Daljine njiva beskraj para.
Na rubu beskraja zemlju nebo dodiruje,
zemlja se sa nebom spaja.
Sećanja traže majure, salaše,
bogata imanja...
Karađorđevo su se zvala.
Sumaglice se suzom mute
i teške, daleke magle slute,
dok zreo razbacan, na crnom polju,
kukuruz sa suncem žutilo svoje spaja.
II
Pustinju plodnog, zrelog beskraja,
remete uz zemlju posejana sela.
Zna se kad sve živo ovde gladno poustaje
i traži svoje.
Ni levo, ni desno; sve je u krug.
Iz kruga - nikud.
III
Tu je i Dunav. Pamtim ga, vraćam mu se,
jer ga volim.
Htela bih da mi se sa ovih polja
ime ne izbriše...
Pljusak me prati i uporno mi trag briše.
Ima me u polju i vodi Dunava.
I svega ima u meni.
Sve kruži u meni - sve mene okružuje.
IV
Kad nestanu polja i beskraj svih voda,
kad vidike okruže velike šume,
vraćajući se iz najudaljenijih daljina,
moram da prođem kroz selo Dalj.
iz Dalja se oseća blizina obrovačkog početka,
početka il' kraja ove ravno-oble zemlje crne
i bogato gole.
Sve to promače. Opet sam stisnuta brdima.
Stižem...
V
Nađe se poneko još da te isprati,
al' da dočeka nema ko više...
Umrle su radosti susreta sputavane ljubavi
u očima nekim...
Strnjike, džombe suzama pokapane mojim,
ja vas, ja vas mnogo volim.
V
Kućica ko kuća. Ćutljiva.
Oko nje sve živo mrda, živi, gače i njače...
Krmača beličasto-ružičaste sisurine po travi vuče.
Zmijugave patke gegaju, kao gmizavci dvorištem
se provlače.
Šta su, ako nisu patke'?
VII
Ko zna koje je ovo jutro
i koji kome dan od Boga dan?
Dvorište okružuju topole,
bagrem i voćke.
Izgleda da je noćas prohujala oluja.
Jabuke su opale i prostrle rumenilom podnožje svoje.
Kao da su se sa grana sasule.
Dunje se upiru, još se čvrsto grana drže.
Oporošću, žutilom, dlakave, oble, svemu
najviše vetru prkose.
A iza svega toga u nedogled
opet suze moje, nevidljive,
kaplju po njivama zemlje ove
sumaglicom zadojene...
VIII
Juče jezero Palić kao velika bara.
Sada bara ko jezerce: čista, bistra.
Bara, pa opet bara.
Sve se potajno, podzemno sa rekom spaja.
Bara se s rukavcima reke ljubaka,
sve dok se ne rodi močvara.
O, da blatna barska nemorala!
A juče jezero? Velika, mutna, hemije puna,
usamljena bara, ni nalik na dalekog pretka...
IX
Trepere čipkaste topole;
vrhovi jablana u nebo bulje.
Isti je horizont za orla i mrava i mene...
Zavisi samo, dokle čiji pogled dopire.
Do kojeg, ako ga ima, kraja?
X
Opet taj niz ravničarskih njiva
u daljinama beskraja;
ja za nebom, ka nebu, ono dalje;
uvek su mi visine izmicale...
Uzalud je sve, jer čim se mislima nedostižnog dotakneš,
nestane sve...
Kako je do granica svog ograničenog trajanja
uz stalno obnavljanje, ipak, sve
večno!
I
Daljine njiva beskraj para.
Na rubu beskraja zemlju nebo dodiruje,
zemlja se sa nebom spaja.
Sećanja traže majure, salaše,
bogata imanja...
Karađorđevo su se zvala.
Sumaglice se suzom mute
i teške, daleke magle slute,
dok zreo razbacan, na crnom polju,
kukuruz sa suncem žutilo svoje spaja.
II
Pustinju plodnog, zrelog beskraja,
remete uz zemlju posejana sela.
Zna se kad sve živo ovde gladno poustaje
i traži svoje.
Ni levo, ni desno; sve je u krug.
Iz kruga - nikud.
III
Tu je i Dunav. Pamtim ga, vraćam mu se,
jer ga volim.
Htela bih da mi se sa ovih polja
ime ne izbriše...
Pljusak me prati i uporno mi trag briše.
Ima me u polju i vodi Dunava.
I svega ima u meni.
Sve kruži u meni - sve mene okružuje.
IV
Kad nestanu polja i beskraj svih voda,
kad vidike okruže velike šume,
vraćajući se iz najudaljenijih daljina,
moram da prođem kroz selo Dalj.
iz Dalja se oseća blizina obrovačkog početka,
početka il' kraja ove ravno-oble zemlje crne
i bogato gole.
Sve to promače. Opet sam stisnuta brdima.
Stižem...
V
Nađe se poneko još da te isprati,
al' da dočeka nema ko više...
Umrle su radosti susreta sputavane ljubavi
u očima nekim...
Strnjike, džombe suzama pokapane mojim,
ja vas, ja vas mnogo volim.
V
Kućica ko kuća. Ćutljiva.
Oko nje sve živo mrda, živi, gače i njače...
Krmača beličasto-ružičaste sisurine po travi vuče.
Zmijugave patke gegaju, kao gmizavci dvorištem
se provlače.
Šta su, ako nisu patke'?
VII
Ko zna koje je ovo jutro
i koji kome dan od Boga dan?
Dvorište okružuju topole,
bagrem i voćke.
Izgleda da je noćas prohujala oluja.
Jabuke su opale i prostrle rumenilom podnožje svoje.
Kao da su se sa grana sasule.
Dunje se upiru, još se čvrsto grana drže.
Oporošću, žutilom, dlakave, oble, svemu
najviše vetru prkose.
A iza svega toga u nedogled
opet suze moje, nevidljive,
kaplju po njivama zemlje ove
sumaglicom zadojene...
VIII
Juče jezero Palić kao velika bara.
Sada bara ko jezerce: čista, bistra.
Bara, pa opet bara.
Sve se potajno, podzemno sa rekom spaja.
Bara se s rukavcima reke ljubaka,
sve dok se ne rodi močvara.
O, da blatna barska nemorala!
A juče jezero? Velika, mutna, hemije puna,
usamljena bara, ni nalik na dalekog pretka...
IX
Trepere čipkaste topole;
vrhovi jablana u nebo bulje.
Isti je horizont za orla i mrava i mene...
Zavisi samo, dokle čiji pogled dopire.
Do kojeg, ako ga ima, kraja?
X
Opet taj niz ravničarskih njiva
u daljinama beskraja;
ja za nebom, ka nebu, ono dalje;
uvek su mi visine izmicale...
Uzalud je sve, jer čim se mislima nedostižnog dotakneš,
nestane sve...
Kako je do granica svog ograničenog trajanja
uz stalno obnavljanje, ipak, sve
večno!
