Чекали сте ме ви
у пољу, у рату, у књизи
да се родим из хлеба
са асфалта и са ливада зелених
чекали у сиротињи, у бризи
у страху са очима што остају без неба
да се не родим неписмен и тих
Загледани у крш и стене
у тајанствено море, златне равнице
земљани преци, оловни дедови
стакленообразни мужеви и жене
дочекивали госте и њихове птице
ал’ вам не открише пророчански редови
да сте оседели чекајући – мене
И родио вам се песмопојац
са огњем што живи сред грла
сав несит мада скроман и фин
а пут га не наведе на новац
већ се о перо саплео ваш син
живећи у вековима сте чекали
словотворца, да не бисте нестали
И ја видим моје трудне мајке...
и цедим чело у посуде жучи...
и плетем неке мртве бајке...
док ми тајне отварају кључеви...
ЗЕЛЕНИ ЈОВАН
Тужан је Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.
Мајку су му назвали курвом.
А кад се молио Богу
и тресао се, држећи распело,
та женска, блага рука
што милује грбу нежно,
драга као сан
кад нестане сав,
за њега је била све лепо и свето.
Лежи на земљи Зелени Јован
и гледа звезде на небу.
Те искре што гребу таму
подсећају на голицаве
жмарце, што их у уху
стварао мајчин глас.
Мада не разуме
небеска тела,
ипак уме, та проста глава,
да се диви Сунцу и Месецу.
Плаче и јечи Зелени Јован,
боли га тело, нек’ боли,
али како му крвари срце...
Непозната, три, пијана,
некажњена мушкарца у ноћи,
штаповима и песницам
су му исправљали леђа
и рекли оно за мајку.
Дува ветар по трави,
црвеној, где је пљунуо зубе.
Хладан ваздух на ранама,
фијук из крошњи и влати,
чине да буде боље,
јер к’о да мајка прича и мази.
Па се насмеја Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.
«Опрости, мајко...»
Само се још,
кад је утихнуо дах,
у оној гробној тмини,
брдо са црквом и месец над њом
учинише као груди њене.
ЛЕТО
Будим се
отеклих очију
са грчом
у рамену
Трезвењачка инсомнија
Удахнем, дубоко,
у пете
пустим крик да одере
грло
Шта има ново?
Окотила се кучка
под прозором
зева пет
чкиљавих уста
пет
масних од млека
Госпођа са петог преминула
а свеједно су
пустили сирену
да избегну гужву
– јутарњу
На доручку сам се
посекао
један парадајз
на колутове
синоћно двопек
овчијег сира
и барено јаје на четвртине
Данас ћу читати
Данила Хармса
Пропустићу пецање
Долази ми девојка
са којом гледам филмове
досадне
углавном француске
тада бих радије гурнуо
око
у овај вентилатор
Поклонићу јој једно чкиљаво куче
Утренирао сам се
да сатима
пажљиво
гледам
кап
зноја
на ивици наочара
док се премишља
да ли
да капне
Звони телефон
Неко пита
– Јел пијемо вечерас? –
Наравно,
без тога никад
не бих заспао
Пола два је и
већ се купам
у зноју
лежећи
и замишљајући себе
као главног
јунака
у америкен кадру
како се питам
када ће
пасти
вече
СТРАХ
Нисам последњи
иако сам црв,
или обрнуто,
иако сам попут распетих
ноге ти љубио.
Негде су нам се
крстови упутили,
или обрнуто,
без жеље да будем
романтичар,
само прљав и стар.
Ничег се не бојим,
ни што је земљи
ни што је сунцу окренуто,
сем да ћу из
твога грла чути
име овог црва
у тишини остављено.
НЕМА ТЕ
Узми мене
наспрам себе
борбе љуте
никад неће
вратити те...
Знам да патим
знам да волим
камен тврди
срце биће
кад нема те...
Под сунцем небо
под небом земља
под земљом тело
на цветове
што мирише...
... на латица хиљаде
али нема те
Кроз ветрове и снегове
не препознајеш ме
Ја сам ратник
што води хорду
без воље гледам
крвљу реке
прошаране...
Сећања носе
мирис смрти
и бело лице
једне жене
изгубљене...
И плаче сунце
небо, земља
због једног тела
на цветове
што мирише...
... на латица хиљаде
али нема те
Кроз ветрове и снегове
не препознајеш ме
Кажу стари
да има дана
кад душе мртвих
земљом ходе
играју се...
Бићеш тамо
знам то добро
јер моја кожа
слути додир
осећа те...
Над твојим гробом
слепа деца
лутке праве
на цветове
мени личе...
... на латица хиљаде
СЕНКА И ДИМ
Какав је ваздух
над твојим лицем?
Ја сам опрљена сена над њим.
Истину слуте
ове две чаше
и гомила пепела, и дим.
Кловн, пајац,
луда. И дух
све то згусне у пар минута,
дан пољуби ноћ;
мој поглед на теби,
а твој немирно по соби лута.
И стварно од сутра
остављам цигаре;
тражим неке знаке на длану,
мучим тишину
којој се иде,
која све више бежи у страну.
Чуло се -Здраво-
и дрско -Збогом- ;
ударац тресну врата, љут.
Ма нек’ се носи
мекота мачке,
што ми је црна прешла пут.
ЗЛОЧИН
Остаје у крви, заувек
Злочин
неучињен, али непомилован
и у блудном комадању
себе самог
он види, све види
Ја тајно куцам на врата
и увек ми отвори мрак
у коме видим себе раскомаданог
и стаклени, укочени поглед
– Извините, погрешио сам –
за мном се залупе врата
Настављам
Над градом пролете
неки безумни створови
У крилима зло, у канџама
спас... Један од њих носи и мој
Зашто нису довољни снови
за кајање?
оно увек долази на јави
оно увек кљуца кљуновима
оно увек оставља ожиљке
Неизбрисиво памтим ствари
све, и које се нису догодиле
и док чекам воз
или тражим прошлост у старим новинама
излизани ђонови памте
плочнике, улице, градове
они све памте
а не морају
Само су црно уоквирене хартије
довољне за плач
који једном, знам то, престане
И онда мир...
уз дуге обале...
уз птице празних канџи...
где све почиње на површини мора
и бескрајно лута
за залазећим сунцем
У задњем џепу држим лист
на коме пишем речи
које не смем да заборавим
Јер немам више ништа
да понудим, осим
горке излизаности
и узалудног чекања
на црно уоквирене хартије
кад, пуних уста, заспим
на некој од клупа у парку
ЈУТРО
Да ли смо олако
схватили порције меса
што су нам давали очеви
када смо заиграли плес
тешко извијених тела
на гробовима идеала?
Слава је пала
и бесмртности више нема.
Често сањам нове људе
како очима показују
на сунце и како
ведро, смело чекају
смрт са осмехом на лицу
А лица већ нису румена
и животи цуре
кроз каљугу
па ми јабуке што смо јуче јели
личе на неку гомилу црва
Ово усијано гвожђе
што ми цепа слепоочноце
ако прође као шала
биће сутра зрно среће
У документима све мање слова
а све више бројки,
истине се чују к’о ехо далеке
и кад се закопчам у своју сенку
опет ми се ђонови лепе за улице
Проклетство. Ја сам његов део.
Па ни ја нисам
неки силни мудрац
већ сам се у огледалу видео
како плачем пробуђен
из најлепшег сна
ШОЉИЦА КАФЕ
Црвено зрно се губи за хоризонтом,
гледам твоје лице,
на површини црне, течне масе
а изнад њега се разиграле птице
које ће улетети у мене силом.
Како да ти кажем,
како да стигнем довољно брзо
да од дасака из ограде направим мост,
да стену ћутања пресечем ножем?
Како да ти кажем?
Како сабити сва моја
чулна сагрешења,разградити пламен
до атома који ме објашњавају
– да си много више од хтења –
пре него се испије црна боја?
Како ставити себе
на тас и љубити се са равнотежом,
украсти чуване скрипте врло
миришљавом мрежом
а да ти кафа не залута у грло?
Та стаклена поподневна прича
сад је масна месечина
над површином воде;
одсутно тражимо да нас воде
у растанак после црног пића.
Улице упериле пушке у тело,
мрзе ме сопствени кораци
јер сам трагач (а не нађох врело)
кога су мирисне кафе облаци
испустили самог у сан.
ЖИВА ЗА МРТВУ
За Вању Глумац
Лети се ту жути маслачак.
С јесени поворка хода по лишћу.
Између хумки малена улица,
понегде чесма,понегде клупа.
Наизглед постоји ред,несигурно.
Некадашња имена се тако нижу.
Доле према реци је мало лепше,
горе мирише ископана земља.
Седео сам на клупи.
Био сам жив и чудио се.
Не видим али осећам дно
и грумење што треска о кутију.
Туђа ми глава на рамену. Ако.
Она мирише, значи да је жива.
Још пуно таквих, испред, у гужви,
кроз јецај се њишу на ветру.
Све, осим једне, јастук јој од дрвета.
Над њом се скупља слана тишина.
Пресече ме, међу мојим главама
нечија молба ”Нека нас још мало.”
Спавај, спавај. Зашто да се будиш...
Сети се, овде је само камен и трн.
Ти мислиш да ћемо отићи пред кишу
а неки би сад крај тебе легли.
ОСЛОБОДИЛАЦ
Уз песму и игру
дојахао је у град
на свом црном коњу
да осмехом процвета
перивоје
Дошао је да прича,
да каже речи што
су их биле жедне уши,
да му из неба слети
соко на испружену руку
Бежали су пред њим
неправда и глад
док су девојке скривале
сузе из очију
У школама су деца
срицала његово име
а младићи чешљали
косу као он
Спремљене су химне
и касне ноћне приче
о смрти што је
доносио непријатељима
и како су шумске виле
чувале његову младост
Над њима је стао
као клин у деблу историје,
своје речи је претворио
у одговоре,моћне и умне
којима је мајкама и женама
оправдавао мртве саборце
Куд је он прошао
остајали су путеви,
где је упро прстом
ницали су градови,
што је он пожелео
то су сви желели
А кад су прошле године
дојахао је неки нови
што га је родио народ
да им обнови државу
и не претвори их у сужње
TРАГАЊЕ ЗА СТВАРАЊЕМ
Све је скривено, мутно.
Треба гребати у дубини.
У мени румени се сутон,
светлим, светлост сам у тмини.
И у смеху, и у плачу
груди ми се тресу, јече.
Идеје као искре скачу
и осветљавају дотрајало вече.
Песму бојим у црвено,
из ноћи корачам у јутро.
И опет је све скривено,
и опет је све мутно.
Шта тражим, нити, везе?
Бољу риму, стилске феномене?
Не, кроз песничке органогенезе
ја, у ствари, тражим себе.
ПЕРЈЕ
Ми смо перје
Синови будућег лета
Бели трагови у костима живота
лебдети... ... лебдети... ... лебдети...
Само на даху
Преосетљиви за сунце
Струји нам ваздух низ леђа
... лебдети лебдети... лебдети...
Два спојена, извијена лука
од угљеника
и већ папиром залепрша птица
лебдети
Плутамо нежни, бестелесни
од прве светлости
до прве тмине
Најчешће не остаје много
осим перја међу мрвицама хлеба,
згужваног цртежа
и великог можда...
ШТА ТО ОНА КАЖЕ?
Она каже...
да су зграде превисоке,
да лептири умру од љубави
јер се заљубе у своја крила.
Она каже...
да су игре на срећу намештене,
да је Киш био један обичан плагијатор
и да се она уопште не нервира око тога.
Она каже...
да се нико боље од ње
не разуме у препарате за косу,
да воли књиге на старохебрејском
и да човек у животу доручкује
отприлике двадесет и пет хиљада пута.
Она каже...
да је видела лице бога
у очима неког детета у Боготи,
да је скоро сигурна да воли ”Амаркорд”
и да је као мала хтела да буде пилот.
Она каже...
она увек прича, док пролази лето у Београду
шарене приче се нижу и ја је слушам,
слушам њу, тако слушам себе
и знам колико је волим.
ДУХ МРТВИХ БДИ
Чекали сте ме ви
у пољу, у рату, у књизи
да се родим из хлеба
са асфалта и са ливада зелених
чекали у сиротињи, у бризи
у страху са очима што остају без неба
да се не родим неписмен и тих
Загледани у крш и стене
у тајанствено море, златне равнице
земљани преци, оловни дедови
стакленообразни мужеви и жене
дочекивали госте и њихове птице
ал’ вам не открише пророчански редови
да сте оседели чекајући – мене
И родио вам се песмопојац
са огњем што живи сред грла
сав несит мада скроман и фин
а пут га не наведе на новац
већ се о перо саплео ваш син
живећи у вековима сте чекали
словотворца, да не бисте нестали
И ја видим моје трудне мајке...
и цедим чело у посуде жучи...
и плетем неке мртве бајке...
док ми тајне отварају кључеви...
ЗЕЛЕНИ ЈОВАН
Тужан је Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.
Мајку су му назвали курвом.
А кад се молио Богу
и тресао се, држећи распело,
та женска, блага рука
што милује грбу нежно,
драга као сан
кад нестане сав,
за њега је била све лепо и свето.
Лежи на земљи Зелени Јован
и гледа звезде на небу.
Те искре што гребу таму
подсећају на голицаве
жмарце, што их у уху
стварао мајчин глас.
Мада не разуме
небеска тела,
ипак уме, та проста глава,
да се диви Сунцу и Месецу.
Плаче и јечи Зелени Јован,
боли га тело, нек’ боли,
али како му крвари срце...
Непозната, три, пијана,
некажњена мушкарца у ноћи,
штаповима и песницам
су му исправљали леђа
и рекли оно за мајку.
Дува ветар по трави,
црвеној, где је пљунуо зубе.
Хладан ваздух на ранама,
фијук из крошњи и влати,
чине да буде боље,
јер к’о да мајка прича и мази.
Па се насмеја Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.
«Опрости, мајко...»
Само се још,
кад је утихнуо дах,
у оној гробној тмини,
брдо са црквом и месец над њом
учинише као груди њене.
ЛЕТО
Будим се
отеклих очију
са грчом
у рамену
Трезвењачка инсомнија
Удахнем, дубоко,
у пете
пустим крик да одере
грло
Шта има ново?
Окотила се кучка
под прозором
зева пет
чкиљавих уста
пет
масних од млека
Госпођа са петог преминула
а свеједно су
пустили сирену
да избегну гужву
– јутарњу
На доручку сам се
посекао
један парадајз
на колутове
синоћно двопек
овчијег сира
и барено јаје на четвртине
Данас ћу читати
Данила Хармса
Пропустићу пецање
Долази ми девојка
са којом гледам филмове
досадне
углавном француске
тада бих радије гурнуо
око
у овај вентилатор
Поклонићу јој једно чкиљаво куче
Утренирао сам се
да сатима
пажљиво
гледам
кап
зноја
на ивици наочара
док се премишља
да ли
да капне
Звони телефон
Неко пита
– Јел пијемо вечерас? –
Наравно,
без тога никад
не бих заспао
Пола два је и
већ се купам
у зноју
лежећи
и замишљајући себе
као главног
јунака
у америкен кадру
како се питам
када ће
пасти
вече
СТРАХ
Нисам последњи
иако сам црв,
или обрнуто,
иако сам попут распетих
ноге ти љубио.
Негде су нам се
крстови упутили,
или обрнуто,
без жеље да будем
романтичар,
само прљав и стар.
Ничег се не бојим,
ни што је земљи
ни што је сунцу окренуто,
сем да ћу из
твога грла чути
име овог црва
у тишини остављено.
НЕМА ТЕ
Узми мене
наспрам себе
борбе љуте
никад неће
вратити те...
Знам да патим
знам да волим
камен тврди
срце биће
кад нема те...
Под сунцем небо
под небом земља
под земљом тело
на цветове
што мирише...
... на латица хиљаде
али нема те
Кроз ветрове и снегове
не препознајеш ме
Ја сам ратник
што води хорду
без воље гледам
крвљу реке
прошаране...
Сећања носе
мирис смрти
и бело лице
једне жене
изгубљене...
И плаче сунце
небо, земља
због једног тела
на цветове
што мирише...
... на латица хиљаде
али нема те
Кроз ветрове и снегове
не препознајеш ме
Кажу стари
да има дана
кад душе мртвих
земљом ходе
играју се...
Бићеш тамо
знам то добро
јер моја кожа
слути додир
осећа те...
Над твојим гробом
слепа деца
лутке праве
на цветове
мени личе...
... на латица хиљаде
СЕНКА И ДИМ
Какав је ваздух
над твојим лицем?
Ја сам опрљена сена над њим.
Истину слуте
ове две чаше
и гомила пепела, и дим.
Кловн, пајац,
луда. И дух
све то згусне у пар минута,
дан пољуби ноћ;
мој поглед на теби,
а твој немирно по соби лута.
И стварно од сутра
остављам цигаре;
тражим неке знаке на длану,
мучим тишину
којој се иде,
која све више бежи у страну.
Чуло се -Здраво-
и дрско -Збогом- ;
ударац тресну врата, љут.
Ма нек’ се носи
мекота мачке,
што ми је црна прешла пут.
ЗЛОЧИН
Остаје у крви, заувек
Злочин
неучињен, али непомилован
и у блудном комадању
себе самог
он види, све види
Ја тајно куцам на врата
и увек ми отвори мрак
у коме видим себе раскомаданог
и стаклени, укочени поглед
– Извините, погрешио сам –
за мном се залупе врата
Настављам
Над градом пролете
неки безумни створови
У крилима зло, у канџама
спас... Један од њих носи и мој
Зашто нису довољни снови
за кајање?
оно увек долази на јави
оно увек кљуца кљуновима
оно увек оставља ожиљке
Неизбрисиво памтим ствари
све, и које се нису догодиле
и док чекам воз
или тражим прошлост у старим новинама
излизани ђонови памте
плочнике, улице, градове
они све памте
а не морају
Само су црно уоквирене хартије
довољне за плач
који једном, знам то, престане
И онда мир...
уз дуге обале...
уз птице празних канџи...
где све почиње на површини мора
и бескрајно лута
за залазећим сунцем
У задњем џепу држим лист
на коме пишем речи
које не смем да заборавим
Јер немам више ништа
да понудим, осим
горке излизаности
и узалудног чекања
на црно уоквирене хартије
кад, пуних уста, заспим
на некој од клупа у парку
ЈУТРО
Да ли смо олако
схватили порције меса
што су нам давали очеви
када смо заиграли плес
тешко извијених тела
на гробовима идеала?
Слава је пала
и бесмртности више нема.
Често сањам нове људе
како очима показују
на сунце и како
ведро, смело чекају
смрт са осмехом на лицу
А лица већ нису румена
и животи цуре
кроз каљугу
па ми јабуке што смо јуче јели
личе на неку гомилу црва
Ово усијано гвожђе
што ми цепа слепоочноце
ако прође као шала
биће сутра зрно среће
У документима све мање слова
а све више бројки,
истине се чују к’о ехо далеке
и кад се закопчам у своју сенку
опет ми се ђонови лепе за улице
Проклетство. Ја сам његов део.
Па ни ја нисам
неки силни мудрац
већ сам се у огледалу видео
како плачем пробуђен
из најлепшег сна
ШОЉИЦА КАФЕ
Црвено зрно се губи за хоризонтом,
гледам твоје лице,
на површини црне, течне масе
а изнад њега се разиграле птице
које ће улетети у мене силом.
Како да ти кажем,
како да стигнем довољно брзо
да од дасака из ограде направим мост,
да стену ћутања пресечем ножем?
Како да ти кажем?
Како сабити сва моја
чулна сагрешења,разградити пламен
до атома који ме објашњавају
– да си много више од хтења –
пре него се испије црна боја?
Како ставити себе
на тас и љубити се са равнотежом,
украсти чуване скрипте врло
миришљавом мрежом
а да ти кафа не залута у грло?
Та стаклена поподневна прича
сад је масна месечина
над површином воде;
одсутно тражимо да нас воде
у растанак после црног пића.
Улице упериле пушке у тело,
мрзе ме сопствени кораци
јер сам трагач (а не нађох врело)
кога су мирисне кафе облаци
испустили самог у сан.
ЖИВА ЗА МРТВУ
За Вању Глумац
Лети се ту жути маслачак.
С јесени поворка хода по лишћу.
Између хумки малена улица,
понегде чесма,понегде клупа.
Наизглед постоји ред,несигурно.
Некадашња имена се тако нижу.
Доле према реци је мало лепше,
горе мирише ископана земља.
Седео сам на клупи.
Био сам жив и чудио се.
Не видим али осећам дно
и грумење што треска о кутију.
Туђа ми глава на рамену. Ако.
Она мирише, значи да је жива.
Још пуно таквих, испред, у гужви,
кроз јецај се њишу на ветру.
Све, осим једне, јастук јој од дрвета.
Над њом се скупља слана тишина.
Пресече ме, међу мојим главама
нечија молба ”Нека нас још мало.”
Спавај, спавај. Зашто да се будиш...
Сети се, овде је само камен и трн.
Ти мислиш да ћемо отићи пред кишу
а неки би сад крај тебе легли.
ОСЛОБОДИЛАЦ
Уз песму и игру
дојахао је у град
на свом црном коњу
да осмехом процвета
перивоје
Дошао је да прича,
да каже речи што
су их биле жедне уши,
да му из неба слети
соко на испружену руку
Бежали су пред њим
неправда и глад
док су девојке скривале
сузе из очију
У школама су деца
срицала његово име
а младићи чешљали
косу као он
Спремљене су химне
и касне ноћне приче
о смрти што је
доносио непријатељима
и како су шумске виле
чувале његову младост
Над њима је стао
као клин у деблу историје,
своје речи је претворио
у одговоре,моћне и умне
којима је мајкама и женама
оправдавао мртве саборце
Куд је он прошао
остајали су путеви,
где је упро прстом
ницали су градови,
што је он пожелео
то су сви желели
А кад су прошле године
дојахао је неки нови
што га је родио народ
да им обнови државу
и не претвори их у сужње
TРАГАЊЕ ЗА СТВАРАЊЕМ
Све је скривено, мутно.
Треба гребати у дубини.
У мени румени се сутон,
светлим, светлост сам у тмини.
И у смеху, и у плачу
груди ми се тресу, јече.
Идеје као искре скачу
и осветљавају дотрајало вече.
Песму бојим у црвено,
из ноћи корачам у јутро.
И опет је све скривено,
и опет је све мутно.
Шта тражим, нити, везе?
Бољу риму, стилске феномене?
Не, кроз песничке органогенезе
ја, у ствари, тражим себе.
ПЕРЈЕ
Ми смо перје
Синови будућег лета
Бели трагови у костима живота
лебдети... ... лебдети... ... лебдети...
Само на даху
Преосетљиви за сунце
Струји нам ваздух низ леђа
... лебдети лебдети... лебдети...
Два спојена, извијена лука
од угљеника
и већ папиром залепрша птица
лебдети
Плутамо нежни, бестелесни
од прве светлости
до прве тмине
Најчешће не остаје много
осим перја међу мрвицама хлеба,
згужваног цртежа
и великог можда...
ШТА ТО ОНА КАЖЕ?
Она каже...
да су зграде превисоке,
да лептири умру од љубави
јер се заљубе у своја крила.
Она каже...
да су игре на срећу намештене,
да је Киш био један обичан плагијатор
и да се она уопште не нервира око тога.
Она каже...
да се нико боље од ње
не разуме у препарате за косу,
да воли књиге на старохебрејском
и да човек у животу доручкује
отприлике двадесет и пет хиљада пута.
Она каже...
да је видела лице бога
у очима неког детета у Боготи,
да је скоро сигурна да воли ”Амаркорд”
и да је као мала хтела да буде пилот.
Она каже...
она увек прича, док пролази лето у Београду
шарене приче се нижу и ја је слушам,
слушам њу, тако слушам себе
и знам колико је волим.
