Ponekad se pitam na glas:
Kuda me ovaj vetar nosi?
Da li i umrli šapuću u noći?
Da li prvi sunčevi zraci
donose sa sobom prokletstvo proročice?
Na stubovima večnosti zviždi vetar snova
i budim se u svetlosti zaborava,
tražim kraljicu vatre
hvatajući se za zvezde na nebu.
Kao da tražim zemlju
pokrivenu belim oblacima,
za jednu večnost
koje ima, i nema.
Vraćam se u noći,
mesečina se plavi,
osećam anđele
i hladnoću blizine tvoje.
Moja osveta u smrt utkana
je osveta koju ne možeš zaboraviti,
ni oprostiti.
Moja volja će doći zaslepljena,
prokleta, a neoproštena.
Umire se oduvek, umreću i ja
i sve će posle biti
kao jedan, jedan običan dan.
MISLI SU MI
Ponekad naiđu noći
kad san na oči ne dolazi,
uzmem olovku u ruku
da napišem samo par reči.
Šta me na sve to tera,
pitam se ponekad.
Priznajem vam, odgovora nemam,
a da znate voleo bih imati.
Misli su mi neke čudne
koje glavom lutaju
i kao da je u meni nešto
što ne bi trebalo da je.
Čekajući na neko novo jutro,
zaspim od umora
i budim se, opet,
kao da nije bilo ništa.
NE PITAJ ME
Ne pitaj me, pesniče, gde ću sada,
jer stojim sam ovde na raskrsnici svega:
na raskrsnici dobroga i zla.
Korak po korak prelazim
preko reke mojih snova,
sam, polako, lebdeći.
Prelazim na drugu stranu
i u snu ljubim drugu,
a mislim na tebe.
Kao da sam u nevolji svojoj
u sebi rastrgao sve nevidljive lance,
kojima sam bio vezan.
Ne pitaj me, slobodan sam,
a ne znam šta sada da radim,
ne znam kuda bih, a i ne znam zašto bih.
NA PUTU KA SALAŠU
Kada me ponekad,
posle par čaša crvenog vina,
uhvati u srcu neka nostalgija,
a ja ti pijane glave
fijakerom krenem polako
iz kafane Dva goluba plava.
A tu negde na pola puta
prema mom salašu,
nasred njiva kukuruza
i suncokreta,
pored maloga gaja,
gledam onako pijan,
hoću li opet videti
onu srnicu malu,
onu malu sa velikim očima.
Ići ću dalje Franciškovim šorom,
tražiću moj salaš
koji se nalazi negde tu
u senci bela bagrema,
a na salašu gazdaricamlada
u srcu mom.
Svirači, svirajte pismu
na glas da je i ona čuje!
Dolazi joj kući pijan,
ali neko koga i ona vole.
Otvaraj kapiju, snašo,
hoću sa fijakerom u avliju!
Ne daj keru da laje,
gazda mu je došô kući,
Istina je: veseo je, razgaljen,
al' te zato puno voli.
JEDAN OBIČAN DAN
Ponekad se pitam na glas:
Kuda me ovaj vetar nosi?
Da li i umrli šapuću u noći?
Da li prvi sunčevi zraci
donose sa sobom prokletstvo proročice?
Na stubovima večnosti zviždi vetar snova
i budim se u svetlosti zaborava,
tražim kraljicu vatre
hvatajući se za zvezde na nebu.
Kao da tražim zemlju
pokrivenu belim oblacima,
za jednu večnost
koje ima, i nema.
Vraćam se u noći,
mesečina se plavi,
osećam anđele
i hladnoću blizine tvoje.
Moja osveta u smrt utkana
je osveta koju ne možeš zaboraviti,
ni oprostiti.
Moja volja će doći zaslepljena,
prokleta, a neoproštena.
Umire se oduvek, umreću i ja
i sve će posle biti
kao jedan, jedan običan dan.
MISLI SU MI
Ponekad naiđu noći
kad san na oči ne dolazi,
uzmem olovku u ruku
da napišem samo par reči.
Šta me na sve to tera,
pitam se ponekad.
Priznajem vam, odgovora nemam,
a da znate voleo bih imati.
Misli su mi neke čudne
koje glavom lutaju
i kao da je u meni nešto
što ne bi trebalo da je.
Čekajući na neko novo jutro,
zaspim od umora
i budim se, opet,
kao da nije bilo ništa.
NE PITAJ ME
Ne pitaj me, pesniče, gde ću sada,
jer stojim sam ovde na raskrsnici svega:
na raskrsnici dobroga i zla.
Korak po korak prelazim
preko reke mojih snova,
sam, polako, lebdeći.
Prelazim na drugu stranu
i u snu ljubim drugu,
a mislim na tebe.
Kao da sam u nevolji svojoj
u sebi rastrgao sve nevidljive lance,
kojima sam bio vezan.
Ne pitaj me, slobodan sam,
a ne znam šta sada da radim,
ne znam kuda bih, a i ne znam zašto bih.
NA PUTU KA SALAŠU
Kada me ponekad,
posle par čaša crvenog vina,
uhvati u srcu neka nostalgija,
a ja ti pijane glave
fijakerom krenem polako
iz kafane Dva goluba plava.
A tu negde na pola puta
prema mom salašu,
nasred njiva kukuruza
i suncokreta,
pored maloga gaja,
gledam onako pijan,
hoću li opet videti
onu srnicu malu,
onu malu sa velikim očima.
Ići ću dalje Franciškovim šorom,
tražiću moj salaš
koji se nalazi negde tu
u senci bela bagrema,
a na salašu gazdaricamlada
u srcu mom.
Svirači, svirajte pismu
na glas da je i ona čuje!
Dolazi joj kući pijan,
ali neko koga i ona vole.
Otvaraj kapiju, snašo,
hoću sa fijakerom u avliju!
Ne daj keru da laje,
gazda mu je došô kući,
Istina je: veseo je, razgaljen,
al' te zato puno voli.
