Na istoku Nemačke, nedaleko od granice sa Poljskom, u Eisenhutenstadtu, boravio sam te jeseni u logoru za azilante. Dok sam još imao svežine i volje da »promenim svoju sudbinu«, zapisao sam u svome dnevniku:
»Posmatram figuru tamnoputog ćoveka koji od ranog jutra sedi na ivici goleme i uznemirujuće ružne betonske kocke. Glavom uvučenom medju ramenima, čitavim torzom klonuv na dole, šakama ispruženih ruku opret o kolena zuri nekamo u tlo izmedju stopala.
Po sugestivnoj snazi poredio sam ga sa Rodenovom skulpturom Mislilac!
Vrlo je moguće nazreti model novoj skulpturi čoveka na zalasku milenijuma kojega bi mogli nazvati – Apatija.«
Taj zatočenik jednako kao što sam to bio i ja, pod mojim prozorom, na praznoj žardinjeri ostajao bi satima posle doručka u nepromenjenom položaju, gotovo nepokretan, do ručka. Onda, svakoga dana iznova. Kao spomenik udesima miliona bezimenih »nedokumentovanih« ljudi, azilanata, emigranata i apatrida koji su tumarali duž uporednika i meridijana, bežeći od ratova, diktatura i gladi, prizivajući šaku milosti administracija zemalja u koje su uspeli da se ukrcaju na kratko. Ne shvatajući da su samo promenili kavez.
Svima koji su, visokim trostrukim namotajima bodljikave žice odeljeni od civilizovanog, demokratskog sveta, medju zgradama sazdanih mrkim ciglama, bivšim kasarnama nacističkih soldata, po utabanim stazama na zemlji dvorišta Asylheima, vukli nogama otežalim pod teretom nevidljivih negvi.
Hordama naroda, prognanika, brodolomnika egzistencije, koji urlaju i masu bespomoćno za slobodom, dostojnijim životom, koji će proći mimo njih i pred očima im zaći iza horizonta.
Prepustivši, prvom golemom talasu da ih skupa sa njihovim nadama i snovima porine natrag u nepojamne dubine anonimnih sudbina, neispričanih povesti, nepostojanja.
APATRID
Kao da ničeg zajedničkog nemam sa ovim gradom. Niti sa onim koga sam napustio niti sa onim u koga tek kanim otići. Kao da nečeg postojano zajedničkog nisam imao sa svim ljudima koje sam do sada ovde upoznao. Kao da malo zajedničkog imam sa samim sobom i ovim filmom kojega posmatram a koji se naziva »Moj život u izgnanstvu«. Jer moje telo boravi zatočeno u portirnici neizlečivoj od prašine, u limenom sanduku gradskog prevoza, u grob-sobićcima iznajmljenim za spavanje žmurenje i sanjarije. Tako zazidan sobom ja sam, u egzilu, kao na teškoj robiji, ispaštao svoje postojanje.
Bez ljubavi, bez prijatelja, rodbine, sa uprogramiranom mržnjom i neprijateljstvom prema sebi. Sebemrz. Kad ne umišljam da sam bolestan, pohode me strahovi; najposle, stane me daviti tuga te se panično laćam trebnika. Pokušavam da se vežem za kakvo prijatno sećanje i osećanje, reć, miris, zvuk. U časovima izmedju tih, živim i dišem krišom kao da kradem vazduh kojega nisam dostojan.
Izgnanstvo je moja sudbina. Ponekad osećam nezdravo uvećanu, gotovo materijalizovanu netrpeljivost prema zatećenom svetu.
BIBLIOLEKAR
Bio je poznat svojom nesvakidašnjom metodom da pacijentima prilikom prvog intervjua preporuči obaveznu lektiru po vlastitom izboru. Probrane knjige koje bi, nazovimo ga bibliolekar, odabirao saobrazno simptomima i nelagodi koje su mu pacijetni ispovedali prilikom vizite njegovoj ordinaciji, pravilnije rečeno, golemoj kućnoj biblioteci.
Uprkos zlonamernim došaptavanjima o njegovoj jurodivosti i nadrilekarstvu nema toga ko njegov način nije prihvatio jer je bio na glasu kao nepogrešivi dijagnostičar.
Značajnog iskustva i istinski znalac svoje profesije, kako bi bio siguran da će mu svaki pacijent predložene knjige doista pažljivo iščitati, zahtevao je od njih da u kakvu beležnicu obavezno ispisuju citate, rečenice, pasuse, koji bi ih posebno zanimali, kao i beleške intimnih misaonih i emotivnih reakcija.
Citirao je Karlajla:
»Nikakva magična ruka nije čudnovatija od knjige. Sve što je čovečanstvo učinilo, mislilo, zadobilo ili bilo, sve to leži magički očuvano na listovima knjiga!«
Za drugog susreta, pomno bi analizovao svesku zapisa pacijenata i na osnovu svojih zapažanja nazreo početnu prirodu i karakter bolesti, preporučio mešavinu čajeva i način ishrane, ali sada uz novi korpus knjiga sa jednakom sugestijom kao i prvog puta.
Sve bi se isto ponovilo još jedared, i nakon toga, on bi volšebno izveo nepogresivu analizu, šta je prouzrokovalo stvaranje uslova za bolest kojoj je postavio filigranski preciznu dijagnozu, kompletnu kliničku sliku. Tek tada se moglo započeti terapijom, tinkturama i smesama izradjenim isključivo njegovom rukom. Na isti način znao je i zdravima da prognozira predispoziciju za oboljenja grudi, kostiju, nerava i srca kao i sklonost ka samoubistvu.
Nije se priklonio, potpuno je napustio medikamentoznu metodu lečenja od kako je prozreo da su upozorenja na mnogim uputstvima za upotrebu lekova, izmedju ostalog, izričito nalagala njihovo odlaganje na suva i tamna mesta.
Po njegovim uverenjima, otklanjanje leka od svetlosti bilo je očit dokaz njihovog demonskog porekla. To što bi mu iz bočica u rukama ponekad poispadale pilule pripisivao je minimalnim intervencijama Andjela Čuvara. Budući da se najpre starao o duševnom stanju pacijenata, na mesinganoj pločici iznad svog imena dao je izgravirati natpis »RADIONICA DUŠE«.
»Bolest je posledica napada slobodno lebdećih entiteta, demona koji su neuništivi, govorio je pacijentima od poverenja. Taj entitet je iz kosmičkih dubina pronašao utočište na ovoj planeti. On prelazi sa jednog tela na drugo sa lakoćom i mi smo za njega zemaljske kapsule koje rado pohodi i kojima se hrani. On prebiva u raznim organima … epidemije su inflacije bolesti u vreme njihova mresta. Valja se posebno čuvati prilikom orgazma kada je čovek otvoren po svim čakrama, a to su velika vrata za njih. Dok čovek i žena vode ljubav, oni luče plavićastu svetlost koja je šapat andjela, hrana i radost kosmosu. Medjutim kad ljudi bludniče i vode nezakoniti, goli seks, jer površno parenje ne može da angažuje više od čula, to slabi njihove organizme i imunitet, te ih napadaju i ulaze u njih virusi lovaca na duše, oni lako obole, poremete umom, mogu i umreti.«
Gde je loša strana moralnosti, gde god se igra seksom i drogama, ukazivao je na opasnost. Izbegavati samostimulaciju generativnih organa, napominjao je, jer energija odlazi u prostor bez povratka.
U svakodnevnom životu nudio je lek u disciplini i čistoti, lek u estetskom, edukativnom i moralnom vaspitavanju čoveka, nošenju odeće od prirodnih materijala, u basmama, zamišljanju pozitivnih reči i slika, naročito izgovaranju molitvi u sebi, prekrstanju gornjih i donjih udova, prekrivanju pupka, zatvaranjem energetskog kola. »Tada zlo ne može mnogo nauditi«.
ČOVEK KOJI IŠČEZAVA
»Ja sam ubedjen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao sto su Platon, Pir, Djasvo, Jupiter, Dante, itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli.
Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično vijuganje i talasanje iznad moje glave.«
Herman Melvil, »Mobi Dik«
Bio je čovek rasute pažnje, svakad naoko odsutan. Umeo je toliko duboko da se zamisli da bi pritom jednostavno iščezao. U toku pozorišne predstave, tokom podnevne šetnje, usred razgovora, pušeći, slušajući muziku, gledajući televizor. Verovao je snovima i oduševljavao se njihovom nestvarnom lepotom te je noću nestajao iz kreveta.
Dokle bi ga držala nekakva svežina i volja da podnosi okolni svet bio je sa svojima i mnogi svedoče da su ga videli. Osim najbližih drugi mu nisu znali pravog imena. Retka fotografija sačuvala mu je lik. Bilo je dana kada je iščezavao više puta ustopice.
Niko nije mogao kamerom da osvedoči njegovo nestajanje. Badava su mu stavljali kamen u ruku i noge vezivali za stolicu. Čudo je bilo neuhvatljivo. Oni koji su opipavali vazduh iznad mesta na kome je netom sedeo uzalud su prstima češljali prazninu.
Bolest, govorili su, slična napadima epilepsije ili fuge.
Čuveni psihijatar napisao je opsežnu studiju o Kriptomneziji.
Vračajući se iz, samo njemu znanih prostora, iznenada bi se niotkuda pojavila vrtlozna magla, svetlucavo vibriranje stalo bi oblikovati mušku siluetu dok se učvrščivao trup, glava i sve ostalo. Na mestu gde je par trenutaka pre bio prazan prostor, već bi stajao on.
Neki put bi mu utrnula noga po povratku ili bi ushičen umeo da kaže:
»Kako ste mi svi poznati… ovo mesto kao da sam već vise puta video, ili sam ga, može biti sanjao.«
Umeo je da izgovori čudesno lepe i mudre rečenice; jednom je, sećaju se, kazao MUTAD! Ova reč je do danas predmet multilingvističkih istraživanja.
Postavili su mu nekoliko rutinskih pitanja o njegovom usudu. Da li je svestan trenutka kad iščezava? Gde prebiva čitavo to vreme i zna li gde će se i kada iznova projaviti?
Veruje li u snagu molitava? Šta sanja na ovom svetu? Boli li ga čitav taj proces svaki put?
Kad iščezne boravi li u nevidu i nečuju, ostaje li u njemu ičeg od ljudskih atributa, sluh, vid, moć rasudjivanja? Sa kime tamo prebiva, o čemu razgovara, da li se seća predela?
Šta ako mu se dogodi kakva neprilika dok je tamo, nedajbože da umre?
Kako će ovde to moći saznati? Smeju li nadležni, u tom slučaju, njegovo ime upisati u knjigu mrtvih uz bojazan, da bi se on odonud iznenada mogao vratiti?
Prošarao ih je pogledom zamagljenih očiju poput mrtve ribe i duboko uzdahnuo:
»Znate, kad god sam u životu morao nešto značajno da kažem…« zaustio je, zamislio se i počeo da dematerijalizuje.
KAVEZ
Suviše si pažljiv i učtiv prema meni. Ali ja se ipak u ovom trenutku radije odlučujem na bezuslovnu samoću. Ne iz »stvaralačkih potreba«, no pre iz osećanja stida. Stid me je vlastitog kukavičluka. Tarem se još ovlaš o život, ali je na meni fosfor omalio tako da nikakvu vatru ne mogu da proizvedem. Vatru, neku vrstu ličnog plamena i svetlosti koja bi potvrdila prisustvo božje u mome biću. Naprotiv strahujem da je previše blizu led saznanja da je čitav moj neveliki trud svih ovih godina bio uzaludan, puka danguba, jedna ordinarna laž.
Sada sa gorčinom sumnjam u takozvane »literarne zanose«.
Na ovo mesto nezavidno, na ovaj pusti kamen dospeva svako ko na stihiji svojih osećanja putuje životom. Stid me je dakle pred tobom, pred čitavim svetom, da mi, u očima, ne ugledate zastrašujuću prazninu. Obestrašćen sam, nemam nikakvih želja, sem da izidjem odavde, strmoglavljen u kavez skeleta i kože, u život kao u prinudno boravište iz koga svaki dan provirujem u nadi da će me se nekada neko setiti, jednoga dana doći mi u posetu, pružiti ruku i šapatom kazati: – De, dobro je, idemo sada kući…
MANSARDA
Svih ovih dana boravka na mansardi u kancelariji nekadašnje organizacije iz Nikaragve, držim uključen radio. Teško mi pada tišina. Čitave noći dok spavam ili mi se ćini da spavam prevrčući se sa jednog boka na drugi po neudobnom ležaju na rasklapanje kojega mi je ustupio prijatelj slusšam multikulti program, brazilsku, špansku i drugu muziku doseljenika. Ponekad mi se zvuci melodije umešaju u snove i proizvode paradoksalne, groteskne slike. Medjutim radio tokom dana emituje vesti, političke komentare i stanje na autoputevima. Nedovoljno poznavanje jezika me štiti od te preteranosti. I ovde su, verujem, govorni segmenti radio programa, kao i drugde inflacija reči i deflacija smisla.
Muzika, samo muzika. Potreban mi je njen zvučni parfem da dezodoriše vonj ustajalosti svakodnevlja. Samo povremeno glas spikera kao neophodnu uobrazilju da nisam sam.
Golema okna prozora nastanjuje krošnja jalove višnje kojoj su listovi i cvet i plod.
Larmom automobila, smenom policijskih i bolničkih sirena, zvonjavom gradskih zvonika, oglašava se grad.
Noću ova uska dvospratnica deluje avetinjski pusto. U mrklini zavojitog stepeništa se ništa ne vidi niti čuje.
Tada sam upućen na sebe i svoje misli koje se bez kontrole smenjuju. Ni jednu ne zadržavam duže u glavi. Ali to je kao u bolesna čoveka koji se plaši da zažmuri jer mu um projektuje zastrašujuće i morbidne slike. Tada se laćam duševnokorisnih knjiga koje blagotvorno deluju na usijane nerve.
Ponekad se istuširam, ponekad obrijem bradu koja, već uveliko prošarana ostrim sedim dlakama, deluje veoma neugledno na mome, podočnjacima i trpljenjem, pogužvanom licu.
To lice je odavno jedino sa kojim se nerado susrećem u ogledalu toaleta odlazeći da se pomokrim. Neprijatno mi je pred očevidnošću mog starenja i duševnog propadanja.
Naročito me je strah od izraza u mojim očima koji je uvek na ivici plača i poziva u pomoć.
Preko dana bavim se uzaludnim radnjama. Pregledam stare rukopise, pišem dnevnik, cepam i gužvam nepotrebne papire. Danas sam opazio nečist na ramu fotografije Heinricha Bölla koju držim na radnom stolu i tarući je rukavom, glancajući pozlaćeni okvir, prisetih se Aladina i njegove čarobne lampe dovodeći u analogiju to trljanje kao prizivanje duha velikog pisca i dragog čoveka čija bi mi velikodušnost, mudrost i čovekoljublje sada bili tako, tako potrebni.
LAKU NOĆ
Pred prvi mrak kad se podmire kućni poslovi i stiša groznica dana na uviru, u dvoristu, u bašti, na drveće i cveće, na poleglu travu spuštaju se senke i podižu mirisi.
Kroz otškrinute prozore osećamo strujanje hladnoće i retki zvukovi krupnjaju u tišini.
Ležimo već, svak u svome krevetu.
Majka poslednja nakon kolenopreklone molitve pred ikonom bogorodice.
Gledamo kako iz šporeta, odsjaji plamenova ližu tavanicu.
Iz mrkocrvenog rama, iza vratanca, pucketaju varnice i pogde ispada žar kojega otac, opljunuv troprstje, hitro vraća natrag u ložište.
Na limun žutom patosu, ostaju progoretine, crne rupe kao ugasene zvezde.
Izgovaramo redom »Laku noć« jedni drugima kao da se rastajemo na kratko, kao da ćemo nekamo, svak svojim putem.
I sve najednom biva gluvo.
Obuzima me prijatna jeza da ću i ove noći jezditi volšebnim lavirintima snova.
Ali se bojim gustog mraka i samoće u ogromnom gvozdenom krevetu.
Osluškujem kako pucketa nameštaj i sleže kuća u temelj. Pokoji udaljeni lavež.
Pišti strujanje krvi u ušima. Šapatom se otac i majka razgovore. Pomislim na njihovu smrt.
Deda je rekao da je svaki čovek smrtan i kratkovek. Šta ću bez oca i majke?
Ćutke se zatresem gutajući plač da se ne odam, držeći se čvrsto rukama za rub teškog jorgana iz koga samo nosem provirujem, da ne potonem, pre nego što me ugasi san, u mutnu gamu tuge kojom sam darovan rodjenjem.
Da li čovek kad umire kaže laku noć?
POSLEDNJE REČI
Lovac na mrlje i neurednosti. Ovlaživ jezikom prste, brižljivo je uklanjao mrve, papiriće i svaku nečist sa poda. Prelazio prstima preko politure namestaja po sobama, pomno razgledao vrh jagodica ne bi li zatekao tragove prašine. Trljao masne omaglice sa glatkih površina, brisao već obrisano, pospremao posudje sa stola, razbacanu odeču sa stolica, sakupljao čarape i donji veš zaturene pod krevetom, sudoperu polirao sundjerom, iznova preslagao odeču u plakaru, na kvadrat pakovao ručnike u umivaonici.
Menjao pepeljare nakon samo jedne popušene cigarete, po veličini postrojavao obuću u predsoblju.
Ostavljao je svake noći nezaključanu kapiju, krilo prozora otvorenim, svetla da gore do zore. Spavao sa telefonom pod jastukom, uz tihu muziku i nekoliko raskriljenih knjiga na podu pored kreveta. Jednoga jutra dok je ispijao šoljicu kafe, prinudio je sebe da ustane i premesti košulje na štriku, spajajući im rukave štipaljkom, jer mu se učinilo da više tako predaleko na polupraznoj žici, jedna od druge…
To sam nekako i mogao podneti, bile su prve reči kojima je dočekao suprugu iz porodilišta kad im se rodila kćer: da rodiš nešto što je istopolno s tobom. .
Ne bih mogao ni zamisliti da je muško biće moglo da pronese svoj polni organ kroz tvoju vaginu.
Šta da sam zanela muško? uzvratila mu je.
Tada bi naš sin morao biti rodjen carskim rezom!
Na samrti, dok je sedela kraj njegove postelje, uzeo je za ruku kao da traži oproštaj.
Blago se nagnula. U roptaju, otimajući vazduh, prošaptao je:
– Viri ti dlaka iz nosa – …
SPAS U POGREBNOM ZAVODU
Prvi put se nalazim u ovoj bolnici nakon pretećeg kolapsa koji me spopao usred dana, kada sam uz napor volje uspeo da parkiram i zaključam bicikl. Koračao sam nestabilno ka glavnoj ulici, jer sam zamisljao da me ako padnem u ovoj vukojebini kojom je vodila biciklistička staza, niko neće primetiti.
Vodjen, dakle nagonom za životom, dospeh do neposredne blizine Neusser straße. Kad mi je već žestoko pozlilo i kad sam počeo gubiti tlo pod nogama zamolio sam za pomoć par prolaznika koji su, neosvrčući se ubrzano napustili »mesto dogadjaja«. Potom jednoga od radnika gradske čistoće, koji je upravo, preko puta utovarivao kontejnere sa smećem u veliki kamion. Odmahnuo je rukom, »To se mene ne tiče«.
Krajnjim naporom, u panici, pozvonih na prva vrata iza mojih ledja. Ništa. Pozvonih još jednom, dugo. Otvara mi žena kojoj na engleskom jeziku zatražih pomoć.
Uvela me je u kancelariju, postavila na stolicu, poslužila čašom vode, i pozvala Rettungdienst.
Boreći se za vazduh, osvrnuvši se okolo, uvideh da se nalazim u prostorijama pogrebnog zavoda.
VOLGA
Doputovala je juće u posetu. Nije htela ni kafu. Samo što je odložila stvari i počešljala se, rekla je, izlazi napolje. Hoću da uronim u ovaj grad. Hoću da vidim sve, da kradem očima. Znala je neporedivo više od mene, ona koja je prvi put u Wienu. Ali pratio sam je kao sliku iz zaboravljenih snova koji minuše kroz moj život, koji me do danas progone snagom odsustva. Kasajući pored nje ja sam se osećao gostom. Ti si neizlećivi pečinski čovek, kazala mi je, i neizlećiv od kafana, kada sam gotovo spao s nogu zamolio da svratimo na čašu crnog vina. Završili smo duboko u noć u kafani. Ni rečju nismo spomenuli razvod.
Vračajući se kući, na stepeništu, kajao sam se što te večeri kao i uvek, nisam, kada je trebalo uspeo izgovoriti ono jedino što je trebalo. Što nisam kazao ono što mi je tada, tokom dugog noćnog razgovora bilo najvažnije, daleko važnije od svega što sam kao u bunilo izgovarao. Da mi je žao, ovde u pupku, u središnjem delu moga tela i bića …
Probudio sam se rano i u polumraku pre rasvitka ugledao je kako raspušteno, nagih butina, provirelih ispod pokrivaca, spava čvrstim snom. Prekrio sam njenu nagost i poljubio je u obraz. Nasmešila se u snu, promeškoljila i prebacila mi ruku preko grudi. Poljubio sam je kao što ljubim svoju decu. I ona se isto tako, dečije nasmešila. Osetio sam prazninu u duši. Ranojutarnji nespokoj. Munjevit, duboki uvid da sam svoju sreću sa ovom ženom zauvek izgubio. Isti onaj osećaj beznadja koji me ume dići iza sna, samog u mraku sobe, ili me stane opsedati ujutru kada se probudim samome sebi tudj, sam i pust.
I opet tuga. Čitavog života samo tuga.
Ostajem tako dugo u mračno praskozorje, naslonjen na zid, nastavljajući da je posmatram dok spava držeći svoju toplu ruku u mojoj. Može biti da tako, sedeći zaspim, kao odocneli putnik bez sna, kojega svakoga časa trza cimanje praznog vagona u koji se smestio ne znajući ni kamo, ni do kada, bez želja, bez snova, bez odredišta.
APATIJA
Na istoku Nemačke, nedaleko od granice sa Poljskom, u Eisenhutenstadtu, boravio sam te jeseni u logoru za azilante. Dok sam još imao svežine i volje da »promenim svoju sudbinu«, zapisao sam u svome dnevniku:
»Posmatram figuru tamnoputog ćoveka koji od ranog jutra sedi na ivici goleme i uznemirujuće ružne betonske kocke. Glavom uvučenom medju ramenima, čitavim torzom klonuv na dole, šakama ispruženih ruku opret o kolena zuri nekamo u tlo izmedju stopala.
Po sugestivnoj snazi poredio sam ga sa Rodenovom skulpturom Mislilac!
Vrlo je moguće nazreti model novoj skulpturi čoveka na zalasku milenijuma kojega bi mogli nazvati – Apatija.«
Taj zatočenik jednako kao što sam to bio i ja, pod mojim prozorom, na praznoj žardinjeri ostajao bi satima posle doručka u nepromenjenom položaju, gotovo nepokretan, do ručka. Onda, svakoga dana iznova. Kao spomenik udesima miliona bezimenih »nedokumentovanih« ljudi, azilanata, emigranata i apatrida koji su tumarali duž uporednika i meridijana, bežeći od ratova, diktatura i gladi, prizivajući šaku milosti administracija zemalja u koje su uspeli da se ukrcaju na kratko. Ne shvatajući da su samo promenili kavez.
Svima koji su, visokim trostrukim namotajima bodljikave žice odeljeni od civilizovanog, demokratskog sveta, medju zgradama sazdanih mrkim ciglama, bivšim kasarnama nacističkih soldata, po utabanim stazama na zemlji dvorišta Asylheima, vukli nogama otežalim pod teretom nevidljivih negvi.
Hordama naroda, prognanika, brodolomnika egzistencije, koji urlaju i masu bespomoćno za slobodom, dostojnijim životom, koji će proći mimo njih i pred očima im zaći iza horizonta.
Prepustivši, prvom golemom talasu da ih skupa sa njihovim nadama i snovima porine natrag u nepojamne dubine anonimnih sudbina, neispričanih povesti, nepostojanja.
APATRID
Kao da ničeg zajedničkog nemam sa ovim gradom. Niti sa onim koga sam napustio niti sa onim u koga tek kanim otići. Kao da nečeg postojano zajedničkog nisam imao sa svim ljudima koje sam do sada ovde upoznao. Kao da malo zajedničkog imam sa samim sobom i ovim filmom kojega posmatram a koji se naziva »Moj život u izgnanstvu«. Jer moje telo boravi zatočeno u portirnici neizlečivoj od prašine, u limenom sanduku gradskog prevoza, u grob-sobićcima iznajmljenim za spavanje žmurenje i sanjarije. Tako zazidan sobom ja sam, u egzilu, kao na teškoj robiji, ispaštao svoje postojanje.
Bez ljubavi, bez prijatelja, rodbine, sa uprogramiranom mržnjom i neprijateljstvom prema sebi. Sebemrz. Kad ne umišljam da sam bolestan, pohode me strahovi; najposle, stane me daviti tuga te se panično laćam trebnika. Pokušavam da se vežem za kakvo prijatno sećanje i osećanje, reć, miris, zvuk. U časovima izmedju tih, živim i dišem krišom kao da kradem vazduh kojega nisam dostojan.
Izgnanstvo je moja sudbina. Ponekad osećam nezdravo uvećanu, gotovo materijalizovanu netrpeljivost prema zatećenom svetu.
BIBLIOLEKAR
Bio je poznat svojom nesvakidašnjom metodom da pacijentima prilikom prvog intervjua preporuči obaveznu lektiru po vlastitom izboru. Probrane knjige koje bi, nazovimo ga bibliolekar, odabirao saobrazno simptomima i nelagodi koje su mu pacijetni ispovedali prilikom vizite njegovoj ordinaciji, pravilnije rečeno, golemoj kućnoj biblioteci.
Uprkos zlonamernim došaptavanjima o njegovoj jurodivosti i nadrilekarstvu nema toga ko njegov način nije prihvatio jer je bio na glasu kao nepogrešivi dijagnostičar.
Značajnog iskustva i istinski znalac svoje profesije, kako bi bio siguran da će mu svaki pacijent predložene knjige doista pažljivo iščitati, zahtevao je od njih da u kakvu beležnicu obavezno ispisuju citate, rečenice, pasuse, koji bi ih posebno zanimali, kao i beleške intimnih misaonih i emotivnih reakcija.
Citirao je Karlajla:
»Nikakva magična ruka nije čudnovatija od knjige. Sve što je čovečanstvo učinilo, mislilo, zadobilo ili bilo, sve to leži magički očuvano na listovima knjiga!«
Za drugog susreta, pomno bi analizovao svesku zapisa pacijenata i na osnovu svojih zapažanja nazreo početnu prirodu i karakter bolesti, preporučio mešavinu čajeva i način ishrane, ali sada uz novi korpus knjiga sa jednakom sugestijom kao i prvog puta.
Sve bi se isto ponovilo još jedared, i nakon toga, on bi volšebno izveo nepogresivu analizu, šta je prouzrokovalo stvaranje uslova za bolest kojoj je postavio filigranski preciznu dijagnozu, kompletnu kliničku sliku. Tek tada se moglo započeti terapijom, tinkturama i smesama izradjenim isključivo njegovom rukom. Na isti način znao je i zdravima da prognozira predispoziciju za oboljenja grudi, kostiju, nerava i srca kao i sklonost ka samoubistvu.
Nije se priklonio, potpuno je napustio medikamentoznu metodu lečenja od kako je prozreo da su upozorenja na mnogim uputstvima za upotrebu lekova, izmedju ostalog, izričito nalagala njihovo odlaganje na suva i tamna mesta.
Po njegovim uverenjima, otklanjanje leka od svetlosti bilo je očit dokaz njihovog demonskog porekla. To što bi mu iz bočica u rukama ponekad poispadale pilule pripisivao je minimalnim intervencijama Andjela Čuvara. Budući da se najpre starao o duševnom stanju pacijenata, na mesinganoj pločici iznad svog imena dao je izgravirati natpis »RADIONICA DUŠE«.
»Bolest je posledica napada slobodno lebdećih entiteta, demona koji su neuništivi, govorio je pacijentima od poverenja. Taj entitet je iz kosmičkih dubina pronašao utočište na ovoj planeti. On prelazi sa jednog tela na drugo sa lakoćom i mi smo za njega zemaljske kapsule koje rado pohodi i kojima se hrani. On prebiva u raznim organima … epidemije su inflacije bolesti u vreme njihova mresta. Valja se posebno čuvati prilikom orgazma kada je čovek otvoren po svim čakrama, a to su velika vrata za njih. Dok čovek i žena vode ljubav, oni luče plavićastu svetlost koja je šapat andjela, hrana i radost kosmosu. Medjutim kad ljudi bludniče i vode nezakoniti, goli seks, jer površno parenje ne može da angažuje više od čula, to slabi njihove organizme i imunitet, te ih napadaju i ulaze u njih virusi lovaca na duše, oni lako obole, poremete umom, mogu i umreti.«
Gde je loša strana moralnosti, gde god se igra seksom i drogama, ukazivao je na opasnost. Izbegavati samostimulaciju generativnih organa, napominjao je, jer energija odlazi u prostor bez povratka.
U svakodnevnom životu nudio je lek u disciplini i čistoti, lek u estetskom, edukativnom i moralnom vaspitavanju čoveka, nošenju odeće od prirodnih materijala, u basmama, zamišljanju pozitivnih reči i slika, naročito izgovaranju molitvi u sebi, prekrstanju gornjih i donjih udova, prekrivanju pupka, zatvaranjem energetskog kola. »Tada zlo ne može mnogo nauditi«.
ČOVEK KOJI IŠČEZAVA
»Ja sam ubedjen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao sto su Platon, Pir, Djasvo, Jupiter, Dante, itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli.
Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično vijuganje i talasanje iznad moje glave.«
Herman Melvil, »Mobi Dik«
Bio je čovek rasute pažnje, svakad naoko odsutan. Umeo je toliko duboko da se zamisli da bi pritom jednostavno iščezao. U toku pozorišne predstave, tokom podnevne šetnje, usred razgovora, pušeći, slušajući muziku, gledajući televizor. Verovao je snovima i oduševljavao se njihovom nestvarnom lepotom te je noću nestajao iz kreveta.
Dokle bi ga držala nekakva svežina i volja da podnosi okolni svet bio je sa svojima i mnogi svedoče da su ga videli. Osim najbližih drugi mu nisu znali pravog imena. Retka fotografija sačuvala mu je lik. Bilo je dana kada je iščezavao više puta ustopice.
Niko nije mogao kamerom da osvedoči njegovo nestajanje. Badava su mu stavljali kamen u ruku i noge vezivali za stolicu. Čudo je bilo neuhvatljivo. Oni koji su opipavali vazduh iznad mesta na kome je netom sedeo uzalud su prstima češljali prazninu.
Bolest, govorili su, slična napadima epilepsije ili fuge.
Čuveni psihijatar napisao je opsežnu studiju o Kriptomneziji.
Vračajući se iz, samo njemu znanih prostora, iznenada bi se niotkuda pojavila vrtlozna magla, svetlucavo vibriranje stalo bi oblikovati mušku siluetu dok se učvrščivao trup, glava i sve ostalo. Na mestu gde je par trenutaka pre bio prazan prostor, već bi stajao on.
Neki put bi mu utrnula noga po povratku ili bi ushičen umeo da kaže:
»Kako ste mi svi poznati… ovo mesto kao da sam već vise puta video, ili sam ga, može biti sanjao.«
Umeo je da izgovori čudesno lepe i mudre rečenice; jednom je, sećaju se, kazao MUTAD! Ova reč je do danas predmet multilingvističkih istraživanja.
Postavili su mu nekoliko rutinskih pitanja o njegovom usudu. Da li je svestan trenutka kad iščezava? Gde prebiva čitavo to vreme i zna li gde će se i kada iznova projaviti?
Veruje li u snagu molitava? Šta sanja na ovom svetu? Boli li ga čitav taj proces svaki put?
Kad iščezne boravi li u nevidu i nečuju, ostaje li u njemu ičeg od ljudskih atributa, sluh, vid, moć rasudjivanja? Sa kime tamo prebiva, o čemu razgovara, da li se seća predela?
Šta ako mu se dogodi kakva neprilika dok je tamo, nedajbože da umre?
Kako će ovde to moći saznati? Smeju li nadležni, u tom slučaju, njegovo ime upisati u knjigu mrtvih uz bojazan, da bi se on odonud iznenada mogao vratiti?
Prošarao ih je pogledom zamagljenih očiju poput mrtve ribe i duboko uzdahnuo:
»Znate, kad god sam u životu morao nešto značajno da kažem…« zaustio je, zamislio se i počeo da dematerijalizuje.
KAVEZ
Suviše si pažljiv i učtiv prema meni. Ali ja se ipak u ovom trenutku radije odlučujem na bezuslovnu samoću. Ne iz »stvaralačkih potreba«, no pre iz osećanja stida. Stid me je vlastitog kukavičluka. Tarem se još ovlaš o život, ali je na meni fosfor omalio tako da nikakvu vatru ne mogu da proizvedem. Vatru, neku vrstu ličnog plamena i svetlosti koja bi potvrdila prisustvo božje u mome biću. Naprotiv strahujem da je previše blizu led saznanja da je čitav moj neveliki trud svih ovih godina bio uzaludan, puka danguba, jedna ordinarna laž.
Sada sa gorčinom sumnjam u takozvane »literarne zanose«.
Na ovo mesto nezavidno, na ovaj pusti kamen dospeva svako ko na stihiji svojih osećanja putuje životom. Stid me je dakle pred tobom, pred čitavim svetom, da mi, u očima, ne ugledate zastrašujuću prazninu. Obestrašćen sam, nemam nikakvih želja, sem da izidjem odavde, strmoglavljen u kavez skeleta i kože, u život kao u prinudno boravište iz koga svaki dan provirujem u nadi da će me se nekada neko setiti, jednoga dana doći mi u posetu, pružiti ruku i šapatom kazati: – De, dobro je, idemo sada kući…
MANSARDA
Svih ovih dana boravka na mansardi u kancelariji nekadašnje organizacije iz Nikaragve, držim uključen radio. Teško mi pada tišina. Čitave noći dok spavam ili mi se ćini da spavam prevrčući se sa jednog boka na drugi po neudobnom ležaju na rasklapanje kojega mi je ustupio prijatelj slusšam multikulti program, brazilsku, špansku i drugu muziku doseljenika. Ponekad mi se zvuci melodije umešaju u snove i proizvode paradoksalne, groteskne slike. Medjutim radio tokom dana emituje vesti, političke komentare i stanje na autoputevima. Nedovoljno poznavanje jezika me štiti od te preteranosti. I ovde su, verujem, govorni segmenti radio programa, kao i drugde inflacija reči i deflacija smisla.
Muzika, samo muzika. Potreban mi je njen zvučni parfem da dezodoriše vonj ustajalosti svakodnevlja. Samo povremeno glas spikera kao neophodnu uobrazilju da nisam sam.
Golema okna prozora nastanjuje krošnja jalove višnje kojoj su listovi i cvet i plod.
Larmom automobila, smenom policijskih i bolničkih sirena, zvonjavom gradskih zvonika, oglašava se grad.
Noću ova uska dvospratnica deluje avetinjski pusto. U mrklini zavojitog stepeništa se ništa ne vidi niti čuje.
Tada sam upućen na sebe i svoje misli koje se bez kontrole smenjuju. Ni jednu ne zadržavam duže u glavi. Ali to je kao u bolesna čoveka koji se plaši da zažmuri jer mu um projektuje zastrašujuće i morbidne slike. Tada se laćam duševnokorisnih knjiga koje blagotvorno deluju na usijane nerve.
Ponekad se istuširam, ponekad obrijem bradu koja, već uveliko prošarana ostrim sedim dlakama, deluje veoma neugledno na mome, podočnjacima i trpljenjem, pogužvanom licu.
To lice je odavno jedino sa kojim se nerado susrećem u ogledalu toaleta odlazeći da se pomokrim. Neprijatno mi je pred očevidnošću mog starenja i duševnog propadanja.
Naročito me je strah od izraza u mojim očima koji je uvek na ivici plača i poziva u pomoć.
Preko dana bavim se uzaludnim radnjama. Pregledam stare rukopise, pišem dnevnik, cepam i gužvam nepotrebne papire. Danas sam opazio nečist na ramu fotografije Heinricha Bölla koju držim na radnom stolu i tarući je rukavom, glancajući pozlaćeni okvir, prisetih se Aladina i njegove čarobne lampe dovodeći u analogiju to trljanje kao prizivanje duha velikog pisca i dragog čoveka čija bi mi velikodušnost, mudrost i čovekoljublje sada bili tako, tako potrebni.
LAKU NOĆ
Pred prvi mrak kad se podmire kućni poslovi i stiša groznica dana na uviru, u dvoristu, u bašti, na drveće i cveće, na poleglu travu spuštaju se senke i podižu mirisi.
Kroz otškrinute prozore osećamo strujanje hladnoće i retki zvukovi krupnjaju u tišini.
Ležimo već, svak u svome krevetu.
Majka poslednja nakon kolenopreklone molitve pred ikonom bogorodice.
Gledamo kako iz šporeta, odsjaji plamenova ližu tavanicu.
Iz mrkocrvenog rama, iza vratanca, pucketaju varnice i pogde ispada žar kojega otac, opljunuv troprstje, hitro vraća natrag u ložište.
Na limun žutom patosu, ostaju progoretine, crne rupe kao ugasene zvezde.
Izgovaramo redom »Laku noć« jedni drugima kao da se rastajemo na kratko, kao da ćemo nekamo, svak svojim putem.
I sve najednom biva gluvo.
Obuzima me prijatna jeza da ću i ove noći jezditi volšebnim lavirintima snova.
Ali se bojim gustog mraka i samoće u ogromnom gvozdenom krevetu.
Osluškujem kako pucketa nameštaj i sleže kuća u temelj. Pokoji udaljeni lavež.
Pišti strujanje krvi u ušima. Šapatom se otac i majka razgovore. Pomislim na njihovu smrt.
Deda je rekao da je svaki čovek smrtan i kratkovek. Šta ću bez oca i majke?
Ćutke se zatresem gutajući plač da se ne odam, držeći se čvrsto rukama za rub teškog jorgana iz koga samo nosem provirujem, da ne potonem, pre nego što me ugasi san, u mutnu gamu tuge kojom sam darovan rodjenjem.
Da li čovek kad umire kaže laku noć?
POSLEDNJE REČI
Lovac na mrlje i neurednosti. Ovlaživ jezikom prste, brižljivo je uklanjao mrve, papiriće i svaku nečist sa poda. Prelazio prstima preko politure namestaja po sobama, pomno razgledao vrh jagodica ne bi li zatekao tragove prašine. Trljao masne omaglice sa glatkih površina, brisao već obrisano, pospremao posudje sa stola, razbacanu odeču sa stolica, sakupljao čarape i donji veš zaturene pod krevetom, sudoperu polirao sundjerom, iznova preslagao odeču u plakaru, na kvadrat pakovao ručnike u umivaonici.
Menjao pepeljare nakon samo jedne popušene cigarete, po veličini postrojavao obuću u predsoblju.
Ostavljao je svake noći nezaključanu kapiju, krilo prozora otvorenim, svetla da gore do zore. Spavao sa telefonom pod jastukom, uz tihu muziku i nekoliko raskriljenih knjiga na podu pored kreveta. Jednoga jutra dok je ispijao šoljicu kafe, prinudio je sebe da ustane i premesti košulje na štriku, spajajući im rukave štipaljkom, jer mu se učinilo da više tako predaleko na polupraznoj žici, jedna od druge…
To sam nekako i mogao podneti, bile su prve reči kojima je dočekao suprugu iz porodilišta kad im se rodila kćer: da rodiš nešto što je istopolno s tobom. .
Ne bih mogao ni zamisliti da je muško biće moglo da pronese svoj polni organ kroz tvoju vaginu.
Šta da sam zanela muško? uzvratila mu je.
Tada bi naš sin morao biti rodjen carskim rezom!
Na samrti, dok je sedela kraj njegove postelje, uzeo je za ruku kao da traži oproštaj.
Blago se nagnula. U roptaju, otimajući vazduh, prošaptao je:
– Viri ti dlaka iz nosa – …
SPAS U POGREBNOM ZAVODU
Prvi put se nalazim u ovoj bolnici nakon pretećeg kolapsa koji me spopao usred dana, kada sam uz napor volje uspeo da parkiram i zaključam bicikl. Koračao sam nestabilno ka glavnoj ulici, jer sam zamisljao da me ako padnem u ovoj vukojebini kojom je vodila biciklistička staza, niko neće primetiti.
Vodjen, dakle nagonom za životom, dospeh do neposredne blizine Neusser straße. Kad mi je već žestoko pozlilo i kad sam počeo gubiti tlo pod nogama zamolio sam za pomoć par prolaznika koji su, neosvrčući se ubrzano napustili »mesto dogadjaja«. Potom jednoga od radnika gradske čistoće, koji je upravo, preko puta utovarivao kontejnere sa smećem u veliki kamion. Odmahnuo je rukom, »To se mene ne tiče«.
Krajnjim naporom, u panici, pozvonih na prva vrata iza mojih ledja. Ništa. Pozvonih još jednom, dugo. Otvara mi žena kojoj na engleskom jeziku zatražih pomoć.
Uvela me je u kancelariju, postavila na stolicu, poslužila čašom vode, i pozvala Rettungdienst.
Boreći se za vazduh, osvrnuvši se okolo, uvideh da se nalazim u prostorijama pogrebnog zavoda.
VOLGA
Doputovala je juće u posetu. Nije htela ni kafu. Samo što je odložila stvari i počešljala se, rekla je, izlazi napolje. Hoću da uronim u ovaj grad. Hoću da vidim sve, da kradem očima. Znala je neporedivo više od mene, ona koja je prvi put u Wienu. Ali pratio sam je kao sliku iz zaboravljenih snova koji minuše kroz moj život, koji me do danas progone snagom odsustva. Kasajući pored nje ja sam se osećao gostom. Ti si neizlećivi pečinski čovek, kazala mi je, i neizlećiv od kafana, kada sam gotovo spao s nogu zamolio da svratimo na čašu crnog vina. Završili smo duboko u noć u kafani. Ni rečju nismo spomenuli razvod.
Vračajući se kući, na stepeništu, kajao sam se što te večeri kao i uvek, nisam, kada je trebalo uspeo izgovoriti ono jedino što je trebalo. Što nisam kazao ono što mi je tada, tokom dugog noćnog razgovora bilo najvažnije, daleko važnije od svega što sam kao u bunilo izgovarao. Da mi je žao, ovde u pupku, u središnjem delu moga tela i bića …
Probudio sam se rano i u polumraku pre rasvitka ugledao je kako raspušteno, nagih butina, provirelih ispod pokrivaca, spava čvrstim snom. Prekrio sam njenu nagost i poljubio je u obraz. Nasmešila se u snu, promeškoljila i prebacila mi ruku preko grudi. Poljubio sam je kao što ljubim svoju decu. I ona se isto tako, dečije nasmešila. Osetio sam prazninu u duši. Ranojutarnji nespokoj. Munjevit, duboki uvid da sam svoju sreću sa ovom ženom zauvek izgubio. Isti onaj osećaj beznadja koji me ume dići iza sna, samog u mraku sobe, ili me stane opsedati ujutru kada se probudim samome sebi tudj, sam i pust.
I opet tuga. Čitavog života samo tuga.
Ostajem tako dugo u mračno praskozorje, naslonjen na zid, nastavljajući da je posmatram dok spava držeći svoju toplu ruku u mojoj. Može biti da tako, sedeći zaspim, kao odocneli putnik bez sna, kojega svakoga časa trza cimanje praznog vagona u koji se smestio ne znajući ni kamo, ni do kada, bez želja, bez snova, bez odredišta.
