MOJE ŽIVLJENJE JE BREZKONČNI POPOTNIK MOJ JE ŽIVOT BESKONAČNI PUTNIK
MISLI MOJE ČUDNA SU BALADA
Dok vali uspavano blude
na peronu nebeskoga svoda
misli moje tajanstvene
ko biser u školjki iskre.
Dok mesečina zala
pliva preko mirnih vala
misli moje čuda satkivaju
kamene gore paraju
zastore neznanja skidaju
slepe oči otvaraju.
Misli moje čudna su balada.
NA PLAVOJ POLJANI NEBA
Na plavoj poljani neba
pod svitom vesnika noći
tuguje i čeka stara klupa
i reči uklesane nedorećene
u vremenu istrošene.
I ograda trošna čeka mene
a krivudav nestao je put
topole po njemu nikle
i gusti zeleni mah.
Rodni domek rosom zove
usnulo i tiho u samoći
i čeka sokola da se vrati
na plavu poljanu neba
pod svitom vesnika noći.
JA PUTNIK ČEKANJA
Ja putnik čekanja u tihoj noći
na raskršću u bašti koloseka
vetar spokojno leluja kroz lišće,
utve zbunjuje budi duhove.
Na blagom svetlu mesečine
slutim snove sa česme biserne
dok tajanstven istok grudi otvara.
Ja putnik čekanja
a duša uzburkana hoće da krene
dok plavi vozovi jure kroz noć
tajanstven istok grudi otvara.
A ja putnik čekanja.
AGONIJA ŽIVOTA
Kroz nešto u nečem
čega opšte ne vidim
upirem se i tražim sebe
rukama mašem da dohvatim
ruke prazne
krpim vreme i oblake blute
vrtim se u čarobnom kutu
kuda me vode neodređene slutnje
u ovoj burnoj agoniji života.
Opirem se, a platforma podrhtava
šta je ovo, pitam nekoga, nečega
a odgovora nema
je li ovo možda samo ružan san
ili mora – nemo slutim
a odgovora nema
kuda me vode neodređene slutnje
u ovoj burnoj agoniji života.
DEPRESIJA
Plašim se, plašim se dana i noći
plašim se sunca i kiše
plašim se.
Plašim se zore
plašim se svega oko sebe
depresija po mojoj duši hara.
Plašim se nečega juče
plašim se nečega sutra
plašim se
jer čekam čekam danas.
NA PSIHIATRIJSKOM ODELENJU
Gledam puste oaze, postelje bele improvizirane,
oči uplakane, tužne obraze,
gledam i brojim teške korake i minute
koje tako sporo prolaze.
Tu leže samo sirote jadne,
kruta sudbina ih ostavi tu,
kao ptice slomljenih krila,
što od sebe dadoše ljubav svu.
Ko je kriv za te gorke suze?
Zla duša sudbina kruta
polomi mila tvoja krila
i ti ostade na pola puta.
Na tom putu siroto mila
uporno gledaš, o sreći sanjaš,
o sreći sanjaš, srce ti žudi,
a zla slutnja iz sna te budi.
Ali nedaj se, izgubljena ptico,
staza je tvoja beskrajna i duga.
Put je dalek i zvezda gde za tebe sija.
Ne, nedaj se, ptico mila,
nedaj se jer sve je tvoje – celo svet,
i sunce i gore, proljeće i cveće,
nedaj se, jer nisi sama,
ja sam verna suputnica tvoja.
MOJ ŽIVOT JE BESKRAJNI PUTNIK
Moj život je beskrajni putnik,
on leti i lebdi zajedno sa pticama,
on teče u valovima žuborljive reke,
on para gomile nebeskog tela i tamo nešto hoće.
Moj život je kao trepetlika u kolu zvezdanog
žara,
on luta kroz oaze pustog prostranstva,
on je u utrobi zemaljske grude,
on i tamo nešto sanjari.
Moj život je u svakoj pjesmi
on budi rujnu zoru,
on pozdravlja i ljubi prve sunčane žarke.
Moj život je u kapljici biserne rose,
on miluje i grli prirodu majku,
on je tamo gde su gladni, gde su žedni,
gde boli, gde gori,
on se smije i plače.
Moj život je beskrajni putnik – lutalica prava,
on uvek samo traži, želi, čeka,
on uvek samo hoće,
a sam ne zna šta, dokle, kako i gde.
MISLI MOJE ČUDNA SU BALADA
Dok vali uspavano blude
na peronu nebeskoga svoda
misli moje tajanstvene
ko biser u školjki iskre.
Dok mesečina zala
pliva preko mirnih vala
misli moje čuda satkivaju
kamene gore paraju
zastore neznanja skidaju
slepe oči otvaraju.
Misli moje čudna su balada.
NA PLAVOJ POLJANI NEBA
Na plavoj poljani neba
pod svitom vesnika noći
tuguje i čeka stara klupa
i reči uklesane nedorećene
u vremenu istrošene.
I ograda trošna čeka mene
a krivudav nestao je put
topole po njemu nikle
i gusti zeleni mah.
Rodni domek rosom zove
usnulo i tiho u samoći
i čeka sokola da se vrati
na plavu poljanu neba
pod svitom vesnika noći.
JA PUTNIK ČEKANJA
Ja putnik čekanja u tihoj noći
na raskršću u bašti koloseka
vetar spokojno leluja kroz lišće,
utve zbunjuje budi duhove.
Na blagom svetlu mesečine
slutim snove sa česme biserne
dok tajanstven istok grudi otvara.
Ja putnik čekanja
a duša uzburkana hoće da krene
dok plavi vozovi jure kroz noć
tajanstven istok grudi otvara.
A ja putnik čekanja.
AGONIJA ŽIVOTA
Kroz nešto u nečem
čega opšte ne vidim
upirem se i tražim sebe
rukama mašem da dohvatim
ruke prazne
krpim vreme i oblake blute
vrtim se u čarobnom kutu
kuda me vode neodređene slutnje
u ovoj burnoj agoniji života.
Opirem se, a platforma podrhtava
šta je ovo, pitam nekoga, nečega
a odgovora nema
je li ovo možda samo ružan san
ili mora – nemo slutim
a odgovora nema
kuda me vode neodređene slutnje
u ovoj burnoj agoniji života.
DEPRESIJA
Plašim se, plašim se dana i noći
plašim se sunca i kiše
plašim se.
Plašim se zore
plašim se svega oko sebe
depresija po mojoj duši hara.
Plašim se nečega juče
plašim se nečega sutra
plašim se
jer čekam čekam danas.
NA PSIHIATRIJSKOM ODELENJU
Gledam puste oaze, postelje bele improvizirane,
oči uplakane, tužne obraze,
gledam i brojim teške korake i minute
koje tako sporo prolaze.
Tu leže samo sirote jadne,
kruta sudbina ih ostavi tu,
kao ptice slomljenih krila,
što od sebe dadoše ljubav svu.
Ko je kriv za te gorke suze?
Zla duša sudbina kruta
polomi mila tvoja krila
i ti ostade na pola puta.
Na tom putu siroto mila
uporno gledaš, o sreći sanjaš,
o sreći sanjaš, srce ti žudi,
a zla slutnja iz sna te budi.
Ali nedaj se, izgubljena ptico,
staza je tvoja beskrajna i duga.
Put je dalek i zvezda gde za tebe sija.
Ne, nedaj se, ptico mila,
nedaj se jer sve je tvoje – celo svet,
i sunce i gore, proljeće i cveće,
nedaj se, jer nisi sama,
ja sam verna suputnica tvoja.
MOJ ŽIVOT JE BESKRAJNI PUTNIK
Moj život je beskrajni putnik,
on leti i lebdi zajedno sa pticama,
on teče u valovima žuborljive reke,
on para gomile nebeskog tela i tamo nešto hoće.
Moj život je kao trepetlika u kolu zvezdanog
žara,
on luta kroz oaze pustog prostranstva,
on je u utrobi zemaljske grude,
on i tamo nešto sanjari.
Moj život je u svakoj pjesmi
on budi rujnu zoru,
on pozdravlja i ljubi prve sunčane žarke.
Moj život je u kapljici biserne rose,
on miluje i grli prirodu majku,
on je tamo gde su gladni, gde su žedni,
gde boli, gde gori,
on se smije i plače.
Moj život je beskrajni putnik – lutalica prava,
on uvek samo traži, želi, čeka,
on uvek samo hoće,
a sam ne zna šta, dokle, kako i gde.
