LETO se rađa iz jajeta kao aligator.
Svici još nisu palili fenjere.
Ipak je lepo.
Dišimo, dišimo za sve tvoje nerođene devojčice i moje dečake nestale u igri.
Negde...
Neko plače...
Dušo otvori prozore, večeras ćemo poslati ruke da miluju tužno lice Bagdada.
Tamo je tako potrebana Ljubav.
MEĐU TRAVAMA sam omiljen nakupac mirisa.
Pticama ne dozvoljam sletanje na šešir – za njih je ljubav pogubna ovisnost.
Uredno odlažem dane u ogledalo
i smejem se, smejem se onima što stalno optužuju život
jureći senku pobede.
Uz sat ostavi srce i ode – kao da je ovo jedina zalagaonica na svetu.
Sad crta koreografiju svoga krvotoka po ruskim stepama i luta s mesecom umesto stomaka.
Njeni kozački geni i nož u čizmi ne govore ništa
sem da joj treba ljubav i neko ko će zauvek držati sedlo na vetru.
Ako već je znan broj grčenja srca,
ne žuri:
oni koje ćemo ljubiti obdareni su strpljenjem kao semenke donešene vetrom u procep kamena.
Neka teku vode nepotkupljivi mudraci,
ti polako obiđi gnezda u krošnjama, pomiluj prestrašene zveri
i grli napuštenu decu u svratištima.
Obiđi mesta gde niko ne svraća posle odlaska,
i vodi ljubav na svim meridijanima.
U povratku pomeri put da te nanese kroz pustinju
i ostavi po cvet u dnu piramida
za duše koje je pojeo kamen.
Čiji sam ovde, u rovu, u vlažnom smrtohvatu? Krijem petu Ahilovu k’o majstor tajnu u zanatu.
Sve je nadomak prsta: i dan, i Bog – i ništa. Tako su naivno čvrsta zemaljska svetilišta.
Tišina ko med gusta. Oko na uvo vreba. Reč veća od usta davi k’o komad hleba.
Sam. Neponovljivo sam. (Miriše daleki cvet.) Sve će u isti ram što kani živet i mret.
Zadržite kusur, molim.
Ne, gospodine, novac ću proslediti dalje.
Zadržaću vaše lice koje svakog petka gledam i odnosim kući.
Sir koji ste kupili taji u sebi mrvu mene.
A ljubav kojom sam timarila krave,
Vi ćete i ovaj put, gospodine, uneti u Vaš dom.
Otkada se moj čovek kroz njegove čeljusti vinuo u nebo,
odlazim na breg da posmatram tu gipkost kako se približava senci krošnje drveta u kojoj drema.
I nisam, nisam sigurna u svoju žeđ :
da li da mu kanem kap smrti niz leđa,
ili da ga pustim kroz snove da leluja
hraneći njima svoju zver.
Hod podešava sa srcem, a ono kleca kao magare u planini čije će noge ostati na putu do gospodareve želje.
Ptičija rebra izdržati neće nemir goluba u krletci.
Predugo je čekanje.
Njegovo lice razlaže se kao oblak na povetarcu...
i on od istog naboja lagano umire ubačen u sliku sa čijeg se rama boja ljušti.
A tek je avgust. Bože.
