Gledam svoje telo i ne vidim nijedan ožiljak iz detinjstva. Rane su odavno zarasle, ne bole. Onda pogledam u svoju dušu i vidim ... hodnik.
Selo u ravnoj Vojvodini, krajem šezdesetih.
Hodnik je bio popločan malim žutim pločicama petougaonog oblika. Kuću su izgradili Nemci koji su tu živeli pre rata. Sada je kuća već bila stara i male žute pločice više nisu bile tako lepo poređane jedna do druge. Između njih se pojavio razmak u kojem se videla zemlja. Toga jutra je prva ustala bakica. Obukla je svoju crnu bluzu i suknju, na glavu je vezala svoju crnu maramu. U ratu je izgubila muža i jednog sina. Od tada pa sve do kraja života je bila obučena u crno. U tom jutru, kada noć još nije otišla i kada još nije nastupio dan, bakica se tiho kretala dvorištem kao neka crna senka. Kao da je i ona deo noći koja polako nestaje. Otišla je do bunara i zahvatila vodu. Zatim je počela da riba hodnik. Radila je polako i više puta je sela na klupu da bi se malo odmorila. Već je bila pri kraju kad se na pragu kuće pojavio mališan. Stajao je tamo u pidžami, bosonog, kosa mu je bila raščupana, a oči još uvek snene. Ugledao je bakicu i krenuo prema njoj. Hodao je na vrhovima prstiju. Došavši do klupe brzo je seo, podigao noge i tako šćućuren, skupljenih nogu, ostao zamišljen da sedi. Naslonio je svoju bradicu na kolena i gledao u mokru, crnu zemlju između pločica. Ceo hodnik mu je ličio na jedno ogromno pčelinje saće.
»Dete, što si tako rano ustao, idi još malo u krevet, naspavaj se,« govorila mu je bakica, ali on je nije slušao. Dugo je čekao ovaj dan i sada će ga proživeti od ranog jutra do kasno uveče. Jer danas nije običan dan, danas je Prvi maj - praznik rada. Zbog čega je taj dan praznik rada i zašto na taj dan niko ne radi, dečaku nije bilo sasvim jasno. Kad je jednom upitao oca zašto je to tako, dobio je odgovor, da je 1. maj praznik proletarijata i radničke klase. Tek sad mu ništa nije bilo jasno, ali to i nije bilo važno. Važno je bilo da se na taj dan svake godine okupljala njegova mnogobrojna rodbina. Eto, baš na tom hodniku, na tim žutim pločicama postaviće stolove, na toj svečanoj trpezi će se naći pečeno prase, domaći hleb koji peče njegova majka, moći će da pije soka koliko hoće a sigurno će biti i kolača. Na kraju će stric Nikoletina uzeti svoju gitaru i biće veselo. Da, da, taj dan će biti sasvim drugačiji. Danas ga otac neće moći kontrolisati. Njegov otac je mislio da imati dete pod kontrolom znači da dete mora biti u kući, uvek pod budnim okom roditelja. Zato je dečaku bilo dozvoljeno jednom nedeljno da ode sa drugarima iz ulice na fudbal. Pa i tada mu je vreme za igru bilo ograničeno. Dešavalo se da njegov otac dođe na igralište dok on igra fudbal, ali ne zato da bi navijao za svog sina, već da bi proverio kako se njegov sin ponaša na terenu. Jer, otac je bio partizan, komunista, svoj radni vek je proveo u miliciji i bio je čvrsto odlučio da njegovog sina neće vaspitati ulica.
Bakica je završila sa ribanjem hodnika, a dečak je još uvek sedeo na klupi. Posmatrao je kako se dvorište budi i jedva čekao da se probude njegovi roditelji, pa da već jednom počnu pripreme za današnju feštu. Zbog te fešte će propustiti utakmicu sa klincima iz druge ulice. Ali, nije mu bilo žao. Iako je, kao i druga deca, uživao u tim igrama, danas će radije ostati kod kuće.
U toku prepodneva sa zanimanjem je posmatrao majku kako priprema ručak, pomogao je ocu odneti piće u podrum. Otac mu je još jednom govorio o ponašanju. Danas se mora pokazati kao pravi pionir, mora paziti šta govori, da ne bi slučajno lupio neku glupost. Naročito je bilo važno da se ne osramoti pred stricem iz Beograda. Taj je bio pukovnik, radio je u generalštabu i kretao se u krugovima bliskim predsedniku.
Oko podneva su počeli dolaziti gosti. Rođaci, prijatelji, susedi, a došli su i dečakovi drugari. Prava senzacija je bio dolazak strica iz Beograda, koji se dovezao novim autom, dižući oblak prašine po seoskoj ulici. Kad su se okupili svi pozvani, dečakov otac je najpre nazdravio svima i gozba je mogla početi. Najmlađi su bili naročito zadovoljni jer su sedeli za posebnim stolom. Mogli su da jedu i piju šta su hteli. Dečak je bio oduševljen, skoro srećan. Ne samo zbog hrane, nego zbog atmosfere, doživljaja. Svi oko njega su bili veseli, nasmejani, a to je bilo sasvim suprotno od njegove svakodnevice. U njihovoj kući je obično vladala napeta atmosfera, morao je da sluša prepirke svojih roditelja i pridike na račun svog ponašanja. Zato je danas zadovoljno gledao mamu i tatu koji su skupa sedeli za stolom. Majka je bila dobre volje jer su je svi hvalili zbog ukusno pripremljenog ručka, a i otac je izgledao opušteno, sa njegovog lica je nestao izraz zabrinutosti. Popio je malo vina, što se njemu retko dešavalo, jer se držao komunističkog slogana - alkohol uništava porodicu.
Posle ručka su počeli razgovori. Muški su najpre obradili fudbal, a posle počeli rešavati političke probleme. Žene su bile mnogo praktičnije - razgovarale su o tome kako su obučeni predsednik i njegova žena. Nesporna zvezda tih razgovora je bio stric pukovnik. Pripovedao je na zanimljiv način takve stvari iz zakulisja politike i društvenog života koje obični ljudi nisu mogli čuti. Dečakov drugi stric Nikoletina, koji je živeo na selu, ovaj put je mudro šutio. On nije bio pristalica komunističke politike i često je uz gitaru pevao podrugljive pesmice o predsedniku Titu. No, danas je bio miran, jer je znao da ne bi bilo pametno suprostaviti se bratu pukovniku. Malo pomalo, razgovor je postao bučniji, učesnici u razgovoru sve veseliji. Ti ljudi su imali teško detinjstvo, preživeli su strahote rata i posleratno siromaštvo. Ni sada nisu bili bogati, ali svako je imao svoj stan ili kućicu, posao i malo zemlje. Još kada su mogli ovako da se okupe i povesele - pa šta ćeš više. Sada, sedeći za stolom, punog stomaka i uma malo zamagljenog od alkohola, osećali su se srećnim i počeli da pričaju o svojim planovima za budućnost. Stric pukovnik, koji je već imao stan dobijen od vojske i nov auto, planirao je jednu vikendicu i očekivao unapređenje u službi. Dečakov otac je nameravao kupiti traktor. I svi ostali su imali neke želje i optimistički gledali u budućnost. Jedino stric Nikoletina nije ništa planirao.
Stric pukovnik je prvi počeo o svojoj ćerki. Kako je dobra devojčica, kako je dobra u školi i na kraju je upitao: »Ajde, Dijana, reci ti sada svima - šta ćeš biti kad porasteš?« Dijana je bila kao lutka. Obučena u najlepšu haljinicu, sa mašnicama u brižljivo očešljanoj kosi, u belim čarapicama i lakovanim cipelicama. Ona nije sedela sa ostalom decom, nego na klupi pored svoje majke i pazila da slučajno ne izgužva svoju haljinicu. Dečaku je bilo muka svaki put kad bi Dijana progovorila svojim beogradskim žargonom. On i njegovi drugari su u poređenju sa njom izgledali kao deca iz sirotišta. Dule Kostur i debeli Pera su već bili zaljubljeni u beogradsku lutkicu, a siroti Obrad je nije smeo ni pogledati. Ta mala šmizla je znala da je danas glavna među decom i tako se ponašala. Ustala je sa klupe, rukama je držala rub svoje haljinice, nasmešila se, poklonila i rekla: »Ja ću biti glumica.«
Svi su zapljeskali. Dijana je dobila svoj prvi aplauz na otvorenoj sceni. Njena majka je gledala ushićeno, kako da je njena ćerka već dobila Oskara. To je bio signal za ostale. Sada su svi hteli da istaknu svoju decu. Sused Đoko, veterinar, ili - kako su ga zvali u selu - kravlji doktor, počeo je da hvali svoja sina Obrada - te kako je pametan, kako mnogo čita, dobro igra šah. Sad je bio red na Obrada da se izjasni. U to vreme je bio popularan Jurij Gagarin i zato je Obrad izvalio: »Ja ću biti astronaut!« Val odobravanja je popratio njegovu izjavu. Komunistički zanos je tih godina nosio ljude na krilima. Rusi imaju svoje ljude u svemiru, Amerikanci se spremaju da osvoje Mesec, pa zašto i mi Jugosloveni ne bi imali svog astronauta. I taj prvi jugo-astronaut bi mogao da bude baš ovaj mali Obrad.
Debeli Pera nije čekao da ga pitaju. Znao je da njegov otac ne može puno lepoga i pohvalnoga reći o njemu i zato je preskočio uvod: »Ja ću biti naučnik!«
I to je bilo pozitivno prihvaćeno. Svi su se setili Nikole Tesle. Kao i drugi Balkanci, patili su od sindroma malog naroda. Retke predstavnike koji su uspeli u svetu smatrali su najvećim od najvećih. Tesla im je bio značajniji od Ajnštajna, Edisona i Darvina zajedno. Eto, Pera bi mogao biti novi Tesla. Istina, matematika mu nije bila jača strana, ali ko zna kakav je Tesla bio kao dete.
»A moj Milanče će biti inženjer,« javila se Milanćetova mama, ne dajući priliku svom sinu ni da progovori. »Stalno kod kuće nešto gradi i sastavlja.« Njen Milanče je tek krenuo u školu i uglavnom je pravio tvrđave od peska i blata. Njegov najveći inženjerski poduhvat je bio gradnja šatora od ukradenog ćebeta i dasaka iz dvorišta, ali je to za njegovu majku bio dovoljan dokaz o sinovljevom talentu.
Dule Kostur, koji je još uvek imao gips na nozi - posledicu pada s trešnje, rekao je da hoće biti doktor. Fenomenalno, izvanredno, svi su bili ushićeni. Blago tim roditeljima, blago toj državi, nailazi sjajna budućnost. Ti ljudi, izuzetak je bio dečakov stric pukovnik koji je završio vojnu akademiju, uglavnom su bili bez škole. Sada im se činilo fantastično da odjednom sve vrvi od novih stručnjaka, inženjera i doktora. A ti stručnjaci, to su njihova deca, koja će postati to o čemu su oni samo sanjali. Zato su sve više pili, nazdravljali i veselili se. Jedino je Nikoletina šutio. Kada ga je Đoko, kravlji doktor, upitao šta on misli o svemu tome, samo je rekao:
»A ko će čistiti govna?«
Sad je bila na redu njegova ćerka. Ona nije imala intelektualnih ambicija. Devojčica je jednostavno rekla: »Ja ću biti Jovanka!« U stvari, htela je da kaže da želi biti žena predsednika, najvažnija žena u državi. U to vreme je žena predsednika Tita, Jovanka, bila pojam i zakon za sve žene, popularnija čak i od Žakline Kenedi. Zato je Nikolina ćerka bila odlučna - u životu se neće baviti sitnicama, nego će biti glavna. Njena majka i ostale prisutne žene su razumele njenu želju. Otac Nikola je bledo gledao negde u daljinu.
»A šta ćeš ti biti?«
To pitanje je bilo postavljeno dečaku. On je šutio. Žamor za stolom je polako prestao i njemu je bilo zbog toga neprijatno. Video je da svi gledaju u njega i čekaju. Majka je prekinula tišinu i rekla: »Ajde, sine, reci šta bi ti hteo biti kad porasteš.« On je i dalje šutio. Sećao se reči svoga oca – najbolje je u životu biti pošten komunist. Čuo je šta su njegovi drugari i sestre malopre rekli. Njegov otac bi sigurno bio zadovoljan kad bi rekao da želi biti predsednik, komandant armije ili slično. Ali, on nije rekao ništa. Sada je već i njegovom ocu postalo neprijatno:
»Reci slobodno, ne boj se.«
»Kad porastem ja ću biti …«
Zastao je i pogledao oca, a onda se odlučio i rekao:
»… muzikant!«
Svi su eksplodirali od smeha. Jedini koji se nije smejao bio je njegov otac. Dečak je video njegovo kiselo, razočarano lice. Smeh mu se zabadao u srce. Sagnuo je glavu i gledao male žute pločice. Zbog suza u očima pločice su izgubile oblik i slile se u jednu žutu bezobličnu masu. Ništa drugo nije video, samo tu odvratnu žutu bezobličnu masu. Onda je osetio da je neko seo pored njega i zagrlio ga. Bila je to njegova majka. Nešto mu je govorila, ali je on nije čuo. U ušima mu je još uvek odzvanjao smeh. Otrgnuo se iz majčinog zagrljaja i pobegao. Sakrio se u bašti, među balama slame. Tamo je ostao sve do večera. Izašao je tek kada je po njega došao stric Nikoletina sa gitarom i odsvirao nekoliko pesmica.
Te noći dugo nije mogao zaspati. Iz druge sobe je opet čuo roditeljsku svađu. Otac je bio razočaran. Sin ga je osramotio. Da je bar rekao muzičar, a ne muzikant. Muzičar je školovan čovek, a muzikant je zabavljač koji svira u kafani i po svadbama. A za sve je kriva njegova majka jer ne vaspitava sina kako bi trebalo.
Glasovi u drugoj sobi su utihnuli, a on je posle toga još dugo plakao u krevetu. Te noći je umrla njegova bakica.
* * *
Gledam svoje telo i ne vidim ožiljke iz detinjstva. Rane su odavno zarasle, ne bole. Onda pogledam u svoju dušu i rane počinju da se otvaraju. Samo, bol više nije tako oštar. I njemu se poznaju godine. Ponekad odem u ravnu Vojvodinu. Stara kuća još uvek stoji. Oca već davno nema, a na hodniku od žutih pločica sedi moja majka. Ostarila je, sve više liči na bakicu. Kaže mi da svaki put kad pere hodnik vidi tragove mojih suza na pločicama, a ja onda uzmem stričevu staru gitaru i zasviram.
Gledam svoje telo i ne vidim nijedan ožiljak iz detinjstva. Rane su odavno zarasle, ne bole. Onda pogledam u svoju dušu i vidim ... hodnik.
Selo u ravnoj Vojvodini, krajem šezdesetih.
Hodnik je bio popločan malim žutim pločicama petougaonog oblika. Kuću su izgradili Nemci koji su tu živeli pre rata. Sada je kuća već bila stara i male žute pločice više nisu bile tako lepo poređane jedna do druge. Između njih se pojavio razmak u kojem se videla zemlja. Toga jutra je prva ustala bakica. Obukla je svoju crnu bluzu i suknju, na glavu je vezala svoju crnu maramu. U ratu je izgubila muža i jednog sina. Od tada pa sve do kraja života je bila obučena u crno. U tom jutru, kada noć još nije otišla i kada još nije nastupio dan, bakica se tiho kretala dvorištem kao neka crna senka. Kao da je i ona deo noći koja polako nestaje. Otišla je do bunara i zahvatila vodu. Zatim je počela da riba hodnik. Radila je polako i više puta je sela na klupu da bi se malo odmorila. Već je bila pri kraju kad se na pragu kuće pojavio mališan. Stajao je tamo u pidžami, bosonog, kosa mu je bila raščupana, a oči još uvek snene. Ugledao je bakicu i krenuo prema njoj. Hodao je na vrhovima prstiju. Došavši do klupe brzo je seo, podigao noge i tako šćućuren, skupljenih nogu, ostao zamišljen da sedi. Naslonio je svoju bradicu na kolena i gledao u mokru, crnu zemlju između pločica. Ceo hodnik mu je ličio na jedno ogromno pčelinje saće.
»Dete, što si tako rano ustao, idi još malo u krevet, naspavaj se,« govorila mu je bakica, ali on je nije slušao. Dugo je čekao ovaj dan i sada će ga proživeti od ranog jutra do kasno uveče. Jer danas nije običan dan, danas je Prvi maj - praznik rada. Zbog čega je taj dan praznik rada i zašto na taj dan niko ne radi, dečaku nije bilo sasvim jasno. Kad je jednom upitao oca zašto je to tako, dobio je odgovor, da je 1. maj praznik proletarijata i radničke klase. Tek sad mu ništa nije bilo jasno, ali to i nije bilo važno. Važno je bilo da se na taj dan svake godine okupljala njegova mnogobrojna rodbina. Eto, baš na tom hodniku, na tim žutim pločicama postaviće stolove, na toj svečanoj trpezi će se naći pečeno prase, domaći hleb koji peče njegova majka, moći će da pije soka koliko hoće a sigurno će biti i kolača. Na kraju će stric Nikoletina uzeti svoju gitaru i biće veselo. Da, da, taj dan će biti sasvim drugačiji. Danas ga otac neće moći kontrolisati. Njegov otac je mislio da imati dete pod kontrolom znači da dete mora biti u kući, uvek pod budnim okom roditelja. Zato je dečaku bilo dozvoljeno jednom nedeljno da ode sa drugarima iz ulice na fudbal. Pa i tada mu je vreme za igru bilo ograničeno. Dešavalo se da njegov otac dođe na igralište dok on igra fudbal, ali ne zato da bi navijao za svog sina, već da bi proverio kako se njegov sin ponaša na terenu. Jer, otac je bio partizan, komunista, svoj radni vek je proveo u miliciji i bio je čvrsto odlučio da njegovog sina neće vaspitati ulica.
Bakica je završila sa ribanjem hodnika, a dečak je još uvek sedeo na klupi. Posmatrao je kako se dvorište budi i jedva čekao da se probude njegovi roditelji, pa da već jednom počnu pripreme za današnju feštu. Zbog te fešte će propustiti utakmicu sa klincima iz druge ulice. Ali, nije mu bilo žao. Iako je, kao i druga deca, uživao u tim igrama, danas će radije ostati kod kuće.
U toku prepodneva sa zanimanjem je posmatrao majku kako priprema ručak, pomogao je ocu odneti piće u podrum. Otac mu je još jednom govorio o ponašanju. Danas se mora pokazati kao pravi pionir, mora paziti šta govori, da ne bi slučajno lupio neku glupost. Naročito je bilo važno da se ne osramoti pred stricem iz Beograda. Taj je bio pukovnik, radio je u generalštabu i kretao se u krugovima bliskim predsedniku.
Oko podneva su počeli dolaziti gosti. Rođaci, prijatelji, susedi, a došli su i dečakovi drugari. Prava senzacija je bio dolazak strica iz Beograda, koji se dovezao novim autom, dižući oblak prašine po seoskoj ulici. Kad su se okupili svi pozvani, dečakov otac je najpre nazdravio svima i gozba je mogla početi. Najmlađi su bili naročito zadovoljni jer su sedeli za posebnim stolom. Mogli su da jedu i piju šta su hteli. Dečak je bio oduševljen, skoro srećan. Ne samo zbog hrane, nego zbog atmosfere, doživljaja. Svi oko njega su bili veseli, nasmejani, a to je bilo sasvim suprotno od njegove svakodnevice. U njihovoj kući je obično vladala napeta atmosfera, morao je da sluša prepirke svojih roditelja i pridike na račun svog ponašanja. Zato je danas zadovoljno gledao mamu i tatu koji su skupa sedeli za stolom. Majka je bila dobre volje jer su je svi hvalili zbog ukusno pripremljenog ručka, a i otac je izgledao opušteno, sa njegovog lica je nestao izraz zabrinutosti. Popio je malo vina, što se njemu retko dešavalo, jer se držao komunističkog slogana - alkohol uništava porodicu.
Posle ručka su počeli razgovori. Muški su najpre obradili fudbal, a posle počeli rešavati političke probleme. Žene su bile mnogo praktičnije - razgovarale su o tome kako su obučeni predsednik i njegova žena. Nesporna zvezda tih razgovora je bio stric pukovnik. Pripovedao je na zanimljiv način takve stvari iz zakulisja politike i društvenog života koje obični ljudi nisu mogli čuti. Dečakov drugi stric Nikoletina, koji je živeo na selu, ovaj put je mudro šutio. On nije bio pristalica komunističke politike i često je uz gitaru pevao podrugljive pesmice o predsedniku Titu. No, danas je bio miran, jer je znao da ne bi bilo pametno suprostaviti se bratu pukovniku. Malo pomalo, razgovor je postao bučniji, učesnici u razgovoru sve veseliji. Ti ljudi su imali teško detinjstvo, preživeli su strahote rata i posleratno siromaštvo. Ni sada nisu bili bogati, ali svako je imao svoj stan ili kućicu, posao i malo zemlje. Još kada su mogli ovako da se okupe i povesele - pa šta ćeš više. Sada, sedeći za stolom, punog stomaka i uma malo zamagljenog od alkohola, osećali su se srećnim i počeli da pričaju o svojim planovima za budućnost. Stric pukovnik, koji je već imao stan dobijen od vojske i nov auto, planirao je jednu vikendicu i očekivao unapređenje u službi. Dečakov otac je nameravao kupiti traktor. I svi ostali su imali neke želje i optimistički gledali u budućnost. Jedino stric Nikoletina nije ništa planirao.
Stric pukovnik je prvi počeo o svojoj ćerki. Kako je dobra devojčica, kako je dobra u školi i na kraju je upitao: »Ajde, Dijana, reci ti sada svima - šta ćeš biti kad porasteš?« Dijana je bila kao lutka. Obučena u najlepšu haljinicu, sa mašnicama u brižljivo očešljanoj kosi, u belim čarapicama i lakovanim cipelicama. Ona nije sedela sa ostalom decom, nego na klupi pored svoje majke i pazila da slučajno ne izgužva svoju haljinicu. Dečaku je bilo muka svaki put kad bi Dijana progovorila svojim beogradskim žargonom. On i njegovi drugari su u poređenju sa njom izgledali kao deca iz sirotišta. Dule Kostur i debeli Pera su već bili zaljubljeni u beogradsku lutkicu, a siroti Obrad je nije smeo ni pogledati. Ta mala šmizla je znala da je danas glavna među decom i tako se ponašala. Ustala je sa klupe, rukama je držala rub svoje haljinice, nasmešila se, poklonila i rekla: »Ja ću biti glumica.«
Svi su zapljeskali. Dijana je dobila svoj prvi aplauz na otvorenoj sceni. Njena majka je gledala ushićeno, kako da je njena ćerka već dobila Oskara. To je bio signal za ostale. Sada su svi hteli da istaknu svoju decu. Sused Đoko, veterinar, ili - kako su ga zvali u selu - kravlji doktor, počeo je da hvali svoja sina Obrada - te kako je pametan, kako mnogo čita, dobro igra šah. Sad je bio red na Obrada da se izjasni. U to vreme je bio popularan Jurij Gagarin i zato je Obrad izvalio: »Ja ću biti astronaut!« Val odobravanja je popratio njegovu izjavu. Komunistički zanos je tih godina nosio ljude na krilima. Rusi imaju svoje ljude u svemiru, Amerikanci se spremaju da osvoje Mesec, pa zašto i mi Jugosloveni ne bi imali svog astronauta. I taj prvi jugo-astronaut bi mogao da bude baš ovaj mali Obrad.
Debeli Pera nije čekao da ga pitaju. Znao je da njegov otac ne može puno lepoga i pohvalnoga reći o njemu i zato je preskočio uvod: »Ja ću biti naučnik!«
I to je bilo pozitivno prihvaćeno. Svi su se setili Nikole Tesle. Kao i drugi Balkanci, patili su od sindroma malog naroda. Retke predstavnike koji su uspeli u svetu smatrali su najvećim od najvećih. Tesla im je bio značajniji od Ajnštajna, Edisona i Darvina zajedno. Eto, Pera bi mogao biti novi Tesla. Istina, matematika mu nije bila jača strana, ali ko zna kakav je Tesla bio kao dete.
»A moj Milanče će biti inženjer,« javila se Milanćetova mama, ne dajući priliku svom sinu ni da progovori. »Stalno kod kuće nešto gradi i sastavlja.« Njen Milanče je tek krenuo u školu i uglavnom je pravio tvrđave od peska i blata. Njegov najveći inženjerski poduhvat je bio gradnja šatora od ukradenog ćebeta i dasaka iz dvorišta, ali je to za njegovu majku bio dovoljan dokaz o sinovljevom talentu.
Dule Kostur, koji je još uvek imao gips na nozi - posledicu pada s trešnje, rekao je da hoće biti doktor. Fenomenalno, izvanredno, svi su bili ushićeni. Blago tim roditeljima, blago toj državi, nailazi sjajna budućnost. Ti ljudi, izuzetak je bio dečakov stric pukovnik koji je završio vojnu akademiju, uglavnom su bili bez škole. Sada im se činilo fantastično da odjednom sve vrvi od novih stručnjaka, inženjera i doktora. A ti stručnjaci, to su njihova deca, koja će postati to o čemu su oni samo sanjali. Zato su sve više pili, nazdravljali i veselili se. Jedino je Nikoletina šutio. Kada ga je Đoko, kravlji doktor, upitao šta on misli o svemu tome, samo je rekao:
»A ko će čistiti govna?«
Sad je bila na redu njegova ćerka. Ona nije imala intelektualnih ambicija. Devojčica je jednostavno rekla: »Ja ću biti Jovanka!« U stvari, htela je da kaže da želi biti žena predsednika, najvažnija žena u državi. U to vreme je žena predsednika Tita, Jovanka, bila pojam i zakon za sve žene, popularnija čak i od Žakline Kenedi. Zato je Nikolina ćerka bila odlučna - u životu se neće baviti sitnicama, nego će biti glavna. Njena majka i ostale prisutne žene su razumele njenu želju. Otac Nikola je bledo gledao negde u daljinu.
»A šta ćeš ti biti?«
To pitanje je bilo postavljeno dečaku. On je šutio. Žamor za stolom je polako prestao i njemu je bilo zbog toga neprijatno. Video je da svi gledaju u njega i čekaju. Majka je prekinula tišinu i rekla: »Ajde, sine, reci šta bi ti hteo biti kad porasteš.« On je i dalje šutio. Sećao se reči svoga oca – najbolje je u životu biti pošten komunist. Čuo je šta su njegovi drugari i sestre malopre rekli. Njegov otac bi sigurno bio zadovoljan kad bi rekao da želi biti predsednik, komandant armije ili slično. Ali, on nije rekao ništa. Sada je već i njegovom ocu postalo neprijatno:
»Reci slobodno, ne boj se.«
»Kad porastem ja ću biti …«
Zastao je i pogledao oca, a onda se odlučio i rekao:
»… muzikant!«
Svi su eksplodirali od smeha. Jedini koji se nije smejao bio je njegov otac. Dečak je video njegovo kiselo, razočarano lice. Smeh mu se zabadao u srce. Sagnuo je glavu i gledao male žute pločice. Zbog suza u očima pločice su izgubile oblik i slile se u jednu žutu bezobličnu masu. Ništa drugo nije video, samo tu odvratnu žutu bezobličnu masu. Onda je osetio da je neko seo pored njega i zagrlio ga. Bila je to njegova majka. Nešto mu je govorila, ali je on nije čuo. U ušima mu je još uvek odzvanjao smeh. Otrgnuo se iz majčinog zagrljaja i pobegao. Sakrio se u bašti, među balama slame. Tamo je ostao sve do večera. Izašao je tek kada je po njega došao stric Nikoletina sa gitarom i odsvirao nekoliko pesmica.
Te noći dugo nije mogao zaspati. Iz druge sobe je opet čuo roditeljsku svađu. Otac je bio razočaran. Sin ga je osramotio. Da je bar rekao muzičar, a ne muzikant. Muzičar je školovan čovek, a muzikant je zabavljač koji svira u kafani i po svadbama. A za sve je kriva njegova majka jer ne vaspitava sina kako bi trebalo.
Glasovi u drugoj sobi su utihnuli, a on je posle toga još dugo plakao u krevetu. Te noći je umrla njegova bakica.
* * *
Gledam svoje telo i ne vidim ožiljke iz detinjstva. Rane su odavno zarasle, ne bole. Onda pogledam u svoju dušu i rane počinju da se otvaraju. Samo, bol više nije tako oštar. I njemu se poznaju godine. Ponekad odem u ravnu Vojvodinu. Stara kuća još uvek stoji. Oca već davno nema, a na hodniku od žutih pločica sedi moja majka. Ostarila je, sve više liči na bakicu. Kaže mi da svaki put kad pere hodnik vidi tragove mojih suza na pločicama, a ja onda uzmem stričevu staru gitaru i zasviram.
