,
Да ли слутиш сада у њеном кораку.
Ил сретање са њом, у моме животу,
Биће ход по трњу, биће ход по мраку.
Слутим, песмо моја, тишином ме будиш,
Колико до сада скривале ме сене.
То сам ја, погледај, немој да ми судиш,
И немој предати забораву мене.
Нестаћу у трену када будеш хтела,
Одлазим, памти ме, или ми опрости,
Што се нада моја узалуд занела,
Покајање моје што те сад жалости.
Ја сам, неко ко је, љубио те тајно,
Загрли ме твојом временском лепотом.
Буди остварење непрекидно, трајно,
Оном што се клео у тебе животом.
ДУША
Навикла је душа да ти збори име,
Да те удну баште , насмејану гледа.
И када је сломе надахнуте риме
Само би о срећи да ти приповеда.
И речи најслађе само би да збори,
Да те њима краси посебну и милу.
Да је мрачна зебња никад не покори,
Да спокојно сања, срећна у твом крилу.
Без љубави твоје нек се не пробуди,
Нека траје занос непрекидне среће,
Нека нова зора никад не заруди,
Ако је твој осмех пробудити неће.
ЗВЕЗДЕ
Звезде су ми опет сломиле тишину,
Развиле ми немир, повампирен рано.
Мољене да чежњу утопле и збрину,
Презриво су мени одмахнуле само.
Бескрајно далеке, васионом круже,
Месечином срме својих жеља стазе.
Када их замолим да ми сјаја пруже,
Ледене и сиве душу ми прегазе.
Слеђенога даха, замршене наде,
Гледам према небу, док киша ромиња.
Очаран тренутком помислих да паде,
Ал та задња, моја, још на небу тиња.
СНОВИ
У моје си снове дошла изненада,
Вече прије тога гледах небо ведро.
Желећи да звезде, изнад мога града,
Начине на њему твоје тело једро.
Да смишљена мојом илузијом трена.
Засијаш у ватри сновиђења, које
Чини да си моја, само моја, жена,
Да украдеш сунцу светлину и боје.
Слутих да би могла, мада страх окива
Залеђено срце, које туга краси,
Слутих да би могла васкрсла и жива
Та лепота твоја да ми душу спаси.
О, да ли ће, икад, ови снови проћи,
И сада те сневам скоро вече свако.
Моје мисли нижу жеље сваке ноћи,
Да потраје нежност макар и овако.
Овако те снови вечно чине живом,
Додирљива скоро мојим си рукама.
Ако се пробудим у тренутку кривом,
Краја бити неће болу и мукама.
Зато нека снови што дуже потрају.
Моје маште дело нек живи што дуже.
Иако ће немир донети на крају,
Нека ми, док сањам, сву лепоту пруже.